Jump to content

Промоција књиге "НЕБО НА ДЛАНУ – ВЕК ВАЗДУШНОГ ОСМАТРАЊА, ЈАВЉАЊА И НАВОЂЕЊА“

Оцени ову тему


Препоручена порука

Књига „Небо на длану – век ваздушног осматрања, јављања и навођења“ аутора, бившег команданта 126. бригаде ваздушног осматрања, јављања и навођења, пуковника у пензији Рајице Бошковића представљена је јуче у свечаној сали Дома ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране.

24131740_10155730805993672_4245614354150

Промоцији су присуствовали пензионисани припадници Ратног ваздухопловства и противваздухопловне одбране, пријатељи, спонзори и активни припадници Војске Србије и 126. бригаде ваздушног осматрања, јављања и навођења.

GST_2307.JPG

Поред аутора о самом делу говорио је и рецезент бивши начелник Војне академије, генерал–мајор Видосав Ковачевић и садашњи командант 126. бригаде ВОЈИН пуковник Предраг Ђорђевић.

87ae5564-d420-11e7-9173-001a649ddcfe.jpg

Кроз своје излагање, аутор је упознао присутне са основном идејом писања оваквог, историјски значајног дела исписаног на 670 страна, а уједно искористио је прилику да најзаслужнијим припадницима службе ваздушног осматрања и јављања, као и спонзорима и пријатељима поклони по један примерак књиге.

GST_2283.JPG

Промоција је завршена обраћањем извршног директора Службеног гласника господина Петра Арбутине, иначе бившег војника јединица службе ваздушног осматрања и јављања, који је књигу описао као незаборавни део развоја личности свакога ко жели да додирне небо. 

logo.gif

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 3 weeks later...

Светски преседан: Србија згазила своје тихе хероје који су излуђивали НАТО (фото)

Србија ће ускоро имати ескадрилу мигова, али њу мора да прати служба за осматрање и обавештавање која је потпуно разорена. Ово је прича о тим тихим херојима Војске Србије.

1113833515.jpg

Наша земља била је међу првим у свету са службом за осматрање и обавештавање о опасностима из ваздуха. За понос једне мале нације или тек несрећна околност, пре две године обележен је век постојања рода војске ваздушног осматрања, јављања и навођења.

Из штампе је тим поводом изашла књига „Небо на длану“, коју многи називају монографијом, а реч је заправо о капиталном делу које детаљно апсолвира важност овог рода војске.

Аутор Рајица Бошковић, пуковник у пензији, описао је цео век ВОЈИН-а у који је стало све, од наредбе војводе Радомира Путника за формирање извиђачке станице 1915. године до херојства припадника овог рода у борби против НАТО-а агресора 1999. године.

1113826528.jpg

Асоцијације обичних људи, када виде плаву униформу, по правилу јесу на пилоте, звезде које видимо на небу и у рату и миру, чија популарност се није губила од почетака ваздухопловства до данас. Ретко размишљамо о људима који све посматрају и јављају праве информације, без чега би одбрана била готово немогућа.

Саговорник Спутњика управо тиме објашњава наслов свог дела.

„Књига има наслов ’Небо на длану‘, да нагласим труд многих генерација које, војнички речено, контролишу наш ваздушни простор. Данас је лепо рећи да смо добили ловачке авионе, али они су на стајанци и биће употребљени тек када стигне обавештење са радара да авион треба да полети и изврши задатак“, каже Бошковић и наглашава да је сарадња свих делова рода увек добра и да функционишу „као један“.

Блерио — један од модела назван по конструктору француског летача и конструктора Луја Блерија.
© ФОТО: ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Блерио — један од модела назван по конструктору француског летача и конструктора Луја Блерија.

Наредба војводе Путника узима се као почетак. Међутим, прва осматрања и приручне извиђачке станице постојале су у Србији  и пре 1915. године. Годину дана раније, у сарадњи са француским пилотима, вршена су прва извиђања аустроугарских снага које су кренуле у ратни поход на Србију.

Наша земља је прва на европском тлу употребила авионе у Балканским ратовима током опсаде Скадра 1913. године. Непосредно после тога, дошли су људи из ваздухопловних снага Француске и Енглеске, како би записали и понели искуства пионира нашег ваздухопловства стечена током првих ваздушних дејстава у историји ратовања.

Земун, 29. април 1945. године — будући радарац Никола Самарџић, други слева, у саставу ЛПА батерије.
ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Земун, 29. април 1945. године — будући радарац Никола Самарџић, други слева, у саставу ЛПА батерије.

У периоду између два светска рата служба осматрања није напредовала у организационом смислу. Наше снаге су 6. априла обориле 40 немачких авиона, а наш саговорник каже да је већи отпор био немогућ, управо због запостављене службе којој је он као официр ЈНА, како каже, с љубављу, посветио свој живот.

„За време Краљевине Југославије, као што су многе ствари стале пред 1941. годину, тако и ова служба осматрања није напредовала. Непосредно пре рата била је у надлежности жандармеријских станица које нису биле опремљене адекватним средствима везе, већ обичним телефонским централама. Кад би информација о налету непријатеља дошла до ловачке авијације, било би сувише касно. Систем је затајио, а пилоти који су били хероји у том рату, успевали су без помоћи ваздушног осматрања“, говори Бошковић.

Охајо, 1955. године — припадници ВОЈИН-а на курсу за радар АН/ФПС-8.
© ФОТО: ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Охајо, 1955. године — припадници ВОЈИН-а на курсу за радар АН/ФПС-8.

Током Другог светског рата постојала је само служба ваздушног осматрања, јер авијације није било. У књизи се помињу Ужичка република и десант на Дрвар и савезничка база на острву Вис са авионима и радарским системима. Међутим, у послератном периоду дошло је до убрзаног развоја РВ и ПВО, каже Бошковић за Спутњик.

„Од 1952. године имали смо најсавременија радарска средства. У циклусу од десетак година занављали смо их тако што смо пратили развој авијације и ракетних јединица. Могли смо само да осматрамо ваздушни простор због заштите, али да бисмо обезбедили ловачке авионе и податке за ракетне јединице, морали смо стално да мењамо средства. Тако смо и у НАТО агресију, иако смо били слаби, исцрпљени као држава, ушли са веома развијеним, модерним радарским средствима“, присећа се гост Спутњика.

Радар П-14 у Качареву — антена је на изграђеном торњу, а остатак апаратуре у објекту под земљом.
© ФОТО: ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Радар П-14 у Качареву — антена је на изграђеном торњу, а остатак апаратуре у објекту под земљом.

Систем ваздушног осматрања, јављања и навођења је у НАТО агресији направио светски преседан, функционисао је свих 78 дана рата, то је у савременим ратовима незабележено. Диве нам се и бивши непријатељи, а бројне војне делегације, па чак и из Вијетнама и Кине, интересовале су се за то како смо успели да све време одржимо радаре у функцији.

Обарање чувеног „невидљивог“ бомбардера Ф-117 А изнад Буђановаца и данас је тема многих емисија широм света. Последња у низу је прича сателитске ТВ „Национална географија“ са обореним пилотом. Нашег саговорника смо питали како је тај авион постао видљив и оборив, иако су његови конструктори до тог дана тврдили супротно.

Постављање платна за показивање правца лета аероплана — наређење команданта Тимочке дивизије.
ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Постављање платна за показивање правца лета аероплана — наређење команданта Тимочке дивизије.

„Драго ми је да је неко коначно поставио ово питање. Невидљиви је открила наша јединица смештена у рејону између Пазове и Инђије. Нисмо знали да је невидљив, био је то мали стални одраз на радару, водили смо га ручно. На основу тог податка донета је одлука да се укључи одређена јединица на том простору, јер је ’невидљиви‘ у ваздушном простору пре гађања био већ десет, петнаест минута. Дакле, нисмо га открили случајно, то је био резултат стручне обучености старешина и војника који раде на радарима. Ми смо све време пре агресије искључиво проучавали принципе вођења, извиђања, дејства и невидљивости“, прецизира Бошковић.

Директан погодак НАТО авијације - заштита балванима није пуно помогла, али је штитила систем од погодака који нису били директни, Јанков камен, 4. април 1999.
ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Директан погодак НАТО авијације - заштита балванима није пуно помогла, али је штитила систем од погодака који нису били директни, Јанков камен, 4. април 1999.

Он објашњава да су током 1998. године простор изнад Качаничке клисуре редовно надлетале беспилотне летелице, о чему су извештавали граничари, јер су биле невидљиве за радар који је био постављен на Голешу изнад Приштине.

Рајица Бошковић, у непосредној ратној опасности, по задатку одлази на то место, како би обезбедио будуће успешно осматрање непријатељских авиона у каснијим дејствима.

Постављање радара ТПС-70 на Мајевици 1986. године.
ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Постављање радара ТПС-70 на Мајевици 1986. године.

„Комадант пука Гвозден Урошевић лично је авионом МиГ 21, наглашавам лично, јер то је био тежак задатак, летео маршрутом којом лети беспилотна летелица, а ми смо са Голеша осматрали и бележили сваки окретај антене. Циљ нам је био да видимо зашто је сноп поломљен, можда због рудних магнезита. Ту летелицу одлично смо видели, закључили да је рефлексна површина сувише мала и тада у праксу увели да нам радарски системи никада не раде аутоматизовано, већ да их мора пратити искусан човек који прати како ти системи раде. Тако је пао и ’невидљиви‘‘‘, објашњава Бошковић.

Командир чете, капетан Синиша Дракул са својим непоколебљивим старешинама непосредно после НАТО дејства на Торнику, 3. април 1999. године.
ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Командир чете, капетан Синиша Дракул са својим непоколебљивим старешинама непосредно после НАТО дејства на Торнику, 3. април 1999. године.

Међутим, аутор књиге „Небо на длану“, цитирајући генерала Владимира Лазаревића, каже да је непријатељ успео оно што није током бомбардовања. После НАТО агресије ми смо поново направили чудо, јер смо све те радарске системе вратили у живот и модернизовали, али то није дуго трајало, каже Бошковић.

„После 2006. године политичким одлукама 126. бригада ВОЈИН, јединица одликована орденом Народног хероја, преведена је у службу, више није род. Изгубили смо органе који су били надлежни за развој тог система. Нису успели да нам униште радаре у рату, али смо их изгубили у ономе што смо звали реформа војске“, са жаљењем констатује овај пуковник у пензији.

Србија данас има десет ловаца МиГ 29 који ће ускоро бити дубински модернизовани, а у наредне две године сигурно ће купити још четири, дакле, поново ћемо имати ескадрилу мигова. Рајицу Бошковића на крају разговора за Спутњик питали смо шта је данас са нашим радарским системима, да ли ће моћи да прате обновљену авијацију.

„Са горчином могу да кажем, без критиковања садашњих колега, јер су они немоћни, наш војни систем је доста урушен управо таквим односом. Био сам командант бригаде 2005. године, на име смањења војске пензионисани су ми људи, инжењери електронике, потпуковници, који су се школовали у Енглеској и Русији, са 30 година стажа. Ми ћемо сутра купити радар, али да ишколујемо нове људе, не можемо“, категоричан је Бошковић.

Додаје да је кроз нашу историју ПВО била јака само када је био складан однос између ловачке авијације, ракетних јединица ПВО и јединица ваздушног осматрања и јављања, да је то на неки начин свето тројство сигурног неба.

Радионица везе, кроз њу су прошли наши најбољи кадрови.
ИЗ КЊИГЕ "НЕБО НА ДЛАНУ" Радионица везе, кроз њу су прошли наши најбољи кадрови.

„Без складног односа те три компоненте, немогуће је имати јак систем противваздушне одбране“, закључује Бошковић.

Књига „Небо на длану“ његов је дуг генерацијама које је наследио у овој часној професији, али и сведочанство и наук новим поколењима како се треба борити у нади да ће служба поново постати војни род.

Бошковић је уверен да тако мисле сви припадници ВОЈИН-а, наши тихи хероји, који све време, буквално непрекидно раде, далеко од очију јавности, ловорика и признања која им свакако припадају.

Сенка МИЛОШ

logo-soc.png

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 year later...

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ бачки др Иринеј: „Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину.”

      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију у среду, 25. марта/7. априла 2021. године, на празник Благовести, у Светогеоргијевском храму у Новом Саду. Владици Иринеју су саслуживали: Његово Преосвештенство Епископ мохачки г. Исихије, архимандрит Леонтије (Француски), свештенство Епархије бачке и новосадски ђакони.
      Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку, Епископ бачки је казао да се у току Великог и Часног поста, у нашој припреми за највећи Празник, налази и данашњи празник Благовести: „Сви потоњи празници, којима Црква проповеда, односно саопштава радосну вест о догађајима спасења, сви су на тај начин нека врста продужених Благовести. Сви они извиру из овога догађаја и овога празника. Да није било јављања Господњега преко арханђела Гаврила светој Дјеви – као најчистијој и најсветијој у људскоме роду, од Адама и Еве па до краја историје, и зато управо изабраној и удостојеној да се преко ње, на чудесни и натприродни начин, роди Богочовек, Спаситељ света – не би било ни Цркве ни хришћанстава, ни присуства Божјега у нашем људском свету као Богочовека, као Бога Који је из љубави постао човек и спасао човека, сву творевину. Да није било њене чистоте и смерности, послушности вољи Божјој, такође се то не би остварило, али управо зато што је била Пресвета и Пречиста – то се десило. Управо та сарадња, та синергија воље Божје која жели да се сви људи спасу, у познање истине дођу и вечним животом живе, и спремности на учешће у том божанском Домостроју спасења од стране људскога рода, што је изражено кроз пристанак и послушност свете Дјеве, то је извор нашега спасења. Данашњи човек обично држи до себе, до своје воље, до својих потреба, и веома тешко може да схвати, чак и када је хришћанин, да је наша воља само тада добра, благословена и спасоносна, када се поклапа са вољом Божјом, а да је у сваком другом случају, када је противна вољи Божјој или када је далеко од воље Божје, она онда извор сваке наше несреће. Зато је веома важно да и ми, као правило свога живота, узмемо то, чак и у оваквом времену када кроз болести и заразе – то није први пут у историји, нажалост ни последњи – људи страдају, многи и умиру. Дакле, у том времену ова блага и радосна вест нам је насушна потреба и можемо је дубље осетити него у такозваним мирним временима.”
      Током свете Литургије, Епископ бачки др Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Николу Дувњака.
      Појао је хор Свети Јован Крститељ из Бачке Паланке, под уметничким руководством професора Снежане Жујић.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од александар живаљев,
      У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. 
      Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. 
      Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље.
      Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“.  
      „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. 
      Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. 
      „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“.
      Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“.
      Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. 
      Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. 
      O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској.  
      Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“.
      Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“.  
      Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“.
      Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. 
      Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. 
      Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“.  
      Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. 
      Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“.
      На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“.
      „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“.
      Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“.
      текст и фотографије: Данко Страхинић

      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.


      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      У атријуму Народног музеја у Београду, 26. фебруара 2021. године, представљена је најновија књига академика, проф. др Дарка Танасковића Пусто турско, у издању Института за политичко умрежавање, Института за европске студије и Информатике АД. На промоцији су говорили др Миша Ђурковић, директор Института за европске студије, др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву и аутор. Програм је водио и модерирао Александар Ђурђев из Института за политичко умрежавање. 
      Др Миша Ђурковић, један од рецензената књиге и аутор предговора, рекао је на почетку свог излагања да Институт за европске студије већ десет година учествује у праћењу Ердоганове Турске. Он је подсетио да је професор Танасковић своје прво предавање о неоосманизму одржао управо у Институту за европске студије још 2010. године. По његовим речима, то је изазвало велико интересовање јер се „десило након свега неколико месеци од чувеног наступа професора Давутоглуа у Сарајеву, којим је он најавио велики интерес Турске за овај простор и повратак у складу са читавом доктрином коју је он створио“. 
      Он је истакао да је веома значајно то што је професор Танасковић и након објављивања књиге Неоосманизам наставио да пише и говори о томе. Такође је напоменуо да је од велике користи било то што је он објављивао радове, а који се налазе сабрани у књизи, поводом великих историјских годишњица и објашњавајући их из перспективе утицаја и перцепције тих јубилеја у турском друштву. Ђурковић је изразио наду да ће професор Танасковић наставити са том праксом и даље.
      Ђурковић је указао и на значај публицистичких чланака који се налазе у другом делу књиге, јер је са њима обезбеђен континуитет у праћењу проблематике. Ови есеји, према његовим речима, помало имају и научну димензију и „нису само реакција на одређене догађаје, подстицаје и изјаве, већ врло често покушај да се то стави у контекст неке дуже историје, разумевање тенденција“.  
      „Ова књига је“, рекао је он, „на неки начин синтеза онога што је професор Танасковић радио, причао и говорио о развоју Турске у последњих десет година, али у исто време, заиста и један вредан документ о томе како се Ердоганова унутрашња и спољна политика мењала“. 
      Ђурковић је даље казао да „као хроничар свих унутрашњих дешавања професор Танасковић даје велики нагласак на уставне промене које су управо у том периоду око 2017. године уследиле и чињеницу да је центар моћи у том тренутку пребачен на ниво председника и да је господин Ердоган тада заиста ушао у једну нову фазу, коју, чини ми, се професор Танасковић са правом назива 'ердоганизмом'“. Он је такође нагласио да професор Танасковић јако добро прати и велике обрте у спољној политици Турске и то илустровао примером о односима са Русијом. 
      „Коначно, велики део овога“, рекао је Ђурковић, „посвећен је ономе што нас највише занима, а то је о односу Ердогана и политике Турске према Балкану“. Он је констатовао да су за последњих пет година „билатерални односи Србије и Турске доживели доста значајан обрт, па и напредак на неки начин“, као и да „постоји и оно што је тренутна изнудица и интерес обе земље, али постоје, што је понекад тешко веровати, заиста и неки дугорочни интереси“.
      Он је изразио задовољство што је Институт за европске студије имао могућност да учествује у овом пројекту и додао да Институт ради заједно са професором Танасковићем на ономе што је најзначајније, а то је изградња „научног подмлатка који ће бити способан да у годинама које долазе настави интелектуално један од најважнијих послова који је нама потребан“.
      Завршавајући своје излагање др Миша Ђурковић је навео део из предговора: „Најважнија порука је да се Турска мора озбиљно и детаљно пратити, да је она за нас врло важан чинилац који најпре треба разумети и проучити, да би се затим градили реални односи, понекад чак и у обостраном интересу. Танасковић овом књигом покрива важан период у домаћој туркологији и поставља оквир, методологију и задатак за млађе будуће хроничаре 'пустог турског'“. 
      Ова књига, закључио је др Миша Ђурковић, „заиста јесте веома квалитетно научно штиво које поставља основе за будуће праћење Турске и разумевање наших будућих односа са њима“. 
      O књизи је говорио и др Срђан Перишић, професор геополитике на Универзитету у Источном Сарајеву. Он је рекао да у овим текстовима препознаје и геполитички приступ професора Танасковића и у том контексту говорио је о спољнополитичким заокретима Турске. Перишић је додао да „у Србији и, уопште у региону, имамо мало стручњака који познају унутрашњу и спољну политику Турске, и о Турској говоримо кроз одјек неких минулих времена из деветнаестог или почетка двадесетог века“. Напомињући да је веома тешко пратити Турску, он је изразио захвалност професору Танасковићу што је разоткрива, па тако онима који покушавају да то теоретизују омогућава да је разумеју са других позиција. Он је такође истакао важност текстова професора Танасковића за наставу геополитике, јер су од користи када студентима треба нешто објаснити о Турској.  
      Напоменувши да ће бити нешто личнији у свом обраћању, професор Танасковић је на почетку свог излагања рекао: „Ја према теми Турске, укупно узевши, имам један дубок лични, људски однос, а не само научнички или дипломатски. То је наравно предност, али у извесном смислу и хендикеп. Тешко је бити објективан онда када ти је нешто блиско и када нешто волиш. А мени је Турска блиска. Ја волим Турску. Мене су оптуживали због ове књиге и текстова које пишем за антитурско расположење, за чак и туркофобију, што је веома далеко од истине и не би једноставно било могуће“. „Међутим“, констатовао је професор Танасковић, „ја сам се трудио да будем објективан“.
      Он је подсетио да је био амбасадор у Турској од 1995-1999. године, када су међусобни односи Србије и Турске били на најнижем нивоу. „Међутим“, рекао је он, „парадоксално али заправо законито, ја у Турској уопште нисам осетио никакво непријатељство, ни према себи, ни према члановима своје породице, амбасаде, ни према Србима уопште“. „И то је тај парадокс“, додао је он, „који ја настојим да разрешим кроз све оно чиме се бавим, да тако кажем, на плану ове примењене, политиколошке туркологије“. „Наиме ја сам се тамо осећао као код куће, никакве мржње, непријатељства према Србији није било“, наставио је професор Танасковић, „а с друге стране, турске новине су свакога дана биле препокривене, и то крупним насловима, који су били изразито непријатељски према Србији, све до тренутка бомбардовања када су славили, како су написали 'казнене ракете на злочиначку Србију“.  
      Упркос томе, професор Танасковић је подсетио да су односи са Турском сразмерно брзо били обновљени. Он је казао да би се односи још брже успоставили „да није било тих несмотрених изјава и покушаја да се на један непосреднији начин меша у наше унутрашње послове, на сређивање стања у исламској заједници, наводно посредовање између Срба и Бошњака, с тиме што си ти адвокат једне од двеју страна, па не можеш бити посредник, и тако даље.“.
      Настављајући своје, излагање професор Танасковић је рекао да је напуштајући Турску решио да свуда објашњава како је „неоосманизам дубинска константа, не само турске спољне политике, већ укупног државно-националног наступања турске државе и суштински елеменат турског менталитета, и јуче и данас и сутра“. „И то сам наставио да радим“, додао је он, „али при свему томе настојећи увек да истакнем, и у овим текстовима и у књизи Неоосманизам, да то никако не значи негативан вредносни суд у смислу потребе да увек и свуда будемо против Турске, да мрзимо Турке, да нећемо да са Турском имамо што боље међусобне односе, већ једино да је потребно увек знати да је стратегијска пројекција турске спољне политике, без обзира на мене, увек и неоосманистичка“. 
      Он је нагласио да се залаже за то да ми „тој стратегији Турске, која постоји, која је дубинска, која не мора бити написана, као што су стратегије великих народа и држава, морамо супротставити неки свој приступ, неку своју стратегију, да знамо једноставно шта дугорочно хоћемо од односа са Турском и какви ти односи могу да буду реално“. 
      Говорећи даље о односима наших људи према Турској, професор Танасковић је истакао да је „део нашег културног идентитета оријентални, левантински“. „То је велико богатство“, рекао је он, „само ако знамо њиме да се служимо како треба, а не на онај начин црно-белог, супротстављања нечег позитивног, нечему негативном“.  
      Причајући о блискости Срба и Турака, он је констатовао да „има нешто дубински што нас повезује, што је изузетно значајно, али што никада не сме да нас завара на тај начин да сматрамо да је она фаза у српско-турским односима која је тренутна, дефинитивна, апсолутна, и да ће то даље и увек тако бити“ и нагласио да „ту морамо бити изузетно опрезни“. 
      Објашњавајући наслов књиге Пусто турско, он је рекао да је то „с једне стране та дубока носталгија за једним временима која су била у неком смислу људскија, лепша, нормалнија, где се много више живело у породици, живело заједно, живело на један наш, балкански начин, који нама одговара, а с друге стране, извесно зазирање од нечега што је пусто, што је обесно, што је опасно, претеће, дакле пусто турско“. „Моје пусто турско“, додао је он, „сам ја покушао да преточим и у ове текстове и у ранију књигу, решавајући за себе један свој лични проблем, а не искључиво и можда чак пре свега, неко научно питање“.
      На крају, професор Танасковић је рекао да је важно „заузети свој став, поштовати себе, свој идентитет, али не бежати од онога где смо заиста са Турском блиски“, и додао да „овај тренутни узлет наших односа представља један срећан моменат проналажења мере обостраног интереса и надам да ће тај тренутак потрајати“. Ипак, упозорио је да се не треба заваравати пошто „тај тренутак много више зависи од Турске, него од Србије, јер је Турска та која је мењала свој однос према Србији“.
      „Ми трајно имамо објективни интерес“, закључио је професор Танасковић, „да будемо у што бољим односима са Турском и са становишта политичке прагматике, али и са становишта много шире геополитике, а ја дозвољавам себи да кажем, и са становишта мира у сопственој души“.
      Снимак целе промоције могуће је видети на јутјуб каналу Националне телевизије, у оквиру емисије „Српски св(иј)ет“.
      текст и фотографије: Данко Страхинић

      Објављено у листу „Православље – новине Српске Патријаршије“, број 1296, 15. марта 2021.

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Приказ књиге Митрополита Амфилохија “Историја тумачења Старог Завјета”
      Издање: ЈАСЕН – БЕОГРАД
      Свештеник Драган Станишић

       
      Једна од најранијих књига Митрополита Амфилохија, Историја тумачења Старог Завјета, ових дана  објављена је већ као четврто издање издавачке куће Јасен из Београда. У књизи је дат пресјек тумачења Светог Писма Старог Завјета кроз вјекове. Ова књига је, уствари, један зборник студија који је намијењен студентима друштвених наука и њим су обухваћени типови тумачења који су својствени  древном јудаизму и самом хришћанству на Истоку и на Западу. Основни циљ јеврејског тумачења је да покаже значај Ријечи Божије за живот. Оно наглашава објашњење једног текста другим текстом. Касније, јеврејска заједница почиње да употребљава и хеленистичке методе тумачења, користећи се философским идејама, али, примарни смисао разумијевања је испуњавање Закона којим се утврђује однос између Бога и човјека. Рабински списи (мидраш) наглашавају значај моралног усавршавања. У том контексту, Свето Писмо се не истражује ради задовољења радозналости, већ да би се утврдило какога примјењивати у свакодневном животу.
      Новозавјетно тумачење Светог Писма је указивање на месијанску нит која се провлачи кроз све списе Старог Завјета. Митрополит Амфилохије каже: Хришћанско тумачење се заснива на оствареној нади, а јеврејско је још увијек у ишчекивању остварења те наде. Митрополит помиње и апостола Павла, који нам говори да је јеврејско тумачење превазиђено Христовим доласком. Дубљи смисао старозавјетног Откривења је  Дух који оживотворава, а Закон је само наш педагог за Христа (Галатима 3, 24). Апостол Павле у основи слиједи алегоријски пут налажења смисла текста, али се не удаљује ни од историчности и конкретности типолошког метода, објашњава Митрополит у својој студији (стр 18) .
      У књизи  је истакнута  древнохришћанска егзегеза (тумачење) раних апологета, Јустина Философа и Мелитона Сардског. Као битан писац помиње се и Иринеј Лионски, који је тврдио да је Стари Завјет потврда хришћанског Откривења. Као значајне установе, центри старог свијета, александријска и антиохијска школа, по Митрополиту, трајно су допринијеле дефинисању принципа хришћанског тумачења Светог Писма.  Антиохија је под утицајем Аристотела развијала метод  дословног тумачења,  а Александријска егзегеза је више слиједила Платона и алегоријски метод. Тамо гдје је тешко типологијом и буквално објаснити текст, почиње да се примјењује алегоријски смисао. И по једној и другој школи, нпр. све старозавјетне жртве су  праобраз Голготске жртве. Праобрази  Крштења и Евхаристије су: прелазак  преко Црвеног мора и мана у пустињи на путу за Обећану земљу. Против крајности и једне и друге школе писали су Кирило Александријски, Атанасије Велики, Јован Златоусти и др.
      Митрополит помиње и приступ Блаженог Августина, који учи да историјско-дословни смисао  мора бити у сагласности са догматским смислом. Као најбоље примјере разумијевања метода тумачења Светог Писма , Митрополит наводи дјела кападокијских отаца 4. вијека, Василија Великог и Григорија Богослова. Писци  у смислу примјене  дословног и алегоријског тумачења јављају се и касније. Познати су Максим Исповједник и Јован Дамаскин. Велики значај Митрополит даје нарочито Св. Симеону Новом Богослову (949 – 1022). Св. Максима  сматра носиоцем теологије опита (мистичке теологије). За Симеона  истинско богословље  се заснива на боговиђењу. Богословље (тумачење) је мудрост дарована од Духа Светог. Као важног писца Митрополит наводи и Николу Кавасилу, који каже да Стари Завјет и његово читање  на Литургији  подстиче на врлину  (стр. 64) .
      У  истраживањима ове важне теме, тумачења светих списа  кроз вјекове,  Митрополит је  представио своја запажања о писцима на средњовјековном Западу, издвајајући учење Томе Аквинског и његових следбеника. Митрополит помиње и писце који су се послије пада Цариграда у условима ропства бавили богословљем на начин да очувају континуитет Цркве. Као даровитог бесједника наводи Козму Етолског (1714 – 1779), који је духовно израстао на предањима Свете Горе. У својој књизи, Митрополит  је једно поглавље посветио теми Егзегеза Старог Завјета код православних Словена (стр. 89). Он примјећује да се у том  времену код Срба највише цитирају Псалми Давидови. У монашким круговима Псалтир је био омиљена књига. У том периоду посебна пажња је посвећивана  тумачењу Шестоднева и Књиге о Јову.
      Касније, у деветнаестом вијеку,  долази до нових интересовања, која су садржајнија, али и површнија. Тај период Митрополит је изложио у завршном поглављу књиге, гдје наводи Филарета Московског,  који подвлачи значај Светог Писма, али не у смислу његове самодовољности, већ истиче и значај Предања. Као примјер здравог односа према библијском Откривењу, Митрополит помиње и пјесника Његоша и његово дјело Лучу Микрокозма. Уз њега истиче и значај Вука Караџића и Ђуре Даничића. Своју књигу Митрополит  закључује поглављем о двадесетом вијеку,  гдје истиче улогу наших  теолога, Јустина Ћелијског и Николаја Жичког, чији су списи  примјер синтезе свих ранијих примјена тумачења Светог Писма.
      Уз студију Историја тумачења Старог Завјета објављен је и спис Премудрости Соломонове  на грчком и српском језику. Превод и предговор урадио је Митрополит Амфилохије, који су први пут објављени као засебно издање док је био Епископ банатски.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У оквиру Љетње школе вјеронауке за одрасле вечерас, 26. августа, у 19:30 ч, свештеник Драган Станишић, одржаће у Дому Светог Георгија у Подгорици предавање на тему “Јеванђеље по Матеју, јављање васкрслога Христа” и представиће књигу Епископа бачког др Иринеја “Свето причешће извор здравља или извор болести”.      Тема: Јеванђеље по Матеју, јављање Васкрслога Христа   У њему је садржана готово цјелокупна грађа Јеванђеља по Марку. Почиње Исусовим родословом и рођењем, а завршава јављањем Васкрслога Христа.  Исусове поуке групише у пет великих цјелина: бесједа на гори (5-7), Исусова упутства ученицима када их шаље да проповиједају (9,35-11,1), параболе о Царству Божијем (13,1-53), црквена бесједа (18,1-19,1) и есхатолошка бесједа (24,1-26,1). Поред ових цјелина постоје и мање: логија о Јовану Крститељу (11,2-19), о чистом и нечистом (15,1-20), о крсту који ученици треба да понесу (16,24-38), о фарисејима (23,1-36) и друге. Главну тему читавог Јеванђеља  чини Исусово учење о Царству Божијем које ће наступити у будућности, а већ је присутно у самој личности Месије Исуса Христа који сабира око Себе нови народ Божији, Цркву. Зачетак тога народа представљају дванаесторица ученика. Месија Који сабира Цркву назива се Син Божији и Син човјечији. Он је Онај који посједује власт, Онај који страда зарад избављења човјечанства од гријеха и Онај који ће поново доћи у слави својој . Ово што се остварује у Новом Завјету већ је било најављено у Старом Завјету.   Приказ књиге:  Eпископ  бачки др Иринеј “Свето причешће – извор здравља или извор болести”   Владика Иринеј, када говори о причешћу,  почиње од Тајне вечере, наводећи сами тај догађај који је посвједочен  у  Матејевом, Марковом и Лукином јеванђељу: И узевши хљеб заблагодари, преломи га и даде им говорећи: Ово је тијело моје које се даје за вас; ово чините за мој спомен. А тако и чашу по вечери, говорећи: Ова је чаша Нови Завјет у крви мојој, која се за вас пролијева (Лк. 22, 19-21). Епископ Иринеј наводи да се хришћани већ двије хиљаде година причешћују на исти начин, очекујући исцјељење душе и тијела и молећи се  да им буде на радост и весеље. Од прве Свете Евхаристије и првог Светог Причешћа на Тајној Вечери Христовој па све до данас – а тако ће бити  и до краја историје   – служи се ова Литургија  и на њој се хришћани причешћују Тијелом и Крвљу Христовом. Питање: да ли причешће може бити преносилац  заразних болести, што је и смисао и разлог писања ове студије, он објашњава са становишта богословски утемељеног црквеног искуства. Он наводи ријечи светог Симеона Богослов, да Тајна причешћа блиста огњем Божанства и да су кроз ту Тајну неисказиво помијешани и сједињени  Тијелом и Крвљу Христовом  они који се причешћују  на Светој Литургији. Сматра да  причешће не може бити узрок болести,  али исто тако да то није неки хемијски састојак  против вируса. То је по њему тајна која надилази природне законе, али исто тако и највиши смисао све творевине. Епископ Иринеј на више мјеста  поводом ове теме наводи богослужбени аргумент да Свето Причешће јесте Лијек бесмртности, којим се они који са вјером приступају освећују и обожују.   Полазници посјећују  курс у складу са околностима и мјерама изoлације.   Протопрезвитер-ставрофор Драган Станишић, парох храма Светог Ђорђа под Горицом  и проф. Богословије Светог Петра Цетињског   Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...