Jump to content
  1. Goku

    Goku

  2. Благовесник

    Благовесник

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      (из књиге „Трпеза Господња“, Цетиње 1996, стр. 118-124)

      1. У савременој литургијској пракси причешћивање се до извесног степена издвојило у засебан чин. Оно се, наравно, у огромној већини случајева обавља на евхаристијском сабрању, али вршење Евхаристије није обавезно везано за причешћивање верних. Евхаристија се може вршити и фактички се и врши без причешћивања верних.
      Веома је карактеристичан детаљ из црквене праксе да се у појединим парохијама разликује „Света Литургија“ од „Свете Литургије на којој се причешћују они који су се за тај чин припремали“. 
      У руску праксу ушао је термин „припремање“ („говеније“). Он с једне стране упућује на закључак да причешћивање захтева нарочиту припрему у виду поста и усрдног посећивања црквених служби, а с друге сведочи и да је припремање необичан чин у црквеном животу верних. Парадокс је у томе да овај, несумњиво благочастиви обичај, стоји у противречности са природом Евхаристије. 
      Ако је негде дошло до разлаза између почетака и каснијих етапа литургијског живота, то се највише десило управо на овом месту. Фактички ми имамо Евхаристију без причешћивања верних, Евхаристију на којој се један део причешћује, а други не, док готово да не познајемо Евхаристију на којој се верни сви заједно причешћују.
      Наравно, то нам не даје за право да сматрамо да ово више није једна, већ три врсте Евхаристије. Евхаристија је у сваком случају једна, о чему сведочи њен јединствени чин, међутим, без сумње, стање верних на евхаристијском сабрању бива двојако: једно  када се верни причешћују, и друго  када се не причешћују. У древној Цркви причешћивање је представљало завршни моменат целокупног евхаристијског сабрања, моменат који се није могао оделити или издвојити у самосталан чин. Причешћивали су они који су од самог почетка учествовали у евхаристијском сабрању, а у евхаристијском сабрању учествовали су само они који су се причешћивали.
      Из наше литургијске праксе изостављен је моменат сабрања: ми заправо не познајемо евхаристијско сабрање у правом смислу. Евхаристија је укључена у посебно богослужење које је добило назив „литургија“. Као и свако богослужење, и ово претпоставља учешће народа, али његово вршење није строго условљено тим учешћем. Оно има потпуно самостални значај, посве независтан од учешћа народа. Евхаристија, која се савршава на литургији, претворила се у једну од Светих Тајни у Цркви, напоредо са другим Светим Тајнама. У светлости нашег савременог школског богословља Евхаристија се, као Света Тајна у Цркви, третира као сакраментални чин који за то опуномоћено лице врши над појединим вернима. Она, као и остале Свете Тајне, уопште не захтева сабрање верних као свој неопходни елемент.
      За разлику од Светих Тајни Крштења, Миропомазања и Свештенства, Евхаристија спада у ред Тајни које се могу понављати, а које се обављају над особама за њих приправним или онима што осећају потребу за њиховим примањем. Из овог разлога неки се за време Литургије причешћују, а други то не чине. Како показује и сам термин „причешће“, причасници постају удеоници Тела и Крви Господње, док остали верни само присуствују причешћивању. Не причешћујући се, они не узимају учешћа у Светој Тајни Евхаристије, пошто је, према речима митрополита Макарија, „Евхаристија таква Света Тајна у којој се хришћанин, под видом хлеба и вина, причешћује истинским Телом и Крвљу свога Спаситеља“!. Основна поставка древног црквеног живота доживела је атомизацију: „свагда сви и свагда заједно (на окупу)“ претворило се у супротно  „нити сви, нити заједно (на окупу)“, већ свако за себе и свако посебно.
      2. У Евхаристијском канону нема молитава које би могли узносити они који се не причешћују. Како је могућно учествовати у евхаристијским молитвама, које су без изузетка усмерене ка причешћивању као према своме врхунцу, са чврстом намером да се не прими причест? 0 овоме се углавном не размишља. Следећи уходану праксу, ми не осећамо сав њен евхаристијски трагизам. Претворивши Евхаристију у Свету Тајну у Цркви, догматичка мисао није била у стању да измени чин Евхаристије у складу са својим учењем. Према самом свом чину, Евхаристија остаје Трпеза Господња, на којој су особе које се не причешћују само присутне. Овај трагизам утолико је већи, уколико се има у виду да је у дубини литургијске свести остало учење о вршењу Светих Тајни од читаве Цркве. У свакој Светој Тајни Црква се моли за савршење саме те Тајне, али у Евхаристији се Црква моли за саму себе, односно за читав народ Божији окупљен са својим предстојатељем ради учешћа у Трпези Господњој. Учење о „духовном причешћивању“ не може се сматрати излазом из оваквог евхаристијског трагизма. Ово учење је нејасно и магловито. Шта значи „духовно причешћивање“? Евхаристија је „жртва духовна“ (1. Петр. 2, 5), а евхаристијско сабрање је место где Дух дејствује у нашем еону. Све се на евхаристијском сабрању савршава Духом Светим. У Духу и кроз Духа евхаристијско сабрање представља Тајну Вечеру која и даље траје, у Духу и кроз Духа долази на то сабрање Господ, и у Духу и кроз Духа ми постајемо заједничари Тела Христовог. У Духу и кроз Духа хлеб и вино претварају се у Тело и Крв Христову. Шта онда значи „духовно причешћивање“? Оно се, без сумње, разликује од реалног причешћивања, будући да верни који се духовно причешћују не прилазе евхаристијским Даровима. Да ли је и оно пројава особитог дејства Духа? Ако је то тако, онда је духовно причешћивање изнад реалног причешћивања. Не уводимо ли, заједно са појмом „духовног причешћивања“, неку тајну „гносу“ (знање) у Цркву? Пажњу заслужује и чињеница да је идеја „духовног причешћивања“, највероватније, била уведена од Оригена, мада у нешто другачијој интерпретацији него данас.
      Ако се „духовно причешћивање“ посматра као некакво учешће нашега духа у Трпези Господњој, није ли то онда непотребна спиритуализација Евхаристије, која се не тиче Дарова Духа Светога? Ми и данас почињемо Евхаристијски канон оним речима којимаје у древној Цркви почињало свако евхаристијско сабрање.
      „Пошто буду прочитани закон и Пророци, као и наше посланице, и Дела Апостолска и Еванђеља, нека рукоположени поздрави Цркву, говорећи: „Благодат Господа нашега Исуса Христа, љубав Бога и Оца и заједница Светога Духа са свима вама“2. Благодат Господа, љубав Оца и кинонија Духа представљају услове за наше реално учешће у Евхаристији. А уколико постоји причешћивање преко нашег духа, значи ли то да оно може да замени „кинонију“ ( заједницу) Тела и Крви Господње или да је макар учини необавезном? Зашто онда Христос није установио духовно причешћивање? „Узе Исус хљеб и благословивши преломи га, и даде им, и рече: Узмите, једите; ово је Тијело Моје. И узе чашу и заблагодаривши даде им; и пише из ње сви; и рече им: Ово је Крв Моја Новога Завјета која се пролијева за многе“ (Мк. 14, 2224).
      Учешће у Евхаристији још се мање остварује преко „антидора“. Сама идеја антидора, што буквално значи „уместо Дарова“, потпуно је неочекивана у евхаристијском животу Цркве. У VII веку Валсамон је, са својственим му помало наивним реализмом, писао да је раздавање антидора смишљено како би верни имали мотив за остајање у храму до краја Литургије. Ово је признање једног првојерарха, антиохијског патријарха, које сведочи да је упоредо са устаљивањем праксе ретког причешћивања долазило до губљења жеље да се у храму остаје до краја Литургије. „Како се чини, сагласно 8. и 9. правилу Светих Апостола и у складу са овим (тј. 2. правилом Антиохијског сабора) смишљено је раздавање антидора, рекли бисмо, ради тога да би и они који се не могу причешћивати светим и животворним Тајнама стекли потребу да чекају крај божанственог свештенослужења и да би из руку свештеника примали антидор на освећење“3. За Валсамоново објашњење тешко да се може казати да је правилно. „Агапе“, које су нестале из црквеног живота, неочекивано налазе известан израз у Евхаристији. Према Иполиту Римском, када је епископ учествовао на агапама, он би благосиљао хлеб и раздавао га присутнима. Био је то „благословени хлеб“. И антидор је благословени хлеб; и на њега се односе Иполитове речи да је то “ благословени хлеб, а не Евхаристија као Тело Господње“4. У XIV веку Симеон Солунски наводи да се антидор дели уместо причешћа, пошто нису сви верни достојни да се причесте5. Ако за Валсамонова тумачења можемо да приметимо да им недостаје историјска перспектива, премда су у бити својој правилна, тумачење Симеона Солунског потпуно је неприхватљиво. Њиме се чланови Цркве подвајају на оне достојне причешћивања и оне недостојне. Осим тога, њиме се уноси и апсолутно недопустива идеја да евхаристијски Дарови могу бити нечим замењени.
      3. За црквену свест апостолског и постапостолског доба уопште се чак није ни постављало питање  могу ли чланови неке Цркве да узимају учешћа у евхаристијском сабрању. Бити члан Цркве значило је учествовати у евхаристијском сабрању. Ступање у Цркву било је крунисано учешћем у евхаристијском сабрању, и зато се пријем у Цркву обављао пре Литургије у којој би „новопросвећени“ први пут узели учешћа. Таквима су биле упућене свечане речи: „Јелици во Христа… (Сви који се у Христа крстисте…)“. Тада су ове речи чувале свој потпуни смисао. Неофити су се крстили у Христа, обукли у Христа, и зато су достојни да узму учешћа у евхаристијском сабрању. Они који нису могли да учествују у евхаристијском сабрању нису сматрани члановима Цркве или су макар привремено губили тај статус. Апостол Павле није говорио о достојности или недостојности чланова Цркве као услову за учествовање у евхаристијском сабрању, већ само о недостојном примању евхаристијских Дарова: „Који једе овај хљеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив Тијелу и Крви Господњој“ (1. Кор. 11, 27). Како показују речи Апостола Павла у 29. стиху исте посланице  „не разликујући Тијела Господњега“  реч је о онима који на трпезама нису разликовали обичан хлеб од евхаристијских Дарова. Апостол Павле у првом реду има у виду недостојно кушање на трпезама и недостојан однос према евхаристијском хлебу, што је, природно, повлачило за собом личну недостојност и осуду. За древну хришћанску свест није могло да буде ни говора о обавези или хришћанској дужности причешћивања, о чему се говори данас. Ово није била ни дужност, ни обавеза, већ жива потреба као израз стремљења према животу вечном и истинитом, без кога наступа смрт. Верни су улазили у Цркву и крштавали се „у једно Тело“, како би били заједничари Тела Христова и како би, најављујући Други долазак Господњи у слави, учествовали у Његовој Трпези. Ускраћивање овога представљало је највећу трагедију за верне. Довољно је сетити се „палих“ у време прогона, оних који због малодушности људске природе нису имали снаге и храбрости да посведоче своју веру у Господа Исуса. Такви су све чинили, само да се опет приближе евхаристијском општењу (заједничењу) које им је било ускраћено. Нама данас није сасвим јасно зашто су „пали“ у доба Светог Кипријана Картагинског изазвали црквени конфликт, не желећи да чекају неколико месеци док се саборно не реши њихова судбина. Данас се, пак, многи добровољно одричу евхаристијског општења у далеко дужем трајању.
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Данас, на празник Светих бесребреника Козме и Дамјана, Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије служио је Божанску Литургију у Манастиру Врачеву, недалеко од Лепосавића. Овај Манастир посвећен је Светим бесребреницима Козми и Дамјану, подигнут је у првој половини 15. века и представља непокретно културно добро као споменик културе.
       
      На данашњи празник и у овој древној светињи Епископ рашко-призренски Теодосије је у чин ђакона рукоположио вероучитеља Милутина Попадића.  Ђакон Милутин ће, по благослову Епископа, свој свештенички позив, за који се спремао као богослов а касније и као свршени теолог, отпочети служењем у Храму Светог Николаја у Новом Пазару.  Владика Теодосије је током данашње Свете Литургије верни народ подсетио на дела Светих Апостола који су од Господа послати широм васељене да проповедају реч Божију и да крштавају све оне који поверују у реч Господа нашега Исуса Христа.
      „Много је оних који су Христа ради осиромашили, који су се повукли у пештаре, у пећине, у пустиње и који су жртвовали ово привремено земаљско ради вечнога и небеснога. Међу њима су пустињаци, преподобни, исповедници за веру Христову, који су страдали зато што  су заступали истину и правду Божију. А као највећи украс, цвет у Цркви Христовој, јесу свети мученици, они који су презрели овоземаљски живот и који су више желели да страдају и умру за Христа него да служе овом привременом, земаљском и владарима овога света који нису познавали Свевишњега, који нису познавали правога Бога“ – поучио је верни народ Владика Теодосије.

      „Данас у Цркви Христовој прослављамо свете бесребренике. Прослављамо светога Козму и Дамјана. Браћу која су васпитана у хришћанској вери. Они су од Бога примили власт и силу Божију да могу да иду у народ и да исцељују болесне. Знали су они и лекарску вештину, али се нису толико уздали у њу ни у лекове овога света, колико у силу Божију која је дата Светим Апостолима и ученицима а и њима да могу да лече, исцељују и да ослобађају људе од недуга и болести“ – подсетио је Владика Теодосије на житије Светих Козме у Дамјана.
      „У њиховом житију каже се да су лечили бесплатно, без новца. Данашњи лекари би требали да прочитају житије Светих Козме и Дамјана. Они којима није довољно што приме плату за оно што чине већ и изнуђују новац од људи да би помогли, не знајући да је и њима Бог дао тај дар да могу да лече и да помажу другима. Свети бесребреници нису хтели да узму ништа као награду за све оно што су чинили. Не само да су лечили људе, већ су лечили и животиње. Изгонили су демоне, зле духове. Они су попут Апостола на тај начин ширили веру у Господа нашега. И не само речима него и делима“ – истакао је Владика Теодосије.

      Владика је нагласио да људи у овом свету болују и пате највише због греха, јер нас грех удаљује од Бога и јер је грах противан Богу:
      „Грех није нама својствен и природан. Он се увукао у наш живот, у нашу  природу, као некакав уљез и квари све оно што је добро и здраво у нама. И одступивши од Бога, немајући благодат Божију која нас штити и лечи, многи данас страдају од болести. И многи траже земаљске лекаре не тражећи правога лекара, не обраћајући се Господу. Јер земаљски лекари лече тело, привремено нам дају здравље, а небески Лекар, лечећи тело, лечи и душу нашу. Да се обратимо Њему, да поверујемо у њега и да нам то буде на спасење и живот вечни. Грех је тај који нас највише удаљује од Бога и болести су у највећој мери последице греха“ – рекао је Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски.
      Владика је сликовито објаснио шта је  врлина а шта је грех и у чему је  разлика када се ми трудимо у Господу и када се препустимо овоземаљском уживању:
      „Грех је као када ми узмемо нешто попут бомбоне,  нешто што је слатко. И желећи то да пробамо, ми ту бомбону ставимо у уста и тренутно, нама је лепо и слатко у устима и привремено уживамо у томе. А онда када прогутамо ту бомбону онда почињу мучнине, болови и патња. И што је најгоре то не пролази. Дакле оно због чега смо у само једном тренутку осетили сласт и сладост, због тога патимо, имамо мучнину. И не само тела већ и савести. И отуђеност од Бога. То је грех, браћо и сестре. Нешто попут оног мамца за рибу који она загризе мислећи да ће нешто да добије а у ствари изгуби и живот свој“ – сликовито је објаснио Владика а потом сликовито објаснио и шта је то врлина:
      „Врлина је пост, уздржање, бденије, сваки труд у Господу. То је као кад знамо да нам је потребан лек који је горак. И тешко нам је да га ставимо у уста од његове горчине. И онда ми приморамо себе на тако нешто, јер док нам је лек у устима, нама је тешко и напорно и горко, али када прогутамо тај лек онда осетимо сву лакоћу и здравље свога тела и своје душе.  Тако кад треба да постимо свима нам је тешко. Нека сила нас просто тера да радимо супротно. Или када желимо да учинимо неко добро дело, да учинимо милосрђе, да будемо на молитви, да будемо на бденију. Свака врлина јесте подвиг. Треба нам додатна снага и решеност и вера да би то учинили. Али када то учинимо: и пост и молитву и учинимо добро дело, онда осетимо сву сладост онога што смо учинили“ – поучио је верни народ Владика Теодосије нагласивши да зато сви треба да се определимо за врлину, за оно што је Господ дао у заповестима својим, да тако живимо да би онда вечно били блажени и били са светима који су знали да је ово земаљско привремено а оно небеско увек и довека.

      „Нека би нас Господ све научио правој вери, да имамо наду у њега, у његову помоћ и Васкрсење, како би и ми били санаследници светих, оних који су познали Бога, они који су живели за Бога и који су поштовали и живели по заповестима Божијим, а сада су блажени и сада се наслађују небеским добрима које су за векове векова. Нек Господ укрепи ову свету обитељ, оца игумана, братију, и све вас који долазите овде. Ваш принос Богу јесте молитва, жртва, оно што дајемо од себе, а Господ ће нама подарити исцељење душе и тела и живот вечни, да би сви заједно славили Оца и Сина и Светога Духа кроз сва времена и сву вечност“ – рекао је на крају своје Архипастирске беседе Преосвећени Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Теодосије.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од obi-wan,
      New York Times: "U.S. Escalates Online Attacks on Russia’s Power Grid."
      Russia: "Hold my Борщ..."

      ...
      https://www.facebook.com/miodrag.kuzmanovic
      https://www.nytimes.com/2019/06/15/us/politics/trump-cyber-russia-grid.html
      https://edition.cnn.com/2019/07/14/us/new-york-power-restored/index.html?fbclid=IwAR1i-Xir5pRWcRxrQ3IgI-NVrKBBrYRaSJJmMFU93Sy993bXRE8xRGWiEG4

    • Од Логос,
      Традиционални Петровдански црквено-народни сабор на Цетињу јутрос је почео Светом архијерејском литургијом у Цетињском манастиру коју су служили Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије, Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља г. Георгије и викарни Епископ диоклијски г. Методије, уз саслужење свештенства и молитвено учешће многобројног  вјерног народа.

      ЗВУЧНИ ПРИЛОГ РАДИЈА "СВЕТИГОРА"
      Свету тајну крштења примио је мали Лука Балабан, а у ђаконски чин професор Богословије Светог Петра Цетињског Благоје Рајковић. Такође, у чин чтеца произведен је матурант Богословије Огњен Боричић.
      У литургијској бесједи након читања Јеванђеља Владика Методије је рекао да Христа, Сина Божјег можемо исповиједити, као што је то учинио и апостол Петар, једино благословом и благодаћу Бога Оца небескога.
      „И онда му је Господ рекао ‘ти си Петар’, – што значи камен, камен вјере и таквог исповиједања, – ‘на коме ћу сазидати Цркву своју и којој неће моћи ни врата пакла одољети’. А врата паклена су сви они прогонитељи Цркве од тада па до данашњега дана, врата кроз која се иде у пакао“, рекао је Епископ диоклијски.
      Додао је да ће Црква, која је утемељена на том тврдом и непоколебљивом камену, одољети свим пакленим вратима до краја свијета и вијека.
      „И кад је дошао час таме, час распећа Господа и Спаса нашега Исуса Христа, интересантно је да је све оно што није била љубав побјегло са Голготе, испод Христа Христовог. Само је љубав остала испод крста и ишла за крстом до последњега тренутка“, казао је Владика Методије.
      Након причешћа вјерних Митрополит Амфилохије је рекао да је свето причешће наш цјелив Господу живоме и нас једних са другима.
      „То је цјелив оном љубављу вјечном и непролазном коју Црква Божја чува и дарује сваком људском бићу овдје на земљи. Као и данас, тако кроз вјекове – сабира се Црква Божија око Тијела и Крви Господње, око имена Христа Бога нашега, сабира се од времена Светих апостола које данас прослављамо Петра и Павла, до најновијих апостола међу које спада отац Пајсије Светогорац, наш савременик. А ту је и наша Света великомученица Февронија и сви свети кроз вјекове, јер је диван Бог у светима својим“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да се данас на Цетињу догодило исто оно што се догодило и прије двије хиљаде година на Сионској гори.
      „Дух Свети је у виду огњених језика сишао на свете ученике и апостоле и проговорили су разним језицима. Ево и данас овдје, зар и м и нијесмо проговорили разним језицима – и на јелинском на коме је написано Свето писмо Новога завјета, и на словенском језику Светих апостола Кирила и Методија, Наума и Климента, и на српском језику Светог Саве просветитеља, Светога Василија Острошкога, Светога Петра Цетињскога, и на словачком језику, ево овдје је наш Владика Георгије, који нам је донио благослов Свете браће Ћирила и Методија из Моравске, и на албанском језику – овдје је наш ђакон из Скадра који је овдје поменуо Архиепископа Албаније и Скадра Анастасија. Сва Црква Христова разним језицима проговара и свједочи једну, свету, Божју истину – Црква која је неуништива и неразорива“, поручио је Митрополит Амфилохије.
      По завршетку Литургије у цетињском манастиру, Аархијереји су предводили Литију до цетињског Ћипура, до остатака старох манастирског храма Светих апостола Петра и Павла, гдје је благосиљан славски колач.
      Потом је Митрополит Амфилохије рекао да Петровдански сабор као златна нит траје без прекида кроз вјекове.
      „То је сабор богочовјечански, сабор у име Божје. А само сабори који су у име Божје трају и претрајавају времена и просторе и уграђују се у непролазни сабор око Свете Тројице, Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега“, казао је он.
      Додао је да се нада да ће надлежни за заштиту културних добара схватити да култура није – рушевине и чување рушевина.
      „Него је уз чување и обнављљање тих рушевина. Није нас пог поставио, ни нас овдје, а ни њих, а ни ове главаре на Цетињу да буду чувари рушевина или да руше, него да обнављају и своју душу и вјеру у живога Бога и да обнављају све оно што што су преци градили, да га сачувају и да га обнављају“, поручио је Митрополит црногорско-приморски.
      Током данашњег богослужења, вјерни су, поред моштију Светог Петра Цетињског и деснице Светог Јована Крститеља – светиња које почивају у Цетињском манастиру, могли да цјеливају и мошти преподобномученице Февроније које ових дана у литији обилазе храмове и манастире по Црној Гори.
      Мошти Свете Февроније на Цетиње су стигле јуче послије подне, гдје им је, у Цетињском манастиру приређен свечани дочек. Потом је служено свечано празнично бденије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Поводом храмовне славе Цркве Рођења Светог Јована Крститеља у острошком скиту Јован До код Никшића, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије служио је данас на Ивањдан са свештенством Свету архијерејску литургију.

      Митрополит Амфилохије је у архипастирској бесједи, након читања зачала из Светог јеванђеља о чудесном зачећу и рођењу Светог Јована Претече и Крститеља Господњег, казао да су се већ Јевреји послије Јовановог рођења од благочестивих родитеља Светих Захарија и Јелисавете, питали шта ли ће бити ово дијете.
      „Јованов отац, Захарија је, зато што није могао повјеровати ријечима Архангела Гаврила, онемио све до оног тренутка када се поставило питање које име да се да дјетету“, подсјетио је владика на данашње Јеванђеље.
      И тек када је Захарија рекао да ће се звати Јован, отворио је уста, почео да говори и благосиља Бога за велики Божији дар кога се удостоји и он, и његова супруга, а кроз њих двоје сав изабрани Божији народ. То дијете, надахнуто Духом Светим, већ је из утробе материне проговорило, Јелисавета је његовим устима проговорила кад је дошла Пресвета Дијева код ње у Горњи крај:
      „Откуда то да мати Господа мога дође мени говорио је Јован прије свога рођења о Христу, чији је претеча, који је Господа крстио у Јордану и који је прве године свога живота проводио у пустињи.“
      Претеча Јован Крститељ је изашао на проповијед, да крштава водом и припрема народ јеврејски за крштење водом и оним Духом Светим који га је надахнуо још у утроби матере његове, Духом Светим којим дише све што дише, који је живот свега постојећег и који је задахнуо и утробу матере Јелисавете да и она роди дијете.
      Говорећи о прослављању рођења младенца Јована Крститеља и Претече, Митрополит је нагласио да хришћани двије хиљаде година прослављају рођење највећег рођеног од жене, како је сам Господ рекао за њега:
      „Прославља Црква Божија Христа Господа, али, такође, заједно са Њим и Његовим рођењем, прославља и рођенога од Јелисавете и Захарија чудом Божијим, Јована Крститеља и Претечу. “
      Високопреосвећени је подсјетио да је овај свети храм на овом свету мјесту управо посвећен том рођењу захваљујући братству Никчевића које је манастиру Острог приложио ову земљу. Иначе Ивањдан је слава овог братства. Нагласио је да је ова пустиња процвјетала дивним трудом нашега оца Лазара и братство ове обитељи, благословом Светога Василија Острошкога.
      „Један од најдивнијих изданака острошке светиња јесте Јован До, ово свето мјесто у коме се прославља рођења Светог Јована Крститеља. Ми се сабирамо овдје да заједно са Јелисаветом и Захаријом, и његовим савременицима благосиљамо име Божије што је Господ послао то дијете да благовијести долазак – рођење – самога Бога у овај свијет. Благосиљамо срцем и душом Господа и благодаримо му што нас је удостојио, у ово наше вријеме, да наставимо то свето дијело слављења имена Божјега и прослављања рођења Светог Јована Крститеља и Претече.“
      Митрополит се помолио да Господ, молитвама Светог Јована, благослови свако рођење и у ово наше вријеме, како би мајке рађале дјецу која ће бити слична Светом Јовану Крститељу
      „Да рађају дјецу надахнуту Духом Светим, Духом Божијем у времену када су људи све више удаљени од Цркве Божије, а тиме и од Светог Јована Крститеља и начина како се он родио од Захарија и Јелисавете. Нека би Господ благословио све мајке, као Јелисавету, и очеве, као Захарију, пророка и првосвештеника, да се умноже благословена Божија дјеца у овом свијету“, казао је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије.
      Послије Свете литургије Храм Рођења Светог Јована Крститеља опходила је празнична литија, након које је Митрополит Амфилохије, игуман острошки, благосиљао и пререзао славски колач поводом храмовне славе, као и славске колаче данашњих свечара.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...