Jump to content
  1. Branka62

    Branka62

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј служио је 17. октобра 2020. године, на празник Светог Стефана и Преподобне Јелене (Штиљановић), свету архијерејску Литургију у Саборном храму у Београду.

       
      Саслуживали су старешина Саборног храма протојереј-ставрофор Петар Лукић, протојереј-ставрофор Вељко Гачић из Берлина, јереји Славиша Поповић и Игор Грацун, као и протођакон Дамјан Божић. Беседио је архијерејски намесник београдски други протојереј-ставрофор Бранко Топаловић.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ будимски и администратор темишварски г. Лукијан упутио је поруку Румунској Православној Цркви и народу поводом прославе великог празника – Свете Преподобне Параскеве Петке, која се по новом календару слави 14. октобра.
       
      Драга једноверна браћо и сестре,
      У овим тешким временима искушења, када сви несебично деламо како бисмо победили ову нову болест, овог невидљивог и подмуклог непријатеља, дужни смо посведочити наше јединство и свету показати да смо једно пред Господом и да постоји само Једна, Света, Саборна и Апостолска Црква, чији верници и служитељи јесмо. Доказ нашег јединства јесте управо и Света Преподобна Мајка Параскева која је сјединила и сједињује у Христу Господу све православне народе у овом делу света, на Балканском полуострву.
      Уочи великог празника правоверног румунског народа, ми Срби уз вас смо браћо и сестре Румуни сједињени у молитви Преподобној Параскеви. Молимо се оној која је столећима била заштиница Београда и Србије, а сада је чуварка Молдавије, Румуније, да буде посредница наша пред Милостивим Лекаром, који укрепљује немоћне и лечи недуге душе и тела.
       
      Господе, пошаљи са неба исцељитељску силу Своју и одагнај сваку немоћ, сваку тугу, жалост и бол како телесну тако и душевну свима људима на овом свету, заступничким молитвама Свете Преподобне Мајке Параскеве и свих Твојих светих. Амин.
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Поуке.орг инфо,
      Злочин који се догодио на Космету 1975. године, а који је у неку руку остао недоречен, сада је открио полицајац који је водио ту истрагу.
      “Не могу са сигурношћу да тврдим, али верујем да су се Албанци из Горњих Стреоца, села на путу Пећ – Дечани, Реџа Ахметаја и Кура Мехтаја, младићи који су на Чакору давне 1975. убили Бранку Ђукић, претходно покушавши да је силују, предали због осећаја срамоте и стида” речи су које је изговорио Веселин Симоновић, пензионисани полицајац, који је равну Метохију 1999. заменио Шумадијом. Његова прича је “каменчић” који недостаје у мозаику о трагедији Бранке Ђукић, деветнаестогодишње девојке.
      Предаја се догодила 5. септембра, три дана после злочина на Чакору. “На бесу” сам позван у дом злочинца Реџа Ахметаја. Из собе га је извео његов отац, после кафе и кратког разговора. Реџо, тада осамнаестогодишњак, објаснио ми је шта је урадио са својим вршњаком и саучесником Мехтајем. Казао је и где је пиштољ којим су усмртили лепу Бранку.
      И тако је полиција разрешила један од првих монструозних злочина Албанаца, пре тачно 45 година.
      Те 1975. године 2. септембра, двојица Албанаца, чувајући овце видели су ученицу Бранку Ђукић из села Метеха како на Чакору, код кафане, чека аутобус за Пећ. Претпоставили су да ће се лепа девојка вратити кући пошто обави посао у граду. Направили су јој заседу на путу кроз шуму, да је “осрамоте”.
      “Нису је силовали” каже Веселин. “Напротив, добили су батине и огреботине и зато јој је Кур Мехтај пуцао у главу”.
      Бранкино тело пронашао је отац Раде, јер је у рано јутро 3. септембра кренуо у потрагу за њом. Затекао је своју мезимицу мртву, исцепане сукње, како лежи на путу у шуми.
      Пошто су злочинци ухапшени, на завршној речи суђења у Бијелом Пољу, Раде Ђукић је ушао са пиштољем. Док се чекало да судије извећају пресуду, пришао је окривљенима и у Кур Мехтаја пуцао два пута. У главу и срце. Реџо се спасао, бацајући се под ноге полицајцима.
      “Раде је осуђен на осам година, али је одлежао око пола казне. Вратио се на Чакор и није много причао ни са ким. У потоку, неколико стотина метара даље од места где му је дете убијено, ископао је камен огроман. Сам га је клесао данима и месецима. После је споменик сам вукао из потока у планину до места где му је ћерка убијена. Ту га је оставио, и данас је ту” говори нам Симоновић.
      Добро се наш саговорник сећа како је хапсио злочинце. Информацију о убицама је добио од Тафа Љокаја, који је тада био локални политичар из Дечана.
      “У кући Реџа Ахметаја било нас је за столом неколико. Отац му је био очајан, жене су само унеле кафу и воду. Молио је да му дете не тучемо. И ја сам дао `бесу`”.
      Веселин даље прича да проблема није било ни на Бачији, месту где се крио убица. Отишао је, вели, сам полицијским аутом, а убица је отворио врата чим је чуо кола на планини.Потом је Симоновић отишао до места где је остављен пиштољ. Убица Кур Мехтај је рекао да није хтео да убије девојку.
      “Нисам говорио досад због породице Тафа Љокаја” каже овај полицијски инспектор у пензији. “Љокај је давно умро, а недавно сам чуо и да му је син преминуо, па нема више опасности да им се сународници у Метохији свете. Ови Албанци на Космету данас, нису више они из нашег времена када се знало да образ и част немају нацију и веру”.
      Са гнушањем, Симоновић прича како је деведесетих у Горњим Стреоцима на гробљу, на месту где је сахрањен убица Бранке Ђукић, изненада никао огроман споменик (једини те величине у Метохији) где је писало како је Кур Мехтај “жртва српског терора”.
      “Ови младићи јесу починили страшан злочин, али су њихови најмилији остали честити у очима Срба и Албанаца из тог времена. Ово данас није време поштених. Знају то Албанци. Зову ме неки од њих и данас телефоном. Многе је срамота данашњице. А Бранка, она заслужује улицу и споменик у централној Србији, Космету, Црној Гори…. Споменик да срамоти данашњицу” завршава причу инспектор.
      Мошти несрећне девојке су пренете
      Бранкине мошти из Метеха у Спуж пренете су 25. августа 1991. по вољи њене породице. На њеном споменику је уклесано: “На Чакору високоме,сретоше је крвождери, што са њима нешће поћи, пресудише револвери. Не заврши гимназију, но за образ даде главу. Оде вила у легенду и вјечиту стече славу. Освети је отац Раде, то витешки он учини. С тим подиже вјечни спомен својој људској величини.”
      Судбина гимназијалке
      Бранка Ђукић рођена је 1956. године у селу Метех, на планини Чакор. У Беранама је завршила три разреда гимназије са одличним успехом, а онда је хтела да промени школу јер јој је Пећ била ближе. У раним јутарњим сатима, 2. септембра 1975. ушла је у аутобус за град на Дриму, носећи документа за школу у коју је требало да крене 5. септембра
      (Мондо/Новости)
    • Од Иван Ивковић,
      Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."
      "Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."
      „Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.
      "Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."
      А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
       

      View full Странице
    • Од Иван Ивковић,
      Сатана се указа једном брату који је пао у грех и рече: "Ти ниси хришћанин."
      "Ко год да сам", - одговори брат, "ти си још гори."
      „Тачно је, бићеш у паклу“, рече Сатана поново.
      "Ти ниси мој судија," - одговори брат, "а ни Бог за мене."
      А сатана, ништа не постигавши, повуче се. А брат приневши Богу искрено покајање, поста опитним подвижником.
       
×
×
  • Креирај ново...