Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Наум конфабулацијама до истине: МПЦ неће бити аутокефална пошто је Бугарска црква усвоји као "мајка"

Оцени ову тему

Recommended Posts

  Пише: др Александар Живковић

 

Митрополит струмички у расколу г. Наум, главни креатор заплета око статуса Македонске цркве, данас је низом конфабулација, које је ранијих месеци започео причама о томе како је статус "аутономне цркве неспојив са канонима" и како је "мајка црква било која црква" која призна неку отуђену од православславног система Помесних цркава организацију, ипак изашао, само дан пре него што Синод Бугарске Патријаршије одлучује о захтеву из Скопља, са једном истином: прихватањем од стране МПЦ-ОА да јој је Бугарска "мајка-црква", македонска црква неће постати аутокефална. Она чак и не очекује да јој Бугарска црква да статус аутокефалије, већ да је као истовремено и "сестринска" и "мајка-црква" (Наумов допринос еклесиологији!) само представља пред Васељенском патријаршијом и осталим помесним црквама.

На то смо указивали одмах пошто нам је из редова истинских македонских аутокефалиста указано на писмо Стефановог синода (питање да ли је једногласно усвојено још није добило одговор, али се део македонских владика оградио од њега), а господин Наум је то потврдио у "анализи" коју је направио за бугарску агенцију БГНЕСhttp://www.kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=138894

и пренео на свом порталу религија.мк: http://religija.mk/vladikata-naum-odgovori-zoshto-bpc-moze-i-treba-da-ja-priznea-mpc/

Редак је случај, ван патолошке праксе, да једна тако кратка анализа садржи толико контрадикторности, да би требало направити троструко већу анализу да би се показало у какав понор г. Наум гура македонски православни народ, а изгледа да је решио и да преуреди и целокупно Православље. Тако он доказује да "сестра" која је "мајка" Бугарска црква не прави прихватањем МПЦ-ОА две цркве "једног народа" (разуме се: бугарског), да се не меша у канонску јурисдикцију сестринске српске цркве, и нарочито да неће, Наум зна, да сноси никакве последице од Васељенске патријаршије и других помесних цркава, јер је то искључено у "време глобализације" итд...

Но сво толико знање прошлих, садашњих и будућих догађаја, служи само једном циљу, да се каже како МПЦ-ОА не тражи признање аутокефалности од Бугарске патријаршије, већ јој се подчињава док једног дана Васељенски патријарх не изда томос о аутокефалности.

Наум струмички, очигледно у цајтноту, покушава да извуче било какву корист из своје антицрквене авантуре, те тако отворено поништава и само "барање" МПЦ-ОА од БПЦ наводно усвојено 4. новембра. Архиепископ у расколу Стефан, очигледно ништа се не пита, јер је Наум тај који са политичарима води сплетке. И о чему ће сутра да расправљају бугарски архијереји? Македонски верници аутокефалисти вечерас већ пишу по друштвеним мрежама како су двоструко преверени од властитих вођа. Синод Бугарске патријаршије несумњиво ће прибавити њихове симпатије, као и симпатије читавог православног народа, ако заузме једино могући став да се македонско црквено питање решава канонским, а не квазиеклесиолошким или, тачније, политикантским путем.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само да се потсетиме на неколку неуспешни проекти на г. Наум Струмички:
1) Автономната Православна Охридска Архиепископија под јуриздикција на СПЦ, ако вам браќа и сестри од овој форум тоа ви е неверојатно во мојата библиотека се` уште стои книгата „Слово од Водоча“ во кое се спрема терен за автономна црква. Автономна црква (без верници) добивме, ама најбитно од се` Наум си се повлече под влијание на своето тогашно духовно чедо тогашниот премиер Љубчо Георгиевски.
2) Единство со Украинците и Црногорците. За среќа во тоа време во Синодот мнозинство беа разумни луѓе и го пресекоа в корен.
3) Унија со Ватикан. Оваа луда идеја само се шушкаше, ама за среќа остана на шушкање. 
4) Не верувам ни дека оваа замисла ќе му помине, иако сега ја има поддршката и од власта и македонска и бугарска и од интелегенцијата (посебно бугарска) и од мнозинството на владици во Синодот на МПЦ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

По реакцијама обичних грађана Македонаца, верника МПЦ, расколнички владика Наум Струмички је после ове антиканонске, великобугарске и про НАТО иницијативе, написане у тајним службама моћних држава, прошао ка бос по трњу. А шта је друго и очекивао са тако антимакедонским и пробугарским ставом. Драго ми је да су га браћа Македонци, и они у канонској Цркви ПОА али и они у МПЦ прозрели и увидели са каквим слугом неканонских и великобугарских политичких идеја они имају посла. 

Само би на крају брату "Ортофилу" додао - ПОА није "Црква без верника", већ Једина Православна Црква у Републици Македонији која је свеправославно призната, и чији број верника јесте мали, али константно расте. Али је Христос баш и за њих рекао ... Радуј се мало стадо, јер би воља Оца, да вам даде Царство (Небеско). ...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Kifa рече

Само би на крају брату "Ортофилу" додао - ПОА није "Црква без верника", већ Једина Православна Црква у Републици Македонији која је свеправославно призната, и чији број верника јесте мали, али константно расте. Али је Христос баш и за њих рекао ... Радуј се мало стадо, јер би воља Оца, да вам даде Царство (Небеско). ...

Константно расте и константно се смалува... Па така никогаш не го премина (а веројатно ни достигна) бројот на верници (и/или домаќинства) кои според Уставот на СПЦ (а со тоа и на МПЦ :) ) можат да оформат една парохија.
Се надевам дека за да ни даде Бог Царство нема да биде потребно да бидеме фанариоти... А на фанариотот и фарисејот првиот слог од зборот им е ист.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, СлаваУкрајини рече

Можеш ли да ми кажеш ако није проблем која је то црква 

Грко-православната Охридска Архиепископија на Пеќката Патријаршија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, СлаваУкрајини рече

Има 70 000 македонаца и 4 црквена синода ...и још ни један није канонски исрпаван

:-) Класично забавно лупетање.  А и оно ... Грко-православна Охридска Архиепископија Пећког Патријархата, говори колико сте обојица пуни јада етнофилетизма, оторене зависти и класичне немоћи, да шкркућући зубима по форуму, укинете ПОА, која је једина свеправославно призната Црква у Републици Македонији. :-)

Пишући о ПОА на тако нецрквен начин, само јавно показујете своје духовне недостатке, фарисејтво етнофилетизма и нецрквену свест.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Kifa рече

:-) Класично забавно лупетање.  А и оно ... Грко-православна Охридска Архиепископија Пећког Патријархата, говори колико сте обојица пуни јада етнофилетизма, оторене зависти и класичне немоћи, да шкркућући зубима по форуму, укинете ПОА, која је Једина Свеправославно Призната Црква у Републици Македонији. :-)

Пишући о ПОА на тако нецрквен начин, само јавно показујете своје духовне недостатке, фарисејтво етнофилетизма и нецрквену свест.

Барам да ми се извиниш! 
Грко-православна Охридска Архиепископија на Пеќката Патријаршија е името со кое ПОА (по)бара да биде регистрирана во Р. Македонија! Ако баба лаже, трап не лаже! Еве ти и доказ!
http://www.poa-info.org/mk/istorija/sovremena/Resenie_za_odbivanje_na_registracija_na_POA.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Orthophill рече

Барам да ми се извиниш! 
Грко-православна Охридска Архиепископија на Пеќката Патријаршија е името со кое ПОА (по)бара да биде регистрирана во Р. Македонија! Ако баба лаже, трап не лаже! Еве ти и доказ!
http://www.poa-info.org/mk/istorija/sovremena/Resenie_za_odbivanje_na_registracija_na_POA.pdf

Барај барај ... :-) ... Но, нећу да ти се извиним, јер опет лоше толкујеш тај предлог од ПОА. Искривљено огледало твоје наопаке етнофилетистичке црквености и не може другачије, него кроз призму етнофилетизма да тумачи такав предлог ПОА. Чистима је све листо, а етнофилетистима је све етнофилетизам. :-)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Kifa рече

Барај барај ... :-) ... Но, нећу да ти се извиним, јер опет лоше толкујеш тај предлог од ПОА. Искривљено огледало твоје наопаке етнофилетистичке црквености и не може другачије, него кроз призму етнофилетизма да тумачи такав предлог ПОА. Чистима је све листо, а етнофилетистима је све етнофилетизам. :-)

Така и фанариотите, кога немаа како да ги обвинат егзархистите ги нарекоа етнофилетисти... Јас сум Македонец и знам колку е жално и тажно да не те нарекуваат со името кое си го даваш сам себеси. Затоа и јас ПОА ја претставив онака како што сака да биде претставувана и регистрирана. 
Патем, бидејќи ние Македонците сме етнофилетисти, те молам укажи ми на едно место каде ние замислуваме некаква си „Небеска Македонија“... А на некои, малку им е нацијата на овој век и свет па и небесни држави си измислија. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Ортофил": "Така и фанариотите, кога немаа како да ги обвинат егзархистите ги нарекоа етнофилетисти... Јас сум Македонец и знам колку е жално и тажно да не те нарекуваат со името кое си го даваш сам себеси. Затоа и јас ПОА ја претставив онака како што сака да биде претставувана и регистрирана. Патем, бидејќи ние Македонците сме етнофилетисти, те молам укажи ми на едно место каде ние замислуваме некаква си „Небеска Македонија“... А на некои, малку им е нацијата на овој век и свет па и небесни држави си измислија. :)"

 Ево, ја те називам Македонцем. И не намећем ти ни једну националност. Прихватам те онакав какав си. Но, ако због националног имена Цркве, између раскола са осталим православним светом и јединства и саборности, бираш раскол, онда је то етнофилетизам, јер си нешто што је секундарно у хришћанству ставио испред онога што је примарно. А Црква је пре свега Јединство и Саборност. А по питању имена, предлог СПЦ је одувек био јасан ... Свако име које је прихватљиво за све православне Цркве у свету, прихватљиво је и за СПЦ. Дакле, не гурамо свој већ општеправославни став по том питању. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • 
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом
      Милош Ковић (Извор: ИН4С)
       
      Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља.
      Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи.
      После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“.
      Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића.
      Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама?
      У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству.
      Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају.
      Наслов и опрема: Стање ствари
      (Политика, 21. 5. 2019)

      View full Странице
    • Од александар живаљев,
      Милош Ковић: Српска црква не снисходи држави
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 21. МАЈА 2019. • 
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом
      Милош Ковић (Извор: ИН4С)
       
      Српска православна црква се, у години прославе осам векова постојања, нашла у средишту пажње наше узбуркане јавности. У Србији, у односима цркве и државе видљива је напетост, проистекла из одбијања цркве да прихвати политику „разграничења“ Србије са собом и сопственом територијом. У суседним земљама, СПЦ је одавно суочена са притисцима и прогонима, при чему ових дана, у Црној Гори, по свему судећи, започиње нови, до сада најгори циклус државног насиља.
      Када је, усред заседања Светог архијерејског сабора, објављено да ће његовој седници да присуствују Александар Вучић и Миле Додик, и да ће тема разговора да буду, поред осталог, Косово и Метохија, део јавности приметио је да је добро да представници цркве и државе разговарају и да тако, на општу корист, изгладе постојеће несугласице. Други су, међутим, тврдили да овом посетом држава покушава да цркву коначно, после бруталних медијских напада и срамотних новчаних поклона, јавно понизи и подреди својој вољи.
      После разговора, одржаног 13. маја у салону Патријаршије, у заједничким изјавама и у медијима блиским властима, истицана је подршка СПЦ политици Александра Вучића. Потоње званичне, посебне изјаве посведочиле су, међутим, да је свако остао на својим позицијама. Председник и његови сарадници изнова су говорили о нужности да се „суочимо са реалношћу“. Сабор се, у својој званичној поруци, још одлучније него раније, позвао на Устав и Резолуцију 1244, на нужност заједничког живота уместо етничких подела, уз понављање да се Црква противи „разграничењу“ и признању независности „Косова“.
      Три дана касније, Влада Црне Горе усвојила је „Предлог закона о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница“. Уколико овај документ буде изгласан у Скупштини, црногорска држава коначно ће моћи да отме од СПЦ њене светиње и цркве. То је, по свој прилици, остварење најава председника републике Мила Ђукановића, да ће Црна Гора морати да се одбрани од „агресивног светосавља“ и „великосрпског национализма“ СПЦ. Куда иду ствари у тој земљи, јасно показује чињеница да су овом необичном законском предлогу непосредно претходили скандалозни судски процес и драконско кажњавање држављана Србије, као и двојице вођа српског народа у Црној Гори, Андрије Мандића и Милана Кнежевића.
      Одакле потичу ова неслагања и сукоби? Зашто код нас државни службеници прећуткују устав и међународно право, док се црква на њих позива? Зашто се СПЦ тако острашћено прогони у суседним државама?
      У протеклих осам векова Српска православна црква дуже је живела и вршила своју мисију у туђим царствима него у српским државама. У њеној традицији се, уз остале врсте сложеног историјског наслеђа, јасно уочава одвојеност од државе и неспремност да се подреди њеним интересима. То се најбоље види када се историја СПЦ упореди са, рецимо, историјом Руске православне цркве, поготово у „синодалном периоду“ њене подређености Руском царству.
      Само је Црква преживела пропаст српских средњовековних држава, да би под влашћу Османлија, у добу Пећке патријаршије (1557-1766), српски народ вековима живео у својеврсном теократском поретку, у коме су патријарси, владике, монаштво и мирјанско свештенство били његове духовне, али и световне старешине. Патријарси, владике, монаси и свештеници иступали су чак и као вође устанака против државе. Поменимо само најважније, од побуне патријарха Јована Кантула, устанка вршачког владике, потоњег Светог Теодора, и казненог спаљивања моштију Светог Саве (1594), преко побуне и сеобе патријарха Арсенија III Црнојевића (1690), до побуне и сеобе патријарха Арсенија IV Јовановића Шакабенте (1737). Ту устаничку традицију оличавале су црногорске владике, нарочито Петар I Петровић, потоњи Свети Петар Цетињски, и Петар II Петровић Његош. Српска црква супротстављала се чак и српским државама, у време потписивања Тајне конвенције и аустрофилске политике краља Милана и напредњака (1881-1889), потписивања конкордата са Ватиканом (1937) и Тројног пакта са нацистичком Немачком (1941). Поводом прогона над СПЦ у социјалистичкој Југославији, Јустин Поповић, потоњи Свети Јустин Ћелијски, писаће да су „сви Свети Мученици“ страдали „махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били.“
      Снисхођење држави не припада главном току традиције и историјског наслеђа Српске Цркве. Она је већ вековима жариште слободе и упориште оних који се не клањају пред силом и неправдом. Данас нас још само она спаја, без обзира на то у којој земљи и на ком континенту живимо. То наши непријатељи знају боље од нас. Зато на њу тако упорно јуришају.
      Наслов и опрема: Стање ствари
      (Политика, 21. 5. 2019)
    • Од Логос,
      Свештенство Покровске цркве предвођено старешином цркве протојерејем-ставрофором Зораном Јаковљевићем служило је Свету Литургију у Недељу раслабљеног 19. маја, на празник Преноса моштију Светог Саве. Поред певнице, појао је Дечји црквени хор „Хаџи Рувим“, а сабрао се велики број верника. Беседио је протонамесник Невен Лукић који је говорио о јеванђељском одељку у којем човек оздравља након 38 година страдања и боловања захваљујући Господу. 
       
      „Страшна сила људског егоизма огледа се у речима раслабљеног – немам човека!“, каже отац Невен Лукић који додаје да Господ човеков живот прихвата као свој, човеково страдање као своје и жртву и моћ да оздрави и помогне сваком човеку који жели да оздрави. У наставкуи проповеди отац Невен је рекао да је Црква Христова Бања Витезда у којој су се догодила безбројна исцељења. „Заблагодаримо Господу који нас из сваке узетости подиже“, закључио је отац Невен.

      Извор: Радио Источник
    • Од Логос,
      Древна старохришћанска црква откривена је у археолошким искапањима на подручју турске покрајине Невşехир односно Kападокије.
       
      Према првим истраживањима, подземна црква уклесана у стене настала је у 5. веку, а према речима археолога скрива и фреске на којима су досад невиђени призори попут цртежа рибе која пада из Христове руке, Исусова васкрсење и смрти злих душа.
      – Црква је већа од осталих пронађених на подручју Kападокије. Изграђена је под земљом, а њене изворне фреске преживеле су све до данас. Kад смо кренули са радовима нисмо ни сањали да ћемо пронаћи овакве подземне комплексе. Ископавање и чишћење иде даље и надамо се да ћемо ускоро имати нове податке о историји Kападокије која ће тако постати још значајније ходочасничко одредиште – изјавио је градоначелник Невşехира Хасан Üнвер.
      Древна црква откривена је у археолошким истраживањима у склопу пројекта обнове старог језгра овог турског града у чијем се средишту некада налазила. Археолошко подручје покрива готово 360 хиљада квадратних метара и укључује 11 квартова који окружују центар града.
      С обзиром да се откриће догодило у јануару, археолози су због неповољних временских услова цркву испунили замљом да би је заштитили.
      – Зауставили смо радове да бисмо заштитили фреске и саму цркву. У пролеће, кад отопли, чекаћемо да влага најпре испари, а затим ћемо уклонити земљу. Након рестаурације и чишћења фреске ће бити враћене у изворно стање – објаснио је Али Аyдин, један од археолога који учествује у истраживањима и рестаурацији.
      Ово откриће само је једно у низу фасцинантих археолошких открића на подручју некадашње Kападокије. Наиме, према досадашњим истраживањима откривено је око 200 подземних градова из различитих историјских раздобља, у којима је свеукупно живело око 100 хиљада становника. Већина градова има барем два подземна спрата, а њих 36 има три или више спратова. Највећи подземни град је свакако Деринкују, откривен 1963. године. Са својих 18 спратова, протеже се до дубине од 85 метара, а потиче из 8. века пре Христа. Kроз њега протиче питка вода, има низ вентилацијских система, станове, трговине, бунаре, оружарнице, гробље и посебне отворе за бег. У граду је пронађена и школа и посебне просторије у којима су се држале животиње.

      Тражећи уточиште пред римским прогонима, хршћани су на подручју Kападокије изградили 36 подземних градова и око 600 цркава од којих многе и данас привлаче бројне туристе и ходочаснике.
       
      Извор: Архео-аматери.рс
×
×
  • Create New...