Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Наум конфабулацијама до истине: МПЦ неће бити аутокефална пошто је Бугарска црква усвоји као "мајка"

Оцени ову тему

Recommended Posts

  Пише: др Александар Живковић

 

Митрополит струмички у расколу г. Наум, главни креатор заплета око статуса Македонске цркве, данас је низом конфабулација, које је ранијих месеци започео причама о томе како је статус "аутономне цркве неспојив са канонима" и како је "мајка црква било која црква" која призна неку отуђену од православславног система Помесних цркава организацију, ипак изашао, само дан пре него што Синод Бугарске Патријаршије одлучује о захтеву из Скопља, са једном истином: прихватањем од стране МПЦ-ОА да јој је Бугарска "мајка-црква", македонска црква неће постати аутокефална. Она чак и не очекује да јој Бугарска црква да статус аутокефалије, већ да је као истовремено и "сестринска" и "мајка-црква" (Наумов допринос еклесиологији!) само представља пред Васељенском патријаршијом и осталим помесним црквама.

На то смо указивали одмах пошто нам је из редова истинских македонских аутокефалиста указано на писмо Стефановог синода (питање да ли је једногласно усвојено још није добило одговор, али се део македонских владика оградио од њега), а господин Наум је то потврдио у "анализи" коју је направио за бугарску агенцију БГНЕСhttp://www.kanal5.com.mk/vesti_detail.asp?ID=138894

и пренео на свом порталу религија.мк: http://religija.mk/vladikata-naum-odgovori-zoshto-bpc-moze-i-treba-da-ja-priznea-mpc/

Редак је случај, ван патолошке праксе, да једна тако кратка анализа садржи толико контрадикторности, да би требало направити троструко већу анализу да би се показало у какав понор г. Наум гура македонски православни народ, а изгледа да је решио и да преуреди и целокупно Православље. Тако он доказује да "сестра" која је "мајка" Бугарска црква не прави прихватањем МПЦ-ОА две цркве "једног народа" (разуме се: бугарског), да се не меша у канонску јурисдикцију сестринске српске цркве, и нарочито да неће, Наум зна, да сноси никакве последице од Васељенске патријаршије и других помесних цркава, јер је то искључено у "време глобализације" итд...

Но сво толико знање прошлих, садашњих и будућих догађаја, служи само једном циљу, да се каже како МПЦ-ОА не тражи признање аутокефалности од Бугарске патријаршије, већ јој се подчињава док једног дана Васељенски патријарх не изда томос о аутокефалности.

Наум струмички, очигледно у цајтноту, покушава да извуче било какву корист из своје антицрквене авантуре, те тако отворено поништава и само "барање" МПЦ-ОА од БПЦ наводно усвојено 4. новембра. Архиепископ у расколу Стефан, очигледно ништа се не пита, јер је Наум тај који са политичарима води сплетке. И о чему ће сутра да расправљају бугарски архијереји? Македонски верници аутокефалисти вечерас већ пишу по друштвеним мрежама како су двоструко преверени од властитих вођа. Синод Бугарске патријаршије несумњиво ће прибавити њихове симпатије, као и симпатије читавог православног народа, ако заузме једино могући став да се македонско црквено питање решава канонским, а не квазиеклесиолошким или, тачније, политикантским путем.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само да се потсетиме на неколку неуспешни проекти на г. Наум Струмички:
1) Автономната Православна Охридска Архиепископија под јуриздикција на СПЦ, ако вам браќа и сестри од овој форум тоа ви е неверојатно во мојата библиотека се` уште стои книгата „Слово од Водоча“ во кое се спрема терен за автономна црква. Автономна црква (без верници) добивме, ама најбитно од се` Наум си се повлече под влијание на своето тогашно духовно чедо тогашниот премиер Љубчо Георгиевски.
2) Единство со Украинците и Црногорците. За среќа во тоа време во Синодот мнозинство беа разумни луѓе и го пресекоа в корен.
3) Унија со Ватикан. Оваа луда идеја само се шушкаше, ама за среќа остана на шушкање. 
4) Не верувам ни дека оваа замисла ќе му помине, иако сега ја има поддршката и од власта и македонска и бугарска и од интелегенцијата (посебно бугарска) и од мнозинството на владици во Синодот на МПЦ.

Share this post


Link to post
Share on other sites

По реакцијама обичних грађана Македонаца, верника МПЦ, расколнички владика Наум Струмички је после ове антиканонске, великобугарске и про НАТО иницијативе, написане у тајним службама моћних држава, прошао ка бос по трњу. А шта је друго и очекивао са тако антимакедонским и пробугарским ставом. Драго ми је да су га браћа Македонци, и они у канонској Цркви ПОА али и они у МПЦ прозрели и увидели са каквим слугом неканонских и великобугарских политичких идеја они имају посла. 

Само би на крају брату "Ортофилу" додао - ПОА није "Црква без верника", већ Једина Православна Црква у Републици Македонији која је свеправославно призната, и чији број верника јесте мали, али константно расте. Али је Христос баш и за њих рекао ... Радуј се мало стадо, јер би воља Оца, да вам даде Царство (Небеско). ...

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 16 минута, Kifa рече

Само би на крају брату "Ортофилу" додао - ПОА није "Црква без верника", већ Једина Православна Црква у Републици Македонији која је свеправославно призната, и чији број верника јесте мали, али константно расте. Али је Христос баш и за њих рекао ... Радуј се мало стадо, јер би воља Оца, да вам даде Царство (Небеско). ...

Константно расте и константно се смалува... Па така никогаш не го премина (а веројатно ни достигна) бројот на верници (и/или домаќинства) кои според Уставот на СПЦ (а со тоа и на МПЦ :) ) можат да оформат една парохија.
Се надевам дека за да ни даде Бог Царство нема да биде потребно да бидеме фанариоти... А на фанариотот и фарисејот првиот слог од зборот им е ист.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 17 минута, СлаваУкрајини рече

Можеш ли да ми кажеш ако није проблем која је то црква 

Грко-православната Охридска Архиепископија на Пеќката Патријаршија.

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, СлаваУкрајини рече

Има 70 000 македонаца и 4 црквена синода ...и још ни један није канонски исрпаван

:-) Класично забавно лупетање.  А и оно ... Грко-православна Охридска Архиепископија Пећког Патријархата, говори колико сте обојица пуни јада етнофилетизма, оторене зависти и класичне немоћи, да шкркућући зубима по форуму, укинете ПОА, која је једина свеправославно призната Црква у Републици Македонији. :-)

Пишући о ПОА на тако нецрквен начин, само јавно показујете своје духовне недостатке, фарисејтво етнофилетизма и нецрквену свест.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 5 минута, Kifa рече

:-) Класично забавно лупетање.  А и оно ... Грко-православна Охридска Архиепископија Пећког Патријархата, говори колико сте обојица пуни јада етнофилетизма, оторене зависти и класичне немоћи, да шкркућући зубима по форуму, укинете ПОА, која је Једина Свеправославно Призната Црква у Републици Македонији. :-)

Пишући о ПОА на тако нецрквен начин, само јавно показујете своје духовне недостатке, фарисејтво етнофилетизма и нецрквену свест.

Барам да ми се извиниш! 
Грко-православна Охридска Архиепископија на Пеќката Патријаршија е името со кое ПОА (по)бара да биде регистрирана во Р. Македонија! Ако баба лаже, трап не лаже! Еве ти и доказ!
http://www.poa-info.org/mk/istorija/sovremena/Resenie_za_odbivanje_na_registracija_na_POA.pdf

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 12 минута, Orthophill рече

Барам да ми се извиниш! 
Грко-православна Охридска Архиепископија на Пеќката Патријаршија е името со кое ПОА (по)бара да биде регистрирана во Р. Македонија! Ако баба лаже, трап не лаже! Еве ти и доказ!
http://www.poa-info.org/mk/istorija/sovremena/Resenie_za_odbivanje_na_registracija_na_POA.pdf

Барај барај ... :-) ... Но, нећу да ти се извиним, јер опет лоше толкујеш тај предлог од ПОА. Искривљено огледало твоје наопаке етнофилетистичке црквености и не може другачије, него кроз призму етнофилетизма да тумачи такав предлог ПОА. Чистима је све листо, а етнофилетистима је све етнофилетизам. :-)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 15 минута, Kifa рече

Барај барај ... :-) ... Но, нећу да ти се извиним, јер опет лоше толкујеш тај предлог од ПОА. Искривљено огледало твоје наопаке етнофилетистичке црквености и не може другачије, него кроз призму етнофилетизма да тумачи такав предлог ПОА. Чистима је све листо, а етнофилетистима је све етнофилетизам. :-)

Така и фанариотите, кога немаа како да ги обвинат егзархистите ги нарекоа етнофилетисти... Јас сум Македонец и знам колку е жално и тажно да не те нарекуваат со името кое си го даваш сам себеси. Затоа и јас ПОА ја претставив онака како што сака да биде претставувана и регистрирана. 
Патем, бидејќи ние Македонците сме етнофилетисти, те молам укажи ми на едно место каде ние замислуваме некаква си „Небеска Македонија“... А на некои, малку им е нацијата на овој век и свет па и небесни држави си измислија. :)

Share this post


Link to post
Share on other sites

"Ортофил": "Така и фанариотите, кога немаа како да ги обвинат егзархистите ги нарекоа етнофилетисти... Јас сум Македонец и знам колку е жално и тажно да не те нарекуваат со името кое си го даваш сам себеси. Затоа и јас ПОА ја претставив онака како што сака да биде претставувана и регистрирана. Патем, бидејќи ние Македонците сме етнофилетисти, те молам укажи ми на едно место каде ние замислуваме некаква си „Небеска Македонија“... А на некои, малку им е нацијата на овој век и свет па и небесни држави си измислија. :)"

 Ево, ја те називам Македонцем. И не намећем ти ни једну националност. Прихватам те онакав какав си. Но, ако због националног имена Цркве, између раскола са осталим православним светом и јединства и саборности, бираш раскол, онда је то етнофилетизам, јер си нешто што је секундарно у хришћанству ставио испред онога што је примарно. А Црква је пре свега Јединство и Саборност. А по питању имена, предлог СПЦ је одувек био јасан ... Свако име које је прихватљиво за све православне Цркве у свету, прихватљиво је и за СПЦ. Дакле, не гурамо свој већ општеправославни став по том питању. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Са благословом Његовог Преосвештенства Епископа нишког Г. Арсенија у Цветни понедељак 15. априла 2019. године, црква Светог Великомученика Прокопија и Народни музеј "Топлице" организовали су још једно у низу предавања у склопу "Духовних разговора" у Прокупљу. У сали музеја "Топлице" веома надахнуто предавање на тему "Гроб као колевка живота, трагом библијских васкрсења до Васкрсења Христовог" одржао је јеромонах Нектарије Ђурић пред великим бројем окупљених људи. Звучни запис предавања преузели смо од колега из радија „Глас“ Епархије нишке.
       
      Извор: Храм у Прокупљу
    • Од Драгана Милошевић,
      Парохија шавничка којој припада црква Светог великомученика Георгија у Дубровском, која је прије пар седмица била нападнута од присталица анатемисаног распопа Мираша Дедејића, саопштила је да тај храм припада народу, али не и Мирашу Дедејићу и његовом лажном свештенству.
      Преносимо текст саопштења објављен на њеној фејсбук страници:
      Мало појашњења у вези уписа цркве Св.вмч. Георгија у Дубровску
      Поводом злонамјерног узбуњивања и обмањивања јавности и житеља села Дубровско, својих суграђана, желимо да појаснимо како је дошло до уписа горе поменуте цркве на Епархију будимљанско-никшићку. Да ли је поменута црква отета и да ли има елемената кривичне одговорности надлежних лица за овај упис ви сами просудите.
      У старом пописном катастру из 1954. године црква није била ни уписана као „Добро села“, односно у катастру је нема, већ само земљиште, односно сеоско гробље. Такав исти случај је и са сеоском школом.
      Приликом уписа на Епархију будимљанско-никшићку, црква је издвојена као посебна цјелина, те је са земљиштем до 2 м около исте и са прилазом од главног пута тако уписана. По новом закону о гробљима, исто је сада са „Добро села“ преписано на Државу Црну Гору, односно Општину Шавник и Комунално предузеће са правом управљања. Исти случај је и са сеоском школом. Школа у старом пописном катастру није уведена, као да није ни постојала. Уведено је само земљиште. Школа је сада издвојена и уписана на Министарство просвјете.
      Данашњи, савремени катастар не познаје квалификацију „добро села“, „добро цркве“ исл. Приликом уписа није се појавио нико као представник „добро села“, нити је ко приложио приговор или другачији писани доказ да би се размишљало о упису цркве на другачији начин. Епархија будимљанско-никшићка је Христова Црква. Цркву чини: Епископ, свештеник и народ. Црква је саграђена ради народа, да би се у њој молио Богу, слушао ријеч Божију, исповиједао, причешћивао, јео Хљеб Небесни, и тако вјежбао и путовао ка спасењу. Тога ради, Епархија је народна, па је и црква народна, тога народа коме је саграђена и сваке добронамјерне душе.
      Нажалост, постоје људи, који ову Епархију не сматрају као своју, па би цркву да препишу себи, и тако да је дијеле међу собом како коме одговара. Слично као шаторе за сахрану, полугодишњицу исл. Мало Мирашу – мало Јоаникију. Када је црква на „добро села“ онда је врло лако могуће да буде свачија. Пошто је сада на Епархији, онда то заиста није могуће.
      Раније смо рекли, па ћемо и сада. Црква на Дубровску, отворена је за сваког добронамјерног човјека, па и за браћу која су нас Суду тужила и пљувала недавно на Дубровску – само не за Мирашево лажно свештенство.
      Позивамо њих, да не насиједају на лажи и клевете појединаца, већ да са својом браћом сложно, као браћа превишани из Дробњака обнављају свој храм. Храм који трба да буде мјесто сабирања, радости и покајања, слика и дика села.
      Извор: Фејсбук
      линк
    • Од Логос,
      У овим пречасним данима Свете четрдесетнице – Великог поста, када се и духовно и тјелесно припремамо за Празник над празницима, на Литургији пређеосвећених Дарова имамо прилику да чујемо возглас „Свјетлост Христова Просвјетљује све!ˮ Управо о овом возгласу, његовој символици и значају у погледу хришћанског етоса, као и о значају световрлинског и светотајинског живота у животу православних хришћана, разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.
      Звучни запис разговора
       
      Свештени период Свете четдесетнице – Великог поста, заодјевен је покајним карактером и уоквирен великопосним богослужењима која одишу посебном свеобухватном љепотом. Центар или срце великопосних богослужења је Литургија пређеосвећених Дарова.
      Лијепа је прилика да наш разговор о возгласу „Светлост Христова просветљује свеˮ, почнемо освртом на значај Литургије пређеосвећених Дарова?
      Период Свете четрдесетнице представља посебан и најузвишенији период у току једне црквене године, када се духовно препорађамо припремајући се за Празник над празницима. Богослужења у овом периоду у потпуности бивају прилагођена покајном периоду, свештенослужитељи носе одежде тамних боја, храм је такође „обучен“ у тамне боје, а све то нас на видљиви начин свакодневно подсећа на покајни период у коме се налазимо. Сва химнографија наглашава нашу грешност и буди у нама жељу за покајањем, истичући притом светле примере угодника Божјих који су нам образац покајања. Она (Литургија Пређеосвећених дарова) се са слободом може назвати срцем великопосних богослужења, или једним од најомиљенијих великопосних богослужења.
      Према древном типику Цркве, у седмичне дане током свете Четрдесетнице, од понедељка до петка, забрањено је служити потпуну Литургију (изузев ако у те дане падне празник Благовести), јер је радост Евхаристијског славља неспојива са покајним карактером великог поста. Што се тиче поретка Литургије Пређеосвећених дарова, њен први део јесте великопосно вечерње, с тим што не почиње свакодневним „Благословен Бог наш…“, већ литургијским возгласом: „Благословено Царство…“ Након возгласа чтец чита 103. предначинатељни псалам, који на леп и сликовит начин описује стварање света и величанствена дела Божја који је све Премудрошћу створио, а свештеник за то време испред часне трапезе чита светилничне молитве почев од четврте. После велике или мирне јектеније читају се три антифона из 18. катизме. Посебан и битан моменат у овом првом делу Литургије Пређеосвећених дарова јесте читање старозаветних одељака, које следи после Малог входа и појања песме „Свјете тихиј“. Прва паримија се чита из Књиге постања, а то символизује човеков грехопад и његове последице. Друга паримија се чита из Прича Соломонових; ово читање има за циљ да поучи верне мудрости и побожности. Из ових читања видимо потребу поуке, својеврсне катихезе, и на овом богослужењу.
      Између два старозавјетна читања свештеник, уз благосиљање народа свијећом, изговара возглас „Свјетлост Христова, просвјетљује све! Колико је важан овај богослужбени моменат?
      Сваки припадник Цркве Христове услед греховне бујице овога света која помрачује душе, потребује истинску и суштинску светлост Христову која просвећује и освећује свакога човека који долази на свет. У Литургији Пређеосвећених дарова, коју служимо у данима свете Четрдесетнице налази се један  специфичан возглас: Светлост Христова просветљује све. Врло су занимљива тумачења неких Отаца о овом благослову: Неки га доводе у везу са читањем Старога Завета и, по њима, благослов за време читања старозаветних одељака показује да су праоци и пророци били просвећени истом светлошћу Божјом која и данас све просвећује, светлошћу Спаситеља који се јавио свету, а кога су они најавили.
      Свети Симеон Солунски говори да благослов између два старозаветна читања има следећи смисао: Постање говори о почетку, о стварању бића и паду Адамовом, а друга паримија из Прича Соломонових, поучава тајанствено о Сину Божјем, а тог Сина називају мудрост и кажу да ће мудрост себи саградити дом, тј. Пресвето тело Његово. Мудрост је, дакле, сам Син Божји који нас просвећује и освећује. Помињање светлости Христове налазимо још у 4. веку и ови спомени се односе на дочекивање вечерње светлости, тј. на паљење светлости приликом вечерњег богослужења.
      Да ли још неко од Светих отаца своју пажњу посвећује овом возгласу и древном чину дочекивања вечерње свјетлости?
      Свети Василије Велики на једном месту сведочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ изговарао приликом дочекивања вечерње светлости. Тумачећи поредак благосиљања вечерње светлости на Литургији Пређеосвећених дарова, свети Симеон Солунски наглашава да паљење вечерње светлости указује да је нама који смо у сенци греха, засијала Светлост истинита и светлошћу своје благодати испунила васељену. Овај древни возглас неодвојив је од чина уношења вечерње светлости. Својеврсну генезу уношења светлости у богослужбено сабрање налазимо у јеврејској традицији који су благодарили Богу за светлост коју им је даровао. Хришћани су касније на неки начин преосмислили овај обред у њему гледајући символику оприсутњавања самог Господа који је светлост истинита.
      У древном литургијско-правном спису из 3. века, под називом Апостолско предање у 25. поглављу налазимо сведочанство о чину уношења вечерње светлости: Када је Епископ присутан и вече је дошло, ђакон доноси лампу и стојећи испред свих присутних он благодари… И потом чита следећу молитву: Благодаримо ти Господе кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег си и нас просветлио откривајући нам светлост непропадљиву, пошто смо прешли ток дана и дошли на почетак ноћи, наситивши се светлошћу дана коју си ти саздао за наше задовољство и пошто сада благодаћу твојом не оскудевамо у светлости вечерњој, хвалимо те и прослављамо кроз Сина твога Исуса Христа Господа нашег, кроз којег теби слава, моћ и част са светим Духом, сада и увек и у векове векова амин.
      Према речима уваженог професора Јоаниса Фундулиса, у древном времену Хришћанске Цркве паљење и уношење вечерње светлости задобило је карактер чина и повезивано је са благословима, химнама и радосним поздравима. Са друге стране, велики отац Цркве Христове св. Василије велики сводочи о древној химни „Свјете тихиј“, коју је народ свечано изговарао приликом дочекивања вечерње светлости и каже: Наши оци су сматрали да благослов  вечерње светлости не требају дочекивати у ћутању, него да благодаре чим се вечерња светлост појави. (дело „о Св. Духу“, гл.29.) Свети Симеон, Архиепископ солунски, сведочи нм древну праксу да је ђакон изговарао возглас „Светлост Христова просветљује све“ приликом уношења вечерње светлости и у практичном смислу то би значило да је овај возглас био знак када се пале све светиљке у храму. Пре овог возгласа у храму није било светла, чак је и вечерњи мали вход вршен без светла, а то символички по светом Симеону Солунском представља Христов први долазак у ћутању, када смо били у мраку. По сведочењу Етерије из 4. века, у Јерусалиму на гробу Христовом, у току вечерњег богослужења светлост није уношена у храм споља, већ је њено паљење вршено унутар храма, а потом су од ње паљене друге светиљке и кандила у храму гроба Господњег. Из описа светог Григорија ниског, светиљке које су паљене у храму, користиле су се у ван храма, конкретно у Хришћанским домовима. Светлост Христова просветљује све и сва. У тим кратким речима садржана је сва истина људског живота. У њима је садржана истина о овом свету у којем ми живимо и у којем се рађамо. У њима је садржана истина о човечанству о роду људском о ономе на шта је призван и позван род људски, род људски и свако људско биће и свако створење призвани су да их обасја светлост лица Христова. Да их обасја и да их испуни та светлост Христова која просвећује и освећује све и сва.
      Поред молитвеног и освећујућег карактера, овај возглас за нас има и својеврсни катихетски (поучни) карактер. Која је поука овог возгласа?
      Подсетио бих да је материјално светло створио Бог. Саздатељ света и човека је рекао: Нека буде Светлост. И би Светлост. (Прва књига. Мојс. 1,3). Светлост нам је неопходна. Када сунце зађе, покушавамо  добити светлост на разне начине, данас са електричном енергијом, а у старо време са разним лампама или свећом.  Ако неко хода по мраку, може се негде спотакнути и пасти. Међутим, осим материјалног светла постоји и духовно светло, које долази да распрши морални и духовни мрак који се мирно и на благословен начин шири около. Можемо ми материјалном светлошћу осветлити сваки ћошак, али опет ће бити мрак. Велики мрак није само материјални на путевима и у кућама, велики мрак, је у нама, у нашем срцу и у нашем уму, онда када се својим греховним навикама удаљујемо са јединог истинког и спасоносног пута Христовог. Свети Григорије Палама је говорио: Господе Исусе Христе, просветли таму моју! Молио се непрестано овом молитвом у својој келији, зато што заиста у нама влада мрак. Ово нам говори и монахиња Касија у њеној стихи коју појему на Велику среду: Авај мени! говорећи: ,…јер ноћ ми је распаљивање блуда незадрживог, а мрачна и без зрака је жеља греха! Наш живот је премрачан, утопљен у мраку греха и страсти. Као припадници Цркве можемо поставити питање: која сила на свету, која философија може да распрши тај мрак? Светлост Христова просвећује све. Христос је Светлост истинита која простветљује и освећује свакога човека који долази на свет. На Велики Петак увече имаћемо прилику да чујемо и следеће речи: Обукао си светлост као хаљину, разапео небо као шатор (Псалм 104,2). Као што и ми носимо одећу, тако и Христос као своју одећу има светлост. Христос није само светлост, него има снагу да и нас који смо у мраку, учини децом светлости, синовима светлости и синовима дана (Јован 12,36 и 1. Солуњ. 5,5). О значају истинске и освећујуће и спасоносне светлости Христове писао је и Апостол Павле: Јер некада бејасте тама, а сада сте светлост у Господу, дакле, владајте се као деца светлости (Ефес. 5,8).
      Како све можемо постати светлост? Одговор је, драги моји, кроз љубав и веру. Ко је испуњен љубављу и добротом као изразима непоколебиве верује, заиста, примиће светлост. То је рекао и сам Господ: Ја сам светлост свету; ко иде за мном неће ходити у тами, него ће имати светлост живота; и Још је мало времена светлост са вама; идите док светлост имате да вас тама не обузме; јер ко иде по тами не зна куда иде (Јов . 8.12 и 12,35).
      Закључак нашег скромног разговора је да свако може постати син или кћер светлости кроз делатну љубав која је израз наше вере. Међутим не кроз мртву веру, типичу веру, само изречену, потребна је вера која је попраћена делима. Апостол Јаков нас на једном месту саветује: Нашу веру морамо показати делима (в. Јак. 2,18), са богоугодним и доследним животом.
      Сви ми који смо били удостојени да видимо и узмемо бар мало светла, дужни смо да живимо као деца светлости, а не као деца таме и ноћи. Један истинити хришћанин, као што видимо у животописима светитеља, је једно мало сунце, бљештаво сунце које шири око себе светлост Христову, која проствељује све и сва! Ово небеско светло ћемо, задобити уз помоћ вере, са богоугодним делима, са делатном љубављу и добротом према сваком човеку, са молитвеом за све људе, да бисмо у свету постали мали полијелеји, духовне свеће, духовна светила позивајући све око нас и понављајући речи стиха који ћемо са небоземном радошћу певати пред почетак Пасхалног Јутрења: Приђите, примите свјетлост од незалазне Свјетлости и прославите Христа Васкрслог из мртвих!
       
      Разговор са катихетом Браниславом Илићем водила Слободанка Грдинић
       
      ИЗВОР: Радио Светигора
    • Од Логос,
      У пету недјељу Часног поста, у Недјељу посвећену Светој Марији Египћанки, у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици, одслужена је Света Литругија. Началствовао је протојереј Мирчета Шљиванчанин, а саслуживали су му: протојереји-ставрофори: Драган Митровић и Далибор Милаковић, јереј Лека Вујисић, као и протођакон Владимир Јарамаз. За пјевницом је пјевала мјешовита пјевница, као и храмовни хор ,,Свети апостол и јеванђелиста Марко“ који води диригент мр Људмила Радовић. Сабранима обратио се протојереј Мирчета Шљиванчанин.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.

      Рекао је  да се из животописа преподобне Марије Египћанке може јасно увидјети, да Господ својом љубављу, свакоме човјеку даје шансу да се спасе, будући да нема тога грешника који може бити отписан за Бога.
      „Јер, Христос је управо дошао да да  живот за гријехе цијелога свијета, за сваког човјека и то значи да врата Цркве Божије никоме нису затворена, то значи да свако може да дође Господу и да врата Цркве Божије, као мјеста гдје се сједињујемо са Богом су отворена свима. Али, само ако желимо на њих да уђемо“, рекао је он.
      Додао је да је друга поука из овог житија подједнако важна нама данашњим хришћанима, баш као и онима ранијих вјекова, а то величина покајања.
      „Колико је само велико покајање Марије Египћанке? Оно показује да Бог од највећег грешника може начинити светитеља. И то јесте наша нада. То је нама охрабрење“, казао је отац Мирчета
      Као трећу поуку, отац Мирчета је издвојио јасну поруку да када кренемо тим Божијим путем, нипошто се не смијемо вратити на стари, пређашњи начин живота.
      “ Да се не окрећемо назад, него, да идемо напријед према Христу, према Царству Божијем и да све  уложимо, да уложимо сав труд да идемо таквим путем. Е тако је живјела Марија Египћанка, пуних 47 година у пустињи. Ето нам дивног примјера“, поручио је отац Мирчета Шљиванчанин.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Доносимо предавање Његовог преосвештенства Епископа пожаревачко-браничевског декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду г. Игњатија (Мидића)  на тему “Црква и живот“ које је одржао 23. марта 2019. године у Дому културе у Пријепољу у оквиру догађаја који  претходе јубилеју манастира Милешеве – осамстогодишњици постојања ове немањићке светиње.
      Звучни запис предавања
      Епископ Игњатије је, на радост сабраних, појаснио природу Цркве и на који начин се остварује живот човеков у Цркви Христовој, нагласивши да је Божанска Литургија на којој се сабирамо есхатолошко пројављивање Цркве овде и сада, у којој се збива и остварује за нас продор у свет и време оног Есхатона, онога Последњег у нашој вери што је Бог обећао и што даје онима који Га љубе, а што нам је припремљено и резервисано за сву вечност. Она је, према речима Преосвећеног, тајна Сина Љубљенога и нашег богооблагодаћења у Љубљеноме, она је Богочовечанска Тајна сједињења и јединства Бога и човека у Једноме Христу, у јединству Њега као Главе и Тела, које је Црква Његова.

      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...