Jump to content

Ovi obični ljudi su istinski HEROJI SRBIJE (FOTO)

Оцени ову тему


Препоручена порука

Da je savremeno doba odavno izgubilo osećaj za ljudskost i dobročinstvo jasno je svima. Ipak, pojedini ljudi ne prestaju da nas svakodnevno ubeđuju u suprotno. Ovoga puta izdvajamo nekolicinu koja se istakla svojim velikim delima i vratila veru u ljude. Neki su to, na žalost, platili životom i više nisu sa nama, drugi su bili na ivici smrti kako bi pomogli onima u nevolji, neki su bukvalno dali deo sebe, a neki prosto svaki dan žive tako što nesebično pomažu. Ovo su istinski heroji.

d-dktkqTURBXy9hODk2MDAwYzU0YWY4NDgwNzRmZ

  • Srđan Aleksić

f2d14601eebefa4f5105b9392899fd72.jpg

Mladi Trebinjac život je izgubio u 27 godini, kada ga je u centru rodnog grada napala grupa rezervista, njegovih sugrađana, dok je branio druga Alena Glavovića. Srđan je na gradskoj pijaci uspeo da odbrani prijatelja, ali su ga četvorica rezervista Vojske RS kundacima pretukli, zbog čega je šest dana bio u komi, a nakon toga i preminuo. Jedan od ubica Srđana Aleksića poginuo je na ratištu, a ostala trojica osuđena su na po dve godine i četiri meseca zatvora. Herojski čin Srđana Aleksića postao je poznat daleko van granica Bosne i Hercegovine.

  • Dejan Lazarević

346b6dd5b549264ef5e00a363cf9c95d.jpeg

Vatrogasac Dejan Lazarević svojom herojskom smrću postao je simbol junaštva i požrtvovanosti usred jedne od najvećih prirodnih nepogoda koje su pogodile Srbiju. Njega je 2014. godine odnela bujica dok je, držeći se za sajlu, uz pomoć svog kolege pokušavao da pomogne Ljubiši Jovićeviću, radniku livnice u Topoli, da siđe s drveta. Ljubiša je ujutro biciklom pošao na posao, ali ga je kod mosta u Žabarima odnela voda, i on se spasao tako što se popeo na drvo. Telo hrabrog vatrogasca pronađeno je narednog dana.

  • Nenad Milovanović

7182906a795186905e466c0234f33e2c.jpeg

Nenad Milovanović Paške iz Svilajnca uspeo je da spase desetine ljudi tokom prve noći poplava koje su Srbiju pogodile 2014. godine. Kako je kasnije pričao, ovaj radnik komunalnog preduzeća oka nije sklopio 72 sata, dok je bio za volanom mašine kojom se probijao kroz vodu. Okružen haosom, suzama i jaucima nemoćnih komšija, Paške je od potencijalne smrti izbavio oko 50 ljudi.

  • Marijana Milosavljević

4eecf3a3951b8efb82930fd74866cc36.jpeg

Marijana Milosavljević oduševila je javnost kada se u medijima pojavila priča o njenom velikom humanom delu. Ona je 2014. godine donirala bureg prijateljici Ivani Janković, a kako je rekla u intervjuu za "Blic ženu" to je za nju bila "potpuno normalna stvar". Pričajući o Ivani dodala je da je ona sve što njena malenkost nije i obratno, te da su se kao takve njih dve i pronašle. "Učinila bih sve što mogu da je ne izgubim" istakla je Marijana tada.

  • Renato Grbić

872bd459ceeb663fabe393f260c09c1a.jpeg

Heroj sa Dunava spasao je čak 30 ljudi od pokušaja samoubistva skokom sa Pančevačkog mosta. Renato je kao četvrta generacija alasa u porodici odrastao na Adi Huji, koja mu je obeležila život. Najupečatljivija situacija koja ga je zadesila bila je osećaj kada je znao da spasava osobu koja je pre nego što se bacila u reku počinila dvostruko ubistvo. Međutim, ni to ga nije sprečilo da i tada, kao i mnogo puta pre i posle toga, priskoči u pomoć.

  • Miodrag Rajković i Milan Vidojević

048092b777bc9664dc66225fef9517ff.jpeg

Fotografija vatrogasca Miodraga Rajkovića kojem se uhvatio led na trepavicama nakon celodnevnog spasavanja zavejanih ljudi na auto-putu ka Nišu izazvala je ogromnu podršku na društvenim mrežama početkom ove godine. Prema njegovim rečima, on je zajedno sa kolegom Milanom Vidojevićem "samo radio svoj posao" kada je iz snega i leda vadio povređene u lančanom sudaru koji se na ovoj deonici desio, a u kojem je učestvovalo oko 30 vozila.

  • Milorad Jurković - Stolar Mile

6e2e26980185956eb894aba475e3ea02.jpeg

Milorad Jurković, poznat i kao Stolar Mile, svima je vratio veru u ljude i dobročinstvo praveći stolice za hranjenje beba i poklanjajući ih širom Srbije. Humanitarac iz Rakovca kod Beočina, već dve i po godine posvetio je ovoj akciji, a skoro se odlučio i na novi poduhvat - da svakom bračnom paru koji se uzme pre nego što napune 22 godine pokloni skoro sve što im je potrebno kada na svet dolazi prinova. Do sada je poklonio više od 1.000 dečjih stolica.

  • Marina Adamović

3f20b67aff50cf6aa49c5fd8a01a3ea4.jpeg

Pedesettrogodišnja Marina iz Niša u invalidskim kolicima već godinama sakuplja novac za bolesne. U centru rodnog grada njeno lice je svima poznato, jer ona od ranog jutra do kasnog popodneva strpljivo čeka svoje sugrađane da obrate pažnju kome je tog dana pomoć neophodna. Priloge je do sada skupila za više desetina ljudi.

  • Jovan Simić

bg-live-1040-041216.Still002.jpg

Svi se sećaju dečka iz kraja koji je pokrenuo humanitarnu aukciju kolekcionarskih fudbalskih dresova i tako sakupio 80.000 evra za lečenje devojčice Nađe Novaković, koju tada nije ni poznavao. Svojim neverovatnim akcijama jedan običan student podigao je celu Srbiju na noge, i to u više navrata. Organizovanjem Sportskih bazara sakupio je sredstva za obnovu škole za decu sa posebnim potrebama "Radivoj Popović" u Zemunu, kao i za završetak kliničkog odeljenja za decu obolelu od raka u Nišu. Jovan je sada pak odlučio da opet pokaže da ljudskog u ljudima i te kako ima, te započeo novu misiju, "Zajedno za život", u kojoj će nastaviti da pomaže deci.

  • Arno Gujon

f86de5807da80e8585a4e6a1ef4bbc1c.jpeg

Francuz Arno Gujon već dvanaest godina provodi sa Srbima na Kosovu kao glavni humanitarac organizacije "Solidarnost za Kosovo", pomažući stanovnicima u srpskim enklavama. Rođen je u Grenoblu, a prvi dodir sa našim narodom imao je u Zvorniku u Republici Srpskoj, gde je upoznao buduću suprugu sa kojom danas živi u Beogradu. Na Kosovo je prvi put došao krajem 2004. godine kada je sa bratom i dvojicom prijatelja dovezao prvi kamion sa humanitarnom pomoći. Samo tokom prošle godine njegova fondacija u poljoprivredne projekte, školstvo i zdravstvo uložila je 650.000 evra, a ukupna vrednost pomoći od 2004. do danas je preko četiri miliona evra.

  • Hido Muratović

b548b48cc2bef17cf9f5c0a17c4f6e5e.jpeg

Hido Muratović iz Novog Pazara dugi niz godina obilazi sela Pešterske visoravni, Golije i Rogozne i pronalazi ljude na koje ne misli rodbina ni društvo, kao i siromašne kojima je pomoć neophodna. Sve je počelo tako što je Muratović obilazio ova mesta da bi kupovao stare ćilime, koje je potom preptodavao. Shvativši da u tim selima žive ljudi bez struje i sirotinja koja jedva preživljava, počeo je da tamošnje porodice obilazi sa paketima hrane i garderobe. Na pijaci gde njegov otac prodaje zeleniš mušterije neretko ostavljaju novac ne pitajući kome će ga Hido nameniti, jer mu veruju.

  • Stevan Sinđelić

23e842c35b8a1dd004526e2f4418886f.jpeg

Pripadnik Žandarmerije Stevan Sinđelić preminuo je nakon što je hicem pogođen u glavu u blizini prelaza Merdare. On je s kolegama obezbeđivao mesto uviđaja posle incidenta sa šumokradicama koji se dogodio dan pre i u kojem je jedan Albanac ranjen u nogu. Šumokradice su se vratile kako bi uzele oružje koje su za sobom ostavile. U razmeni vatre, Stevan je pogođen u glavu, na rođendan majke.

TyKV_zkGC8sBbprRWGhWBpLr7s10dRRjN9CDpUjk

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Да, дивни људи, имам част да познајем неке од њих. Али прича о нашим херојима, као и вазда има и другу страну. Мирјана Милосављевић (не познајем је) јесте једна од најбољих наших новинарки и уредница, али у славним редакцијама сорабских дневника и недјељника за њу нема мјеста.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      U moru negativnih tvitova, nekad je moguće pronaći i neki koji greje dušu, kao što je to priča ovog Beograđanina koji je podelio fotografiju
                    
       
      - Volela me je pune 4 godine u srednjoj školi,a da ja, nadobudni glupan, to nisam primećivao. Životi su nam se razdvojili, prošlo je gotovo 30 godina, bez ikakvog kontakta...
      A onda, pre par meseci, slučajni ponovni susret... Da, sada je moja lepša celina.
      Život...Nepredvidiv...Lep...
      Njegova priča, sudeći po reakcijama, nije usamljena:
       
      U gimnaziji sedeli u istoj klupi, malo se ljubakali, malo zabavljali, onda se on naljutio sto sam raskinula(?!), pa nije pričao sa mnom do mature. Posle se frendovali na FB i evo hrče pored mene već 12 godina - podelila je svoju priču jedna Tviterašica.
      Da se ljubavi iz srednje škole često opet nađu svedoči i ovaj Tviteraš:

      A postoji još jedna domaća priča:

       
      Proslave mature su uglavnom "krivci" za ponovno buđenje starih ljubavi.
        Iako deluju kao filmske priče, sudeći po ovim odgovorima na Tviteru, nije retkost da se ljubavi iz srednje škole posle mnogo godina sretnu i obnove ljubav. Imate li vi sličan primer?   https://zena.blic.rs/porodica/volela-me-je-pune-4-godine-u-srednjoj-skolia-ja-nadobudni-glupan-to-nisam-primecivao/08hxzht
    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од Flojd,
      Bogdan ima 5 godina i boluje od tezeg oblika leukemije, sada je na hemoterapiji  pa je zato potrebo da dobije krv. Bogdan je 0+, pa svi ljudi dobre volje mogu da se jave njegovom tati da daju krv. 
      Ja sam AB+ pa ne mogu. Bogdan se nalazi u Beogradu na klinici za majku i dete. Bicu zahvalan svima koji izadju u susret, da spasemo ovog malog andjelcica i moliti se za vas. 

    • Од Danijela,
      Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.
       
        BBC Sport  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Sivilo beogradskih solitera, otuđenost i zagađenost gradskog vazduha naveli su desetoro prijatelja da jednog dana sednu u kola i zapute se u istočnu Srbiju u potrazi za novom oazom u prirodi gde će živeti i radeti.

      U podnožju planine Rtanj, nedaleko od Sokobanje, naišli su na Vrmdžu - selo interesantnog imena i čistog vazduha, koje leži na četrdeset izvora, okruženo brojnim stenama i živopisnim proplancima.

      "Zdrava i čista sredina, gde kad dođeš isključiš se od bilo kakvih informacija iz grada i budeš ovde u miru", kaže za BBC na srpskom Silvana Hadžić, rođena Novosađanka, koja sada živi u Vrmdži.

      "A tu je i Rtanj koji je s ove strane blag, plodonosan, zdrav, čist...", dodaje Silvana.

      Prirodne raznolikosti i bogatsva sela su opredelila Beograđane na preseljenje tokom 2008. i 2009. godine, dok Vrmdža desetak godina kasnije i dalje u sopstveni atar privlači ljude iz različitih delova Srbije, pa i sveta.

      Novi stanovnici su seosku svakodnevicu oplemenili novim idejama i zanimanjima, od kojih su koristi imali i starosedeoci.

      U selu se danas, pored poljoprivrede i ruralnog turizma, meštani bave radom u sektoru informacionih tehnologija (IT), vežbanjem, drže Rural hab, pišu rok opere i ubiru plodove prirode i tako zarađuju.

      Slaviša Krstić, doskorašnji predsednik mesne zajednice, kaže da je Vrmdža pre petnaestak godina bila nalik "drugim srpskim selima u propadanju", dok je danas više od 50 imanja prodato.
       
                                                                  Oronule zidine najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji/BBC  
       
      "Celo selo je veliki radni prostor"
      Dragana Tomić Pilipović se 2009. godine dvoumila - da li iz Beograda otići na očevo imanje u selo kod Valjeva ili se sa društvom preseliti u Vrmdžu.

      Opredelila se za drugu mogućnost.

      Već je 2010. kupila imanje uz potok, pokraj makadamskog puta ka Vrmdžanskom jezeru i odmah registrovala Centar za društveno odgovorno preduzetništvo, koji i danas vodi.

      Pet godina kasnije, kada su završeni radovi na kući, konačno se sa suprugom i dvoje dece preselila u Vrmdžu, otvorivši novo životno poglavlje.

      "Krenuli smo da pravimo kuću kada sam imala bebu od šest meseci, a završili smo je kada sam imala dva deteta a suprug Igor je živeo u Italiji", govori Dragana za BBC na srpskom.
          Dragana Tomić Pilipović u radnom ambijentu u Rural habu/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Draganina i Igorova deca - Lenka i Vasa danas imaju osam i šest godina i idu u seosku školu.

      Pre nego što je došla u Vrmdžu, Dragana je više od 20 godina radila u oblasti ljudskih resursa.

      Želja joj je bila da otvori centar za edukaciju u prirodi, što se prelaskom na selo i obistinilo.

      Rural hab, kako ga je nazvala, nalazi se na spratu kuće u kojoj živi sa porodicom.

      Hab predstavlja zajednički radni prostor, odnosno mesto na kome više ljudi obavljaju poslove deleći znanje, ideje i materijal.

      Kaže da je vremenom uspela u zamisli da celo selo postane hab, što je omogućilo ženama sa sela da turistima i posetiocima ponude domaće proizvode i ugostiteljske usluge.

      "One se bave izradom suvenira i drugih proizvoda, nude smeštaj, prošle su razne edukacije, ne samo sa mnom, nego i sa drugim stručnim ljudima, od turizma, plasmana na društvenim mrežama, kako se rade ostale stvari", objašnjava Dragana.

      Ona u tom prostoru organizuje različite vrste predavanja, seminare i prezentacije i radi na programima edukacije, mentorstva i profesionalnog razvoja.
      Digitalni nomadi na sopstvenom imanju
        Silvana Hadžić na svom imanju/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      U Vrmdžu se doselilo i nekoliko radnika iz IT sektora, među kojima je i Silvana Hadžić.

      "Meni su se po dolasku odmah dopale stene, jer sam tada počela da se bavim sportskim penjanjem i onda sam videla baš veliki potencijal i tako je krenulo, prvo traženje placa, kupovina, gradnja kuće", objašnjava Silvana.

      Ona je gradila kuću od temelja i taj proces je trajao do 2015. godine.

      Međutim, u Vrmdžu se u potpunosti preselila tek u martu, po izbijanju epidemije korona virusa.

      "Ranije sam dolazila uglavnom vikendom ili za odmor jer ,bolja polovina', za razliku od mene - koja sam svoj gazda, nije mogla da radi van kancelarije, pa smo morali da budemo u Beogradu", dodaje.

      Kaže da rad u IT sektoru na selu nije ni malo težak - naprotiv, i te kako je zanimljiv i inspirativan.

      "Meni je ovde super jer kad me nešto muči, izađem napolje iz kuće da razmislim kako da dođem do nekog rešenja.

      "Takođe nisi okružen gomilom informacija, priroda i okolina je čista, pa su ti nekako i misli čistije, a i meni lično je bolji fokus ovde", napominje ona.

      Prednost života na selu uočava i kod partnera koji radi "sa manje stresa".

      "Mir, tišina, priroda. U gradu si opkoljen. Čim izađeš iz kuće moraš nešto da kupiš, da platiš, a ovde ne moraš i imaš tu neku svoju slobodu".

      Rad od kuće zahteva dobar signal, čega ne nedostaje jer je selo pokriveno bežičnim internetom.

      Za svaki slučaj su se ipak obezbedili mobilnom internet mrežom, neprekidnim napajanjem i dodatnim arhiviranjem.

      "To moraš da planiraš definitivno. Plan B uvek moraš da imaš na selu", odgovara osmehujući se.

      Život na selu ne ostavlja mnogo slobodnog vremena, ali ga Silvana, inače operativni trener sportsko penjanje, provodi na penjanju po obližnim stenama.
       
      Kulturna i prirodna bogatstva Vrmdže
        Crkva svete Trojice/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Prvo naselje na prostoru današnje Vrmdže, navodno se pominje u spisima iz trećeg veka.

      U selu se nalaze ostaci rimskog utvrđenja Latin-grada, koji je u srednjem veku pripadao srpskoj vlasteli, a po legendi ga je razorio Musa Kesedžija.

      Na internet prezentaciji sela piše da je Vrmdža naziv dobila po velikom broju izvora - ima ih oko 40, reka i potoka.

      "Naši ljudi i danas kažu da iz oblaka vrne kiša, da u bašte treba navrnuti vodu", piše na sajtu.

      Selo se proteže u nekoliko krakova koje presecaju potoci, bujni šumarci i zeleni proplanci, a tu je i prirodno Vrmdžansko jezero.

      U Vrmdži se nalazi crkva Svete Trojice sagrađena na temeljima manastira iz 13. veka, a odmah pored je i orunula zgrada najstarije škole u jugoistočnoj Srbiji koja je počela da radi 1852. godine.

      U porti crkve je pre gotovo deceniju otvoren i etno-muzej, čije je eksponate godinama sakupljao Ljubiša Mladenović, jedan od autora dvotomne monografije sela, objavljene ovog leta.

      Iza muzeja je vidikovac odakle se pruža velelepan pogled na sokobanjsku kotlinu i planine koje je okružuju.

      Selo je domaćin i velikog broja sportskih i kulturnih događaja.

      Ranije je organizovan međunarodni biciklistički maraton, planinarska akcija Vrmdžila, a ovog leta je na obližnjim stenama, na kojima se nalazi oko stotinak smerova, održano Državno prvenstvo u sportskom penjanju.

      U Vrmdži se održava i festival ekološko-dokumentarnog filma - Vrmdža fest, čija glavna nagrada nosi ime po reditelju Petaru Laloviću, kao i Vrmdžanski susreti koje su pokrenuli novi meštani.

      Planira se i foto-video kolonija pod nazivom "Selfi Vrmdža".

      U Vrmdži trenutno živi oko 500 ljudi, dok su smeštajni kapaciteti u selu više od 50 mesta.
       
      Susret novih i starih meštana
        Slaviša Krstić/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Bivši predsednik mesne zajednice Vrmdža, Slaviša Krstić kaže da je 2006. godine "predložio novi koncept razvoja i strategiju", koji će se razlikovati od drugih sela.

      "Prvo smo napravili analizu šta imamo od potencijala i krenuli da radimo odmah početkom naredne godine", govori Slaviša za BBC na srpskom.

      Kaže da je cilj bio "stvaranje uslova za bolji život meštana sela", a onda i za "doseljavanje ljudi".

      U selo su pored Beograđana, došli i ljudi iz Zrenjanina, Subotice, Niša, ali i iz inostranstva.

      Među prvima je bio penzioner iz Italije i njegova supruga Švajcarkinja, a sa beogradskom družinom stigao je i Amerikanac - Pol Šapira, kompozitor rok opere.

      "Oni su dali deo doprinosa u promociji Vrmdže kao mesta zdravog za život, a i privlače ciljne grupe kojima turistička ponuda opštine Sokobanja nije dovoljna.

      "To nam je bilo važno, ali sa druge strane veliku stvar je odigrala mesna zajednica sa meštanima u vezi sa promocijom, unapređenjem infrastrukture i slično", smatra Slaviša.

      Meštani Vrmdže isprva nisu imali poverenja u nove planove čelnika mesne zajednice, a osećala se i blaga tenzija u vezi sa dolaskom novih meštana.

      "To je trajalo četiri, pet godina dok su nove meštane prihvatili tako da počnu da se druže, da idu na slave", dodaje.

      Dragana Tomić Pilipović je saglasna da je bilo potrebno da prođe određeni period da bi se bolje upoznali sa komšijama i da bi stekli međusobno poverenje.

      Danas se uzajamno pomažu - ona im iz grada redovno donosi potrebne stvari, dok njoj komšije daju povrće i pomažu oko bašte.

      Prijatna iskustva sa novim komšijama, kod kojih se preko leta snabdevala namirnicama, ima i Silvana Hadžić.

      Kaže da se često posećuju i pozivaju na slave i rođendane, a kada je Božić ili Uskrs zajedno se okupe ispred crkve.

      Do sada je u Vrmdži, kaže Slaviša Krstić, kupljeno 50 kuća i imanja, ali manje od deset porodica živi u selu.

      Zemljište i objekti na primamljivim lokacijama su rasprodati, dok ih na periferiji sela još ima, ali po nekoliko puta većoj ceni nego pre desetak godina.

      Slaviša tvrdi da su tada imanja sa kućom mogla da se nađu za oko 2.000 evra, dok danas, na pojedinim lokacijama koštaju i više od 10.000 evra.
      "Vrmdža nas je odabrala"
        Vrmdžansko jezero/BBC  
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
       
      Ne bave se novi meštani samo informacionim tehnologijama i društvenim preduzetništvom, već ima i onih koji drugačije zarađuju za život.

      Bračni par Miloš i Ana Ninković su najpre organizovali razne programe u prirodi u okviru njihovog Rtanjskog centra zdravog života, da bi se vremenom usresredili na treninge i proizvodnju sredstava za vežbu.

      Ana je instruktorka "lebdećeg sistema vežbanja" na svilenim ljuljaškama i drži treninge putem interneta, dok je Miloš zadužen za dostavu i propratne poslove.

      Leti se u njihovom dvorištu vikendima održavaju grupne radionice i kursevi za sve zainteresovane.

      U posetu im često dolaze deca prijatelja i rodbine, da se igraju na "Ljuljanki" - ljuljašci za koju kažu da ima "terapeutsku ulogu" i da pomaže "psihofizički razvoj deteta".

      Miloš je prvi stigao u Vrmdžu iz Beograda i kupio imanje, dok je Ana došla iz Užica, tragajući za "partnerskim odnosom".

      Sa budućim mužem se znala preko društvenih mreža, ali su prvi susret uživo imali u selu.

      "Miloš i ja kad smo se videli, mi smo se zagrlili kao da smo napravili pauzu 200 godina, to je bio susret duša", kaže Ana Ninković za BBC na srpskom.

      Seća se da isprva nije ni želela da "živi na planini", iako je ljubiteljka planinarenja i divljine, jer je bila zadovoljna životom u malom gradu.

      Ipak, odabrala je da ostane i ne kaje se.

      "Život na planini mi je jednak životu u maloj sredini.

      "U maloj sredini imaš gotovo sve teškoće kao i na selu, a s obzirom da sam dete devedesetih, nije mi stran ni nestanak struje, ni cepanje drva, apsolutno ništa", objašnjava Ana.

      Kaže da je imala "period tranzicije", odnosno prilagođavanja, pa je letnje mesece provodila u Vrmdži, s jeseni živela na relaciji selo-grad, a zimi odsedala u Užicu gde je držala vežbe njenim polaznicima.

      Smatra da je prednost života na selu i to što iziskuje mnogo manje novca nego u gradu.

      "Za tri kafe u Beogradu, ovde odeš u baštu kod komšinice koja se bavi organskom proizvodnjom, napuniš korpu i jedeš voće i povrće 10 dana", naglašava Ana.

      Miloš Ninković kaže da nisu oni birali, već je Vrmdža njih odabrala, te da nije video "interesantnije selo u Srbiji", sa takvim istorijskim i kulturnim nasleđem.

      Pored svih blagodeti koje selo nudi, ipak smatra da je život na selu zahtevniji od grada i da su problemi sa kojima se susreće "mnogo ozbiljniji".

      "Kad sediš sa tim ljudima i slušaš njihove priče i tegobe, ti u stvari shvatiš da oni žive od te zemlje i da je to težak život", kaže Miloš za BBC na srpskom.

      Gorčinu života na selu okusio je odmah na početku kada je dobar deo kuće i pomoćnih objekata morao da renovira ili da nadogradi.

      Odabrao je da to bude "ekološka gradnja sa prirodnim materijalima", a u pomoć su mu pritekli volonteri sa različitih strana sveta.

      Kaže da se imanja u Vrmdži vrtoglavo prodaju za basnoslovne sume novca, ali da retko ko ostane da živi tu, što je po njemu glavni pokazatelj "živog sela".

      "Međutim, od kad je krenula korona svaki dan mi zvoni telefon, raspituju se ljudi, pa ni ne znaš šta se prodalo, tako da me ne bi čudilo da sutradan neko krene da pravi hotel ovde".
      Povratak u grad, ali turistički
      Dragana kaže da je njenoj porodici i prijateljima prelazak iz grada u selo fizički, emotivno i psihički teško pao, a kada su se definitivno preselili, trebalo im je "vremena da se odmore od toga".

      "Prvih godinu dana sam padala u iskušenje da se vratim u grad, takoreći, svako jutro, ali to je jako bitna poruka, da nešto ne nastaje preko noći", objašnjava ona.

      Tada su im, kaže, dolazili ljudi da vide da li je sve u redu, dok im danas govore: "Pametno ste vi to uradili".

      "Nismo ni mi znali, mi smo jednostavno pratili sebe".
      Prvobitna zamisao prijatelja koji su se doselili u Vrmdžu iz Beograda, bila je da žive u komuni, ali se od toga ubrzo odustalo.

      "Mislim da je tu nastao najlepši momenat ličnog razvoja svakog od nas zato što je svako imao svoj prostor i svako je došao sa svojom nekom idejom šta bi želeo da radi ovde.

      "Kad si, jednostavno, svoj na svome, razvijaš tu svoju ideju, a opet nisi sam - imaš sa kim da popričaš, imaš kod koga da plačeš, kukaš i da se smeješ samom sebi", dodaje Dragana.

      Silvana Hadžić smatra da se na selu više druži i sarađuje sa prijateljima nego dok su živeli u gradu, jer su tamo ljudi "otuđeni".

      Zbog toga joj i odgovara trenutna situacija i rad od kuće uslovljen epidemijom korona virusa jer to znači duži boravak na selu.

      "Što se mene tiče grad je idealan da odeš na dva, tri dana ili da odeš kao turista u Beograd, fantastično", zaključuje Silvana.
      Migracije i Srbija: Vrmdža - selo neobičnog imena u koje se ljudi doseljavaju i donose nova zanimanja
      WWW.B92.NET Pored poljoprivrede, danas se u Vrmdži bave i informacionim tehnologijama ili pisanjem rok opera.  
×
×
  • Креирај ново...