Jump to content

Нема једногласности у Синоду МПЦ-ОА око писма Бугарској Патријаршији

Оцени ову тему


Препоручена порука

  Пише: др Александар Живковић

 

Као што смо и изразили сумњу објавјући писмо канонски непризнате аутокефалне МПЦ-ОА (њеног Синода на челу са архиепископом Стефаном) Бугарској Патријаршији, оно, сада се показује, није једногласно прихваћено од свих архијереја у расколу, иначе чланова тог Синода. Подсетимо у писму се наводи да је једногласно усвојено 4. новембра о.г.

Међутим, управо из редова изразитих аутокефалиста, долазе супротни гласови. У току последња 24 часа од у писму предложеног решења црквеног питања у Македонији су се дистанцирали најстарији архијереји митрополити преспанско-пелагонијски Петар и дебарско-кичевски Тимотеј (http://www.slobodenpecat.mk/drustvo/spts-raspolozhena-za-dijalog-mpts-oa-treba-da-kazhe-datum/)

они "млађе гарде" као европски Пимен покушавају да ипак не остану неми на питања узбуњене македонске јавности: http://religija.mk/otec-pimen-za-komentarite-na-javnosta/

али, најинтересантнија је реакција највећег поборника "аутокефалности одмах", митрополита повардарског Агатангела (на слици), који је својевремено уз покојног Кирила кумановског (који није имао канонске услове да буде владика јер је убио човека) био једини противник "Нишког договора" са СПЦ, који је осујетила служба тадашњег председника Македоније Бранка Црвенковског.

Агатангел се огласио писмом у којим се противи тзв. једногласном синодском решењу из следећих разлога: он сматра да је актуелна црквена политика МПЦ према БПЦ, директан наставак споразума македонске и бугарске владе, који има карактер, по њему, послератног споразума између побеђеног и победника. Друго, по Агатангелу, Бугарска црква је имала пуно прилика да покаже искрену љубав према Македонцима, али то није учинила. Најзад, оваквим потезом Синода се доводи у питање сама супстанца македонског духовног идентитета. Видети:http://religija.mk/baranjeto-do-bpc-e-prodolzenie-na-dogovorot-so-bugarija/

С обзиром на утицај који Агатангел има међу македонским аутокефалистима, не може се оспорити тежина његовог става по овом питању. И, додајмо, други македонски аутокефалисти резигнирани су до недавно тајним Синодским писмом, а јавност је крајње збуњена (објашњавано јој је од неких професора теологије у Скопљу да је у питању "соломонско решење", посебно њих критикује Агатангел).

За међуправославне односе, међутим, највећи значај има чињеница да писмо Синода МПЦ-ОА Бугарском патријарху и Синоду, очевидно није донето, како у њему пише "једногласно", те је кредибилитет његовог потписника архиепископа у расколу Стефана, до крајности доведен у питање.

За саму македонску црквену јавност, али и српску и свеправославну, поставља се питање: о каквој се то аутокефалности у Стефановом писму ради, када је на тај начин не схватају ни најтврђи македонски аутокефалисти?


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово преосвештенство владика пакрачко-славонски Јован рекао је данас да су он и његови најближи примили вакцину против вируса корона и да у борби против заразе нема другог избора.
       
      Владика Јован је истакао да је свјестан да је проблем то што је вакцина морала да буде развијена брзо, али да нема другог избора, јер је она једини излаз из ове ситуације.
      – Да нема вакцине имали бисмо мале, велике богиње, читав низ болести од којих се умирало више него данас од рака… Једино што све те болести држи од нас далеко је вакцина, оно што је медицина пронашла и на чему смо захвални – рекао је владика Јован за телевизију Прва.
      Он је подсјетио да је ковид 19 однио “патријарха /Иринеја/, митрополита Амфилохија, владику Атанасија, владику Милутина”.
      Владика Јован је рекао да не разумије противнике вакцина, људе који негативно реагују на њу, те упоредио њихова увјерења са мишљењем оних који вјерују да је земља равна плоча.
      Епископ пакрачки је противницима вакцина поручио да оду у болнице и виде.
       
      Извор: РТРС
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Ова документа су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства СПЦ и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотиви деловања надбискупа Степинца, истиче историчар Милан Кољанин.

       
      Једно озбиљно историјско откриће, два писма надбискупа Алојзија Степинца из 1941. упућена папи Пију Дванаестом, стигло је до јавности захваљујући необичном споју: прво је о њима проговорио српски патријарх, а затим је делове објавио један хрватски историчар. У недавном интервјуу за хрватску телевизију патријарх српски Порфирије изјавио је да у рукама има Степинчева писма чији су делови „дубоко проблематични”, а ускоро су у медијима, захваљујући историчару Хрвоју Класићу, и објављени исечци ових писама у којима Степинац јасно и недвосмислено подржава Независну државу Хрватску, свестан њених расних закона, покрштавања Срба „шизматика” и Јевреја, о чему непосредно и пише. „Велики је интерес Срба шизматика да уђу у Католичку цркву. Сигурно то чине под утиском да власт подржава католичанство. Али не може се порећи ни да их тера и сва беда шизматичке цркве... Верујем, када би поглавник Павелић био 20 година на челу владе, шизматици би били сасвим ликвидирани из Хрватске...”, наводи се у писму које је Класић јавности пренео и у италијанском оригиналу – да не би било неке забуне, нарочито око глагола „liquidare”.
      До сада непозната стручњацима, писма загребачког надбискупа Алојзија Степинца, за историчара др Милана Кољанина, који је научну каријеру посветио управо проучавању Другог светског рата, имају несумњиву важност. Ова писма су неоспорно значајан допринос добијању потпуније слике о деловању надбискупа у усташкој држави и његовим напорима да ојача њен међународни положај, каже Кољанин у разговору за „Политику”.
      – Ради се о два писма која је надбискуп упутио папи, 16. маја и 14. јуна 1941, дакле у првим месецима постојања велике усташке хрватске државе. То је време када су већ донети репресивни и расистички закони, када је Српска православна црква стављена ван закона, када су почела масовна убијања и интернирања Срба. Већ почетком маја 1941. законски је регулисан прелаз с једне вере на другу што се пре свега односило на православне Србе. Поменута писма показују изразито афирмативан однос надбискупа Степинца према властима и деловању органа усташке државе. Она показују његово уверење у намеру државних вођа да НДХ претворе у католичку земљу. Писма су допринос досадашњим сазнањима о координацији деловања Римокатоличке цркве и усташке државе. Познато је да је надбискуп био добро обавештен о насиљима над Србима који су покушавали да спасу живот преласком на римокатоличку веру. Писма су вредан допринос досадашњим сазнањима о томе да су уништење организације и свештенства Српске православне цркве и прелаз што већег броја православних Срба на римокатоличку веру били главни мотив деловања надбискупа Степинца и римокатоличке хијерархије у НДХ, без обзира на цену у људским животима – истиче др Кољанин.
      Он истиче да писмо папи од 14. јуна 1941. показује да се надбискуп Степинац поново залагао за признање НДХ од Свете столице.
      О ћутању Степинца на злочине НДХ, али о његовој нетрепељивости према православној цркви, о покрштавању Срба, прозелитизму, убијању свештеника и епископа, али и о убијању деце у НДХ папи Фрањи писао је тадашњи патријарх српски Иринеј 2014. године у време када се очекивало да ће потпис поглавара Римокатоличке цркве на канонизацију блаженог Алојзија Степинца бити ускоро стављен, чиме ће се загребачки надбискуп уврстити у ред светих Католичке цркве. Као одговор на сада већ добро познату молбу патријарха папи да скине с дневног реда канонизацију и препусти Степинца непогрешивом суду божјем, основана је Мешовита православно-католичка комисија која је кроз неколико састанака разговарала о Степинчевом животу, спорним местима његове биографије. У њеном раду, на позив црквених великодостојника с обе стране, учествовали су и стручњаци, историчари, а међу њима и наш саговорник.
      – Рад мешовите комисије која је имала задатак да сагледа деловање надбискупа, потоњег кардинала, Алојзија Степинца током постојања НДХ је закључен, али не и окончан. Комисија је инсистирала на томе да се омогући истраживање извора из времена понтификата папе Пија Дванаестог, чему су следила одговарајућа обећања. Међутим, тек је одлука папе Фрање да се ова документација стави на увид научној јавности пре рока омогућила потпунија истраживања – истиче др Кољанин.
      Попут заседања, и закључци комисије за сада су недоступни јавности, али је упечатљиво да је један гласни део јавног мњења осудио што се о овој теми уопште разговара с „оним другима”. У Србији се тако могло чути мишљење да српски архијереји учествовањем у раду комисије дају легитимитет канонизацији Степинца, док су Хрвати све схватили као „треће суђење” загребачком надбискупу. Тешко је проценити шта би требало више да нас забрине: тај панични страх од сусрета с другим или наше незнање о догађајима из Другог светског рата.
       
      Надбискупови сведоци одбране
       
      Реагујући на изјаву патријарха Порфирија о проблематичним местима у Степинчевим писмима, свештеник Јурај Батеља, постулатор каузе за канонизацију Алојзија Степинца, навео је да сматра да би српски патријарх више допринео помирењу ако би споменуо како су владике СПЦ до 1935. одседале у двору загребачког надбискупа кад год би дошле у Загреб, као и да је владика Емилијан хтео да 1946. на суђењу надбискупу посведочи „о љубави и помоћи коју је Степинац пружио Србима у Другом светском рату”. Догађаји се не могу сагледавати у црно-белој техници, и то је у интервјуу хрватској телевизији поменуо патријарх Порфирије говорећи о Степинцу. После убиства тројице епископа и стотине свештеника на територији НДХ, а од последица мучења у усташком затвору преминуо је и загребачки владика Доситеј, православни епископ жели да сведочи у корист загребачког надбискупа који је о свему томе, у најмању руку, гласно ћутао?
      – Суђење надбискупу Степинцу октобра 1946. свакако није било у потпуности по данашњим мерилима праведног суђења. Уз остало, нису позивани сведоци који су хтели да сведоче о неким хуманим поступцима надбискупа што је оставило извесну сенку на судски поступак. С друге стране, суђење је недвосмислено показало да је надбискуп мирно посматрао како се пред његовим очима уништава једна хришћанска црква и масовно убијају њени великодостојници, свештенство и верници. Показало се да је одобравао одузимање њених храмова и имовине за сопствену цркву као и да је својим верским ауторитетом подржавао усташку државу до њених последњих дана – истиче Кољанин.
       
      Извор: Политика
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије је данас, у пратњи придворних монаха, отпутовао у Пећку Патријаршију, древно седиште Српске Православне Цркве. Светејши Патријарх ће прва три дана Васкршњег поста, који се проводе се у молитвеном тиховању, уз уздржавање од било које хране и пића, а називају се Тримирје, провести у својој ставропигијалној лаври.

       
      Тримирје
       
      Прва три дана Великог поста,  позната као тримирје, по вековном типику свете Цркве одликују се уздржавањем од било које хране и пића. Дакле, током та три дана православни вереници ништа не једу и не пију.
      У савременом добу духовници и парохијски свештеници са највећом пажњом  верницима, односно сваком појединцу одређују начин поста у складу са његовим духовним, психофизичким, здравственим, професионалним и другим могућностима, а посебно усредсређено приступају вернима током тримирја када се практикује овај најстрожи вид поста.
       
      Ставропигија
       
      Манастир или црква која је под непосредном надлежношћу патријарха, без обзира на то у којој се епархији (црквеној области) налази.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Игуман манастира Високи Дечани архимандрит Сава Јањић поручио је да нико не може прекинути везу Срба са Косова са матицом Србијом и да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине.

       
      „Наравно да Срби са КиМ треба да се питају о својим условима живота јер уосталом ми овде живимо са осталима, али ако неко мисли да може да пресече везу Срба са својом државом Србијом, без обзира ко је тренутно на власти, мислим да за то неће имати релевантне саговорнике“, објавио је на Твитеру игуман Високих Дечана.
      Поручио је да Срби на КиМ не пристају да буду претворени у безобличну националну мањину без колективних политичких права и посебне заштите духовне и културне баштине.
      “Без тога бисмо били бедно изманипулисани од косовских албанских политичара. Зато сваки дијалог са Србима мора да иде преко Београда“, нагласио је он.
      Подсјетио је да је Епархија Рашко-призренска на КиМ део Српске Православне Цркве и да је у Пећкој Патријаршији сједиште Патријарха српског.
      „Покушаји да се са Србима на КиМ направе односи одвојени од Србије немају подршку народа“, поручио је отац Сава Јањић.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од JESSY,
      Људи у депресији објективније процењују стварност, а жеља за срећом и позитивношћу може само да сакрије праву истину о свету – филозоф и психоаналитичарка Жјули Реше
       
      Сећам се како сам проживљавала депресију. Било је то ужасно стање духа које као да никада неће престати. Сама помисао да морам устати из кревета била је испуњена ужасом. Унутрашње турбуленције, страхови и негативности по поводу будућности потпуно су ме лишили позитивног и оптимистичног става према животу. Осећала сам као да ми се ум изненада разболео и искривио. Нисам препознавала себе такву нову и питала сам се шта се догодило са оном ведром особом која сам некад била.
      Разлог моје депресије био је прекид везе. Али није толико реакција на растанак довела до депресије, већ спознаја да се најближа особа која вас је, као што сте мислили, волела и обећала вам да ће заувек бити с вама, испоставила као неко други, странац, равнодушан на ваш бол. Открила сам да је та вољена особа била само илузија. Прошлост је изгубила смисао, а будућност је престала да постоји. Сам свет више није заслуживао поверења.
      У овом стању депресије открила сам да се однос других људи према мени драматично променио. Друштво није нарочито толерантно према депресији и схватила сам да су људи подељени у два табора. Прва група је желела да све поправи, тражећи да се саберем или препоручујући стручну помоћ. Друга група ме је избегавала као губавца. Осврћући се уназад, разумем ову реакцију: била сам цинична и песимистична, много сам била сумњичава и нисам ни покушавала да будем љубазна.
×
×
  • Креирај ново...