Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
александар живаљев

Поклон књиге Поука - сваки дан од 22.11.2017. до 14.1.2018.

Recommended Posts

Драги читаоци Поука, љубитељи књига,

С Божјом помоћу на Спомен Светог Нектарија Егинског, 22.11. 2018., почињемо акцију Поклон књига Поука сваки дан.

Да бисте добили књигу која је потребна Вама или бисте је поделили некоме коме је потребнија, треба само да пошаљете ПП (Приватну поруку у Инбокс) са Вашом адресом на коју ћемо послати књигу.

Списак књига и часописа предвиђених за даривање од 22.11.-14.1,  можете да пронађете у теми.

Прва књига која ће бити подељена, како и доликује празнику, биће, предивна:

Свети Нектарије Егински: Земаљски анђео - Небески човек (Животопис, Житија, Сећања, Чуда), треће, допуњено издање, Београд 2011.

У оквиру даље акције можете да се придружите нашем отвореном клубу за поклањање књига и будете и дародавац:

Свима захваљујемо на пажњи и молитвама за успех ове акције.


Ова порука је постављена и на насловну страницу Поуке.орг

Share this post


Link to post
Share on other sites

Данашњи даропримац књиге Свети Нектарије Егински - Земаљски анђео, Небески човек јесте чланица форума: @Jelena85. Неха је благослов Светог с њом и свима нама.

Погледајте списак књига и слободно изразите своју жељу.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Даропримац књиге, предвиђене за почетак поста, 28.11., Евагрије Понтијски: Делатељ, 2017.

јесте члан форума @Ђорђе96.

Молим вас погледајте списак књига и изразите своју жељу.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Прве књиге, већ су подељене. Сада вам указујемо само на наслове наших спремљених поклона до Ваведења. Цео списак књига имате у одговарајућем линку. Слободно се јавите ПП (Приватном поруком) ако желите да добијете неку од наведених књига, тајност ваших података остаје загарантована.

 

За 24.11. Спомен Светог Мине и Стефана Дечанског, једна славска књига, квалитетно одштампана читанка часописа Удружења Књижевника Црне Горе о Хиљадугодишњици Светог Јована Владимира, дивног материјала, словенских, грчких житија, похвала, књижевних прилога о Светитељу од најстаријих времена до данас; дакле:

Хиљадугодишњица Светог Јована Владимира, Стварање - Удружење књижевника ЦГ, Подгорица, 2016, стр. 241

за 25.11.2017, Спомен Светог Јована Милостивог, спремили смо за читаоце Поука:

Архиепископ охридски Јован: Слобода у затвору, друго допуњено издање, Београд - Скопље (2015)

за 27.11. Божићне покладе планирали смо научно-популарну књигу изузетног квалитета:

Филип Бол: Н2О - Биографија воде, Хеликс, Центар за промоцију науке, Смедерево - Београд, 2013, стр 398

За 26.11. Спомен Светог Јована Златоустог, уз књигу Бошка Ломовића о Дијани Будисављевић додајемо и други поклон:

Бошко Ломовић: Књига о Дијани Будисављевић, Свет књиге, Београд, 2013.

Свети Јован Златоусти: Беседе, (на различите теме и о покајању), Мирдин, Младеновац, 2009, стр. 254

За 29.11. Спомен јеванђелисте Матеја, припремили смо, добротом наших чланова клуба,

јединствен поклон који се састоји од чувених Гетеових Путовања по Италији, и темата часописа Књижевност, 1-4/2016, посвећеног путопису у савременој српској књижевности. Дакле:

Ј.В. Гете: Путовање по Италији, Просвета, Бгд, 1962, предговор: Зоран Глушчевић, тврде корице, стр. 446

Књижевност, 1-4/2016: 70 година пута - савремени српски путописи, стр 189.

За 30.11.2017. припремили смо књигу чаробне прозе из едиције "Најлепше приче Милорада Павића":

Милорад Павић: Девет киша и друге приче, Дерета, Београд, 2002, стр. 215

1.12. сећамао се уснулог у Господу прегаоца на црквеноисторијској њиви - Слободана Милеуснића, и поклањамо његову монографију насталу на темељу докторске дисертације:

Слободан Милеуснић: Пожешка митрополија, Музеј СПЦ, Бгд, 2006, стр. 315

2.12. поклањамо као спомен на вредног културног историчара - Божидара Ковачека, његову репрезентативно објављену монографију:

Божидар Ковачек: Никола Тесла и Матица српска, Матица српска, Нови Сад, 2006, тврде корице, велики формат, стр. 163

3.12. На Претпразништво Ваведења, поклањамо предивну књигу, дивног аутора:

Митрополит Месогејски Николај (Хаџиниколау): Ако постоји живот, желим да живим, Видослов, Бгд-Требиње, 2016, тврде корице, стр. 119

4.12. 2017. на Ваведење Пресвете Богородице, један поклон садржаће две књиге:

Николај Агатонов: Јован Дамаскин, историјски роман, Каленић, Крагујевац, 2013, стр. 355

и Свети Јован Дамаскин: Пресвета Богородица Тројеручица, Ризница, Земун, 2015, стр. 123

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Књиге које делимо до Светог Николе, можете их слободно затражити на ПП, тајност података загарантована, као и претходне, неподељене.

5.12. књига о којој се много говорило, а, нажалост мало је читана, иако изузетно описује духовну потрагу једног савременог Немца:

Клаус Кенет: Кроз њиве глади до Хлеба Живота, Манастир Дуљево, 2014, тврде корице, стр. 327

Даропримац:

  АлександраВ

 

6.12. Једна књига која лекара и архијереја, би се могла назвати и Нада:

Митрополит Антоније Блум. Живот.Болест. Смрт, Манастир Жича, 2016, стр. 166

7.12. Подељено искуство савременог медијског мисионара:

Презвитер Оливер Суботић: Мисионарске цртице, Бернар, Стари Бановци - Београд, 2015, стр. 138

8.12. Свети Порфирије Кавсокалавит: О православној вери, Истина, Београд - Шибеник, 2017, стр. 49

9.12. на Спомен Светог Алимпија Столпника:

Молитве и беседе преподобног Јефрема Сирина, Аз Буки и Православна Народна хришћанска заједница, Крагујевац, 2014, стр. 131

10.12. Једна од многих значајних књига академика Јеротића:

Владета Јеротић: Личност наркомана, Ars Libri, Београд, 2006, стр. 119

11. 12. Одличан избор из старе српске књижевности који је приредио врстан познавалац Томислав Јовановић:

Стара српска књижевност - избор из средњовековне књижевности: поезија, похвале, апокрифи, ЗУНС, Бгд, 1997, стр. 183

12. 12. Једна врло актуелна књига о зависности од друштвених мрежа:

др Слободан Продић, др Вања Продић: LikeХОЛИЗАМ, Еп. Захумско-херцеговачка - Митрополија дабробосанска, Требиње-Сарајево, 2016, стр. 63

13.12. Н. Пестов: Православно васпитање деце, Светигора, 1998, стр. 160

14.12. Борислав Пекић: Нови Јерусалим: готска хроника (приповетке), Политика, Народна књига, 2004, тврд повез, стр. 201

15.12. Светомир Бојанин: Тајна школе, Београд, 2002, стр. 240

16.12. Логос - часопис студената Православног богословског факултета за 2003, стр. 242 Прилози-чланци: Х. Вилер Робинсона, О. Кулмана, Ј. Јеремиаса, Филона Александријског (превод с изворника), А. Шмемана, Е. Норелија, А.Ј. Работа, Ј. Мајендорфа, И. Тудорана, Р. Беквита и домаћих аутора

17.12. Јасна Љ. Прлић Божовић: Историја и развој педагошких идеја у Србији, Филозофски факултет- Косовска Митровица, 2015, тврде корице, стр. 413

18.12. Оливије Клеман: Развој источног хришћанства, Каленић, Крагујевац, 2012, стр. 115

За Никољдан, 19.12., предвидели смо скроман али духовно богат дар, то је значајна књига светогорског монаха из 18. века и акатист Светом Николи. Дакле:

Никодим Агиорит: Невидљива борба, Православац, Шабац, , стр 204

и Акатист Светом Николају

Share this post


Link to post
Share on other sites

Списак књига које дарујемо од Никољдана до Божића (можете се јавити Приватном поруком и за неку од њих и за претходне до сада неподељене, а које вас привлаче):

Како се 20. децембра слави Свети Данило Други (Пећки), по коме је добио име владика Данило Крстић, мислио сам да би тог дана био пригодан поклон дивна књига игуманије Макарије Соколичке , дакле:

Монахиња Макарија - Светлоносац Владика Данило Крстић, Светигора 

21.12. Протођакон Дамјан С. Божић, Митрополит Христофор: Изабране проповеди, "Неизмењена српска душа", Издавачки фонд АБК, 2017, стр. 386

Даропримац: Манастир Лепавина по жељи чланице форума @Tavita

22.12. Vladimir Pištalo: Kraj veka (postmoderne pripovetke), Agora, Zrenjanin, 2010, tvrd povez, str. 168

23.12. Наташа Вујисић Живковић: Скидање чађи - слика основних школа у Кнежевини Србији 1857-18880. године у извештајима школских надзорника, ИПА Филозофски факултет, Београд, 2017. стр. 209

24.12. Материце

Свети Порфирије Кавсокаливит: Поуке о васпитавању деце, Беседа, Нови Сад, стр. 89

25.12. Vladimir Pištalo: Venecija, (Bildungsroman), drugo izdanje, Agora, Zrenjanin, 2011, tvrde korice, str. 162

26.12.

Владимир Војнович: ПРЕТЕДЕНТ НА ПРЕСТО (Живот и прикљученија војника Ивана Чонкина, други део), Агора, Зрењанин, 2009. тврде корице, стр. 363

27.12.

Petar Milošević: Mi že Sentandrejci: porodični rikvercroman, Matica srpska, Novi Sad, Izdan, Budimpešta, 1997, tvrde korice, str. 266

28.12. Слободан Продић: "Материкон" монаха Исаије - прилог за историју женског монаштва у средњем веку, Шибеник, 2014, стр. 128

29.12. Архимандрит Тихон (Ракићевић): Монаштво и осуђивање, Манастир Студеница, 2014, стр. 220

30.12. Спомен пророка Данила, Мученика Пајсија и ђакона Авакума, дарујемо драгоцено дело великог етнографа с почетка 20. века:

Андрија П. Јовићевић: Древни српски манастири, Издавачки центар Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, Никшић, 2011, стр. 195

31.12. Оци

др Драгомир Сандо: Православно васпитање деце до седме године живота, друго издање, Београд, Глобосино, 2010, стр 175

За 1.1.2018. сладак дарак:

Душан Радовић: Изабране песме (2016), издање Српске књижевне задруге у легендарном Плавом "Колу", као 725. књига Кола СКЗ

2.1.2018. Свети Игњатије Богоносац:

Протојереј Жарко Гавриловић: Поглед у вечност - размишљање на дванаест различитих тема, друго поправљено издање, Бгд, 1984, стр. 144

3.1. Георгије В. Флоровски: Источни оци IV века, Братство Св. Симеона Мироточивог, Врњачка Бања, 1997, стр. 366

4.1.2018. Радмила Мишев: Бакине Божићне приче, Светосавско звонце, Бгд, 2015, стр. 164

5.1.2018. класик - Чарлс Дикенс: Божићна прича, Бернар, Стари Бановци, 2016, са поговорм Г.К. Честертона: Дикенсово доба, стр 123

Бадњи дан, 6.1.2018/24.12 2017: Епископ Данило Крстић: У почетку беше Смисао, Хришћанска мисао, Бгд, 1996, стр. 204

Божић, 7.1.2018/25.12.2017: Проф. др Димитрије Станилоје: Јеванђелски лик Исуса Христа, превео: епископ Митрофан (Кодић), Сремски Карловци, 2007, стр. 281

Сабор Пресвете Богородице, 8.1, до сада непревазиђена, основна биографија Николе Тесле: Џон О Нил: Ненадмашни геније - живот Николе Тесле, Хришћанска мисао, Бгд, 2006, стр. 282 + VIII

Св. архиђакон и првомученик Стефан, 9.1, Књиге Макавејске, Јасен, Никшић, 2002, друго издање, предговор и превод с јелинског изворника еп. Атанасије (Јевтић), стр. 420

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 6.12.2017. at 16:38, александар живаљев рече

Никодим Агиорит: Невидљива борба, Православац, Шабац, , стр 204

и Акатист Светом Николају

Ове књиге добио је наш форумаш @Rtanj

Беседе Светог Јована Златоустог добио је, на предлог наших чланова, један брат у Христу који нема интернет.

Погледајте списак још не подељених књига, пронађите ону по вашем укусу, и јавите се Приватном поруком са адресом, како бисмо вам послали тражену књигу. Ваша адреса остаје редакцијска тајна.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Књигу коју смо предвидели за Бадњи дан, У почетку беше Смисао, + владике Данила Крстића добио је члан форума @*SHONE* 

Možete i vi da postanete daroprimac knjiga, samo izaberite neku sa spiska koja do sada nije raspoređena i pošaljite podatke na PP.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 18.12.2017. at 17:44, александар живаљев рече

30.12. Спомен пророка Данила, Мученика Пајсија и ђакона Авакума, дарујемо драгоцено дело великог етнографа с почетка 20. века:

Андрија П. Јовићевић: Древни српски манастири, Издавачки центар Матице српске - Друштва чланова у Црној Гори, Никшић, 2011, стр. 195

Књигу предвиђену за данас добија @Н И Н Е коме честитамо и рођендан!

Share this post


Link to post
Share on other sites

И ево списка књига, до крај првог циклуса наше акције, 14.1. Можете да се јавите ПП како би добили неку од ових или од неподељених до сада књига са претходног списка. Ваши подаци остају анонимни. 

10.1. Дивна лирика великог барда:

Ранко Јововић: Издахнућу на балкону, СКЗ, Бгд, 2015, стр. 200

11.1. Слободан Продић: Ранохришћански апологета Марко Минуције Феликс и његово дело "Октавије"; Требиње-Сарајево, 2015, стр. 111

12.11. неоправдан запостављен значајан романописац - Бошко Петровић:

Бошко Петровић: Долазак на крај лета, Матица српска, 1995, стр. 272

13.1. Olivera Katarina: Aristokratsko stopalo, Kontrast, Bgd, 2017

14. 1. Обрезање Господње, Свети Василије Велики

Свети Максим Исповедник, Свети Фотије Цариградски: Одговори на тешка места из Светог Писма, ВДС, Бгд, 2016, стр. 358

Шаљите своје предлоге, жеље, сугестије, учлањујте се у Клуб и делите са нама књиге!

Share this post


Link to post
Share on other sites
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      После шамарања у учионици, многи помињу положај и углед наставника који, истиче Радивоје Стојковић, челник Заједнице гимназија Србије, почива на самопоштовању и поштовању

      Не само школство, већ и целокупну јавност, протресао је прошлонедељни инцидент из Седме београдске гимназије, где је професор физике ошамарио две ученице, а потом, како тврди, примио ударце од ђака који је тако бранио другарице. Док наставник накнадно објашњава да га је ученица тог дана, као и месецима раније, провоцирала, а колеге које га познају држе његову страну, други део јавности га безрезервно осуђује за насиље над девојком. И док надлежни већају ко је крив, а ко у праву, професори подсећају да ово није шамар ученици, већ комплетном садашњем школском систему, јавност се на форумима и порталима пита да ли је ово коначно и јасан знак деградације наставничког ауторитета.
      Стручњаци су недвосмислено усаглашени око чињенице да су данашњи ђаци и њихово понашање другачији него десетак година раније, али мишљења се опет размимоилазе кад је реч о постојању наставничког ауторитета. Радивоје Стојковић, председник Заједнице гимназија Србије и директор новосадске гимназије „Јован Јовановић Змај”, сматра да се апсолутно ништа није променило, сем што су нове генерације ђака све интелигентније и „далеко суптилније читају наставнике”. Овај професор математике и информатике наглашава да је ауторитет увек везан за личност наставника и да је тако било пре два и по века и биће унедоглед.
      – Кроз његову личност гради се та танана веза поштовања између ученика и учитеља. Ауторитет се гради на самопоштовању и поштовању, а не на функцији и положају. Васпитач својом појавом васпитава. И то холистички. Ставом, односом према сопственом позиву. Ако наставник нешто мора ђаку вербално да објашњава, јер то раније није очитано кроз читав низ других наставничких поступака, онда он има лажни ауторитет. А то је онај који се базира само на његовом наставничком положају и функцији и није га изградио на знању, способности, искрености и читавом систему вредности који је одувек чинио овај позив вредан поштовања – наглашава Стојковић, који признаје да је приступ послу веома много променио од почетка каријере, када је читао стручне математичке књиге, до данас, када трага за оним што доприноси да човек буде задовољан послом.
      Каже да је научен да је јединица дата ђаку у ствари негативна оцена за професора и наглашава да наставник који има одељење са неколико слабих оцена мора да се запита како да промени приступ ученицима и шта да коригује, јер је ту очигледно да нешто не штима како ваља.
      – Потребе и интересовања данашњих ђака не мењају се као некад на деценију, или по генерацијама, јер су ђаци буквално из године у годину другачији. И ја им се прилагођавам. Од ученика више не треба тражити просту репродукцију података, то увек могу лако наћи на интернету, него их наставник мора научити како да анализирају и употребе то што прочитају – сматра Стојковић, који је и председник Националног просветног савета.
      Основна правила игре, сматра Стојковић, јесу поштовање и самопоштовање, које морају имати и наставник и ученик. Он сматра да наставник ђака мора да научи да поштује себе, па ће онда тај ученик да поштује и професора. Од тога, каже, не треба одустати ни када дође ђак који те норме није усвојио код куће, јер се управо у гимназијском добу формира личност човека, па се никада не зна када ће ђаку да „кликне” у глави да усвоји наставнички савет.
      – Ово што се догодило у Седмој гимназији јесте вапај за помоћ једног детета, чим пркоси и дрско је. Требало је раније да реагују руководећи људи и други надлежни у школи, као и наставничко веће. То је тинејџерски узраст и овакве ствари су предвидљиве и тачно се зна како се реагује и иде испред проблема. Ђаци овде нису криви, а наставницима који имају сличних проблема и не умеју сами да их превазиђу препоручујем да затраже од директора да их шаље на семинаре на којима ће их стручњаци упутити како да реагују у оваквим ситуацијама – истиче Стојковић.
      Без обзира на то каква им је психичка или физичка повреда претходила, и Бранка Тишма, школски психолог, оштро се противи шамарању ђака.
      Она, међутим, сматра да се ауторитет наставника потпуно изгубио и то не појединачних особа, него целокупног образовног система.
      – Ми запослени у просвети генерално више водимо рачуна о потребама ђака, па им и превише подилазимо, све под флоскулом да је то у интересу детета, и не схватајући да им чинимо штету у одрастању. Данашњи ђаци због тога не стичу реалну слику о свом месту у свету и границама које постоје у понашању. Овакви догађаји обично имају дугу историју незадовољства у односу ученика и наставника или школе. Требало је раније да се да сигнал, ово је сукоб који дуго траје, није решаван и проблем се продубљивао. Наставник мора да се обрати директору и више пута ако треба, па ако се проблем не реши на нивоу школе, укључују се друге институције – истиче Тишма.
      Наглашава да члан 112. Закона о основама система образовања и васпитања дефинише забрану понашања које вређа углед, част или достојанство. У њему стоји да такво понашање једни према другима не смеју починити ђаци, родитељи и запослени у школи, што у преводу значи да нико никога не сме ударити.
      извор
       
    • Од Логос,
      У Свети и Велики петак молитвено савршавамо спомен на дан страдања Господњег. Будући да богослужење увек бива прилагођено празнику, или пак догађају из Спаситељевог живота, трагику Великог петка најавиле су стихире јутрења Великог петка које смо богослужили на Велики четвртак увече. „Заборавите све дане пре, и све дане после Великог петка, сведите човека у границе Великог петка. Није ли овај дан зеница свих зала и тркалиште свих трка? Није ли Велики петак стециште свих искушења и стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек убијајући Богочовека доказао да је он заиста лудило земље? И ваистину, ни страшни суд неће бити тежи и страшнији од Великог петка, јер ће приликом страшног суда Бог судити човеку, а данас човек суди Богу, данас је страшни суд за Бога, суди му човечанство. Данас човек својим судом оцењује Бога, процењује га са тридесет сребрника. Ово је највећи грех у историји земље, подсећа нас преподобни Јустин Ћелијски.
       
      У овај трагични и тужни дан не служи се Света литургија (једино ако на Велики петак падну Благовести, служи се потпуна Литургија). Када је питање савршавања Свете Литургије на велики петак, многи типици сведоче да се у овај дан служила Литургија Пређеосвећених дарова. Нпр. у типику Велике цариградске Цркве  са краја деветог и почетка десетог века, стоји да се на Велики Петак служи Литургија Пређеосвећених дарова, а исту праксу помиње и Евергетидски типик.
      Свети Симеон Архиепископ солунски на ову тему јасно говори: „Не знам како се догодило, те се престало са служењем Литургије Пређеосвећених дарова на Свети и Велики петак? Може се десити, да је то учињено на основу јерусалимског богослужбеног устава, На Велики петак ми не служимо потпуне Литургије зато што је Господ у данашњи дан претрпео телом страшна страдања, крсну смрт, и тако себе самога принео на жртву Оцу. Тако је кроз Његово тело принесена жртва. Тога ради, није потребно на Велики петак служити потпуну Литургију.ˮ На свети и Велики петак црква је прописала најстрожији могући пост, који подразумева тотално не узимање хране, о томе нам сведочи и Свети Дионисије Александријски: „Два дана, Велики петак и Велику суботу сви проводе без хранеˮ. Ослањајући се црквено предање, и сам типик Великог петка нас подсећа: „А треба и ово знати, да смо примили у Палестини, да се у овај свети дан Великог Петка, не врши Литургија Пређеосвећених дарова, нити опет пуна Литургија, нити се поставља трпеза, нити једемо у овај дан Распећа.  А ако неко буде много слаб, или престарео, и не може да издржи да не једе, даје му се хлеб и вода, по заласку сунца. Јер смо овако примили од светих заповести светих Апостола, да се не једе у Велики Петак. Јер је Господња реч, коју рече ка фарисејима Господ: Када се од њих узме Женик, тада ће постити у онај дан. Овако су божански Апостоли примили, и ово ћеш наћи у заповестима апостолским, пажљиво их читајући. А правилна је и посланица најсветијег архиепископа Александријског Дионисија, који ово јавно објављује.ˮ
      О последовању великих (царских) часова на Велики петак
      Подносећи све, Господе овако си говорио, безаконицима који су Те ухватили: Ако сте и ударили Пастира, и разјурили дванаест оваца ученике моје, могао сам више од дванаест легеона довести ангела. Но дуго трпим, да се испуни све непознато и тајно што сам вам објавио преко пророка мојих. Господе, слава Теби. (Стихира са првог часа)
      Последовање царских (великих) часова на велики петак приписује се Светом Кирилу Александријском, као и Светом Софронију Јерусалимском. Према богослужбеним напоменама ови царски часови служе се у први час дана (око 7.часова пре подне). Презвитер ово последовање служи у тамним одеждама (епитрахиљу и фелону). Кађење целог храма врши се на првом и деветом часу, док се на осталим часовима врши мало кађење.  Испред иконостаса поставља се налоњ на коме се полаже Свето Еванђеље које ће се читати на сваком од часова. Поред Еванђеља читају се и паримеји, као и Апостол. Уобичајени псалми замењени су посебним псламима, тако читамо:
      На првом часу: Пети, други и двадесет први псалам
      На трећем часу: Тридесет четврти, сто осми и педесети псалам
      На шестом часу: Педесет трећи, сто тридесет девети и деведесети псалам
      На деветом часу: Шездесет осми, шездесет девети и осамдесет пети псалам
       
      О вечерњем богослужењу на Свети и Велики петак
       
      Вечерње Великог петка служи се у десети час дана (око 17.30ч). Презвитер у љубичастом (или пурпурном) епитрахиљу почиње уобичајено. Након стихира на Господи возвах, а за време појања слава и сада, врши се вечерњи вход са Еванђељем, из разлога што ће се на овом вечерњем богослужењу читати Еванђеље. После молитве „Светлости тиха…ˮ следе Старозаветна чтенија из књиге Изласка (Глава 33,11-23); из књиге о Јову. (Глава 42,12-17); из пророштава Исаије (Глава 52,13-53,1). За време ових старозаветних читања Епископ (или презвитер) облачи потпуно одјејаније, због свечаног чина изношења плаштанице за време појања Слава и сада на стиховње. Међу новозаветним читањима имамо читање из прве посланице Коринћанима Светог Апостола Павла зачало 125 (Глава 1,18-2,2), и из Еванђеља од Матеја, зачало 110. (Глава 27,1-38); Од Луке, (глава 23,39-43); Матеј, (глава 27,39-54); Јован, (глава 19,31-37); Матеј, (глава 27,55-61). Код православних Грка постоји један леп богослужбени детаљ: Са последњим реченицама Еванђеља: А кад би увече..., излази презвитер из Олтара и скида Распетога са Крста, који је до сада био у средини храма, којега увија у бело платно, и уноси га у Олтар, док у храму остаје само Крст, испред којег је намештен Христов гроб. За време појања слава и сада на стиховње, презвитер на северне двери износи плаштаницу, док његови саслужитељи идући иза њега носе Еванђеље и крст. И дошавши до припремљеног стола полажу плаштаницу, а преко ње Еванђеље и Крст. О овом богослужбеном моменту изношења плаштанице, професор Дмитријевски наглашава да је разноликост богослужбених пракси несумљиво условљена тиме што данашњи типик не спомиње изношење плаштанице на вечерњем Великог петка. То је потпуно јасно, јер сви стари типици познају само једно изношење плаштанице на јутрењу велике суботе после великог славословља. Што указује да је овај обичај изношења плаштанице на вечерњем Великог петка уведен знатно после 1695. године.
       Све богослубене напомене напомињу да се све јектеније изговарају испред плаштанице, док се плаштаница налази на средини храма. Након вечерњег служи се мало повечерје на коме се поје канон Распећа Господњег, као и плач Пресвете Богородице.
      Тебе Који се одеваш светлошћу као хаљином, скинувши с дрвета Јосиф с Никодимом, и видевши мртва, нага, непогребена, и предузев усрдни плач, ридајући говораше: Авај мени, преслатки Исусе! кога малопре сунце гледајући на Крсту обешена, тамом се заодену; и земља са страхом се потресаше, и завеса храма се раздираше. А ево сада видим Те, мене ради драговољно сишавшег у смрт. Како да Те погребем, Боже мој, и како плаштаницом да Те увијем? Којим ли рукама да се дотакнем нетљенога Тела Твога? Или које песме да отпевам исходу твоме, Милосрдни? Величам страдања твоја, песмословим и погребење твоје, са Васкрсењем, говорећи: Господе, слава Теби. (Слава и сада на стиховње)
       
      О јутрењу Велике суботе које богослужимо на Велики петак увече
       
      Јутарње богослужење Велике суботе према богослужбеним напоменама богослужимо у седми час ноћи (око 02.30ч), међутим у парохијским храмовима прилагођавање овом времену није изводљиво. Након шестопсалмија и велике јектеније поје се Бог Господ… и тропари „Благообразни Јосиф…ˮ, слава: „Јегда снишел јеси…ˮ и сада: „Мироносици жени…ˮ. А свештенослужитељ у тамним одеждама ставши испред Христовог гроба, по старешинству певају прву статију Непорочних тј. седамнаесту катизму. После прве статије врши се кађење целог храма, а после друге и треће врши се само мало кађење. Статије су подељене малим јектенијама, које имају и своје посебне возгласе. После треће статије појци певају „Ангелски собор…ˮ након чега следи мала јектенија са возгласом  „Јер си ти Цар Мира…ˮ После сједалног триода, типик налаже читање тумачења Еванђеља по Матеју, а после њега педесети псалам. Потом се поје трипеснец, након чега се поје трократно „Свет је Господ Бог наш…ˮ За време појања стихира на хвалитне Епископ (или начаствујући презвитер) облачи потпуно одјејаније, и за време појања великог Свети Боже врши се опход око храма са Еванђељем и плаштаницом. Обичај који је преовладао подразумева да свештеници приликом уласка у храм, након опхода, стану на западна врата храма и подигну високо Плаштаницу како би верни народ испод прошао. Након тога Епископ (или презвитер) узглашава „Премудрост! Право стојмо! И улазећи у храм поје се тропар „Благообразни Јосиф…ˮ Неки типици налажу да се Плаштаница након опхода полаже на Часну трпезу, јер овај богослужбени моменат символизује преношење Спаситељевог тела са плоче помазања у гроб Господњи и из тог разлога типици налажу да се Плаштаница полаже на Часну трпезу која и символизује гроб Господњи. И поред ове напомене, усталила се пракса да се Плаштаница након опхода поново враћа на припремљен гроб који је постављен на средини храма. Следи Старозаветно чтеније из Пророштава језекиљевих (37. глава) које казује о свеопштем Васкрсењу, када Господ заповеда пророку да пророкује сувим костима, које су потом васкрсле.  Потом следи и читање из посланице Галатима која казује о искупљењу људи од клетве законске кроз Исуса Христа. И на крају Еванђелско чтеније из Матејевог Еванђеља о печаћењу гроба и војничком чувању Христовог гроба.
       
      Из химнографије Светог и Великог петка
       
      Ходите сви да певамо, Онога који се нас ради распео, јер Њега виде Марија на дрвету и говораше: ако и Крст трпиш, Ти си Син и Бог мој. (кондак)
      Разбојника благоразумног, истога дана удостојио си Раја, Господе; и мене дрветом крсним просветли, и спаси ме. (свјетилен)
      Сваки део светога твога тела, срамоту нас ради претрпе: глава трње, лице пљување, вилице шамаре, уста укус жучис оцтом помешан, уши хуле безбожне, леђа бијење и рука трску, цело тело растезање на крсту, удови клинове и ребра копље.Ти који си за нас пострадао, и од страдања нас ослободио; и који си сишао к нама човекољубљем и подигао нас, свесилни Спасе, помилуј нас. (друга стихира на хвалитне)
      Господе, када си Ти узлазио на Крст, страх и трепет обузе твар; и земљи си, дакле, забранио да прогута оне који Те распињаху, а аду си заповедио да отпусти сужње на препород људи. Судијо живих и мртвих, дошао си да дарујеш живот а не смрт. Човекољубче, слава Теби. (слава на стиховње)
      Већ судије неправедне, умачу трску за одлуку, и Исус бива суђен и осуђује се на крст; и твар страда, гледајући на Крсту Господа. Но Ти који природом тела страдаш мене ради, Господе благи, слава Теби. (и сада на стиховње)
      Искупио си нас пречасном Крвљу својом од клетве законске; на Крсту прикован и копљем прободен, излио си бесмртност људима, Спаситељу наш, слава Ти. (тропар)
       
      Катихета Бранислав Илић
       
      Извор: Српска Православна Црква
       
      ПОВЕЗАН САДРЖАЈ:
       
       
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ рашко призренски и косовско метохијски г. Теодосије служио је данас, 24. априла, на Велику сриједу уз молитвено учешће Његовог високопреосвештенства Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског г. Амфилохија Литургију пређеосвећених дарова у манастиру Острог.

      У литуругијској бесједи Преосвећени владика Теодосије ја истакао да се у ове дане Страсне седмице, пред спасоносно страдање Господа Бога и Спаса нашег Исуса Христа, сабирамо у храмове Божије да свој ум, срце и биће цијело предамо Господу.
      „У току ове Четрдесетнице трудили смо се да молитвом, постом, а надасве покајањем, себе приближимо Господу који нас упућује да волимо ближње, јер по Његовим ријечима не можемо вољети Бога кога не видимо, ако не волимо ближње који су са нама. И непријатеље своје да волимо не собом, већ Христом који је у нама. Зато треба да будемо причасници Господа нашега на молитви, на служби Божијој да примамо Тијело и Крв Господа да би ми били у Христу и Христос са нама, да би силом Божијом могли да проповједемо ријеч Његову, Свето јеванђеље и живимо по Светој ријечи Божијој.“
      Владика Теодосије је казао да нас Господ нарочито упућује да праштамо и волимо једни друге, јер онај ко није способан да опрости брату своме тај није познао Христа и у њему нема љубави Христове, а Господ ће судити свима по ријечи Његовој. Такође, истакао је Преосвећени, потребно је и да покајањем сагледамо свој живот, гријехе и слабости, јер покајање је лијек за сваки гријех.
      „Гријех у нама ствара својеврсни пакао и ако га не исповједимо, ми смо већ овдје на земљи у паклу. Покајање нас једино може узвести из тог пакла на небо, Господу нашем. Треба да сагледамо своје гријехе и да их исповједимо у Цркви Христовој, да нас Господ не би осудио. Боље да ми осудимо себе још у овом животу, у смирењу и покајању, него да нас Господ осуди на дан Суда кад више не буде времена за покајање.“
      Подсјетивши да нам Света четрдесетница даје вријеме којим нас Господ припрема за празник над празницима, за велику радост, владика је објаснио да не може бити те радости Васкрсења Христовог ако претходно не будемо прошли пучину Великог и светог поста:
      „Каже се покајање – радовање, нема радовања ако не прођемо пут крста, пут духовне борбе. Ако се не суочимо са искушењима, не можемо доживјети радост Господа нашега и зато ми предани Господу, Његовој вољи примамо од Њега све што нам у животу даје. Да не тражимо нешто изван тога, него оно у чему смо, да покажемо ко смо и да ли смо приправни за Господа, или смо себични и тражимо нешто само за себе, не марећи за друге.“
      Владика Теодосије је изразио благодарност Митрополиту Амфилохију за његове молитве и љубав коју нам несебично даје, а нарочито према онима који су на Косову и Метохији.
      „Та његова љубав се прелила и на све вас. Живимо наше Косово и Косово је наше завјет Богу. По томе завјету ми смо онај изабрани новозавјетни народ Божији, који су завјет успоставили преко Светог Немање и Саве и њихових насљедника, а нарочито Светог кнеза Лазара који је крвљу својом тај завјет потврдио, запечатио и нама предао. Тим завјетом који није ништа друго него Јеванђеље Христово, ми живимо и спасавамо се.“
      На крају Литургије Високопреосвећени Митрополит Амфилохије је захвалио владици Теодосију на благослову косовских мученика и подсјетио на Косовски завјет Светог цара Лазара да је земаљско је за малена царство, а Небеско увек и довјека:.
      „Хвала владико и благослов Светог Острошког ћивота да пренесеш нашој браћи и оцима свештеницима, монасима и монахињама, вјерном народу Божијем на Косову и Метохији. На многаја љета!“

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Милан Ракић,
      Милица Ђорђевић дуго је била једино српско дете у Призрену и једини српски ђак у том граду на југу Косова и Метохије, где је за њу у тек обновљеном Храму Светог Ђорђа пре седам година опремљена једна учионица са само једном клупом и једном столицом, пише Танјуг.

      Само због ње из Велике Хоче свакодневно је долазио да је подучава Вуко Даниловић, професор социологије и филозофије. Већ три године, међутим, школска клупа у Светом Ђорђу је празна. У Призрену, граду који данас ври од живота, има осморо српске деце, али она су мала и не иду у школу, а Милица већ три године, од петог разреда, похађа наставу у осмогодишњој основној школи у Великој Хочи.
      Дуго парадигма судбине Срба на КиМ, прича о малој Милици, како су је медији „крстили“, као да пада у заборав, а у ствари се ништа у њеном животу и битно није променило.
      Са мајком Евицом живи од понедељка до петка у изнајмљеној кућици у једној од празних уличица Велике Хоче у којој живи око 600 Срба, а преко викенда иде кући у Призрен.
      Милица воли свој град, али за њу осветљене улице, пуни кафићи, посластичарнице, биоскопи, школе не значе много. 
      Она је у овом граду од рођења сама. Нису је, као ни друге Србе, желели овде, где данас живи више од 220.000 људи, углавном Албанаца, и само тридесетак Срба.
      Сада можда Милица више никоме ни не смета, али њој треба пун живот, а овде га може тражити само у окружењу својих сународника и у оквиру свог језика.
      У Великој Хочи смо је лако пронашли, пише Танјуг. Овде се сви знају лично, а и нема много деце. Али да су бројке релативна ствар, потврдила је Милица.
      „Овде има више деце. Дошао нам је и нови другар у разред и сада нас је четворо, а у петом и шестом нас је било троје“, говори Милица о свом одељењу седмог разреда и школи у којој укупно има 52 ученика.
      Каже и да је „много лепше са децом, него без деце“.
      „Пошто нас више има, лепше ми је и на физичком. Некада играмо фудбал, кошарку, некада одбојку“, прича Милица и дели своје искуство о дружењу с дечацима.
      Прича како се дечаци мало љуте на девојчице, пошто не играју фудбал добро као они. 
      „Добра сам и у фудбалу. Када играмо с неким ко игра боље, тада смо јачи, а ако се поделимо на слабије, онда слабије играмо“, закључује веома озбиљно своју анализу игре и мотива.
      Сада већ тинејџерка, Милица сваког викенда иде у свој дом у Призрен, где је рођена, где су она и њена мајка проживеле најтеже године у овом граду после рата 1999. године, без родбине и без пријатеља, окружене подозрењем и ненаклоношћу комшија и суграђана Албанаца.
      Тамо је жељно очекује и „њен“ деда, племенити Албанац Адам Мујовић (89), који је бригу о Милици и Евици преузео оног момента када је преко пријатеља покојних родитеља њене мајке сазнао да је ова млада жена остала сама у родитељском стану и да је, пошто се после погрома 17. марта 2007. вратила из базе Кфора, изложена терору бројних суграђана. 
      Милица је рођена годину дана касније и није упознала живот у слободи. Она и њена мајка годинама нису изашле из стана без пратње деде Адама, дуго је он био једини Миличин друг, играо се с њом, водио је у град и увек волео безгранично.
      И даље му је, прича, она најдраже унуче, а има их петоро рођених.
      Ишчекује је с нестрпљењем сваког петка после подне, када долази кући преко викенда.
      Због Милице је прешао и на православну веру, јер црква је Милици и Евици у њиховом самотном животу у Призрену, од момента када је обновљена Богословија, била једино место за утеху, разговор и дружење.
      У Богословији, која је обновила рад 2011. године, Милица је добила и школу и учитеља и другаре, младе богослове.
      Они које је познавала док је ишла у школу са њима, каже, сада су отишли.
      „Сада полако одлазе они које сам познавала и долазе нови. И даље се дружим са онима који су пета година и које познајем, али полако одлазе ти старији, јер они завршавају Богословију и неки ће да буду свештеници“, прича и каже да она и даље нема вршњаке у Призрену.
      „Ту су попадијина деца и деца других наставника, али нема деце која су моје годиште. Све су мала деца“, предочава Милица Ђорђевић слику живота тринаестогодишње тинејџерке са Косова и Метохије, која је рођена у граду две године после мартовског погрома у коме су осим свих објеката Богословије изгорели и конаци манастира Светих Архангела код Призрена и Црква Богородице Љевишке из 14. века. 
      Сада је већ открила предности школе у Великој Хочи, али и ограничења.
      „Нема пуно тога што бих могла да радим, да тренирам. Било је нешто за карате, али и то су укинули, нема посебно да се тренира ни фудбал. Само на физичком можемо да играмо“, прича и додаје да „са стране понекад дођу и приказују се филмови, иначе ништа друго нема“.
      Понекад негде отпутује када позову српску децу са Косова. Била је у Републици Српској, прошле године у Београду. 
      Волела би, каже, опет: „Нисам била скоро, а волела бих да опет обиђем зоолошки врт“.
      Ишчекује и екскурзију.
      „Неко иде на Тару, неко на Дурмитор, а неко у Приједор. Ја сам одлучила да идем на Дурмитор, пошто ми делује занимљиво, јер сам прошле године била у Бијељини“, каже.
      Милица је скромна и тиха девојчица. Није стидљива, али није брбљива. Прича споро, као да дуго размишља како да пренесе истинито своја осећања и своје размишљања и инсистира на ономе што у њеном систему вредности заузима најзначајније место, пише Танјуг.
      Каже да јој је у Великој Хочи лепа школа, јер је велика, али и цркве.
      „Црква из 13. века која је веома интересантна, црква Светог Николе. То је моја крсна слава и лепо је да је ја обилазим“, каже.
      Док је била мала и на београдским улицама срела први пут Деда Мраза водила је унутрашњху борбу око његове улоге у животу деце и вере у Светог Николу као заштитника најмлађих и успела је тада да их помири закључком: „Деда Мраза треба да волимо, а у Светог Николу да верујемо“.
      На питање у каквим је односима сада с Деда Мразом и Светим Николом, а она каже: „То је само за малу децу, али ипак постоји то ако хоћемо да будемо срећни за Нову годину, али ипак наш Свети Никола Чудотворац чува децу“.
      На крају је додала и да то што је она у Великој Хочи није само због тога што она и њена мајка немају избора, него можда и због нечег значајнијег: 
      „Нас чувају свеци и светиње на Косову, пошто су сви они живи, а све док ми овде чувамо наше манастире и задужбине, и свеци кроз њих живе овде“.

    • Од АлександраВ,
      Новоусвојеном одредбом Закона о здравственој заштити здравствени радници у Србији ће убудуће смети да приме поклон, који није изражен у новцу или хартијама од вредности. Предвиђено је да појединачна вредност исказивања захвалности не прелази пет одсто просечне плате, што је 2.726 динара, односно 23 евра, а укупна вредност не прелази просечну нето плату.
      Просечна зарада без пореза и доприноса за јануар 2019. године износила је 54.521 динара (462 евра).
      То значи да се више неће третирати као корупција (кривична дела примање и давање мита) ако пацијенти лекаре награде поклонима у поменутим вредностима, али никако у новцу.
      Тај изузетак од правила да лекари не смеју ни да траже ни да приме новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице, предвиђен је одредбама Закона о здравственој заштити, који је Скупштина усвојила 3. априла.
      Правило је да здравствени радник и сарадник, као и чланови њихових ужих породица, „не смеју тражити, нити примити новац, поклон, услугу или било какву другу корист за себе, чланове своје уже породице или физичка и правна лица која се оправдано могу сматрати интересно повезаним, а који могу утицати на непристрасност или професионално обављање дужности, односно који се могу сматрати наградом у вези са вршењем дужности и обављањем здравствене делатности”.
      „Изузетно од става 5. овог члана, исказивање захвалности у виду поклона мање вредности, односно рекламног материјала и узорака, који није изражен у новцу или хартијама од вредности и чија појединачна вредност не прелази пет одсто, а укупна вредност не прелази износ једне просечне месечне плате без пореза и доприноса у Републици Србији, не сматра се корупцијом, сукобом интереса, односно приватним интересом, у складу са законом”, наводи се у Члану 234. новог Закона о здравственој заштити.
      Уколико здравствени радник и здравствени сарадник има сумњу у погледу сукоба интереса или прихватања поклона или услуге, према Закону они су дужни да о томе најкасније наредног радног дана обавесте етички одбор здравствене установе.
      Извор: Политика
×
×
  • Create New...