Jump to content
александар живаљев

Поуке сазнају: Синод Македонске цркве у расколу и архиепископ Стефан признали Бугарску Патријаршију за мајку цркву и затражили да их убудуће представља у православном свету

Оцени ову тему

Recommended Posts

On 20.11.2017. at 18:15, Лазар Нешић рече

Јесте, Свилен Т. је држао предавања кад сам ја био студент. С друге стране, било је у моје време и пар Бугара који су студирали код нас; доносили нам књиге за појање и лепо нас дочекали кад смо били код њих у Софији, сваки пут.

Искрено се надам да схватате колико je ово, иако прелепо и братски, ипак премало, и ниje oно што je било и што je потребно. 

Пс

Тутекова знам лично.. :) а.. 

Иначе, било je два Иваjла на БФ у Београду.. ;)

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 23 часа, Orthophill рече

Битола (с. Нижеполе) - ставропигијален женски манастир свети Јован Златоуст и седиште на архиепископијата (викендица)
Скопје - два параклиси („света Екатерина“ и „свети Нектариј Егински“) во станови и женски манастир и резиденција на викарниот скопски епископ - „Успение на Пресвета Богородица“ во викендица во Маркова Сушица.
Куманово - епископија и параклис во куќата на епископот
Штип - епископија и параклис (стан и куќа)
Прилеп (с. Лагово) - машки манастир „Успение на Пресвета Богородица“ (приватна куќа)
Мислам дека имаат и параклис во Охрид.

 

Znači otprilike ide ovako, ako sam razumeo:

kanonski nepriznata crkva drži najveći deo bogomolja (u smislu nekretnine, objekta) i u nju ide i sa njom se identifikuje najveći deo Makedonaca, a kanonski priznata POA ima 7-8 objekata i mnogo malo verujućih?

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 3 часа, Икар Губелкијан рече

Znači otprilike ide ovako, ako sam razumeo:

kanonski nepriznata crkva drži najveći deo bogomolja (u smislu nekretnine, objekta) i u nju ide i sa njom se identifikuje najveći deo Makedonaca, a kanonski priznata POA ima 7-8 objekata i mnogo malo verujućih?

МПЦ-ОА ги има сите православни цркви и манастири. ПОА има (привремени) параклиси сместени во приватни куќи, станови и викендици.

Слично е и со верниот народ. Дури и Србите се главно под МПЦ-ОА со мали исклучоци.

Share this post


Link to post
Share on other sites
On 11/20/2017 at 22:33, Жељко рече

Ако успеју да се одупру тим притисцима, биће већи од свих нас осталих, ако не, ето нама свима након 1000 година још једног великог раскола!

Бугарска Патријаршија има искуство одољевању притсака државних власти, а чак ни властима не одговара овакво убрзавање које је изгледа на своју руку направио Наум струмички. Слободен печат данас доноси, да је СПЦ позвала МПЦ на дијалог, да је расположење у Синоду МПЦ подељено, а, како сазнајемо, позив СПЦ МПЦ био је упућен пре овог мистериозног писма Бугарској цркви. Утолико пре мислим да ће Софија да врати лоптицу у Скопје и да ће се страсти смирити, а дијалог започети:http://www.slobodenpecat.mk/drustvo/spts-raspolozhena-za-dijalog-mpts-oa-treba-da-kazhe-datum/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Само да не заборавиме дека владиката Григориј(СПЦ) и владиката Наум(МПЦ) приватно се другарчиња. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

U svakom slučaju, nadam se da će se situacija brzo razrešiti u korist verujućih u Makedoniji.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 4 часа, MKD13 рече

Mnogo realniji i objektivniji tekst o zivotu i radu sv. Save i o dobijanju autokefalije SPC, u kojem se analizaraju svi aspekti tadasnje politicke i crkvene situacije i u Srbiji i Vizantijskom carstvu :

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.rs/2009/09/sveti-sava.html

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 11 минута, Bokisd рече

http://montenegrina.net/nauka/istorija/crna-gora-do-xix-v/vladavina-nemanjica/pismo-ohridskog-arhiepiskopa-dimitrija-homatijana-iz-maja-1220-godine/

Mnogo realniji i objektivniji tekst o zivotu i radu sv. Save i o dobijanju autokefalije SPC, u kojem se analizaraju svi aspekti tadasnje politicke i crkvene situacije i u Srbiji i Vizantijskom carstvu :

http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.rs/2009/09/sveti-sava.html

Kako kod se uzme autokefalija nije bila dobijena kanonskim putem! Sto neznaci da nije bila po Bogu. Jedno shto nije se ni pitao ohridski arhiepiskop u ciji dioces je bila tada Srbija, pravoslavni episkopi su proterivani sa njihove eparhije i mesto njih rukopolagani su druge. Drugo Vizantija je bila rasparcena na nekoliko delova, patrijarh nije bio u carigradu jer tamo su bili latini. Nikejci su ga zvali al on nije htio da ode tamo, pa su onda tamo izabrali novog patrijarha i cara. ni car ni patrijar tada nisu bili u Carigrad. Trapezund i oni koji su ziveli gde je danas Grcka, nisu priznavale nikejskog cara i patrijarha.

E sad, cak i da je bilo sve u redu, ako sprovedemo paralele sa MPC i SPC, onda MPC kako nemoze da zaobice srpsku crkvu i da trazi od bugarske crkve da je prizna? Sv.Sava je totalno ignorisao episkope koje do tada su sluzili sv.tajne po Srbiji. A o saglasnosti drugih crkava nema ni pomena. Tek kasnije sv.Sava obilazi pravoslavne katedre noseci sa sobom darove i mnogo zlata. 

MPC nema ni mnogo zlata niti vrline sv.Save, al pobogu ljudi, stvarno nema nikakvog razloga da se makedoncima ne da samostalnost. Koji je taj kanonski put, prvo autonomija, a potom ...Bog zna sta..pa onda avtokefalija. Ko je sve to izmislio?!!! Grcka crkva kad je imal avtonomiju pa dobila autokefaliju? Bugarska crkva kad je imala autonomiju pa potom autokefaliju? Srpska crkva kad je imala autonomiju,a potom...ko zna shta...pa autokefaliju?

Nemorate ni da je date ..dobicemo je drugim putem...ako treba i cara i patrijarha ce da izberemo)))) ili to mogu samo grci i srbi?))))   

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 6 часа, "Tamo daleko" рече

 

Imas li vremena da prevedes ovaj tekst?

Бугарски канониста, др Борислав Цеков каже да није изненађен писмом с обзиром на политичку ситуацију у региону, али да се питање "шизматичне МПЦ" (његов термин), мора да рјешава без свјетовних емоција, јер је канонско. И да Бугарска Црква није испостава владе, па чак и да су такве бугарске националне аспирације оправдане, она се неће руководити њима него интересима васељенског православља. (Извукох кратко суштину, надам се да се не љутиш). Хвала @Иван Недић на овом значајном прилогу расправи.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 35 минута, MKD13 рече

Kako kod se uzme autokefalija nije bila dobijena kanonskim putem! Sto neznaci da nije bila po Bogu. Jedno shto nije se ni pitao ohridski arhiepiskop u ciji dioces je bila tada Srbija, pravoslavni episkopi su proterivani sa njihove eparhije i mesto njih rukopolagani su druge. Drugo Vizantija je bila rasparcena na nekoliko delova, patrijarh nije bio u carigradu jer tamo su bili latini. Nikejci su ga zvali al on nije htio da ode tamo, pa su onda tamo izabrali novog patrijarha i cara. ni car ni patrijar tada nisu bili u Carigrad. Trapezund i oni koji su ziveli gde je danas Grcka, nisu priznavale nikejskog cara i patrijarha.

E sad, cak i da je bilo sve u redu, ako sprovedemo paralele sa MPC i SPC, onda MPC kako nemoze da zaobice srpsku crkvu i da trazi od bugarske crkve da je prizna? Sv.Sava je totalno ignorisao episkope koje do tada su sluzili sv.tajne po Srbiji. A o saglasnosti drugih crkava nema ni pomena. Tek kasnije sv.Sava obilazi pravoslavne katedre noseci sa sobom darove i mnogo zlata. 

MPC nema ni mnogo zlata niti vrline sv.Save, al pobogu ljudi, stvarno nema nikakvog razloga da se makedoncima ne da samostalnost. Koji je taj kanonski put, prvo autonomija, a potom ...Bog zna sta..pa onda avtokefalija. Ko je sve to izmislio?!!! Grcka crkva kad je imal avtonomiju pa dobila autokefaliju? Bugarska crkva kad je imala autonomiju pa potom autokefaliju? Srpska crkva kad je imala autonomiju,a potom...ko zna shta...pa autokefaliju?

Nemorate ni da je date ..dobicemo je drugim putem...ako treba i cara i patrijarha ce da izberemo)))) ili to mogu samo grci i srbi?))))   

Postoji jedno pismo od vaseljenskog patrijarha Germana II, koji zamera Hometijanu sto se mesa u crkvene poslove Carigradske crkve prilikom davanja samostalnosti Srpskoj crkvi , jer i sama Ohridska arhiepiskopija nije bila potpuno samostalna ( neka vrsta autonomije ) i bila je crkveno zavisna od same Carigradske patrijarsije i zbog toga nema prava da kritikuje njene odluke u vezi SC i da osporava kanonske odluke u vezi ( SC ). Prakticno, oblast Srbije je bila pod Carigradskom patrijarsijom , preko Ohridske arhiepiskopije. Sasvim je ocekivano da se Sava direktno obrati Carigradu i caru. 

Zbog cega je zaobisao Ohridsku arhiepiskopuju je slozeno politicko i crkveno pitanje. ( u gornjem linku postoje nagovestaji za tako nesto ).

U svakom slucaju, treba se resiti pitanje MPC, po mogucstvu kanonski. Bio sam pre desetak godina u Makedoniji na duhovnom putovanju i obisao sam mnoge manastire i crkve, od Bitolja preko Prespanskog i Ohridskog jezere i i zapadne Makedonije , pa sve  do Skoplja i odusevljen sam koliko je ocuvana stara vizantijska arhiektetura i slikarstvo u svim tim crkvama. Cak i u Grckoj nisam video neke stvari koje sam tamo video.  Jovan Bigorski cudo bozije od manastirskog glavnog ikonostasa u steni, manastiri i paraklisi Prespanskog jezera , takodje neverovatne duhovne oaze , gradske crkve  Ohrida, manastir sv. Nauma, sve je jedno veliko cudo.

Zaista se nadam, da ce sve doci na svoje mesto, na kraju.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 50 минута, Bokisd рече

Postoji jedno pismo od vaseljenskog patrijarha Germana II, koji zamera Hometijanu sto se mesa u crkvene poslove Carigradske crkve prilikom davanja samostalnosti Srpskoj crkvi , jer i sama Ohridska arhiepiskopija nije bila potpuno samostalna ( neka vrsta autonomije ) i bila je crkveno zavisna od same Carigradske patrijarsije i zbog toga nema prava da kritikuje njene odluke u vezi SC i da osporava kanonske odluke u vezi ( SC ). Prakticno, oblast Srbije je bila pod Carigradskom patrijarsijom , preko Ohridske arhiepiskopije. Sasvim je ocekivano da se Sava direktno obrati Carigradu i caru. 

Zbog cega je zaobisao Ohridsku arhiepiskopuju je slozeno politicko i crkveno pitanje. ( u gornjem linku postoje nagovestaji za tako nesto ).

 

Nije tacno. Patriarh German negoduje na arhepiskopu Homatijanu zato shto ovaj je miropomazao za cara epirskog vlasteelina Teodora. Obrnuto, Homatijan ukorava Germana za rukopolozenje sv.Save i za  rukopolaganje Trnovskiih episkopa. 

deo pisma Hometijana patrijarhu Germanu (izvinite za moj los prevod sa bugarskog):

<....Ti pak se moli za dugotrpljenje, i za ostale vrline, zato sto si obrazac svima. Da bi napravili takva dela, koji po sushnosti su bezukorizni, a vama izgledaju kao dostojne za poricanje, mi smo nasli osnovu, o otce i vladiko, ne u nas samih, a u vashih primerima, koji u svakom slucaju, treba da budu prvoobraze kanonskoj pravdi i svake dobrodeteli. Zasto, da se kazhe, od tamo na nashu shtetu, bese rukopolozen arhiepiskop Srbije, koja je ukrashena sa blagocestijem i jevangelski zivot i koju vode u blagoprijatne obicaje i duznoste, Jerarsi od drevnosti potcinjeni dijocezu prestola Bugarske. Sta znaci to, tamo gde ima arhijereji i arhiepiskop, t.j. Arhiepiskopa Bugarske, postavljen od nijh samih na prestol, da bude rukopolozen natrapnik za nov arhiepiskop? I, kao nekakvu igru, podizhuci jedne na druge, jedni jerarsi postilahu se odozgo drugih, i tako sazdalo se neko novo Hijerarsko polozhenje. Kao da neznam, da je to bolo izvrsena sa ciljem, da se napravi neka nova kula Hananska, ili da se ocisti, joj, ono sto je sveto i obavezno po kanonima. Ako sve to je kanonicno, i bezuprecno, onda nasa dela uopste ne zasluzuju poricanje; ako pak one, nisu saglasna zapovjedi kanona, onda i u tom slucaju one ne zasluzuju poricanja, zatoshto, kako smo rekli, mi po tamosnih primera okrenuli smo se od duznosti.....>

Nije tacno ni to da je bila ohridska crkva podvlastna carigradu. evo shta pise sv.Teofilakt ohridski:

<...U sushtini kakvo opstenje imaju bugare, koji sami izbiraju arhiepiskopa sa carigradskom patrijarhu, koji nema pravo ovde ni da rukopolaze, nitu ima drugu kakvu privilegiju? A koce da nadgledava i ispravlja postupke tih monaha i tu obitelj, izgragena po njegovoj volji? Ocigledno,od onaj koji, isto taka nadgleduje i druge potcinjene njemu monahe i koji se naziva egzarh. No ko ce, osim onaj koji je izgubijo pamet, smatrati da je saobrazno prisutstvo carigradcanina-egzarha u Bugarskoj? i nece li da gledaju na njega kao preljubnika, i ne ce li da projave prema njemu srce puno gnjeva, kako kaze Solomon...> 

 ...  Sve to pise Teofilakt zbog nekog monaha koji e poceo da gradi manastir blizu Kiceva, koji je tvrdijo da ima blagoslov od patriarha. 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе.
       
      У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са  функције такође тражио Синод?
      Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку.
      Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати?
      Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.
      Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве?
      То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.
      Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог?
      Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.
      Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго?
      И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.
      Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ?
      То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни.
      Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица?
      Рекао бих: да.
      Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене?
      Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.
      У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета?
      Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.
      Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?
      Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.
      Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?
      Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.
      Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ?
      Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета.
      Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију.
      Зашто је важно очување аутономије ПБФ?
      Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?
      Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети?
      Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.
      Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају?
      Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да  буде јасна – пропаст.
      Имате ли још нешто да кажете на крају?
      Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог?
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе.
       
      У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са  функције такође тражио Синод?
      Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку.
      Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати?
      Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.
      Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве?
      То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.
      Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог?
      Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.
      Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго?
      И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.
      Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ?
      То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни.
      Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица?
      Рекао бих: да.
      Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене?
      Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.
      У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета?
      Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.
      Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?
      Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.
      Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?
      Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.
      Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ?
      Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета.
      Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију.
      Зашто је важно очување аутономије ПБФ?
      Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?
      Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети?
      Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.
      Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају?
      Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да  буде јасна – пропаст.
      Имате ли још нешто да кажете на крају?
      Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог?
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља Г. Георгије у присуству Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, поред моштију Светог Василија Острошког Чудотоврца, у четвртак 5. децембра 2019. љета Господњег.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Митрополиту Георгију саслуживали су јерођакон Зосима и свештенођакон Ранко, појала је острошка братија, уз молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.   На крају богослужења Митрополит Георгије заблагодарио је Миторполиту Амфилохију на благослову да служи у острошкој светињи, поред Светог оца Василија и замолио за благослов и молитве да се Светом Василију Острошком у част, а у славу Божију, у Словачкој подигне манастир који је започет.   Митрополит Георгије честитао је и новорукоположеном ђакону Ранку, који је данас са њим служио прву Литургију.     Извор: Манастир Острог
    • Од Логос,
      Празник Ваведења Пресвете Богородице молитвено и свечано је прослављен у древној светињи манастиру Шудикови. Поводом храмовне славе, свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, служио је Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије са свештенством и монаштвом Епархије. Сабранима се архипастирском беседом обратио Преосвећени Епископ г. Јоаникије, честитајући велики празник и храмовну славу манастира:   Звучни запис беседе   -Пресвету Богородицу су Њени родитељи примили као дар од Бога, јер су је добили у поодмаклим годинама, и одлучили су да је посвете на службу Богу. Када је имала, свега, три године, повели су је да се васпитава уз Храм Господњи, да одраста са побожним женама и дјевојкама, које су се посвећивале служби Божјој и храниле, непрестано, ријечју Божјом, молитвом, постом. Када је Пресвета Дјева уведена у Храм, говори се да су са Њом ишле остале дјеве и друго што се догодило, било је чудесних појава, да је првосвештеник Њу ставио тамо гдје је само архијереј могао да улази, а то је, наравно, било по надахнућу Божјем. Ова пратња је била видљива и невидљива, пратиле су је дјевојке, Њени родитељи, али још више анђели Божји, јер је Она, већ, тада била изабрана за нарочиту службу, да послужи Божјем промислу о спасењу цијелог свијета, да се преко Ње, чисте Дјеве, изврши тајна домостроја спасења овог свијета“, навео је епископ Јоаникије.   -Пресвета Богородица одрастала тако, при Храму Божјем, учествујући, непрестано, у светим службама, хранећи се ријечју Божјом. Говори се да су јој анђели храну доносили, небеску ману, небески хљеб којим се Она, већ, хранила овдје, на земљи. Тако је душу своју осветила, тако је и тијело Њено било освећено, цијела душа, ум и срце Богу посвећени. Она је, ваистину постала стан Божји прије него што је сишао Логос Божји, Син Божји да се настани у Њеној пречистој утроби силом Духа Светог, да прими од Ње људску природу. То је, дакле, натприродно зачеће и рођење. И Њено рођење је било по дејству Божје силе, али, ипак, на природан начин од мужа и жене, од Светих богородитеља Јоакима и Ане, а Њено зачеће је било плод дејства силе Божје, надахнућа свише и осјењења Духом Светим Божјим, поучавао је Владика будимљанско-никшићки.   -Дух Свети Божји оживотворио је у Њеној утроби од Њене пречисте крви људску природу Господа Исуса Христа Богомладенца. Тако се и пјева у химнама, да је Њена утроба постала шира од Небеса. Небо и небеса, и небеса над небесима, не могу обухватити Господа, али се Он, Тај исти, ради нас и ради нашег спасења смирио, унизио себе и настанио у утроби Пречисте Дјеве, Њу чинећи станом Божјим, храмом Божјим, скинијом Божјом, ковчегом освећења, ковчегом завјета и остало што се пјева.    Мале су људске ријечи, мале су и анђелске ријечи да прославе Пресвету Богородицу. Када се сабирамо у храм Божји, на празнике Пресвете Богородице, не треба много да говоримо, него треба, прије свега, да славимо. Она нас све приводи дому Божјем, храму Божјем, Она нас све приводи своме Сину Господу и Спаситељу нашем Исусу Христу, Који је глава Цркве, Који је камен Темељац и Грађевина цијеле грађевине Цркве Божје, али је и глава Цркве Божје. Ми који се сабирамо у име Божје, у храму Божјем, око Господа Исуса Христа, имамо заступништво Пресвете Богородице, а са Њом Светих анђела, арханђела и свих Светих, рекао је Његово Преосвештенство.   -Данас, на овај Богородичин празник, славе многе светиње. Прије свих, манастир Хиландар са којим смо у заједници; иако смо географски удаљени, ми смо у најтјешњој духовној свези са том нашом највећом светињом. Тамо је данас велико славље, било је свеноћно бдјеније и света служба, гдје се сабира цијела Света Гора и много вјерних са свих страна. Слави и манастир Острог, а овдје у Лимској и Вранешкој долини имамо много светиња, које су посвећене овом празнику.    Сигурно је то био утицај светог манастира Хиландара кроз средњи вијек, када су многе светиње и многи манастири жељели да успоставе везу са манастиром Хиландаром, јер је он био духовно огњиште, које нас је кроз вјекове гријало и грије нас и данас. Срећан празник, срећна слава овом светом манастиру, мати Амфилохији и њеном сестринству, да буде на здравље, на духовно укрепљење нашим ктиторима г.-дину Милу Ђурашковићу и његовим сродницима. Нека Бог да свако добро свима који су се овдје потрудили, дали свој прилог и тако се обновила ова светиња“, закључио је Епископ будимљанско-никшићки Јоаникије.   Сабрани верници приступили су светом причешћу. Благосиљан је и преломљен славски колач, који је у славу Божју, а поводом храмовне славе, припремило сестринство манастира Шудикова. Прослава празника и храмовне славе настављена је за трепезом љубави. Кум славља био је Војислав Рмуш са породицом, а за идућу годину обавезу су преузела братства Бојић, Вељић и Томовић из села Будимље.     Извор: Епархија будимљанско-никшићка
    • Од Логос,
      На празник Ваведења Пресвете Богородице, Његово Преосвештенство Епископ жички г. Јустин је служио свету архијерејску Литургију у манастиру Ваведењу под Овчаром.     Саслуживали су архимандрит Сава (Илић), архијерејски намесник трнавски протојереј Мирослав Петров, архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, старешина храма Светог Саве у Краљеву протојереј Радоја Сандо, јеромонах Иларион из манастира Преображења, протојереј Милан Филиповић, парох ваведењски јереј Радоња Мирковић, протођакон Александар Грујовић и ђакон Ђорђе Петровић.   -Пресвета Богородица коју данас прослављамо је лествица која повезује небо и земљу. Она је та која је приближила небо земљи, Она је у утроби примила Несместивога. Догађај који се збио на данашњи описује како је Богородица праћена девојкама доведена у Храм. Првосвештеник је прима за руку и уводи у Светињу над светињама –  ту где само првосвештеник улази једном годишње, и то не без крви за опроштење грехова својих и грехова народних из незнања. Богородица, иако је најзначајнија личност у историји рода људскога, она се мало помиње у Светом Писму.    Сву славу и сво славословље дала је Сину своме. Славословећи Њега Она је и себе удостојила да буде узнесена на небо и да буде постављена крај Сина свога. То је пут свих нас православних хришћана који смо сведоци Христови, који се трудимо да познамо вољу Његову, а воља Његова је да се сви људи спасу и да дођу у познање истине.    Ако не дођемо у познање истине, не можемо се спасити ма колико ми себе убеђивали да смо хришћани, да се причешћујемо, да се трудимо. Ако ум Христов не буде ум наш, и ако воља Његова не буде воља наша, ништа нисмо учинили, можемо само да будемо задовољни тиме да ће нас свет признавати да смо и ми хришћани, да љубимо Христа, некада само речима а не делима. А Господ Бог каже: „Онај који ме истински љуби, он ће држати заповести моје.“   После ломљења славског колача Преосвећени Владика је честитао славу настојатељици ваведењске свете обитељи монахињи Ангелини са сестринством.     Извор: Епархија жичка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...