Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  2. Поуке.орг инфо

    Поуке.орг инфо

  3. александар живаљев

    александар живаљев

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У петак, 6. децембра 2019. године, када наша Црква прославља светог Амфилохија Иконијског, светог Григорија и светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладинвић, а чтецирао је г. Владан Степовић.   Звучни запис беседе   Светој Литургији присуствовало је неколико десетина верника који су се постом и молитвом припремали за Свето Причешће, а њима се Владика Јован обратио беседом у којој је протумачио прочитано јеванђељско зачало:   “Кад би сваки човек, браћо и сестре, тим пре хришћанин, имао стално на уму јеванђељску поруку и када би се бар мало потрудио да живи јеванђељским животом, онда би све било другачије, како у том човеку, тако и у целом свету. Лакше бисмо научили како да се молимо и како да живимо, како да ово време које нам је дато искористимо на добро и да њиме стекнемо вечни живот. Када би човек стално читао Свето Писмо, онда би сваки човек схватио да смо ми само пролазници у овоме свету, да је наше време овде ограничено.    Наша се вера састоји управо у вери у живот вечни, јер Бог човека није створио за време, него за вечност; није га створио за пролазно, него за непролазно. Све оно што је у Богу је вечно и непролазно. Господ је у данашњем Јеванђељу поручио да бдимо јер не знамо када ће Он доћи. Наша вера је да верујемо да ће Господ доћи. Он је једном дошао као Спаситељ, да спаси човека који је престао да га слуша. Други пут кад буде дошао, Господ ће доћи као Судија, као праведни Судија, а не као осветник. Мудра је данашња порука која каже: “Бдите, јер не знате ни дана ни часа када ће Господ доћи”.    То и треба да буде наша стална молитва: “Господе, дођи”, али да имамо унапред спремљена врлинска дела, да имамо шта да дамо Господу. Велико је достојанство бити човек, браћо и сестре. Господ нас опомиње да стражимо над собом зато што не знамо у који ће час Господ доћи. Замислите да нас затекне Господ када смишљамо зло, освету, да нас затекне у мржњи, а не у љубави. Хришћанска свест нам налаже да сваког тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом. Ми не одлучујемо о свом животу, колико ћемо живети, то је на Господу. Знам, није лако браћо и сестре, у овом свету који у злу лежи, бити спреман за сусрет са Господом. Али наша је одлука за шта ћемо се у овом свету одлучити, за добро или зло. Из тог нашег слободног избора произлази и наша одговорност.    Слобода је дар Божији, и човек је најсличнији Богу по слободи. Бог нам је дао себе, дао нам је Јеванђеље, шта бисмо још хтели? Господ чека да се човек покаје и да се исправи. Бог чека да дође, и неће доћи док и добро и зло у овом свету не доврше своје. Буди у добру и бићеш награђен. Зато Бог не кажњава човека одмах када погреши, јер чека да се човек освести, да се опамети. Паметан човек неће чинити зло, а најгоре је када човек постане лењ да учини добро, кад изгуби веру да може да учини добро. Вера ти даје храброст, вера те подиже, вера те снажи. Вера не да човеку да га обузме оно што не треба.    Човек као икона Божија треба да зна да треба да светли и ономе другоме који је поред њега. Зато Господ неће да дође док не сазри и добро и зло. Бог грешнику даје време, или како ми кажемо толике године, да би се покајао, јер кад дође пред Господа онда нема више покајања. Господ нас позива да стражимо над собом и баш то незнање, што не знамо када ће Господ доћи, треба да буде судбоносни и морални подстрек за велика и јеванђељска стваралаштва и стражења.    Свети оци истичу наше мисли и стражење над њима, јер у мислима све почиње, и добро и зло. Сваки од нас је домоуправитељ, а Господ од домоуправитеља тражи веру и мудрост. Ако је човек веран, не чини зло, а нема мудрости, онда од таквог човека нема користи. Господ добре и верне слуге своје награђује. А сваки од нас је слуга Божији. Свако наше добро огледа се у томе колико послужујемо другоме. Браћо и сестре, оно што је важно за нас хришћане јесте да стражимо над собом. Наше понашање треба да буде достојанствено.   Нека би нам Господ помогао да се потрудимо да будемо свесни да нисмо овде вечити, да ништа од овоземаљског што стварамо нећемо понети са собом. То не значи да не треба и овде да ствараш, али све то је мање вредно од онога што човек носи са собом кад одлази са овог света. А шта носи са собом? Као што песник каже, скрштене беле руке и добра дела, ако их има. Зато треба да се трудимо да не прекардашимо достојанство људско, да живимо по Богу и по Јеванђељу. Бог вас благословио”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе.
       
      У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са  функције такође тражио Синод?
      Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку.
      Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати?
      Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.
      Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве?
      То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.
      Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог?
      Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.
      Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго?
      И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.
      Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ?
      То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни.
      Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица?
      Рекао бих: да.
      Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене?
      Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.
      У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета?
      Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.
      Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?
      Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.
      Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?
      Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.
      Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ?
      Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета.
      Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију.
      Зашто је важно очување аутономије ПБФ?
      Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?
      Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети?
      Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.
      Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају?
      Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да  буде јасна – пропаст.
      Имате ли још нешто да кажете на крају?
      Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог?
       
      Извор: Теологија.нет

      View full Странице
    • Од Логос,
      Проф. др Родољуб Кубат, редовни професор на Православном богословском факултету Универзитета у Београду, шеф је катедре за Стари Завет и групе за библистику. Аутор је већег броја научних монографија и десетина студија објављиваних у домаћим и међународним научним часописима. Тренутно води пројекат „Септуагинта на српском“ и припрема друго издање Лексикона библијске егзегезе.
       
      У ком је тренутно статусу декан владика Игњатије Мидић, чије је повлачење са  функције такође тражио Синод?
      Владика Игњатије је и даље декан Православног богословског факултета (ПБФ). У медијима су се појавиле многе непрецизности и нејасноће. Истина је да је владика Игњатије на почетку претходне седнице Наставно-научног већа поднео оставку. Међутим, он је и даље декан у техничком мандату или декан у оставци. Проблем је у томе што наш Савет није легитиман јер није изабран на начин који предвиђају Статут Универзитета и Статут Факултета, па самим тим није у могућности да прихвати оставку и именује вршиоца дужности декана. У принципу, ми имамо већи проблем са тиме што немамо Савет него што је декан поднео оставку.
      Можете ли да претпоставите шта је у позадини настојања Синода да се отпусте Васиљевић и Вилотић, ако су њихови потписи на апелу против петиције о ревизији Дарвинове теорије проглашени само „непотребним“, па се чинило да напетост између врха Цркве и групице свештеника неће ескалирати?
      Пре свега, рекао бих да је читава прича око апела банализована. Банализована је у том смислу што није сагледана интенција тога апела. Не видим разлог да та питања и даље стоје на дневном реду. То је једна академска ствар, у којој људи имају право да изнесу своје мишљење. Православна Црква саборно никада није осудила нити довела у питање ниједну научну теорију, па ни теорију еволуције, па у том смислу такве иступе треба схватити као добре поводе, на основу којих се може боље дефинисати однос вере и науке, што и треба да буде једна од важнијих тема академске теологије.
      Зашто је Синод узео на мету баш владику Максима и доцента Вилотића, по Вашем мишљењу? Да ли су истински разлози, бар за владику Максима, потписивање апела против ревизије Дарвина и повлачење паралеле између аутокефалности Украјинске православне цркве и СПЦ, за време Светог Саве?
      То је питање на које не бих могао дати јасан одговор. Те и такве претпоставке се провлаче кроз нашу јавност. У допису Светог Синода, владици Максиму се приговарају извесна застрањења и одступања, што се односи на потписивање апела (додуше, то је био Став). Такође се, мада недовољно јасно, помиње питање Украјине. Забрињавајуће је што је владици Максиму ускраћена могућност да пружи одговоре, поготово по питању извесних „догматских застрањења“. Пада ми на памет судбина Јана Хуса, којем је, без обзира на све околности и суровост римске инквизиције, било омогућено да се брани. Све се то дешавало још почетком 15. века. С друге стране, питање везано за missio canonica није својствено православном Предању, нити тренутној црквеној пракси у данашњем Православљу, а ни правној регулативи Републике Србије. Ова институција својствена је Римокатоличкој Цркви, у којој се назива техничким термином missio canonica, а њено правно важење по правилу је регулисано међудржавим уговором Ватикана са појединим земљама са већинским римокатоличким становништвом. Код нас, институција одобрења Синода за наставнике предвиђена је Статутом ПБФ, али не и вишим законским актима (Статутом Универзитета, Законом о високом образовању), с којима може доћи у колизију. То се у случају двојице наставника и десило, што је недавно потврдио Одбор за статутарна питања Универзитета у Београду.
      Пензионисани владика Атанасије Јевтић побунио се против самовоље владике Иринеја којом је хтео да узурпира независност ПБФ, као дела БУ, на последњој седниици Научно- наставног већа, реците нам какве су биле реакције и шта се догађало, као и какав је био епилог?
      Не могу да износим детаље са саме седнице, мада разумем потребу за таквим питањем. Нажалост, неки делови са наше седнице су изашли у јавност, и на једном од њих се може чути говор владике Атанасија, у којем индиректно прозива владику Иринеја. Владика Атанасије је наш највећи богословски ауторитет, човек са огромним моралним кредибилитетом. Његове речи увек имају посебну тежину. Опет, на све то ваља гледати са људске стране, где постоје стална неслагања и сукоби, који се на различите начине вербализују. Ништа неуобичајено у животу Цркве. Свето Писмо нам у прегршт приповести доноси реалистичну слику човекове склоности сукобљавању. Сукоби су у природи људских односа. Реакције су, природно, различите јер људи различито гледају на проблем. Овим не желим да релативизујем ствари јер увек постоји неко ко више тежи истини, и они који се противе томе. У противном би смо упали у етички релативизам, или још горе нихилизам. Уверен сам да је општи утисак код свих нас наставника јединствен, а то је осећај нелагоде и забринутости. Епилог је јасан – декан је поднео оставку, Савет је од стране универзитетских тела, са правне стране, проглашен нелегалним. У преводу, упали смо у озбиљну кризу.
      Да ли је СПЦ оснивач Богословског факултета кад Синод сматра да има права да утиче на његову независност, или је посреди нешто друго?
      И у овом случају мораћу да разјасним један неспоразум. Није тачно да је Синод или неко друго црквено тело основало Богословски факултет. Наиме, наш Факултет је један од четири саоснивача Универзитета као државне институције. Дакле, поред Медицинског, Правног и Филозофског, Богословски факултет је најстарија високошколска установа универзитетског нивоа. Наравно да је Црква била сагласна са тиме. Тадашњи архијереји су добро схватали значај и важност једног таквог чина. Наравно, част је за сваки универзитет да у своме саставу има Богословски факултет. Тако је то свуда у свету: Оксфорд, Јејл, Хајделберг итд. Све до одстрањивања Богословског факултета са Универзитета од стране комунистичког режима, Факултет је функционисао без формално-правног уплива од стране Синода. Чак ни према нашим Уредбама, наставници нису добијали то што ми данас називамо missio canonica. После прогона са Универзитета, Црква је преузела бригу о Факултету, све до поништавања одлуке из 1952. године. Влада је 2004. одлуку о избацивању Богословског факултета са Универзитета, прогласила правно ништавом. То значи да Богословски факултет правно никада није био издвојен са Универзитета. Мислим да су ове ствари веома важне, и да их треба јасно представити.
      Ви сте свакодневно у непосредном контакту са студентима, како они реагују на актуелна превирања на ПБФ?
      То су ствари о којима мало говорим са студентима. Наравно, моји су ставови јасни и то сам јавно и говорио. Рекао бих да је позиција студената нашег Факултета прилично нелагодна, и да ту постоје неке озбиљне опасности. Искључивање ПБФ са Универзитета би могло да има врло негативне последице по студенте. Студенти би тиме изгубили право да њихове студије буду финансиране из буџета Републике Србије. Самим тим, губе могућност да станују у студентским домовима, да користе студентске мензе, ускраћују им се попусти на разне културне садржаје, студијска путовања и сл. Најгоре је од свега што студенти могу остати без диплома научно акредитоване установе, и тиме се изложити великом ризику. О томе је опширније говорила група студената у тексту, недавно објављеном на једном од портала. Колико ми је познато ми имамо негде близи хиљаду и пет стотина студената. Претпостављам да су они тога свесни.
      Да ли реакција зависи од њиховог опредељења да ли ће једног дана бити научници-теолози или црквена лица?
      Рекао бих: да.
      Да ли је ситуација о којој говоримо утицала и на запослене?
      Било би природно да јесте. На ПБФ укупно има преко седамдесет запослених, и без обзира што сви тежимо хљебу небеском, потребан је и хљеб земаљски. Запослени раде за приходе. Факултет и даље функционише у смислу редовног одржавања наставе и основних административних активности. Он је у ових последњих двадесетак година, бар од када сам овде запослен, функционисао нормално и успешно.
      У ком проценту професорски кадар подржаву став да Факултет буде саставни део Универзитета?
      Огромна већина подржава тај став. Свима нама је добро познато колико су се свети Оци залагали за школство. Један римски цар из 4. века, који је у младости био хришћанин, напустио је хришћанство и вратио се идеалима древних грчких и источњачких божанстава. Због тога је остао познат као Јулијан Отпадник (Апостат). Наиме, он је једним царским декретом био забранио хришћанима да учествују у државно-школском систему. За најистакнутије богослове тога времена, св. Василија Великог и св. Григорија Назијанзина, то је био најгори могући удар на Цркву. Обојица су посветили неколико текстова на ту тему, у којима су указивали на важност тога да хришћански богослови пуноправно партиципирају у тадашњем школском систему. Као куриозитет навео бих да је тај школски систем био прилично антихришћански. Ми наставници ПБФ доживљавамо Универзитет као зеницу ока нашег народа и друштва. На данашњем Универзитету не постоји ништа што ремети слободан академски рад и хришћански начин живота, тако да је наш став у основи јасан.
      Да ли се на Факултету осећају утицаји различитих струја у оквиру Цркве и како?
      Ако мислите на теолошке и идејне, разлике постоје. Међутим, оне нису жариште проблема, јер да јесу то би морало бити изнесено у једној оштријој форми на видело. Политике у дневно-политичком смислу готово да нема. Колико ми је познато: нико од колега није члан ниједне политичке странке. О некаквој црквеној политици тешко је ту говорити. Највећи број нас нема никакве истакнуте црквене функције. Опет, постоје неслагања. Навео бих лични пример. Мој концепт је заснован на отворености теологије према свету у којем живимо, и актуализацији библијске поруке у том истом свету. Неки су више окренути унутрашњем животу Цркве, трећи спекулацији и контемплацији. У тим координатама се крећу и наша размимоилажења.
      Ако, као што показују анкете, СПЦ доживљава пад популарности због разних неразјашњених афера, да ли се то на било који начин осећа на Факултету?
      Да. Опада број заинтересованих за наш Факултет. С друге стране, то ствара извесну нелагоду. Питања афера код нас нису никада дебатована, и сматрам то великом грешком. Не у смислу да треба да се бавимо неком конкретном афером, јер из објективних разлога нисмо у могућности да се тиме бавимо, нити је то у природи нашег примарног посла. Међутим, ми бисмо у теолошком и духовном смислу морали да детектујемо неуралгична места, где постоји погодно тле за афере, и наравно тиме помогнемо архијерејима Цркве у превазилажењу проблема. Конкретно, морала би већина ствари у животу Цркве бити транспарентнија. Сиве зоне су опасне. Ми немамо разлога да било шта кријемо, јер Отац небески, у којег верујемо, ионако све види. Ми нашу веру црпимо из Тајне, тако да само она треба да остане скривена.
      Како видите излаз из ситуације у којој Црква тежи да „присвоји“ ПБФ?
      Сви чланови Факултета су чланови Цркве. Уопште сви верујући православни хришћани су Црква, која наравно има своју структуру и поредак. Мислим да се Ваше питање више тиче односа Синода и Факултета. По речима владике Атанасија и других који се баве историјом Цркве, несугласица је кроз историју било. Међутим, оне су превазилажене, јер је Богословски факултет по себи велика и значајна институција, па је у интересу свих да она функционише на најбољи начин. Ми идуће године славимо стогодишњицу, иза Факултета стоји богата историја, Факултет је наследник и настављач наших богословских виших школа које сежу до 18. века. Озбиљна је то традиција. Важно је да схватимо да је ПБФ, поред тога што образује велики број нашег свештенства, има још једну битну улогу. Наиме, на академском нивоу је немогуће бавити се нашом културом без озбиљног учешћа учених богослова. Како је могуће разумети нашу рукописну традицију, ликовну уметност, средњовековну књижевност без заједничког учешћа богослова, историчара, слависта, изучавалаца књижевности итд? У већини пројеката од националног и културно-историјског значаја учешће морају узети и теолози. С друге стране, ПБФ има интензивну и плодну сарању са великим бројем теолошких факултета широм света. Нашу активност су препознале и високо вредновале и колеге са Универзитета. Довољно је само мало се боље информисати, па видети на колико значајних међународних скупова, конференција, студијских програма учествују колеге са Богословског факултета.
      Наравно, нама је потребна блиска сарадња са другим колегама са Универзитета, поготово онима чија се поља истраживања додирују или преплићу са темама којима се ми бавимо. Ми на библијском институту тренутно радимо на пројекту „Септуагинта на српском“, на којем се први пут после старословенских превода, преводи Стари Завет на српски са ориганалног предлошка. учествује преко тридесет колега, међу којима су класични филолози, библисти, слависти, србисти, текстолози, византолози и др. Прошле године смо објавили Лексикон библијске егзегезе на којем је учествовало преко стотину домаћих и страних аутора из различитих научних области. То су само пројекти, на којима лично учествујем, а да не помињем активности осталих колега. Богословски факултет је од почетка неговао академске стандарде, што се може видети у томе што су између два светска рата на Факултету предавали: Веселин Чајкановић – наш знаменити етнолог и историчар религије, академик Драгутин Анастасијевић – оснивач византологије код нас, академик Филарет Гранић, потом истакнути руски мислилац Василије Зјењковски, угледни академик и правник Сергије Тројицки и др. Богословски факултет, без претеривања, има највећи кохезивни потенцијал у оквиру групације друштвено-хуманистичких факултета. Како и горепоменута имена сведоче, блиске су нам студије класичне филологије, историје, филозофије, права, антропологије, психологије, етнологије, славистике, србистике итд. Све се то данас може додатно поспешити кроз интердисциплинарне студијске програме, у чему, у првом реду, видим нашу академску мисију.
      Зашто је важно очување аутономије ПБФ?
      Пре бих рекао: слободе. Слобода је у основи наше вере, слобода је у основи савремене демократије. Бог нас је створио слободним и одговорним. Угрожавати људима слободу да мисле апсолутно је неприхватљиво. Заправо, слобода је основ сваког креативног мишљења. У контексту тога, нпр. богословски факултети у Грчкој функционишу мимо административног утицаја Синода тамошње Цркве. Иста ситуација је у Бугарској и многим факултетима широм света. Ствари су ту једноставне, зар освешћеним хришћанима са највишим научним звањима треба посебна контрола? Шта је смисао укидања њихове слободе мишљења?
      Да ли се може рећи да постоји сукоб између ПБФ и Синода? И чему тај сукоб може да води по најфаталнијем сценарију, односно, чиме вам Синод прети?
      Лично, не бих то тако дефинисао. Мислим да постоји више разлога који су довели до постојеће ситуације. Два су пресудна, од којих је један лични, а један суштински. Лични се, наравно, тиче интереса појединаца у свему овом. Ова догађања су чак и најављена пре нешто више од годину дана. Ту се ради о томе што се на Факултету поштују академски стандарди везани за избор у звање. Постоји, наравно, и озбиљнији разлог који се тиче образовања једног значајног дела наших студената који се желе посветити свештеничком позиву. Ту морамо бити поштени и рационални. Наиме, наши студенти на Факултету имају добре могућности да се образују из области тумачења Светог Писма, теологије светих Отаца, канонске традиције, историје опште и помесне Цркве, догматског богословља и других важних дисциплина. Међутим, проблем је у томе што се знање пасторалних аспеката њиховог образовања не може сасвим задобити у оквирима постојећих студијских програма. Без обзира што студенти стичу темељна знања из пастирског и литургијског богословља, и што је удео курсева из ових области у наставном курикулуму велики, ипак и толико заступљено, ово образовање не покрива баш све потребне аспекте пасторалног рада. За свештеничку службу поред наведених ствари, потребна је озбиљнија пасторална припрема, које се нарочито односи на учешће на богослужењу, црквеном беседништву, пастирској пракси итд. Важно је да наши богослови имају праксу у раду са верујућим. Потребно је да се баве конкретним питањима, као што су служба на парохијама, стицање искуства у исповедању, раду са болеснима, организацији добротворних активности итд. Ти аспекти ни изблиза нису покривени на задовољавајући начин. Отуда постоје дубоки и дуготрајни шумови. Нашим архијерејима су потребни одговарајуће обучени кандидати за свештенике, и то питање ваља решавати.
      Како видите будућност Факултета у најбољем и најгорем случају?
      Будућност ПБФ, односно високог богословског образовања видим у ономе што је већ решено у многим православним земљама. Осврнућу се опет на праксу у Грчкој. Проблем о којем сам већ нешто рекао, а тиче се образовања будућих свештеника, решен је тако што су отворене духовне академије, које нису у саставу универзитета. Управо се ту ствара могућност добре припреме за пасторалну службу. Исти случај је и у Русији и Бугарској. Проблем је решен тако што се систем високог богословског образовања развио у два компатибилна правца. Занимљиво је напоменути да то има много сличности и са праксом у доба светих Отаца. Припрему за пастирску службу, будући свештенослужитељи стицали су у црквеним оквирима, најчешће уз своје епископе. Интелектуални развој и образовање стицали су на високим училиштима. То је стратешки интерес наше Цркве и друштва у целини. Идеално би било, ако би Факултет и Духовна академија остварили блиску сарадњу. То је чак могуће и комбиновањем програма Факултета и Духовне академије. Свима би било много лакше и боље. Мислим да би алтернатива овоме свима требало да  буде јасна – пропаст.
      Имате ли још нешто да кажете на крају?
      Нисам посебно емотиван, али тешко је отргнути се мучном осећању. У години у којој прослављамо велики јубилеј 800 година аутокефалије Српске православне цркве, и у освит прославе читавог века рада ПБФ, уместо да то достојно прославимо, ми се сукобљавамо. Морамо се истински запитати: колико смо ми данас духовна деца Светог Саве и Светог Симеона Мироточивог?
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Митрополит михаловско-кошицки Православне цркве Словачке и чешких земаља Г. Георгије у присуству Архиепископа цетињског Митрополита црногорско-приморског Г. Амфилохија, служио је Свету Архијерејску Литургију у цркви Ваведења Пресвете Богородице у Горњем Острогу, поред моштију Светог Василија Острошког Чудотоврца, у четвртак 5. децембра 2019. љета Господњег.   -ФОТОГАЛЕРИЈА-   Митрополиту Георгију саслуживали су јерођакон Зосима и свештенођакон Ранко, појала је острошка братија, уз молитвено учешће свештенства, монаштва и вјерног народа. Сабрани који посте Божићни пост, а који су се молитвом и исповијешћу припремали, примили су Свето Причешће.   На крају богослужења Митрополит Георгије заблагодарио је Миторполиту Амфилохију на благослову да служи у острошкој светињи, поред Светог оца Василија и замолио за благослов и молитве да се Светом Василију Острошком у част, а у славу Божију, у Словачкој подигне манастир који је започет.   Митрополит Георгије честитао је и новорукоположеном ђакону Ранку, који је данас са њим служио прву Литургију.     Извор: Манастир Острог

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...