Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

Онај који пости и моли се, бори се за свој народ. Ваша бол, је оружије и одбрана нашег народа!

Recommended Posts

Guest
Све је могуће ономе ко верује.Онај који пости и моли се, бори се за свој народ. Ваша бол, је оружије и одбрана нашег народа!

Аутор апликације: https://play.google.com/store/apps/details?id=com.dejan.isceliteljska_molitva

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Српски ХАРРП! Сваки Србин делује у Христовој војци под командом цркве. Даје се смисао патњи и болу за колективно добро :)

Срећан вам Архангел Михаил, и скорашњи почетак Поста.Тј Жртве и Борбе за све нас! Амин!I

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
пре 30 минута, Muramasa рече

Ja sam Srbin, ali mi ne pada na pamet da budem deo crkve, niti da postujem njene komande.

Bori se sam za svoj narod! Nemoj samo da budes bombas samo-ubica. Ne mora regularna vojska tipa crkva, postoje i specijalne jedinice :D

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
пре 5 минута, Поуке.орг инфо рече

@Muramasa Ах... ко да те неко тера...

@Живановић Дејан Дејане, је ли ово твоја апликација?

Da ta i ove: https://play.google.com/store/search?q=dejan zivanovic

Besplatne i iz ljubavi pravljenje. Pored privatnog posla, troje sinova, mladom zenom i starom kucom. Nicim izazvan sam programirao do 4 ujutru jer volim :)

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
пре 58 минута, Живановић Дејан рече

Bori se sam za svoj narod! Nemoj samo da budes bombas samo-ubica. Ne mora regularna vojska tipa crkva, postoje i specijalne jedinice :D

 

Boriću se za naftu, teritoriju i zaradu, u slavu Peruna Gromovnika, pravog srbskog boga.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Hocu samo da kazem da ako cinimo dobro delo medju sobom, i zahvalni smo na tome. Bilo kojoj religiji ili filozofiji da pripadamo, dobro delo je dobro delo. Nahraniti gladnog, pomoci nemocnog, vazi svuda za sve. 

Rec hvala, je svuda hvala. To sam samo hteo da kazem. Ti brate, veruj iskreno u sta zelis. Ti si naseg roda. I medju nama svima ne treba da ima razlike. Toliko nas je malo da je smesno. Nismo ni manji kineski grad. Bolje da radimo Spskom/Srbskom opstem interesu svi.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Nije nijedom ko voli Srbiju od nas u interesu da nash pati. Ma sta on verovao ili radio, neko njegov je i nas i moj. Mala smo bara sa puno krokodila. Ako smo ujedinjeni mozemo da  se branimo. U ratu je sve jedno je si moler, diretor, copav, svi se borimo za isto kako znamo i imemo. Za sve nas i nasu decu. 

Izvilini nemam nista protiv tebe niti protiv nikog ko veruje drugacije. Nasi smo. Srecno u Borbi! 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Светом архијерејском Литургијом и вечерњом службом са молитвом призива Светог Духа у препуном саборном Храму Светог Саве у Диселдорфу прослављен је празник Силаска Светог Духа на апостоле – Педесетница – Тројичиндан. Свету Литургију са свештенством служио је Преосвећени Епископ диселдорфско-немачки Григорије чију архипастирску беседу којом је поучио сабрани верни народ преносимо у целости:
       
      Драга браћо и сестре,
      Данас славимо Педесетницу = Педесети дан од Васкрсења Христовога, дан у који је, по обећању Спаситељевом, сишао Дух Свети на апостоле због чега се овај празник назива још и Духовдан или Духови. Овај величанствени празник познат је под још једним називом који се мени лично највише допада, а то је Тројичиндан. Свакако да ниједан од ових назива није погрешан, већ је прикладан и од Цркве прихваћен кроз вијекове.
      Покушаћу да вам предочим само неколико чињеница које се тичу данашњег празника, а о којима бих желио да размислите када за то нађете времена. Наиме, на самом почетку замолио бих вас да замислите како су се осјећали апостоли, Пресвета Богородица и друге жене, као и сви који су повјеровали у проповијед Христову тих дана и сати уочи Педесетнице када су ишчекивали да се испуни Његово обећање. Обећање да ће им послати Духа Светога, да их неће оставити сироте, да неће због тога што се Он узнио на небо, они на земљи опет – као прије његовог доласка – живјети без Бога. Свима нама је познато да свако ишчекивање мучи, доводи нас често до растројства, узнемирава нас и колеба нашу вјеру. У часовима ишчекивања све нас више обузимају сумња и питања ли ће оно или онај кога чекамо доћи и хоће ли се догодити оно чему се надамо. Сјетимо се и свих потреса које су апостоли и сви остали који су слиједили Христа преживјели идући за Њим. Колико су само неправде, страха и понижења претрпјели. А онда је, након свега тога, услиједило и питање – а шта ће се догодити ако не дође Дух Свети!? У таквој стрепњи и ишчекивању које би могло свакога довести до лудила увијек је најбоље потражити другове, оне сличне себи, оне који очекују исто. И тако су се апостоли с мајком Божијом сабрали на једно мјесто, да чекају, да се надају ономе у кога и коме вјерују. Али иако им је лакше било јер су заједно и јер су могли једни друге да кријепе, олакшање је у истинском значењу те ријечи наступало тек када су се молили. А они су се молили да би својом снажном вјером коју молитва подразумијева потиснули и побиједили сумњу, страх и невјерицу. И онда је наступио и тај час. Збило се заиста оно што су ишчекивали – Дух Свети у виду огњених језика сишао је на њих! Замислите само колико је било њихово усхићење, колике су биле радост и утјеха! Било је то неизмјерна утјеха и награда за све оно што су до тога тренутка претрпјели! Коначно су могли одагнати страх и стрепњу од себе! И, гле чуда, у тој радости проговорише апостоли на разним језицима. И док су говорили и објављивали народима истину – сви су их разумјели. Јер иако кличући, узвикујући и пјевајући на разним језицима, они су били у стању да разумију једни друге! Питате се – како? Одговор је само један – Духом Светим!
      Зашто су, може се неко запитати и то, апостоли осјећали и пројављивали толику радост? Зато што је дошао Дух Свети на њих и међу њих! То значи, како лијепо тумачи свети Максим Исповједник молитву Господњу, да је дошло Царство Божије. Свети Максим каже: „Да дође Царство Твоје, тј. да дође Дух Свети”. Он, дакле, изједначава долазак Царства Божијег с доласком Духа Светога.
      Браћо и сестре, тако смо и ми данас, који смо сабрани на овој молитви, дошли да призивамо и молимо Духа Светога да дође на нас и на ове предложене дарове, то јест да дође на сву твар. Овдје смо сабрани сви – свако у својој служби, у свом послу, у својој породичној улози, а када и ако примимо Духа Светога – за шта се молимо и у шта вјерујемо – онда ће наше разлике бити превазиђене и ми ћемо причешћивањем тијелом и крвљу Христовом постати и бити једно и заједно у „пуноћи Духа Светога“. Поставши причасници Христови, хришћани, дакле, постају дио заједнице Духа Светога. То можемо чути и у литургијској молитви која гласи: „Да све нас који се од једнога хљеба и из једне чаше причешћујемо међусобно сјединиш у заједницу једнога Духа Светога”. Евхаристија и ова света литургија као заједница Духа Светога постаје заједница свега што је свето и заједница свих светих. То је тајна Божије љубави, коју нам је Христос оставио као највеће богатство и најважнији залог. Другим ријечима, Христос нам је својим примјером показао да све што чинимо треба да се преобрази у љубав, да и само постане љубав, јер љубав је једино што ће преживјети у бесконачном вијеку или, као што апостол Павле каже – „љубав никад не престаје, а када дође савршено, онда ће престати оно што је дјелимично. А сад остаје вјера, нада, љубав, ово троје; али од њих највећа је љубав“ (Кор 13, 8–13).
      Предложићу вам, браћо и сестре, на овај свети и просвећујући празник још двије теме за промишљање. Једна од њих тиче питања зашто је Господ дао апостолима да говоре у дан Педесетнице различитим језицима и зашто је дао народима да их разумију. Вјерујем да је то учинио ради тога да би показао да је за нас хришћане важније да говоримо по надахнућу Духа Светога од тога на којем ће језику Царство Божије бити објављено! И, надаље, вјерујем да је тако још једном откривено да Бог чини наше јединство у различитостима!
      Друго о чему бих волио да промислите тиче се љубави коју нам доноси Христос Духом Светим. Христос, наиме, од нас тражи да волимо и оне који нас не воле, да волимо оне који нас мрзе, то јест да волимо своје непријатеље. И рекао бих да нам то заповиједа као пут ка измирењу с Богом. Не упућује ли нас, уосталом, на то и молитва Господња коју смо већ помињали? Молитва у којој иштемо хљеб Живота и храну Царства тражи од нас управо да опраштамо дужницима својим.
      Браћо и сестре, све малочас поменуто није могуће уколико не задобијемо и не измолимо Духа Светога да дође и да се усели у нас, те да спали трње наших гријехова. А није ли логично да када идемо на евхаристију као тајну љубави и када идемо на догађај силаска Духа Светога да имамо макар добру жељу и вољу да волимо, праштамо и разумијевамо једни друге љубављу којом Бог нас прихвата, знајући притом веома добро свакога од нас – и наш узраст, и име, и наше слабости? Гледајмо стога једни на друге као да смо онакви или да ћемо макар постати онакви какви Он жели да будемо. И упамтите, драги хришћани, да је сваки пут кад служимо литургију – Педесетница, јер је свака литургија управо силазак Светога Духа на нас. И немојте заборавити ни то да етос нас хришћана треба да буде неосуђивање и праштање! Једино ће на нас тако сабране и који се истински молимо доћи Дух Свети и незалазно Царство Божије! Амин!
       
      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Хришћанство је есхатологија. Не може се рећи да је нешто у Цркви, у суштинском смислу историјско а нешто есхатолошко, рећи да у хришћанству има места за нешто што никако није есхатолошко је исто као рећи да у хришћанству треба да буде нечег нехришћанског… Есхатологија није на крају него на почетку.

      У рабинским изворима, баш као код Василија Великог, постоји предање да је „Век који долази“ – „Олам хаба“ истовремено и први дан стварања који претходи „Садашњем веку“ – „Олам Хазех“, који након седам еона-циклуса истиче завршавајући се опет оним истим првим еоном који је хронолошки осми а то је „Олам Хаба“ век који долази, или хришћански речено „будући век“.
      Дакле, у библијској ретропспективној перспективи, крај је ретроактивни почетак свега.
      Доле је горе
      Почетак, пак, хришћанске иницијације је крштење.
      У крштењу су смрт и васкрсење сједињени у један акт рођења за вечни живот које се одиграва примањем Светог Духа кроз симболичко погребење са страдалним Месијом (Слугом Господњим) , а случајеви, описани у Делима апостолским, где предавање Духа претходи крштењу (Дап 10,47) par excellence поцртавају есхатолошку димензију месијанског страдања, сваки крштавани је „Слуга Господњи“ (Ебед Јахве, παῖς Κυρίου).
      „У крштењу се испуњавају обећања нашег савеза са Богом – пише Златоуст у свом тумаченњу Јовановог Јеванђења – сахрањивање и смрт, ускрснуће и живот; и ово се дешава одједном. Јер када уронимо своје главе у воду, стари човек је сахрањен у гробници испод и потпуно је потонуо заувек; а када их поново подижемо, нови човек се уздиже на његово место – Златоусти наставља – Да бисмо показали да оно што говоримо није никаква претпоставка, чујмо Павла где каже: „Ми смо са Њиме сахрањени крштењем у смрт“; и опет, „наш стари човек је разапет с Њим“; и опет, „ми смо заједно засађени (σύμφυτοι) у сличности (ὁμοιώματι) Његове смрти“ (Рим 6, 4–6).
      Биљна метафорика карактеристична је за Јована: нпр. њиве које се жуте за жетву, а посебно значајана је метафора о чокоту и лозама, па је у истом духу и слика заједничког засађивања месијанске заједнице у сличност Месијине смрти карактеристична за јовановско малоазијско предање: „Заиста, заиста вам кажем: ако зрно пшенице паднувши на земљу не умре, онда једно остане; ако ли умре, род многи доноси“ (Јн 12, 24).
      Овде многи род доноси баш умрло семе и управо они који су већ мртви су ти који су плодни!
      Шта више „револуционарна мржња према датостима живота таквог какав јесте а не реакционарни „витализам“, знак је новог неуништивог живота: „Ко воли живот свој изгубиће га, а ко мрзи живот свој на овоме свету сачуваће га за живот вечни“ (Јн 12, 25).
      Такав хришћански post mortem анти-етос Павле сажима својим чувеним речима: „Ви сте, наиме, умрли И ваш живот је са Месијом сакривен у Богу“ (Koл 3, 3).
      Златоусти настаља: „Крштење се не зове само крштење, већ се крст назива крштењем. Крштењем (βάπτισμα), каже Христос, којим сам ја крштен (ὃ ἐγὼ βαπτίζομαι), крстићете се (βαπτισθήσεσθε – Мк 10, 39) а мени се треба крстити крштењем (βάπτισμα δὲ ἔχω βαπτισθῆναι – Лк 12, 50), које ви нисте познавали…“
      Нису смрт и васкрсење сједињени само у крштењу, овај образац је принцип читаве есхатолошке антиципације као такве.
      Месијански акти: Страдање и Смрт, Васкрсење, изливање Духа, Парусија, И њихов космичко историјски учинак: суд – транзитна криза старог и спасење – апокатастаза новог, то су факти које библијска традиција види као јединствени транс-темпорални догађај.
      А уобичајени светописамски назив за такав месијански догађај је: дан Господњи. Суштинска црта под којом су сви ови чинови сажети је Христова крсна смрт, која је у малоазијској традицији празнована 14. Нисана – априла, као јединствени празник смрти и васкрсења: „Крсно-васкрсна Пасха“.
      За апокалиптичку традицију Христова смрт је изразито есхатолошки догађај, и како би се то осетило довољно је сетити се да је централна фигура из Јовеновог Откривења: заклано јагње – које је баш зато и Лав.
      Мрак је светло
      Јоил описује дан Господњи као „Дан када је мрак и тама, дан када је облак и магла; како се зора разастире поврх гора тако иде…“ (Јл 2, 2). И славно место које Дела апостолска наводе као тумачење педесетнице „сунце ће се претворити у таму и месец у крв“ а које Откривење наводи у вези са шестим печатом: „И видех кад отвори шести печат, наста земљотрес велики, и сунце поста црно као врећа од кострети, и месец као крв“, после чега непосредно следи обележавање Божијих слугу печатом и виђење мноштва народа пред престолом и пред Јагњетом…
      Сасвим је јасно да је у питању референца на Христово страдање ради свих које се непосредно повезује са Царством Божијим, уз обележавање свих чланова месијанске заједнице архијерејским помазањем тј. словом Тау (Margaret Barker, Great High Priest: The Temple Roots of Christian Liturgy) каква је била пракса у време првог храма што нам говори да су сада сви чланови Цркве архијерерји у великом архијереју Христу чије су они тело, и евхаристијом која се у најранијем тексту који нам наводи речи установљења, Првој Посланици Коринћанима, повезује са Месијином смрћу као знаком његовог присуства на вечерама месијанске заједнице у Духу, као и са његовим коначним доласком.
      Апостол Павле, чак, читаво хришћанско предање своди на просту месијанску синегдоху: смрт Месије и анамнезу те месијанске искупљујуће смрти у његовој присутности у Духу, уз антиципацију његовог коначног доласка: „Јер ја примих од Господа што сам вам и предао, да Господ Исус оне ноћи кад беше предан (предање овде треба схватити у вези предавања самог Месије на смрт) узе хлеб. И захваливши преломи и рече: Узмите једите ово је тело моје које се за вас ломи (што је очигледна референца на крст); ово чините у мој спомен. Исто тако и чашу после вечере говорећи. Ова је чаша Нови Завет у мојој крви (такође референца на крст); ово чините кад год пијете у мој спомен“ (1Кор 11, 23–25),
      Потом следи следи Павлов важан херменутички закључак који месијанско предање своди на фундаменталну евхаријсктијску праксу, чије је значење објава Христове смрти у светлости његовог доласка: „Јер кад год хлеб овај једете и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете док не дође“ (1Кор 11, 26).
      У овом најстаријем евхаријстијском докумемту Павле чини исто што, према сведоченњу каснијх текстова, чини и сам Христос који повезује апокалиптичку таму својих страдања са својим славним повратком на облацима у својству даниловског Сина Човечијег под знаком крста, као небеским знамењем доласка тог истог Сина Човечијег (Мт 24, 29–30; Отк 1, 7).
      За грех, и за правду, и за суд!
      Уколико желимо да сумирамо какве егзистенцијалне консеквенце догађај Педесетнице има по месијански процес, онда можемо издвојити три димензије истог догађа:
      1. Са једне стране силазак светог Духа лечи грех светског солипсизма тако што иманентизује трансценденцију (Рим 13, 9–10) као међусобну љубав унутар месијанске „Заједнице Светог Духа“ (2Кор 13, 13). И ту имамо посла са смислом Педестетнице као такве.
      Ова конституише месијанску заједницу као љубавно тело Месије: „Јер се једним Духом сви ми крстисмо у једно тело“ (1Кор 12, 13). Зато се тај пресудни дар Духа, који Месију чини присутним у својој заједници и кроз њу у свету, наводи у једнини. Месијанска заједница је „Последљи Адам“ и „Други човек (1Кор 15, 45–47), егалитарно субјективизован изван свих смртоносних субординација хијерархијски конструисане природе: „Нема више ни Јевреја ни Грка, нема ни роба ни слободњака, нема више ни мушко ни женско; јер сте сви ви један у Христу Исусу“ (Гал 3, 27–28)
      Евоцирајући у том контексту, у свом тумаћењу Јовановог Јеванђеља Посланицу Коринћанима, Св. Јован Златоуст тврди како се реч о томе да Адам након Христовог Васкрсења више није тек душа жива него Дух који оживљава, односи на то да сада сваки човек у Месији има моћ да даје живот другима. Он у прилог такве тврдње наводи апостоле који су подизали мртве, што не треба читати као „моћ“ коју Бог даје члановима неке њему верне групе, већ као ланац контраинтерпелација који се простире кроз најсировију путеност смрћу телесно деиндивидуализованих (распаднутих) и истовремено симболички индивидуализованих (издвојених) бића, као силу у немоћи која снагом свог позива буди умрле у месијанску заједницу сачињену искључиво од оних који су већ прошли кроз капије смрти и снагом животворне антиидеолошке контраинтерпелације ушли у колектив живих у заједницу неуништивог живота једних за друге, једних уз друге, једних са другима. Заједницу какву најбоље изражава Хајдегеров термин (из Бића и Времена) „mitsein – сабиће“.
      Дакле, Сабиће, заједничко биће је живот оних који нису сливени у некакво једно биће већ је свако биће понаособ сабиће са Другим бићем (како је то дивно елаборирао Жан Лик Нанси у Уделовљеној заједници). Заједница може бити само живот и то заједнички живот који се дели оживотворавајући све који међусобно деле своја тела и душе. Ово општење је благо, сакривено у глиненинм судовима наших, по себи, фрагилних једва живих тела, у којима ипак жубори неуништиво живо заједништво постајући у нама извор воде која тече у живот вечни.
      2. Са друге стране, за разлику од јединственог дара Духа, различите харизме предане појединим члановима месијанског колектива јесу дарови Духа који су наведени у множини (1Кор 12, 28–30) и имају функционални каракртер у служби одржавања љубавног заједништва унутар месијанског колектива, позваног да се прошири на све, укидајући тако себе као посебну и издвојену праведну стварност.
      Oвде треба бити нарочито опрезан. Изузетене харизме и дарови Духа као свој печат имају крст и према томе показују се у вернима као немоћ а не као моћ: „Јер гледајте браћо на вас позване… нема ту много моћних… него што је слабо пред светом и понижено изабрао је Бог да посрами моћнике“ (1Кор 1, 27–28).
      За Павла је и Исусова биографија, укључујући евентуална чуда, без икаквог значаја (2Кор 5, 16), оно што је важно је то да је Он „објављен у сили и по Духу Светоме за Сина Божијег васкрсењем из мртвих“ (Рим 1, 4). Он „иако је био распет по слабости, али живи по сили Божијој; јер смо и ми слаби у Њему, али ћемо живјети с Њим силом Божијом за вас (2Кор 13, 4).
      Дакле, месијанска спона која нас уједињује с Месијом је слабост. Она је спољашњи знак и доњи крај Његове есхатолошке силе која живи у Њему и у другима „за нас“. Према томе, и наша слабост је за друге Сила Божија.
      Наша веза са другима је интимна, али није приватна већ је лична апрорпријација плодова Духа дарованих месијанском колективу. Можда је ту најумеснији Лаканов неологизам „екстимно“, који би у овом случају могао означити интиму каква није затворена у нарцистички однос проширеног сопства, већ има спољашњи заједнички карактер и друштвене консеквенце, тако да је унутрашњи човек неуништива друштвена спона нове заједнице упркос њеној изложености реакционарним стихијама старог света: „Због тога… ако се наш спољашњи човек и распада, ипак се унутрашњи обнавља из дана у дан“ (2Кор 4, 16).
      Стих који следи након овог је од изузетног значаја за појашњење везе између страдања и славе у Духу: „Јер наша пролазна невоља – не просто прирпема нам, већ -производи/κατεργάζεται нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе“ (2Кор 4,17).
      Ово значи да нам „невоља“ не спрема славу као награду ради трпљења, већ да „производи“ славу, односно да је она њен историјски облик, и самим тим знак Царства Божијег у историји а то је наравно знак Сина човечијег што није ништа друго него крст.
      3. Tрећи аспект Педесетнице, поред конститутивног дара Духа, и раздавања харизми чији су знаци „слабост“ њихових носилаца а не моћ (2Кор 4,10–11; 4,9–13; 1Кор 2, 3, 1Кор 15,31) је револуционарно деловање силе суда Духа у модерном свету.
      Према Светом Јовану Златоустом Дух „иде напред са великом силом и нико није у стању да спречи Његово насиље“ (Омилија 26 на Јеванђеље по Јовану).
      Или како је то приметио Јакоб Таубес у својој тези о западној есхатологији: „У птоломејском свету влада платонски ерос, међусобно приближавајући горње и доње, док у коперниканском свету влада Дух, тежећи према напред. Етос коперниканског (тј. модерног) света јесте етос будућности“ (Jacob Taubes, Zapadna eshatologija).
      У мени нема ништа
      Према свему што смо рекли Педесетница је и упад есхатологије у историјску презентност бесциљног дешавања и њено радикално испражњење од непрестане мобилизације. Оно је у субјектима месијанског процеса делом заустаљено Сабатом Христове смрти. Зато, као што смо смо видели, Ап. Павле евхаристију Цркве и есхатологију повезује са Христовом смрћу: „Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу обзнањујете, докле не дође“ (1 Кор 11, 26).
      Штавише, Златоусти бесмртност Месије изводи из бесмртности месијанске заједнице а не обрнуто! „Ако они који верују у распетога не ишчезавају, још мање ће ишчезнути онај који је разапет… Онај који одузима сиромаштво од других и сам је много слободнији од њега… Да ли видите да свуда потребна вера? Јер Он крст назива извором живота“ (Свети Јован Златоусти, Омилије на Јеванђење по Јовану).
      Дакле, месијанска заједница у Дан Господњи врши спомен: не Васкрсења, него Христове смрти! али нипошто у тужној атмосфери (нити у тону тзв. „радосне туге“ аскета) него у светлости Васкрсења и Парусије („Победничку песму певајући, кличући, узвикујући и говорећи“). Чак ни најтриумфалинија химногррафија цркве оличена у пасхалном канону ту није изузетак: „Христос се јави као човек, би назван безазленим јагњетом (…) И би наречен наша Пасха (…) као једногодишње Јагње добровољно би заклан за све, Пасха очистилачка (…) страда као смртан, и страдањем смртно облачи у красоту бесмртности“…
      Такође и обратно, стихире Великог Петка и Велике Суботе већ прослављају и Васкрсење: „Тебе који се одеваш светлошћу… скиде с дрвета Никодим… ридајући говораше… величам страдања твоја опевам твој погреб са васкрсењем кличући Господе слава ти!“
      Треба ли подсећати на то да и сам васкршњи тропар каже смрћи, а не васкрсењем, смрт уништи?
      Веза Христовог Васкрсења са Његовом смрћу, није важна из тривијалног разлога: да је смрт, пошто му хронолошки претходи свакако услов Васкрсења. Не то није просто само тако, јер тиме бисмо догађај Васкрсења потчинили раније установљеном закону смрти. Ова веза је важна пре свега због тога јер она и није ништа друго него повезаност, чак идентичност; Христовог и општег Васкрсења (1. Кор. 15, 13). Јер опште васкрсење људима је могуће искусити у антиципацији, и празновати само под знаком минуса: као учешће у (нашој) свеопштој чаши смрти (Мт 26, 42) испијеној од последњег Човека (1. Кор. 15, 45) Христа, који је Васкрсао из мртвих.
      Док је помпезно „пренаглашавање“ Васкрсења уствари диктатура „хришћанске“ идеализације, уздизање новог господара, новог почетка, тираније нове „хармоније“ која ће убрзо да доминира над нама: Било у облику некакве „позитивне приче“, неког „јеванђеља просперитета“, одушевљења креативношћу карактеристичног за неолиберални капитализам, поверењем у политичаре и експерте, фасцинираношћу оригиналношћу уметника и спортиста уз скривени презир према „неталентованој гомили“ каква нема услове ни да се одржи у животу а камоли да се у том животу истакне, а која је ипак неопходна да би се из ње као позадине издвоио неки „суви геније“ (making one out of many), у форми мистификације предузетничке генијалности меритократских изабраника која се своди на „способност“ за екстракцију вишка рада из тела „глупих“ радника који троше мање него што производе – што је све, у суштини, исисавање живота из људи и његово претварање у мртви капитал, итд; или пак тако што нам вера, као и капиталистички свет, више неће допуштати чак ни да будемо несрећни а да се због тога не осећамо кривима. Јер забога Христос је васксао! Дух Свети нам је Дат!
      Суве кости, чујте реч Господњу
      Обећање Духа Христос је дао извевши своје ученике до Витаније чије име означава „Кућу патње“. Дух је обећан изван Јерусалима на не-месту фавеле искључених: Губавих, сиромаха и грешника (од којих је један био и вољени Христов друг четвородневни Лазар), у простору мизеризације и побуне у какав моћ државних апрата принуде није нимало радо залазила.
      Обећање је испуњено, као субверзија близу храма, у горњој соби на Сиону, вероватно бившој синагоги. Постоји прича да је власник собе био Христов тајни ученик фарисеј и кнез Никодим задужен да се брине око воде за јеврејске ходочаснике. У сваком случају Христос јовановске традиције ка коме ходачасти „све што је постало“ тврдио је да ће из утробе сваког ко у њега верује, као из истинског храма (Јез 47, 1–12) потећи реке живе воде (Јн 7,38). А Јеванђеље појашњава да се то односи на Духа који ће бити дат кад Исус буде прослављен (Јн 7, 39) Исус је пак, по сопственим речима, прослављен у страдању (Јн 13, 31).
      Према чувеном Хегеловом афоризму из Феноменологије духа: „Дух је кост“, а Кост се Христова није преломила ни на крсту (Јн 19, 36).
      Зато, најсажетије речено, ово можемо преформулисати у три речи: Дух је крст.
      „Нека се под знаком крста твога сатру све непријатељске силе“…
      „Падај сило и неправдо, народ ти је судит зван!“

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Лицемјерно је говорити да држава Предлогом закона о слободи вјероисповијести жели обезбиједити слободу исте, јер овај закон предвиђа пљачку и прогон Цркве, рекао је у разговору за ИН4С Његово преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије.

      –  Овај закон предвиђа пљачку и прогон Цркве која овдје вјековима дјелује и ствара, која је родила државу Црну Гору. Ово је нови у низу досадашњих удара на православље. И још гори од претходних.
      Епископ Јоаникије истиче да је намјера црногорски власти да се направи преседан, који би потом слиједиле власти у Приштини.
      – Сада се овим Предлогом закона прави преседан да би приштинске власти по истом моделу једним потезом преузеле све косовско-метохијске светиње, међу њима Пећку Патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу. Какве ли биједе и срамоте за све нас.
      У суботу 15-ог јуна најављен је свенародни Тројичиндански сабор у Саборном храму Христовог Васкрсења у Подгорици. Ваше преосвештенство, можете ли за читаоце портала ИН4С рећи шта је његов циљ и шта очекујете након Сабора?
      – Да се помолимо Богу за мир, братско разумијевање и љубав међу браћом, да се објединимо и да се завјетујемо нашим светињама. Да се заједнички супроставимо злу које се надвило над Црном Гором, поводом најављеног закона о одузимању црквене имовине.
      Ових дана се непрестално говори о спорном нацрту предлога Закона о слободи вјероисповијести, који за крајњи циљ има отимање црквене имовине. Ваше преосвештенство, како Ви то тумачите и да ли мислите да међу особама које су биле у радној групи има оних који се не слажу са предлогом, али из страха ћуте?
      – У вези са нацртом тог закона казаћу неколико ствари. Прво, јавност Црне Горе не зна да ли је било поменуте радне групе, нити, уколико је било, ко су били њени чланови, ни да ли су били довољно стручни да ураде нацрт таквог закона.
      Друго, овим нацртом закона крше се правна начела од општег значаја и Устав Црне Горе. На првом мјесту начело о одвојености Цркве и државе са циљем да се Црква потчини држави и да се угрози њена слобода. Одвојеност подразумијева међусобно уважавање и сарадњу ради добра народа. Међутим, када ти неко силом своје моћи отима имовину ту више нема ни међусобног уважавања, нити може бити сарадње. Уколико се усвоји тај закон, Црква ће умјесто слободе добити не одвојеност него потчињеност, ропску зависност и понижење. Лицемјерно је говорити да држава тим законом жели обезбиједити слободу вјероисповијести. Онај ко то „обезбјеђује“ заправо каже: „Ја вам узимам све што имате све што сте наслиједили од својих предака, па ви онда будите слободни колико год хоћете“. Онај ко неком другом узима законито стечену имовину узима му право на постојање, гази његово достојанство.
      Треће, Црна Гора је Уставом дефинисана као секуларна грађанска држава. Ако је тако откуд њој потреба да отима и узима храмове? Да ли заправо хоће да сакрализује секуларну државу или да обесвети храмове? И једно и друго било би злокобно и богохулно.
      Четврто, власт говори да смо узурпирали, неком отели храмове. Зашто то не докаже на судовима у својој држави? Путем судова, не може што значи да нема правног основа. Не може путем судова, али хоће путем закона о конфискацији који лицемјерно назива законом о слободи вјероисповјести. Овај закон предвиђа пљачку и прогон Цркве која овдје вјековима дјелује и ствара, која је родила државу Црну Гору. Ово је нови у низу досадашњих удара на православље. И још гори од претходних.
      Када сте прије 20 година постали епископ јесте ли тада могли замислити да ће се овако нешто догађати у нашем времену?
      – Нијесам могао замислити, јер нема везе са здравим разумом. Исто тако нијесам могао замислити да ће Црна Гора прије двије године гласати да се српске светиње на Косову и Метохији предају такозваној држави Косово, Тачију и Харадинају. Тада то, ипак, није прошло. Сада се овим Предлогом закона прави преседан да би приштинске власти по истом моделу једним потезом преузеле све косовско-метохијске светиње, међу њима Пећку патријаршију, Високе Дечане и Грачаницу. Какве ли биједе и срамоте за све нас!

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је данас, 9. јуна, са свештенством и монаштвом Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру.
      Након прочитаног јеванђелског зачала, Високопреосвећени Митрополит се обратио сабранима ријечима архипастирске бесједе којом је подсјетио да на овај свети празник – дан Христовог Васкрсења прослављамо и све Свете Оце у којима се Бог прославио, прослављамо Бога отаца наших који се прославио у Сину Свом јединородном, кога је прославио Син Његов и који је ту славу Своју предао Својим ученицима – Цркви Својој.
      „Прослављамо Бога Оца у Сину јединородном који Га је прославио, а прослављамо и Сина у онима који су Њега прославили и преко којих се Он прославио – Свете Божије људе, јер наш Бог није неки непознати, далеки, него Бог Аврама, Исака и Јакова, Бог отаца наших – Светих Божјих људи.“
      Широм свијета много је оних којима се Господ прославио и који су Господа прославили, казао је владика и нагласио да је књига живота препуна њихових имена и да је само један мали број њих записан у црквеном календару, уз подсјећање да данас прослављамо Светога мученика Епископа сардијског Терапонта, Свету мученицу Теодору и Дидима.
      Високопреосвећени је са присутнима подијелио радост и утиске са пута из свете земље Сирије и Либана, гдје је са Његовом светошћу нашим Патријархом српским г. Иринејем боравио, од 31. маја до 8. јуна. Тамо су ходили оном стазом којом је ходио апостол Павле.
      „Имали смо ту радост да ходимо тим путем којим је он ходио а који је сачуван до наших времена, пут који је водио древној цркви посвећеној Светом Јовану Крститељу, тробродној базилици из 4. вијека која је послије 8. вијека претворена у џамију“, рекао је Митрополит Амфилохије.
      Објаснио је да се у њој чувала глава Светог Јована Крститеља и да су Турци, муслимани, када су цркву претворили у џамију хтјели да униште његову лобању. Међутим из ње је почела да тече крв, што их је уплашило, те нијесу уништили лобању него су направили капелу око ње која и данас постоји и у њој се чува глава Светог Јована Крститеља:
      „Црква је претворена у џамију, али и данас она изгледа као црква, тробродна базилика са свим оним својствима византијских храмова тога времена. Велика светиња на том путу којим је ходио Свети апостол Павле који је обилазио земље и градове, трудио се и проповједао у име Христово и многе привео Цркви Божијој, и он и његови ученици, до наших времена.“
      Говорећи о тим светим стопама којим су ходили ових дана у Сирији и Либану, Високопреосвећени Митрополит је са посебном емоцијом истакао да је та дивна и чудесна Црква Божија, која је трпјела страховита страдања кроз сву историју, дала велике учитеље Цркве Божије: Светога Јована Златоустога, чија се Литургија служи широм свијета, Светог Григорија Богослова, тајнезналца, боговидца, истинског и правог богослова, који је оно што је писао и говорио о Богу радио на основу искуства, виђања самога Бога, Светога Василија Великога, Григорија Нисијскога, Свету великомученицу Теклу и многе друге дивне свете Божије људе.
      Присјетио се Митрополит да су обишли и мјесто гдје се Света Текла подвизавала, а гдје је данас велики манастир, који је уништаван и у ово вријеме савремених несрећа од стране безбожника који стварају тзв. исламску државу.
      „Ту постоји једна стијена која је спасила Свету Теклу. Наиме, када је била гоњена и мучена стијена се отворила тако да је Света Текла прошла. И дан-данас имате утисак да ће ти дијелови стијене да се споје.“
      Његова светост Патријарх српски г. Иринеј и часно посланство Српске православне цркве обишли су и друге велике светиње широм Сирије и Либана, многе од њих су кроз историју претворене у џамије, али су сачувале своју душу, а друге су кроз вјекове рушене и обнављане, и данас поново обновљене.
      Нестајало је монаштво у тим манастирима, али се обнављало, нарочито се обновило половином прошлога вијека, од 1950. године, бесједио је владика данас сабранима у Цетињском манастиру и заблагодарио Његовом блаженству Патријарху антиохијском и свег Истока г. Јовану који им је током боравка у Сирији и Либану био домаћин.
      Посјетили смо дивна и чудесна мјеста гдје су живјели и подвизавали се Свети Божији људи, гдје је ходио Свети апостол Павле и други апостоли, сви они у којима се Господ прославио и који су Господа прославили, рекао је владика и појаснио да зато у ове дане када прослављамо Христово Вазнесење и припремамо се да прославимо Тројичиндан – Силазак Духа Светога на свети ученике и апостоле, прослављамо све Свете кроз које се Бог прославио и који су Бога прославили од прастарих до наших времена.
      „Диван је Господ у светима својим и дивна је вјера којој нас је научио. Дивне су оне стопе Његове којима је Он ходио и стопе оних који су Њега слиједили и који су за Њим ходили кроз вјекове. Зато прослављамо Господа који се прославио у Христу Сину Своме јединородноме, који се прославио и прославља у Цркви Својој кроз вјекове у светим изабраницима Својим, Светим оцима нашим“, поручио је Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      На празник Вазнесења Господњег Његово Преосвештенство Епископ нишки Г. Г. Арсеније служио је Свету архијерејску Литургију у истоименом храму у Белој Паланци, која данашњи празник светкује као славу општине. Његовом Преосвештенству саслуживали су протосинђел Серафим (Живковић) из Манастира Дивљана, протојереј Ненад Стојановић, јереј Славиша Смиљић, архијерејски намесник белопаланачки, јереј Душко Видачић, архијерејски намесник пиротски, јереј Бобан Димитријевић и протођакон Стеван Кричка.

      Your browser does not support the HTML5 audio tag.
      Поред мноштва верног народа, у евхаристијском сабрању учествовао је и председник општине Бела Паланка, господин Горан Миљковић са сарадницима. Након читања Јеванђеља, Преосвећени Владика је беседом поучио верни народ о празнику Вазнесења Господњег. Кроз Белу Паланку је потом кренула величанствена литија која је завршена у порти храма, где су освећени славски дарови и преломљен славски колач, а за све присутне припремљен је богат културно-уметнички програм.

      Извор: Епархија нишка
×
×
  • Create New...