Jump to content

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Guest

Онај који пости и моли се, бори се за свој народ. Ваша бол, је оружије и одбрана нашег народа!

Recommended Posts

Guest

Пошто смо скоз скенули са теме, одузели једни другима време. Закључио бих да је Свештенички и Монашки позив јако тежак посао. Јер се бахћу самном, са вама, и са својим проблемима а само хоће поштено да раде свој посао и да учине добро дело. 

Срам нас све било. Могли смо да се посветимо деци, или да урадимо добро дело. Овако се смо види какви смо. Погледајте суштину ове расправе. 

У изношељу једне идеје, расправљамо се око небулоза на све стране. Губи се време и види се да смо разједињени. Неко ко је паметан, организован, дисциплинован и упоран у мањој групи људи или народа може ефикасније да делује зарад општег народног добра.

Не кажем да је менструација сила нечастивог. Ниси ни схватила. Ради се да је бол природна појава. Као што је и струја.Ако ухватиш руком убиће те. Ако је искористис памтно биће добро.

Ја сад одох гасим профил на овом форуму. Надам се да ће остати поруке. Ви будите поздрављени и свако добро. У свему што може добро бити, а неможе да се деси због оваквих ствари. Хвала ! 

Није почео рат. Надам се ни да неће. 

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest
пре 24 минута, Живановић Дејан рече

Да се разимемо. Ако погледате моју апликацију јасно пише да преносим искуста од психозе Ф23.8 . Тако да сам стварно луд. Нити то кријем.

Сложили смо се. Хвала. Довиђења

Za mene se spekulise f60.2, ali umem da glumim normalnost, za poslovne potrebe i zbog dozvole za voznju i puce.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Guest

Молим модераторе админе да ми помогну да избришем профил. Пошто сам писао и нисте ми одговорили на остале теме, молим ВАС помозите ми да избришем профил.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско- духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега“.   Звучни запис емисије   Други дио разговора са архимандритом Савом (Јањићем) о манастиру Високи Дечани, Немањићком светионику смјештеном у живописној долини ријеке Бистрице.   Отац Сава говори о томе како се ратне 1999. године љуљало кандило пред фреском Мајке Божије у припрати дечанског манастира и како је Мајка Божија успјела да сачува ову Светињу и дечанско монаштво.     Дечански игуман се осврнуо и на актуелна дешавања око покушања отимања храма Светог Николе на Новом Брду нагласивши да су  наше Светиње на Косову и Метохији живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и који је литургијско духовног катактера, указујући да су Срби узведени на ниво народа Божијега.     Извор: Радио Светигора   Косметска кандила VIII • Радио ~ Светигора ~
      SVETIGORA.COM Манастир Високи Дечани Архимандрит Сава (Јањић): ,,Наше Светиње на Косову и Метохији су живи свједоци нашег идентитета који непрекинуто траје и...
    • Од Логос,
      Светом архијерејском Литургијом, славском литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши прослављен је празник Светих мученика Макавеја – слава храма.   Звучни запис беседе     -Данас славимо и изношење Часнога Крста. Свети Макавеји, које такође данас славимо, на двјеста година прије Христа распели за светињу Божју и мученички пострадали бранећи закон Божји и бранећи светињу храма јерусалимског. Све је, дакле, у знаку распећа Христовог и у знаку Његовог васкрсења. И оно што се догађало прије Христа, и оно што се догађало у Његово вријеме и са Њим, и оно што се догађа до дана данашњега и оно што ће се догађати до краја свијета и вијека, рекао је Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   -Свети и часни крст је сила онима који се клањају Христу, а саблазан за оне који га се одричу. Света браћа Макавеји, и њихова чудесна мајка, и првосвештеник Елеазар, који су живјели прије Христа, а који су пострадали на христолики начин, пострадали су бранећи светињуи Божју. Ријетке су мајке каква је била мајка Светих Макавеја, казао је Владика и нагласио:   -Црква Божја памти сва страдања за светињу Божју и подсјећа свајко људско покољење да су само они који остају вјерни живоме Богу и Његовој истини, правди, доброти и мудрости – истински и прави људи. Само су истински и прави људи они који су спремни да се жртвују за име Божје и правду Божју. Таква је била мајка Светих Макавеја, такви су били Макавеји, Елеазар првосвештеник, који су се жртвовали и зато остали запамћени, ево, до наших времена. А памте се и овдје од прадревних старохришћанских времена, највјероватније до деветог вијека је овај њихов храм овдје саграђен. Овај храм рушен, као некада јерусалимски и поново обнављан, да би, ево, сада поново, после оног безбожног времена, које је владало и овим крајевима, после оних који су се одрекли закона Божјег, имена Божјег и Часнога Крста, овај храм и спомен Свете браће Макавеја васкрсао.   -Видимо и сами да се ништа није промијенило од времена древних безбожних властољубаца и царева. Наставља се прогон имена Божјег, гажење по Цркви Божјој… Ево сад доносе законе да отимају храмове, као што су радили они безбожни цареви и краљеви у вријеме браће Макавеја. Али, једно је сигурно: Часни Крст је онај који побјеђује, побједници су они који страдају као браћа Макавеји, који су тјелесно погинули са мајком својом, али су остали да се памте до наших времена. Светиње, које се подижу у славу Божју, а у част њихову, ево настављају да васкрсавају да кроз њих васкрсава истинска и права вјера, права Црква Божја, право сабрање у име Оца и Сина и Духа Светога, Бога нашега, поручио је митрополит Амфилохије.   Након причешћа вјерних, митрополит Амфилохије је предводио литију око храма, а онда благосиљао и преломио славки колач. Митрополит Амфилохије је на крају честитао славу сабранима, а домаћин славе Будимир Видаковић предао је домаћинство за наредну годину Мишку Радоњићу. Старешина храма протојереј Предраг Шћепановић заблагодарио је митрополиту Амфилохију, браћи свештеницима и верном народу сабраном на светковини.   -Хвала нашем Буду Видаковићу и братству Видаковића који су нас овако лијепо угостили. Нека Бог благослови њихове њиве и винограде, и на првом мјесту здраву дјечицу. Да се рађају у њиховим домовима, и у свим домовима. Од данас, по Владичином благослову, пут поред храма зове Макавејски пут. Од прошле године, како га је Митрополит освештао, овдје, хвала Богу, нема ниједног удеса, а до тада су овдје били чести удеси, казао је прота Предраг Шћепановић.     Извор: Српска Православна Црква   Слава толошке цркве Светих Макавеја, богослужио Митрополит Амфилохије
      SVETIGORA.COM Светом архијерејском литургијом, славском Литијом и благосиљањем славског колача у подгоричком насељу Толоши данас је прослављен празник Светих...
    • Од Логос,
      Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе.     Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1   Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем;  а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2   Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4     Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај   На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте  речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања.   На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и  Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7     Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај     Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да  помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје  моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога.   Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума.   Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10     Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај     Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању  палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13     Поема Држи ум свој у аду и не очајавај     Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени.   Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени.   Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног.   Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног.   Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора.   Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора   Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја   сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне.   Бестидничко срце то пустоши раба,   шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте.   Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада,   или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна,   нас од Адама из Едема.   Него, сматрај да сви други спас’ти ће се,   само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако.   Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако.   Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо.   За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај.     Извор: Епархија крушавачка
      View full Странице
    • Од Логос,
      Држи ум свој у аду и не очајавај, заповест Господња дата старцу Силуану и људима наше епохе.     Искуство пакла код старца Силуана било је пројава харизматског дара. Изрека Држи ум свој у аду и не очајавај Господња је заповест дата вернику који би следио Господа у Његовом силаску, с присутном надом на благодат и вечно спасење које је Он свима омогућио Својим вазнесењем на небеса. И сâмо настројење да човек прими ову реч, сâма намера да је испуни у пракси, привлачи Божју благодат. А она, благодат, као божанска светлост открива нам да је пакао духовни простор односно стање у којем се човек налази када је одвојен од Божје љубави. У ствари, она указује на сав грех, неправду и духовно сиромаштво што човека сналази. То знање опет доноси скрушеност души, и то скрушеност као драгоцени Божји дар. Она је и почетак смирења и припрема места за усељење Бога у човека. Најзад, она је скрушеност као дело саме благодати која рађа духовну одважност да човек уопште, и прво себе осуди на пакао.1   Приметно је да људи неописиво пате и страдају од растројства ума. Фантазија, која није друго до једна од функција ума, може да учини да јој се човек преда и да затим његов живот хипертрофира. Тако, неке од људи она путем гордости одводи у окамењеност срца, а друге у психичке болести. Сходно Јеванђељу и Светом Писму у целини, ум функционише природно само онда када је сједињен са срцем;  а сједињује се са њим само када у њему, у срцу постоји огањ искушења. Зато свети старац Силуан Атонски предлаже лечење душе у складу с искуством држања ума у срцу и аду, јер колико више будемо смиравали себе, толико ћемо више дарова добијати од Бога.2   Како старац Силуан каже, самоосуда рађа у души покајање ради отпуштења грехова, а срцу доноси радост спасења.3 То јест, подвижницима самоосуде на ад Господ даје свога Светога Духа. Ово не треба да нас изненађује, с обзиром да самоосуда постаје могућа само помоћу духа смирења.4     Историјат заповести Господње Држи ум свој у аду и не очајавај   На питање о личном односу са светим старцем Силуаном, преподобни старац Софроније Нови Есешки каже између осталог: „Зашто сам рекао Владимиру (монаху): Држи себе на ивици очајања и, када те оно превазиђе у толикој мери да више немаш снаге, повуци се и узми шољу чаја?“5 Старац Софроније живео је у манастиру тако што се гушио у очајању за послератни свет. Француску је напустио 1925. године са осећањем да је она цела уроњена у велики очај. У чему се састојао тај њезин велики очај? У немогућности људи да верују у васкрсење. Зато људи и имају сумње о себи, о свом опстанку, или о бескорисности борбе. И сами старац Софроније био је обухваћен тим стањем. Напустио је уметност да би као монах живео на Светој Гори, али је претходно већ живео у таквој врсти очајања. Он је дакле рекавши поменуте  речи монаху Владимиру открио своје стање очајања; када би оно у њему постајало слабијега интензитета тада би и његова молитва губила јачину, па и када би постајао миран он ипак не би доживљавао спокојство као живот у радости, већ као онај у смрти. Али када се очајање у њему поново будило он је тада губио осећај постојања и присуства вечног Бића (Апсолута). Дакле, он никако није могао да се извуче из овог парадокса. Зато је и рекао монаху Владимиру: Држи себе на ивици очајања. Ето зашто се и старац Силуан надао да ће његов саговорник, саподвижник и потоњи ученик Софроније разумети нешто од његових објашњења. Наиме, он је код њега нашао само извесну аналогију са својим искуством, али не и истоветност са њим – са држањем ума у аду без очајања.   На друго питање, да ли се ове речи могу применити на свакога, старац Софроније одговара: „Они који немају искуство дуготрајног, заиста дуготрајног аскетског живота, дакле они који нису много пута дубински живели у паклу, не могу практиковати речи Држи ум свој у паклу, јер они то нису доживели.“6 Пакао старца Силуана био је далеко дубљи него што ми данас можемо замислити. Он је могао да пише да је његова вечна одговорност стварна зато што је проживео час свога живота у дубинама таквога пакла. А после тога је већ бивао блажен виђењем Христа и почињао је да се моли за сав свет, као и за себе самога. Међутим, његов пример не може подражавати неко ко се налази изван аскетизма. О чему је реч? О томе да аскетски свет не зна ни за један већи принцип од овога, датог Силуану од стране Самога Христа! Достићи овај ниво значи дотаћи обе крајности: и  Царство Божје, и пакао. А када се то већ догоди, што се пакла тиче он већ престаје да гуши човека јер престаје да има моћ над њим. Што се пак Бога тиче, Он је свуда присутан, и то без дељења. Но све то остаје несхватљиво људима који нису претрпели страхоте пакла. Они се могу само приближити аналогији с њим, али се не могу с њим и поистоветити.7     Структура и сврха заповести Држи ум свој у аду и не очајавај     Ова заповест је дводелна. Први њен део, Држи ум свој у аду, упућује нас на пут силаска Господњег, док њен други део, и не очајавај, уравнотежује први помоћу наде, с обзиром да се пут Господњи одликује истином и животом. Ово откривење дато оцу Силуану као заповест дато је и нама осталима. Подразумева се дакле да сви ми имамо обавезу да исту испуњавамо у нашој епохи – епохи у којој је саблазан телесних страсти достигла највиши могући степен. А та саблазан опет настоји да  помоћу тананих и неодољивих наслада превари, ако је могуће, и изабране.8 Зато се подвижнику ове заповести даје  моћ да узрасте и да победи искушења своје епохе, те да тако постане носилац пуноће стварне и непотрошиве утехе Духа Светога.   Наша епоха се дакле одликује похотом телесном и надменошћу живљења; то јест, духом страха и општег очајања са безнађем што извире из самољубља, среброљубља, хвалисавости, гордељивости, хуле, непослушности родитељима, неблагодарности, непобожности, безосећајности, непомирљивости, клевете, неуздржљивости, суровости, недоброљубивости, издајства, напраситости, надувености, сластољубља, небогољубља, лажног изгледа побожности и најзад, одрицања од саме силе побожности.9 Зато нас први део ове заповести Господње одводи к смирењу и ка неутрализацији првог искушења. Њен други део опет, односи се на превазилажење другог искушења; то јест на наду у потпуно избављење од њега. Несумњиво је да је реч дата старцу Силуану израз самог промисла Божјег у вези са духовним стањем савременог света; односно да она стоји у вези са опасношћу од катастрофе која му прети и која се, боље рећи, већ увелико одвија пред његовим очима. Дакле искуство пакла и опакљености живота већ јесте реално стање ствари у свету, и оно ће итекако доминирати у будућности. Наиме, многобројни људи су под тиранијом многобројних безизлазних ситуација и разноврсних устројстава и растројстава ума.   Експресивност речи Држи као првог дела заповести показује да вољно и упорно држање ума у созерцању свеколикога ада и опакљености нашег привременог живота може бити само пут ка исцељењу и избављењу.10     Христолошки оквир заповести Држи ум свој у аду и не очајавај     Молитвена мисао светог Силуана узета у целини јесте плод његовог христолошког егзистенцијализма, и она има укус добровољног смирења или кеносиса. То важи и за његову мисао/заповест о држању ума у аду без очајања. Управо Христов животворни Крст, пободен у само њено средиште, чува је од самоубиственог нихилизма, али је и подстиче на пут проласка кроз пакао смирења као на пут достигнућа до Царства Божјег као нашег коначног одредишта. Искуство старца Силуана је искуство самога Христа, па нам зато он ни не предлаже очај, већ улазак у област смрти и пакла са васкршњом Христовом победом над њима као са нашом претходницом. А плодови тога уласка су несамериви. Они су на пример адамовско ридање због губитка Раја, поистовећење са целокупним човечанством у његовом стању  палости, саучествовање у постојању и смрти свих грешника, љубав према њима, затим истинско самопознање као и смирење и преображење у Христу; или опет, свест о трагедији, празнини и ништавилу ван Христа, без обзира на разноврсне могућности преображаја у источњачком и рационалистичком духу и искуству, укључујући и оне у духу и искуству данашње врхунске науке и технологије, само опет и све учесталије без Христа. Коначно, заповест о држању ума у аду без очајања показује нам да је подвижништво у целини христолошки надахнуто, утемељено и оправдано11, па да самим тим огањ љубави Божје не спаљује достојне и истинске подвижнике у њиховом малом земаљском стану. Напротив, тај огањ љубави је и за њихова живота на земљи, и по њиховом престављењу топос и тропос њиховог постојања у светлости, свежини и одмору, далеко и предалеко од сваке муке, жалости и уздисања. И опет, њихово постојање је тамо где само гледање лица Господњег весели све од века свете Његове. А светима Он дарује Своје царство и учешће у неисказаним и вечним добрима Својим и наслађивање у Свом бесконачном и блаженом животу.12 Јер само је Он живот, и покој, и васкрсење, како оних који се смиравају и живе евхаристијски, тако и оних слугу Његових који су уснули.13     Поема Држи ум свој у аду и не очајавај     Моли се као да си већ у Аду јер се пакла дотичеш, о опакљени.   Незгасивом пламу препуштај се пристајући да само кончић ужарени незгасиве свеће јеси, о већ угашени.   Иначе си својеручна плазма14 страсти што крепава од властита смрада, ништећ себе божански обдареног.   Срце ти је идолиште Пантеон из ког бризга отров на све стране бића твога небитовног.   Ум ти корифеј идола расколник и клети јеретик, или јоште смешна луда још луђега двора.   Где то зајде његова ил’ твоја лепота? Некад светао, дојенац Синаја и Тавора   Пештера и Атона, Врања и Моисиња и Лешја   сада само зрачак од тебе остао јесте, поробљеник таме непробојне.   Бестидничко срце то пустоши раба,   шаљући му потоп за потопом, катран прелести што жестином кипти, бљузгавицу сваке нечистоте.   Ти опогањено јестество, без мара, почни јоште овде и сада да гориш у лави Ада,   или да с’ мрзнеш у туђини Ада, свеједно је, само не очајавај; јер пакао никад намењен нам био није као дом, већ да знадемо да ће Христос позвати нас отуд као некад, ода сна,   нас од Адама из Едема.   Него, сматрај да сви други спас’ти ће се,   само ти једини да ћеш пропанути15, сматрај да тако ће бит и не очајавај, о немарни јако.   Зато баш и праштај другима онако к’о што прашташ себи брго16, неприметно, лако.   Зато баш и воли другога к’о што себе волиш самога неуморно, неисцрпно, радо.   За ум у Аду ти само знај, и никад не очајавај.     Извор: Епархија крушавачка

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...