Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

Правна победа Охридске Архиепископије у Стразбуру!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Правна победа Охридске Архиепископије у Стразбуру!

Православна Охридска Архиепископија издејствовала је највећу победу правде у протеклих 15 година, од када се према њој врши прогон – Европски суд за људска права у Стразбуру донео је пресуду у њену корист због одбијања БЈР Македоније да је региструје као посебну верску заједницу, изјавио је ексклузивно за Слово љубве Преосвећени Епископ стобијски Г. Давид, коментаришући одлуку Суда објављену 16. новембра 2017. године. БЈР Македонија, као странка која је изгубила спор, дужна је да тужиоцу, Православној Охридској Архиепископији, исплати одштету у висини од 9.500 евра. Како је за Слово љубве рекао Епископ Давид, Aрхиепископија није изненађена овом одлуком јер је предузимала све што је могла да би правда победила током судског процеса који траје од 2004. године. На питање какве ће бити последице ове одлуке Владика Давид је изразио уверење да ће сада морати да уследи регистрација Охридске Aрхиепископије, а на питање када би се то могло очекивати, Епископ је рекао да је незахвално говорити о датумима, да је одлука Суда у Стразбуру тек објављена на сајту тог суда, да је сада само техничко питање када ће се она применити, а да ће до тада Архиепископија и даље радити оно најважније -сакупљати људе у саборну Евхаристију канонске Српске Православне Цркве. "Ова пресуда Европског суда за људска права је сатисфакција не само за вернике Цркве, већ је велика опомена новој власти да не влада тоталитаристички и насилно", казао је Владика Давид нагласивши да је и без изречења овакве пресуде - Православна Охридска Архиепископија незаобилазна реалност по питању верског живота у БЈР Македонији:

Извор: Радио Слово љубве

http://www.slovoljubve.com/cir/Newsview.asp?ID=14876


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Душан Илић: Светодмитарска лента
      BY СТАЊЕ СТВАРИ on 8. НОВЕМБРА 2019. • 
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату! 
      Душан Илић (Фото: Лична архива)
      Када говоримо о 9. мају, Дану победе на нацизмом и фашизмом, многима ће прва асоцијација на овај догађај бити величанствена победа руског народа (у униформама Црвене армије) над германским завојевачем. Вероватно, једна од највећих победа руског православног народа све више се последњих година прославља ношењем двобојне ленте. Она је широј јавности много познатија као Георгијевска лента. Установљена је још у време царице Катарине Велике, 1769. године, као део Ордена Светог Ђорђа, те је у његову част и понела име. Од настанка па до данашњих дана она је била двобојна. У почетку црно-жута (боје које су сматране царским и ромејским), да би у совјетско време постала црно-наранџаста. Чак ни антиправославна бољшевичка власт није успела да истисне сећање на Георгијевске боје, те је ово једини симбол из царских времена који је преживео комунисте. Једина модификација је учињена у том погледу што је жута боја појачана, те је тако прерасла у наранџасту.
      Иако је формално у Русији још пре готово три деценије комунизам пао, а стара руска знамења поново враћена у употребу, било је потребно наћи заједничку тачку пресека свих великих руских победа, како оних из царске епохе, тако и оних из Другог светског рата. Као најпогоднији симбол свих руских победа, Георгијевска лента се природно наметнула, па је тако од 2005. године она део – како државне, тако и народне – прославе свих важнијих догађаја руске историје. С друге стране, у – од бољшевика измишљеним – постсовјетским републикама, које се према бројном руском живљу понашају слично као и Хитлерова Немачка, овај симбол представља мимикрију сећања на руску прошлост, па је тако она својеврсна замена за руску заставу и друге симболе. Симптоматичан је и пример дресова ФК Шахтјора из Доњецка који управо преко Георгијевских боја показује приврженост руском свету.
      Георгијевска лента или трака светог Ђорђа
      Поставља се сада питање, да ли ми Срби имамо неки сличан симбол којим бисмо обележили неку велику победу или сећање на наше славне претке погинуле у свим ратовима? Подлога за тако нешто постоји. Наиме, пре извесног времена Влада Србије је донела одлуку да се у знак сећања на Дан примирја у Првом светском рату уведе као симбол Наталијина рамонда, цвет са Кајмакчалана, који виси окачен на црно-зелену ленту. Ова лента узета је са Албанске споменице, тј. то је трака уз коју је ношена Медаља за спомен на повлачење српске војске преко Албаније. Од обнове српске државности пре два века, ми немамо величанственију победу од оне у Балканским и Првом светском рату. Ово је неспоран део наше војне, али и свеукупне нововековне историје. Стога, не би било згорег, по угледу на Русе, увести као свесрпски симбол победе у Првом светском рату, али и у свим ратовима, Светодмитарску ленту црно-зелене боје. Зашто таквог назива? Прво, зато што Срби од светих ратника највише поштују култове Светог Ђорђа и Светог Димитрија. С обзиром да су Руси већ осмислили Светогеоргијевске боје, ми бисмо могли осмислити Светодмитарске боје. Нарочито из разлога што се празник Светог великомученика Димитрија и обележава почетком новембра, у време ослобођења Србије и краја Првог светског рата. Даље, ово би било везано за наше старе ратничке култове, који су временом добили свој православни смисао. Такође, ово би могао бити један од симбола српског света. Њега би могли користити и они Срби који се данас из разних разлога тако не изјашњавају, али у фрагментима памте и чувају своје српско порекло. Нпр. поједини „Македонци“, Шопи из западне Бугарске, „Румуни“ из Темишварског Баната, „Грци“ са севера Грчке, Горанци, Буњевци, па чак и понеки „Албанци“ из Албаније. Па нпр. када Шопи из Годеча у западној Бугарској славе Видовдан као дан своје општине, они ће моћи као мимикрију свог српског идентитета да користе управо црно-зелене боје.
      Извор: drina.info
      Зашто ове боје? Зелена представља маслинасту боју униформе српског војника из Првог светског рата, док црна симболизује тугу за свим ратницима палим за наше Отачаство. Стога би, ова лента могла представљати и свесрпски војнички симбол, који би могао бити коришћен у обележавању свих важнијих догађаја из наше војне историје, па чак и оне око које смо и данас подељени, из периода Другог светског рата. Могла би бити израђена и Светодмитарска застава, са којом би се много лакше идентификовали они наши грађани који не желе себи да признају да су Срби или они који родољубље повезују са шовинизмом. Они који мисле да је песма „Ко то каже“ националистичка, а плачу уз „Пукни зоро“, моћи ће да оно мало родољубивог што свако од нас носи у себи, искажу кроз један осмишљени српски симбол. Уз ово би било пожељно да и неко мало веће српско спортско друштво (неки Раднички, Младост, Борац итд.) понесе назив Солунац (у част наших предака), као и црно-зелене боје. Ово свакако не би била замена нашој националној тробојци, већ допуна симболике обележавања наше славне прошлости, која би појачала нашу националну свест, али и подстакла неке наше бивше сународнике да се сете ко су им били преци.
      Предлог графичког изгледа Светодмитарске заставе (Аутор: Душан Илић)
      Нека Запад слави примирје, а нама нека је срећна победа у Великом рату!
      Душан Илић, Институт за европске студије
    • Од Логос,
      Вером је Авраам принео Исаака када је био кушан, и јединца је приносио који је примио обећања, коме је речено: по Исааку назваће ти се потомство. Пoмислио је да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику. Јевр 11,17-19.     Последњи детаљ старозаветних приповести о Аврааму који је коришћен у Химни Вере је жртвовање Исаака, драматични одељак Пост 22:1-16. Авраам се суочава са великим захтевом, а библијски приповедач употребом реторичке градације постиже снажан ефекат. Авраам треба да на Морији принесе на жртву: свог сина, и то јединца, љубљенога, у којем је требало да му се умножи потомство. Била је то коначна и највећа провера Авраамове вере, искушење које пркоси логици. Међу примерима које наводи писац Химне, једино се за Авраама каже да је кушан од Бога (уп. Сир 44,20; 1Мак 22,52). Ниједан од великана вере није доживео нешто што је упоредиво са овим моментом живота праоца Авраама.   Жртвовање деце божанствима била је уобчајена пракса народа древног Оријента. Авраамов Бог је, међутим, био другачији. То није Бог древних вавилонских митова који је убијао и сопствену децу, па су му стога прихватљиве жртве туђе деце; нити је то божанство хананских култова плодности који су подразумевали да је жртва (плода, стоке и деце) семе којим се обезбеђује божанска заштита. Аврамов Бог га је позвао да изађе из такве религијске средине и да свету представи једног сасвим другачијег Бога: Бога који даје потомство онда када се човек потомству више не може надати.   Тај Бог, сада, тражи оно што је Авраму највредније, сина којим је непосредно условљено обећање о безбројном потомству. Тема обећања је истакнута у 17б-18. Авраам је примио обећање и прихватио је одговорност да буде посредник реализовања тог обећања у историји. Средство реализовања био је Исаак. Божански захтев је представљао жесток изазов Авраамовој логици и вери (Рим 9,7.10; Гал 4,28), али се он није двоумио. Његов одговор је био коначан, а његова вера је издржала дуг, тродевни, пут, најтежи пут у Авраамовом животу. Драматичност је истакнута дијалогом који Авраам и Исаак воде приступајући месту жртвоприношења, коначној тачки у невероватном сукобу послушности и љубави (Пост 22,7.8). У пресудном тренутку, када је Аврам подигао нож да би усмртио Исака, Анђео Господњи га зауставља, саопштава му да се његова вера показала ненадмашном у кушању (Пост 22,11-12) и потврђује савез између Бога и Авраама (Пост 22,16). Богато ванбиблијско јеврејско предање и Нови Завет у овом догађају препознају, како врхунац Аврамове вере, тако и врхунац Божијег савезништва са њим (Јевр 6,12.13; 11,17-19).   Авраам је спречен да жртвује сина, али је чин жртвоприношења завршен јер Авраам свезавши сина и положивши га на жртвена дрва, у својој души већ га је принео на жртву (Кирило Јерусалимски). Атанасије Велики пише да је у приношењу сина, Авраам исказао хвалу Сину Божијем. Када га је Господ одвратио од жртвовања Исаака, Авраам је угледао Месијину жртву у овну којега је одмах принео као жртву Богу...   Праотац Авраам има значајно место у богослужбеним текстовима. Описан је као богољубиви пријатељ Божији који је изабран да буде наследник света и коме је објављен сам Христос; као лествица која води од земље ка небу, из смрти у живот, те је стога и праотац вере наше. Црква је Авраамово (свештено) служење нарочито представила у својим литургијама на којима верни моле од Бога да прими њихове молитве као жртву Авраамову на врху планине.   Историјско-културолошки контекст помаже да разумемо битну димензију библијске нарације. У халдејским земљама, из којих је Авраам потицао, божанство коме су се приносила деца представљано је ликом овна који је ослоњен на жбун. Библијски писац је свесно преокренуо митолошки приказ противећи се култу који је тражио људске жртве образујући изразито хуманистички одељак који подцртава вредност људског живота.   Жртвовање Исака је и реакција на изопаченост древног култа, и типолошко месијанско пророчанство чији је смисао изражен тврдњом да је Авраам пoмислио да је Бог кадар и из мртвих васкрсавати; зато га је и добио као слику (Јевр 11,19). Авраам је, упркос свакој логици, веровао да је Бог способан да испуни обећање о потомству кроз Исаака. Тематска веза између ст. 11-12 и 17-19 сугерише да је Авраам у чудесном рођењу Исаака искусио Бога као животодавца, те да је веровао да и сада Бог може да укине смрт и да ни смрт не може надјачати Божију моћ. Употребљена формулација је вероватно део ранохришћанског Верују. Употребљен значајни термин праслика (уп. Јевр 9,8-9) каузалном речцом зато повезан је са вероисповедањем (уп. Јевр 2,17; 3,1; 7,25; 9,18). У литургијском предању синага (Молитви благосиљања) говори се како је Исаак, када је враћен Аврааму, заједно са оцем узвикнуо Благословен Бог који васкрсава из мртвих. Тако се пажња изнова усмерава не на Авраама, него на Бога који је веран својим обећањима. Конструкција показује да је писац сматрао да је Авраамово поверење у Божију моћ резултирало тиме што је примио Исаака натраг као праслику. Израз означава прошлост која је слика долазеће стварности те је стога Авраам прихватио Исаака са жртвеног олтара као слику будућег и коначног васкрсења мртвих, али и као слику Христа који је гарант тог васкрсења. Типолошко-христолошку егзегезу следе оци Цркве. Климент Александријски каже да је Исаак тип Господа као детета... Исаак је био жртва као што је био Господ... носио је дрво за жртву, као што је Господ носио крст.... због тога што није био убијен, Исаак је назначио Божанство (божанску природу) Господа. Јер, после Свог погреба Исус је подигнут (из мртвих), уз то остављајући смртне муке иза себе, баш као Исаак што је избегао жртву.   Авраам је пример величанствене вере и безрезервне спремности на жртву (Рим 8,32; 6,5), која не тражи објашњење за божанске захтеве и поступке. Моријским искушењем крунисано је божанско вођење Авраама кроз узрастање у послушној вери. Термин послушати, у Химни вере је употребљен да опише одговор Авраама на Божији позив да напусти живот у Халдеји. Показује да су све касније жртве и послушности Авраамове садржане у Авраамовој спремности да одговори Божијем иницијалном позиву. Оригинална употреба тог термина у контексту жртвовања Исаака сугерише да су у тој жртви све дотадашње победе и жртве и свештена дела Авраамова добиле коначни исказ и потврду. Авраам је о својој вери више сведочио делима него речима, а та дела била су дела свештенослужења иза којих су као неми, али ипак веома гласни сведоци, остајали олтари које је овај праотац подизао путујући Хананом и призивајући име Господње.   Писац Посланице закључује своју ретроспективу о Аврааму истицањем његовог последњег свештенослужитељског дела. Том делу се придружују и учесници богослужбених сабрања поменутим молитвама које истовремно представљају и позив вернима да се успну на Морију и да своја животна искушења, апатију и очај, превазиђу верујући у победу живота потврђену Христовим васкрсењем као коначном потврдом вредности људског живота и његове неразоривости, али и да искажу ту веру спремношћу на жртву саображавајући се Христовој жртви.   Морија је древно култно место које се у јеврејском предању сматрало местом Адамовог жртвеника, смрти и доцнијег јерусалимског храма. Хришћани је повезују са Голготом. Етимолошки, Морија значи визија Јахвеа, али се то име мења у Јахве ће се постарати, на бази нарације из Пост 22 чиме се показује да је нарација имала за циљ, између осталог, да ојача веру у Божији промисао. Приповест о Исааковој жртви била је предање које је омогућавало да се препозна етиологија култног места. Преносило се у светишту и служило је као подстрек ходочасницима који су светиште походили.   У јеврејском ванбиблијском предању наведени одељак Постања назива се акведах (= везивање, уп. Пост 22,9) и основа је за богато акведах предање које садржи много више датаља него сам библијски наратив. Ретроспектива у Химни вере засигурно је дубоко укорењена у овом ванбиблијском предању, пре свега у оном његовом делу који је преузет из синагогалног богослужења јеврејске дијаспоре првог века.   Још је Филон Александријски говорио да је Авраамово жртвовање Исаака било испуњено због непокебљиве намере да га изврши. То исто се препознаје и у Јевр 11,17 где је Авраамов поступак жртвовања описан прошлим временом – он га је већ учинио, оно је било готова реалност.   Јован Благојевић     Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Пријемни испит у Патријаршији српској, за упис у богословије из Архиепископије београдско-карловачке полагали су кандидати пред комисијом којом је преседавао Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј, а комисију су сачињавали и Епископ ремезијански г. Стефан и ректор Београдске богословије протојереј-ставрофор др. Драган Протић.
       
      Извор: Српска Православна Црква

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...