Jump to content

Увредити се - то је агресивна реакција


Препоручена порука

„Увредити се – то је агресивна реакција“

 

Зашто се неке људи веома лако увреде, а други, чини се, никада се не вређају? Ми стремимо томе да се не вређамо, но снова и снова у срцу налазимо горак укус тог познатог нам осећања. Зашто? 
Увређеност. Оптерећујуће, мучно стање. Виновник увреде је већ одавно заборавио на речено или учињено, а срце увређеног може још дуго да се мучи и страда, као птица ухваћена у кавез. Увреда може да годинама тишти човека и да постане источником злих, осветничких поступака. Она нам је позната још из детињства, но и одраставши ко се од нас није осећао као дете којег су незаслужено увредили?

О природи увреда расуђује доктор психијатар Андреј Бутко, члан омладинског православног Свето-Николајевског братства (град Минск, Белосрусија)Obida
– Андреј Владимировић, с тачке гледишта доктора-психијатра, каква је природа увреда?
– После рођења детета почиње процес његовог васпитања када малиша прати своје родитеље и тражи одговор на питање: „Како да се понашам у овој или оној ситуацији“? Он је малецки, а родитељи као „богови“. Родитељи му својим понашањем и речима дају одговор на то питање у глобалном смислу. Свако од нас се тако учи одређеном начину реаговања.
Ако су многе околности у процесу васпитања биле неблагопријатне, дете се адаптира, приспособљава се. Код њега се формирају посебни механизми психолошке заштите. Формира се свој, уникални начин грађења односа с другим људима и са светом, алгоритми унутарњих реакција. Тада ми излазимо из своје породице у свет, и у том моменту код нас већ постоји формиран неки начин размишљања, осећања и понашања на који смо привикли.
– Као компјутерски програм?
– Да. И човек из навике, без особитог напрезања, живи по том програму. Мада њему остаје могућност да изађе за границе свог алгоритма и уради нешто непривично, ново. Но то ће за њега да буде нешто као ноу-хау и потребоваће неког усиља, биће праћено праском енергије.
У свих нас су различити начини грађења односа с другима. Ако узмемо за пример увредљивост, увреда је само део већег алгоритма развијеног у процесу васпитања. На пример, отац је био агресиван и дете није могло да директно пројављује своје неслагање, противљење оцу. Но он је развио увређеност као начин пасивне агресије. У општепсихолошком смислу увређеност (увредити се) – је ипак агресивна реакција.

– А какво васпитање може да искључи из понашања детета такву реакцију?
Мало је вероватно да се може искључити, чак није ни корисно, због чега смањивати асортиман реакција. Али зато, учинити је реакцијом не првог избора, сасвим је могуће.
Да би то успели, као прво, не би требало да родитељи у својим односима често демонстрирају увређеност.
Као друго, не би се требало бојати агресије на своју адресу, и дозвољавати детету да отворено говори шта жели и шта не жели, отворено спорити, уступати детету.
У исто време неке пројаве воље детета треба пресецати. И чинити то избиратељно (селективно), у зависности од дане ситуације. У једном случају дозвољавати пројаву директне агресије, а у другом – учити га да обавезно уступи. Овде се пројављује одговорност избора и вероватноћа грешки.
У хришћанском контексту се може рећи да је идеално васпитање – када родитељи васпитавају с расуђивањем. То одражава принцип: „Све ми је дозвољњено, али ми све није на корист“ (1 Кор. 6, 12). То је максимално широк, гибак спектар понашања, с много разних варијаната, у којем је по суштини прописано, да јеног шаблона, на све случајеве у живота, нема. Ту је много слободе.

Резултат слика за «Обида — это агрессивная реакция»
– А ако је васпитање другачије?
– Детету може да се наметне жесток шаблон, који претпоставља узак спектар варијаната понашања. На пример: Потребно је свагда подчињавати се грубој сили, дете је – роб, који испуњава све заповести родитеља. И тада је дете принуђено да се приспособљава том шаблону. Уз помоћ те исте увређености. Увређеност претпоставља да се у онога ко нас је увредио појави осећање кривице. Он ће се „кувати“ у томе и кроз неко време ће га осећање кривице привести томе да нешто учини за онога кога је увредио.
Често се такав механизам среће у породицама алкохоличара. Видео сам такве случајеве док сам радио у наркологији. Тамо су такви односи – посебно популарни међу супрузима. Муж пије. Он је агресор, а жена је увређена. Потом, када се он протрезни, може бити обрнуто: она је – агресор, прогонилац, зато што она напада, звоца мужу, а муж – увређени, несрећна жртва.
– То јест постојана смена улога…
– Да, у породици где постоје зависни односи, својеврсан фудбал – то у један гол се шутира, то у други. У том случају шема „увреда-осећај кривице-увреда-осећај кривице“ – је начин живота, начин функционисања односа, где је све време неко увређен, а неко крив.
– А ако се вратимо к увреди, обраћеној не на чланове породице, него нпр. на сараднике на послу. Каква је тамо корист уврдити се?
– Разни људи се вређају из разних разлога, тј. увређеност има разне функције у односима. Зрели, одрасли, одговорни односи претпостављају схватање тога да сам ја – личност и ти – личност. Ја могу нешто хтети од другог човека, а он може да ми то да или не да. А ако ми он то не да, тада ја са тим могу да будем незадовољан и могу да будем агресиван према њему.
На пример, ја имам текст и потребно ми је да ми помогне моја колегиница која уме да редактира текст. Она говори: „Добро, урадићу то, имам жељу и времена“. И ја сам задовољан, лепо ми је – душа просто поје.
Но она може и да откаже. Тада ја могу да будем незадовољан. Зрели односи – то је отвореност, директно обраћање к другом човеку и спремност да се прихвати било који варијант одговора. Ако такве зрелости нема, тада односи могу да буди и другачији… На пример, ја ћу да молим колегиницу тако, као да ми је она обавезна помоћи. У суштини ја покушавам да јој заповедим, наметнем своју вољу, но веома замаскирано. Ја разапињем једну врсту психолошке замке. Ја могу да кажем да је код мене компликована животна ситуација, и о томе како је за мене важна та молба, да је она малтене једини чвоек који ми може помоћи… То може да буде предложено како год угодно но суштина је у томе да ако она не испуни моју молбу, тада ће мени бити веома лоше и за то ће бити крива она. Ако колегиница „порджава“ такав тип односа, узима одгооврност за мој живот на себе, она ће то да уради за мене чак и на своју штету, и већ ћу ја бити крив, а она може да се „наслађује“ увређеношћу.
– Но то је све понашање на несвесном нивоу?
– Да, као правило и онај ко се увредио, и онај који вређа нису свесни истинских мотива свога понашања. Они чак могу да буду уверени да сви људи тако живе, да другачији односи уопште не постоје.
Још један пример: жена се љути на мужаи и, демонстрирајући своју увређеност, затвара се у купатило, алудирајући на то да ће нешто да уради са собом. Тако она хоће да издејствује своје, а ако се муж не сагласи, и ако се шта деси, онда ће он да буде крив, што ју је довео до тога да…

Резултат слика за «Обида

– То је значи чиста манипулација…
– Управо то. У другим случајевима увређеност може да игра и другу улогу. Она може да буде својеврсан начин да се сажалимо на себе. Ако се вратимо к сазависним (у породицама алкохоличара) односима, то су тамо свагда две неудовољене потребе. Једна из њих је – потреба у истинској, искреној бсликости, у истинском сагласју поступака, мисли и осећања, у томе да истински буду заједно. У суштини потреба за психолошким слијанијем (растварањем). То је једна од базних потреба човека – жеља бити заједно.
– Библиске речи „није добро човеку бити самом“?
– Да, у неком смислу. Та способност и потреба зближавати се лежи у основи истинске блискости двоје људи, у основи љубави, ако је посматрамо не у црквеном него у психолошком контексту. Мада се они негде могу и пресецати. У блискости нема „ја“ и „ти“, постоји једно цело, у којем постоји срећа од преживљавања „ми“, но истовремено постоји и сисно смућење од тога што се толико блиско један човек приближио другом!
Овде се пројављуе страх губљења сопствене идентичности, страх тога да ћу се ја сада растворити у другом, и мене као личности ће нестати. То је страх да ће нас други прогутати. Истинска блискост подразумева делимично растварање у другом. И праћњна је страхом губљења самог себе.
Идење у супротном правцу – то је потреба бити „ја“, жеља за аутономијом, слободом. Но када се ја одељујем и ничим нисам везан с другим човеком, тада се појављује страх усамљености. То су две крајности.
Само што су у сазависним односима обе те потребе хронично неудовољене. И ако је немогуће бити „ми“ у пуној мери и немогуће је бити самосталним „ја“, то свеза увреда-кривица регулише такве односе, обезбвеђује умишљено „ми“, илузорно једнинство. А агресивност која свагда присуствује у односима с алкохоличарем и његовом половином, изазива као неко замишљено разделење. Но на самом делу нема ни једног ни другог. То је илузорно јединство и илузорно разделење – када жена звоца алкохоличару или алкохоличар бије жену. У даном процесу увређеност – је механизам адаптације, начин регулисања односа.
– Из тога се може закључити да увређеност може да одигра и неку позитивну улогу?
– Да, она регулише односе. Све наше реакције су наш најбољи избор из асортимана реакција којим свако од нас влада. Само што је асортиман понекад исувише сиромашан…
– Реците, а човек, у којега се навика да се вређа формирала као заштитна реакција и стала неодељиви део душе, он шта – без увређености већ у принципу не може да живи?
– Ако код чевека постоји неки начин регулисања односа, ако он испуњава своју функцију – то је у реду. Слава Богу да смо способни да се адаптирамо на разне услове живота. Ако одузмемо од човека неки шаблон понашања и ништа му не дамо заузврат, за њега ће то да буде катастрофа. И он се неће тако једноставно отказати од својих старих шаблона! Важно је схватити да је то његов начни живљења, и он му реално помаже да живи.
Проблем није у самој увређеност као психолошкој заштити. Проблем настаје када је то – једнини начин регулисања односа с онима који га окружују. Када је у свим ситуацијама једна те иста реакција – увређеност.
– Но ипак је увређеност – мучитељно стање. И хришћанин је, уопште, призван да се учи да прашта увреде, да се не вређа. Ето и Васкрсно праштање нам сваке година то напомиње. Но зар је могуће у један дан одједном свима све опростити?
– Ја мислим да када ми гоовримо о Васкршњем праштању, то реч не иде о том да у један дан узмемо све – и опростимо. Пре ће бити да ми гоовримо о правци движенија (кретања) наше душе. Означавамо тај правац као нешто истинско, као значајно, битно, ауторитетно за нас. И колико је у нашим силама, можемо покушати да опростимо.
А сам чин Васкршњег праштања – на видљив начин изражава то да су наше мисли, осећања и поступци устремљени ка праштању увреда, израз наше жеђи и тежње за другачијим односима, односима заповеђеним Христом. И главно је да смо се трудили, старали се, покушавали, чак и ако нам није успело да опростимо.
– И тако, ви тврдите да је преодолети дефекте шаблона понашања формираних још у детињству, као на пример лака увредљивост, веома сложно. Значи, немогуће је човеку нагло се изменити на боље и преодолети своје комплексе?
– Ако човек одједном сам за самог себе реши проблем, на који би му требале године психотерапије, за мене је то – чудо. И може се претпостављати да нешто подобно происходи не без учешћа Господа.
– Значи – то је изузетак из правила?
– Да. Зато што ако родитиљи нису дете научили још у детињству, ако на сопственом примеру нису показали пример здравог понашања, ако сами то нису умели, тада њихово дете просто не зна како то може бити. Занимања, рад с психотерпеутом претпостављају осазнавање свог асортимана реакција и њихове мотиве, а такођер и добијање новог опита односа и самим тим ширење могућности. На то је потребно уложити много усиља и потрошити доста времена. Колико – то је свагда индивидуално. Ако се деси нагли прорив, помак на боље, мислим да то Бог на наки начин дарује човеку то, што је требало бити одстрадано и зарађено муктрпним радом.

https://www.miloserdie.ru/article/obida-eto-agressivnaya-reakciya/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Драгана Милошевић,
      Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.
      Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу
      Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.
      Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.
      Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.
      Блајбург у Сарајеву – мало историје

       
      Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.
      Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

      Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.
      За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):
      „Земља тад не мирише јадом,
      Већ сва мирише ми сва,
      Љубављу, вјером и надом,
      Кад сунце сја“.  
      Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:
      „Доктор Анте Павелић име драго,
      Има у њем Хрватска с неба благо.
      Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,
      Вођо наш златни“!
      Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.
       
      Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.
      Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа
      WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у...  
    • Од Драгана Милошевић,
      Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у спомен на припаднике војних формација Независне Државе Хрватске изазвала је реакцију Српске православне цркве, преко отвореног писма и одговора архијереја Митрополије дабробосанске и сарајевске, Његовог Преосвештенства митрополита Хризостома Јевића.
      Крах неоусташке идеје на Блајбуршком пољу
      Велики број званичника и хијерархијски високо позиционираних представника Римокатоличке цркве у Хрвата нису до данас направили прекид са усташком прошлошћу, нити су одбацили хипотеку зле прошлости. Процесије које су се протеклих година вршиле у Блајбургу, као морално оправдање политичког учинка Независне Државе Хрватске или, можда, неки би рекли, нововековног хрватског родољубља, доживеле су крах захваљујући реакцији римокатоличких европских структура. Перцепција Другог светског рата, оштра линија између фашизма и антифашизма, историјска припадност Силама Осовине или антифашистичкој коалицији, као лакмус папир потпољен у постјугословенска друштва, показује отворено стање ствари и праве демократске капацитете појединаца, друштвених чинилаца и верских заједница.
      Антифашистичка удружења у Аустрији су означила окупљање Хрвата на Блајбуршком пољу као недвосмислени историјски ревизионизам, где се побијене усташе и домобрани, џелати из Јасеновца и других стратишта, приказују као невине жртве, уз приказивање нацистичких, неонацистичких и усташких симбола, који нигде у свету нису пожељни. Градоначелник Блајбурга Стефан Височниг је, још 2017. године изјавио: „док је год црквени догађај немамо ништа против, али то је манифестација радикалних десничара“, тражећи истовремено забрану усташких симбола. У тадашњој јавној расправи аустријски канцелар Себастијан Курц је 2019. године рекао да је „закон донет због сузбијања радикалних и екстремистичких покрета у које спадају и усташе“. Закон против величања неонацистичких и неофашистичких покрета који је ступио на снагу марта 2019. године утицао је на стварање нове атмосфере: повећан је број полицајаца и појачан је надзор на Блајбуршком пољу. Прошле 2019. године није било највиших представника хрватске државе и владе, већ су били присутни само изасланици. Римокатоличка црква у Аустрији се дистанцирала од блајбуршке мисе и престала је да буде покровитељка ове манифестације. Заправо она је на један елегантан начин забранила хрватским бискупима да предводе „мисно славље“, тако да су хрватски блајбуршки комеморанти морали да се задовоље са свештеницима и редовницима нижег ранга.
      Наиме, Корушка бискупија из Клагенфурта је 2019. упутила писмо Хрватској бискупској конференцији, која је носећи организатор скупа, рекавши да „организатори нису испунили услове које им је тражио корушки бискуп“. Аустријским римокатолицима је постало јасно да радиклана, екстремистичка и ревизионистичка политика надјачава духовне поруке класичне хришћанске евхаристије, тј. да „миса на блајбуршком пољу јесте део догађаја који се политички инструментализује и део је политичко-националног ритуала који служи селективној перцепцији и тумачњу историје“.
      Блајбург у Сарајеву – мало историје

       
      Сарајевски надбискуп Винко Пуљић и подручна му Надбискупија врхбосанска је ове године изашла у сусрет „почасном блајбуршком воду“ да се одржи „света миса за жртве блајбуршке трагедије“. Римокатоличке апологете сматрају да је у питању искључиво један религиозни чин, тј. молитва за душе „страдалих Хрвата на крижном путу“, дакле сусрећемо се са једним очајним типом аргументације који заиста продубљује релативизацију историјског контекста доносећи историјски ревизионизам. Премештај, тј. „спуштање Блајбурга у Сарајево“, обавља се из прагматичних разлога, иако је миса на Блајбуршком пољу, посматрано из позиције проусташких комемораната, прошле године ограничена, дакле без помпезног церемонијала, политичких обележја, без бискупа, са свештеницима нижег ранга. Говори се да ће ове године она у Аустрији бити обављена на приватном поседу. Са друге стране, изгледа да су проусташки тонови код римокатоличке јерархије у Босни и Херцеговини очекивани, нарочито сада када је председник Републике Хрватске Зоран Милановић јавним ограђивањем од усташке симболике и поздрава „За дом спремни!“ послао неке друге поруке, односно када ни у Аустрији, ни у Хрватској, није пожељно парадирати са пораженом идеологијом крваве прошлости. Али ту је, ето, Сарајево, и Босна и Херцеговина која ће дочекати сентиментално криптоусташке и проусташке симболе кроз катедрално „мисно славље“.
      Нема сумње да је НДХ била расистичка и геноцидна творевина, држава која је донела расне законе „О заштити части и крви хрватског народа“, држава сателит Сила Осовине која је имала концентрационе логоре и која је организовала систематска убијања Срба, Јевреја и Рома. У самом главном граду Босне и Херцеговине усташки вођи су заиста од априла 1941. године радили по „упутима жупних уреда“, онако како је планирано још у усташкој емиграцији, показавши практичну спрегу и повезаност са Римокатоличком црквом. Српска православна црква је у лето 1941. године трпела сву жестину усташких прогона, у мају, јуну и јулу отпочела су убијања свештеника и верног народа, као и уништавање српских светиња и пљачка српске имовине.

      Римокатолички жупник у Сарајеву Божидар Брале био је активан у вршењу притисака на Митрополију дабробосанску. По сачуваним сведочанствима он је позвао почетком маја 1941. митрополита дабробосанског Петра Зимоњића и тражио да се избаци ћирилица из службене употребе, односно да се сви црквени печати и администрација воде на латиници. Митрополит Петар је тада дао свој познати одговор: „Ћирилово писмо се не може укинути за 24 сата, а осим тога рат још није завршен“. Исто тако, наредних дана вршени су притисци на митрополита Петра да служи благодарење за „поглавника Анту Павелића“. Митрополит је и то одбио, оставши достојанствен, да не увлачи силе зла у духовну сферу, да се не додворава српским џелатима и не понижава невине жртве. Био је ухапшен 12. маја 1941. године, на празник Св. Василија Острошког. Српски православни митрополит сарајевски и дабробосански је одведен у Загреб, затим у затвор Керестинац код Самобора, изложен тортури и понижењима, обријана му је дуга седа старачка брада и био је тучен. Сваки му се траг губи у Госпићу, где је последњи пут виђен. По једној верзији страдао је у Шарановој Јами на Велебиту.
      За све то време римокатолички надбискуп врхбосански у Сарајеву Иван Евангелиста Шарић писао је песмице поглавнику др Анти Павелићу. Надбискупу Шарићу је сама помисао на поглавника рађала следеће емоције и песничке слике, које су објављене у време хапшења митрополита Петра Зимоњића (Vrhbosna katoličkoj akciji, travanj-svibanj 1941, br. 4-5, 1):
      „Земља тад не мирише јадом,
      Већ сва мирише ми сва,
      Љубављу, вјером и надом,
      Кад сунце сја“.  
      Надбискуп Шарић је имао контакте са Павелићем још док је овај био у емиграцији тридесетих година XX века у Италији. Своју „Оду поглавнику“ написану под девизом „За дом! Спремни!“ надбискуп Иван Е. Шарић је објавио у главним сарајевским римокатоличким новинама (Katolički tjеdnik, (1941), br. 51, 13), а она се поентира следећим стиховима:
      „Доктор Анте Павелић име драго,
      Има у њем Хрватска с неба благо.
      Нек Те Он, Краљ Небески, вазда прати,
      Вођо наш златни“!
      Занимљиво је да је надбискуп Иван Шарић 1935. године пролазећи кроз православна села Босанске Посавине изјавио „да је рођен у Травнику крај православне свештеничке куће“ и „да му је помајка била Српкиња“ (Novosti, br. 235, 24. VIII 1935, 3). Умро је у Мадриду 1960. године, у истом граду где је годину дана раније своју злочиначку душу испустио др Анте Павелић. Ни Шарићев Травник ни Павелићева Брадина у Босни нису далеко. Земљаци су се добро разумели и имали јаке сентименте један за другога. Изгледа да је под утицајем песмица свога претходника и садашњи надбискуп сарајевски Винко Пуљић, родом из Пријечана, месташца код Бања Луке, уз реку Врбас, које гледа на другу обалу одмах где су села Шарговац, Дракулић и Мотике, тешко пострадала од усташа непуне четири године пре кардиналовог рођења.
       
      Када се сагледа сав историјски контекст, сасвим је логична и природна реакција наследника свештеномученика митрополита Петра Зимоњића, садашњег митрополита дабробосанског, Његовог Високопреосвештенства Хризостома Јевића, рођеног у устаничкој Вођеници код Босанског Петровца, који отвореним писмом упућеним надбискупу Винку Пуљићу изражава огорчење хипокритичним усвајањем усташког историјског дела и присталица у хришћанску сценографију и атмосферу светог предања. Суморни светски трендови историјског ревиозионизма Другог светског рата и рехабилитација фашизма није мимоишла ни духовну институцију чији је део Сарајевска врхбосанска надбискупија.
      Радован Пилиповић. Блајбург у Сарајеву 2020. и реакција Српске православне цркве / Српска верзиjа
      WWW.PRAVOSLAVIE.RU Намера надбискупа врхбосанског Винка Пуљића да 16. маја, текуће 2020. године, одслужи мису у сарајевској катедрали „Пресветог Срца Исусовог“ у...  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Не видимо разлог покушаја демантија од стране Управе полиције у вези са чињеницом да је директор Вељовић одбио хитан састанак након што је контактиран из Митрополије. Понављамо пасус из данашњег саопштења Епископског савјета:     ”Из канцеларије Митрополије данас је тим поводом остварен контакт са директором полиције г. Веселином Вељовићем, и затражен хитан састанак, на ком би се заједнички сагледале све евентуалне потешкоће и гдје би се понудила кадровска помоћ полицији од стране редара – волонтера из редова Цркве. Састанак је био потребан тим прије што су велике и многољудне литије заказане за четвртак и недјељу вече, па нам једнострано повлачење полиције са црногорских улица прави велики организациони проблем. Сматрали смо да се у договору могу превазићи сви проблеми и да право грађана на мирно окупљање и показивање неслагања са политичким одлукама, не смије бити доведено у питање. Вељовић је одбио хитан састанак, наводећи да може да разговара тек послије недјеље, доводећи Цркву на тај начин, пред свршен чин у погледу организације литија сјутра вече и у недјељу.”   Дакле, у њему је речено да је директор одбио хитан састанак, што је непобитна истина, понудивши да се са представницима Митрополије састане сљедеће недјеље. Тиме је у посљедњи час отказао сарадњу полиције у вези са литијама које треба да се одрже сјутра вече и у недељу.   У саопштењу Епископског савјета се ништа друго није ни тврдило, тако да је реакција Управе полиције потпуно беспредметна и служи само да збуњује јавност. Ако, пак, она значи да је господин Вељовић промијенио план, предлажемо да састанак буде још сјутра ујутро.   Из Секретаријата Митрополије црногорско-приморске     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Памти се, да је у вријеме Светог Петра Цетињског, Црном Гором лутао некакав самозвани калуђер Авакум, који је мутио народ својим мудровањима, па је Свети упозоравао Црногорце да се ”чувају од лажи и обећања његових” и да не буду ”безумни ни лаковјерни”. А на другој страни, за некога бившег калуђера, архимандрита Стефана, Цетињски светитељ опомиње народ да се од њега уклањају као од ”злонаравног смутљивца, који не мисли друго него како да са лажима утврди своју срећу, врх несреће и срамоте свега народа”.
      Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују.
      Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде.
      Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује.
      Свакако да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. )
      Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради.
      А да видимо како он то ”истјерује митове”:
      Тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената. Исто тако, помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. Јер, на тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”.
      Ако се у овој емисији каже да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека, – онда неко ко то тврди има проблем са голим чињеницама, доказаним у науци: Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили. Коначно, овај наш ”трговац маглом”, упоран је да нам докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Пошто инсистира да нам се представи као научник и истраживач, он постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици?
      Митрополија црногорско-приморска

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Ово значи да је смутљиваца и лажних учитеља било увјек по Црној Гори, а исто тако и да је Цетињска митрополија одувјек била она адреса са које су Црногорцима стизала упозорења да таквима не вјерују.
      Нажалост, и данас, поред свих мука и невоља које наш народ трпи (братоубиства, наркоманија, социјалне неједнакости и сиромаштво многих), нијесу нас мимоишли ни такви самозвани учитељи који о Цркви, светитељима и вјерујућем народу, неометано и свакодневно износе највеће лажи и увреде.
      Један такав се појављује под именом ”Истјеривач митова”, на некој од овдашњих приватних телевизија. Овај, да би показао колико је ”паметан и начитан”, нема другу тему него да ружно говори о Цркви и Светим људима – којима народ вјековима вјерује.
      Свакако да Црква ништа нема против слободе говора и могућности да свако може јавно да изнесе свој став – ма какав он био, али дјелује неукусно, да двије већински државне фирме ”Аеродроми Црне Горе” и ”Електропривреда Црне Горе”, чији се буџет највећим дјелом пуни из џепа вјерујућег народа, финансирају ову приватну циркуску тачку поменутог самозванца. ( Да не буде забуне, у Цркву се иде добровољно, а плаћање струје и вожњу авионом сваки Црногорац мора да плати баш овим фирмама. )
      Све дјелује још неукусније када чујемо, да овај ”истјеривач”, са толико омразе помиње српску културу и тако поспрдно изговара ријечи на екавици, а знамо да му је цио живот, удобно и комотно баш у Београду, гдје живи и ради.
      А да видимо како он то ”истјерује митове”:
      Тврди, а да не трепне, како су крајем Првог свјетског рата у Никшићу вршене импровизоване сахране црногорских светитеља!? Гдје је то прочитао овај вајни научник? Једини извор на који се позива је пропагандно антисрпско штиво ”Из крвавог албума Карађорђевића”. Тај материјал нико озбиљан у науци не узима као прворазредни извор, већ само као примјер политичке пропаганде у династичком сукобу Петровића и Карађорђевића. Једноставно, ако се већ боримо против митова, овдје треба подвући да о таквој ”сахрани” нема релевантних докумената. Исто тако, помињање Подгоричке скупштине у контексту антицрквених предлога и идеја, које су се на њој чуле – еклатантан је примјер неистина коју производи овај смутљивац. Јер, на тој скупштини, поменут је, али није узиман у разматрање, предлог тројице младих црногорских социјалиста ( М.Булајић, М.Јовановић и М.Терић ) да се свештеничка служба расформира, религије укину а мошти светаца о државном трошку сахране на гробљу!!! Од 165 посланика те скупштине, само су тројица били ”ове памети” и њихов предлог је игнорисан! ( др Ј.Бојовић ”Извори за историју радничког покрета у црној Гори 1919-29”, Титоград 1971. ) А ако бисмо ипак могли са неким да доведемо у везу оваква размишљања, то онда свакако нијесу посланици Подгоричке скупштине који су овај њихов ”Меморандум” презрели, него неке струје будућих комуниста, и њихова идеологија у Црној Гори од 1945 до данас, која ће, рушећи капелу на Ловћену, а градећи Мештровићев маузолеј, устврдити како црква и религија нијесу будућност црногорске социјалистичке омладине!!! А то јесте школски примјер митологије – када, насупрот чињеницима и доказивој истини, конструишеш приче на основу сопствених увјерења и емоција. И то је очигледно интелектуални идентитет овог ”утјеривача монтенегринског мита”.
      Ако се у овој емисији каже да је култ Светог Саве увезен у Црну Гору, и да га овдје није било прије 19.вијека, – онда неко ко то тврди има проблем са голим чињеницама, доказаним у науци: Свети Сава је оснивач првих православних епархија са домицилном, народном јерархијом, овдје у Црној Гори, тачније на простору средњовјековне Зете. А то су епархије: Зетска, Хумска и Будимљанска. Све оне трају до данас, и у свакој од њих се непрекидно његује култ Светог Саве. У Зетској ( касније Цетињској ) култ Светог Саве затичемо у историји приморских манастира, али и у богатом насљеђу манастира Мораче; у богослужбеним књигама штампарије Црнојевића и Божидара Вуковића (крај 15. и почетак 16.вијека ), у бројним народним предањима ( нпр. Светосавски пост, до данас важећи у селима око Цетиња ), као и у храмовима и светковинама из времена књаза Данила и краља Николе. У Хумској ( касније Захумско-рашкој ) светосавски култ је очигледан у историји манастира Пива и Острог, као и у бројним народним предањима из Пиве, Дробњака и Бањана. Коначно, бројне породице из ових крајева славе Св.Саву као своју крсну славу или прислужбу, па би ту свако даље истјеривање мита, могло да нас доведе само до радикалног атеистичког комунизма – и његове ”развојне” философије, да није добро славити славе које су нам ђедови оставили. Коначно, овај наш ”трговац маглом”, упоран је да нам докаже како на Рибници нема никаквог Немањиног града! Пошто инсистира да нам се представи као научник и истраживач, он постојање Немњиног града негира тако што тврди да је ту изграђено турско војно утврђење Депедеген! Па шта онда? Да ли је било утврђења и насеобина у данашњој Подгорици и прије Турака? Или је то мит? Истражујући которске архиве чувени научник Ристо Ковијанић доказује како се први помен средњовјековних насеобина крај Рибнице среће још 1326. А то је, ако нећемо да производимо неку нову митологију, – много прије турског доласка у ове крајеве. Коначно, у Немањиним животописима, која су, вијек и по старија од ових архивских документа, – поред свих стилских украса које одликују овакве текстове – стоје и непобитни подаци, извјештаји синова о томе да им се отац родио крај ријеке Рибнице!!! Као и о томе да је Немања, ослобађајући ту исту Рибницу од Византије, фактички ослободио ”отачаство и рођење своје, праву дедовину своју, коју је насиљем држао грчки народ”!!! И на крају, питање: Зашто се од државних пара финансира овај модерни митотворац који хоће да утјера у нас, нешто што је смислио у својој београдској доколици?
      Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...