Jump to content
Sign in to follow this  
JESSY

„Православни човек мора да буде убеђен да вера коју он исповеда долази од Бога“

Recommended Posts

Сабрат бугарског манастира Зограф на Светој Гори, тренутно ефимерије германског  манастира „Свети Јован Рилски“ покрај Софије, јеросхимонах Димитрије Зографски, један је од  омиљених бугарских православних духовника наших дана. Сматрају га и достојним потомком св. Јована Рилског, а у борби за очување чистоте православне вере (између осталог и у борби против јереси екуменизма), као некога ко следује светоотачкој и светогорској традицији. Аутор је више књига о православљу, студија, чланака. Осим тога врло радо одговара на питања новинара, јер како сам каже  дубоко жели  да схватимо шта је то што имамо ми Православни, и да је то што имамо оно најважније – Истина Божја коју треба строго да  чувамо.  У том духу је и  интервју у наставку, јеросхимонаха Димитрија  читаоцима сајта “Всемирното православие”.

 

Оче Димитрије, живели сте и служили годину дана у Јерусалиму. Шта мислите о чуду Благодатног огња, који  сваке године на Велику  суботу силази православнима?

Први пут  сам видео огањ сопственим очима још 2004. године. Тада се на зидовима појавио као плавичаст  пламен, чак сам у први мах помислио да су у питању  неки чудних блицеви  фотоапарата. У првих неколико минута огањ није стварао осећај топлоте , а затим је попримио нормалне особине ватре.

Да, Благодатни огањ већ неколико векова силази  само  православнима, и по мом мишљењу, ово је још један убедљив доказ да је само православна вера угодна Богу и  спаситељна нама људима.

На пример, опште је познато да су Јермени (који исповедају монофизитску јерес) 1579. године  успели подмитити турске власти како би могли ући у храм Светога Гроба на Велику суботу  да  би призвали  Благодатни огањ. Православни иако истерани из храма молили су се у његовој непосредној близини. Упркос великим напорима и молитвама Јермена који су се те Велике суботе  скупили са свих крајева света, Благодатни огањ није им сишао, већ је испред улаза у храм расцепио један од великих мермерних стубова и одатле дошао до православних. И до данашњег дана, овај  расцепљени стуб је попут тихог, али чврстог доказа која је вера чиста и спаситељна.

Пре само једну деценију, нешто скромнији догађај, али и такав сведочи силу Православља. Један од мојих познаника (К.К. из града Лома) је 19. јануара отишао на реку Јордан, али је залутао међу Јермене  и ненамерно је присуствовао јерменској церемонији. На крају, ипак је узео  флашу те  воде од њих.  Затим  су дошли православни  и светили воду из реке Јордан. Мој познаник је узео још једну боцу са  водом али је на сваку  написао која је, како их касније не би помешао. Ставио их је негде са стране и  на неко време заборавио на њих  и  тај догађај. Но, након неколико месеци изненада је пронашао две бочице и шта је видео ? „Света“ вода Јермена била је прљава и мутна, док је богојављенска вода узета од православних  остала чиста и прозирна.

Мислим да се јасно  види  како и где дејствује благодат.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ипак, глобално уједињење свих хришћана – православних, римокатолика протестаната- звучи прилично привлачно за модерног човека. Шта могу бити скривене замке таквог уједињења?

Највећа замка је да у пракси створимо ново хришћанство без Христа, уједињење људи  без Божје благодати. Често се наглашавају  речи попут „љубави“, „толеранције“, „јединства“ итд., али оне служе само за  некакво финије  прикривање једне велике лажи, ради  изградње једног  новог и самољубивог Вавилона. И зашто губимо наше душе. Тужна реалност  је да већина људи не верује у  Бога. Ово је такође евидентно из речи Господа Исуса Христа да је мало оних који ходају по уском путу Живота, а многи су они који су изабрали широки пут до смрти.

Како је могуће да  ће се  тако  различити  животни путеви  изненада ујединити у Богу? Да ли је такво очекивање реално у контексту савремене глобалне деградације?

У јуну 2016. године одржан је Сабор  на Криту, на којем се највише говорило баш о томе, међу-хришћанском јединству, о екуменизму. Да ли сте  и сами склони да видите  Критски сабор 2016. године као испуњење неких библијских пророчанстава ?

Критски сабор  није изолован феномен, већ је још једна веза међусобно повезаних догађаја који доводе до краја земаљске историје, јасно предвиђених Библијом.

Генерално, рекао бих да се једно од најзначајнијих библијских пророчанстава управо појављује  пред нашим очима а  то је да ће се скоро сви људи заиста ујединити, али то ће бити јединство у лажи. Јер   предвиђено је  да када Господ Исус Христос  дође  други пут,  Он ће затећи  лажно јединство  целог човечанства које се поклонило антихристу. Тако, у књизи Откривења светог Јована Богослова пише да се на крају целокупна земља неће поклонити Христу, већ антихристу (названом звер) и кроз њега – ђаволу (аждаји):

„И видех једну од глава њезиних као на смрт заклану, и њезина смртна рана излечи се. И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји која даде власт звери; И поклонише се звери говорећи: Ко је као звер? Ко може са њом ратовати? И дана јој бише уста која говоре охоле речи и хуљења, и даде јој се власт да злотвори четрдесет и два месеца.И отвори уста своја за хуљење на Бога, да хули Име његово, и дом његов, и оне који станују на небу. И дано јој би да ратује са светима и да их победи; и дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном.И поклонише се њој сви они који живе на земљи, чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланога од постања света.“(Откровење 13: 3-8).

Наравно, духовно расуђивање је потребно да би могли правилно тумачити догађаје. Недавно су неки људи,  узнемирени,  рекли: „Ето, видели сте  да  се римокатоличка црква на Криту није ујединила са православнима, нити је дошао антихрист“…али они не схватају да смо заправо сведоци једног од узнапредовалих корака ка понору отпадништва.

Да, добро је ујединити се, али јединство мора бити у Христовој Истини. Док се, напротив, сада проповеда свеобухватна толеранција на страшне грехе и верске заблуде.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Православље би могло да буде велика препрека овоме злу, уколико су сами Православни “обучени“ у силу своје вере. У том случају они ће јасно осећати, да њихова сила стиже одозго, са Неба, а не од уздања у сопствене људске квалитете. Православни човек мора да буде убеђен да вера, коју он исповеда, долази од Бога. Ето, управо због овог јасног искуства и убеђења се чврсто противимо да променимо веру. А и због тога што добро памтимо речи св. Ап. Павла: “ Али, ако и ми, или анђео с неба јави вам Јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде! “ ( Гал. 1:8 ). 

 

Може ли толеранција бити нешто лоше?

То углавном зависи од правца у који толеранција води. Још једном ћу рећи  да толеранција – до   нивоа постизања  само-жртвовања у   љубави – мора бити усмерена према појединцу или људима, никако не према  греху  и обмани  уопште.

То потврђују Христови поступци, којима је, без икакве снисходљивости, разобличавао грехе  фарисеја  и садукеја,   грехе у вери и моралности, где  књижевнике  и фарисеје недвосмислено назива „слепима који су вође слепима“, „окреченим гробовима“, лицемерима и другим оштрим речима. Али са друге стране Он и  се и на Крсту  молио за Његове  мучитеље: „Опрости им, Оче, јер  не знају шта раде.“ Такво поступање је било  и у  апостола и светитеља.

Нажалост, сада људи масовно проповедају и раде супротно – они одобравају заблуде и грех, али немилосрдно осуђују и вређају своје ближње. Зато  није случајност да ће се антихрист појавити баш у атмосфери претеране толеранције за све грехе и заблуде у  којима ће постати природни лидер и  довести на крају,  до потпуног људског пада.

Да ли бисте укратко појаснили појам „екуменизам“?

Екуменизам – је протестантско учење за механичко уједињење свих хришћана без потребе повратка  иноверних исконском  Православљу. Са православне тачке гледишта, екуменизам је јерес против  Једне једине Цркве кроз историју  коју је основао Христос.

У случају екуменизма, постоји танко преплитање истине и преваре, замагљеност у исповедању и двосмисленост у формулацијама, а то никада није било дејство Светога Духа у Цркви, који је увек поступао јасно и категорично.

Према св. Серафиму Чудотворцу из Софије, екуменизам је демонски проналазак и последња јерес пре него што  дође антихрист. И св. Јустин Поповић директно назива екуменизам „свејереси“.

Share this post


Link to post
Share on other sites

На Критском сабору често се говорило о дијалогу са инославним. Да ли је дијалог пут до Божије Истине?

Дијалог, кажем  ово по  други пут, подразумева једнакост почетних позиција у односу на Истину,  и у истинском хришћанству постоји само мисионарство  и проповед,  а  не снисхођење Истине према људима.

Дијалог представља дословно „две речи“, али знамо да је права Божија Реч једна. Апостоли су кроз проповед говорили ту  Реч, а избор дат другим људима није био да се  спроводи било какав дијалог, већ само да се сложе са Речи  или да је одбаце. Због тога, највећи проповедник свих времена, апостол Павле каже: „Човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се,з најући да се такав изопачио, и греши; самога себе је осудио.“  Мислим да је свети апостол  Павле добро познавао духовне законе и високо је ценио Реч.

Зато  екуменски дијалог представља само  људско празноумље и  вербалну збрку, а Истина често остаје по страни. То такође потврђују резултати екуменистичких дијалога, који се воде толико дуго, готово 100 година, а за то време нису привели Православној цркви ниједног инославног. Има ли снажнијег  доказа о духовности без плода?

Једно питање везано за Свету Гору. Познато је да је у другој половини 20. века дошло до тога да се у неколико великих светогорских  манастира нису  помињали  Васељенски патријарси Димитрије и Атинагора  због њиховог екуменистичког деловања, и тада се нико није усудио да каже да су светогорци  у расколу. Међутим, сада нам је речено да, ако у садашњем тренутку  светогорац  не жели да помиње патријарха Вартоломеја због његовог  отвореног исповедања  екуменизма, он је расколник и шизматик. Зар нема огромне контрадикције у свему овоме?

Наравно да постоји противречност. Која, мислим, постоји  због све веће неодлучности савремених светогораца који се не усуђују да делују као њихови преци-исповедници вере.

Нажалост, људи, били они светогорци  или не, који углавном говоре отворено, нема много… али њихов број ће се додатно смањити, они ће бити клеветани, прогоњени, осуђени.

Што се тиче употребе речи „раскол“ о онима који су престали помињање Васељенског  патријарха, добро је знати да се у овом случају монаси са Свете Горе нису придружили никаквим неканонским расколничким структурама, већ, непомињањем , оградили су се од епископа који отворено проповеда јерес,  како се то захтева и 15. правилом Двократног Сабора у Цариграду. Овде можете лако видети разлику између раскола и ограђивања.

Међутим, сада се многи концепти и смисао значења речи замењују јер ако  нисте екумениста онда ће  званично прогласити –да сте расколник, фанатик, фундаменталиста, зилот.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Да ли постоје неки знаци од Бога који још јасније показују да је екуменизам пропаст?

Бог даје довољно знакова, али виде их само они који их искрено траже .

На пример, прослављени савремени професор догматике Д. Целенгидис, описује мистично искуство једног од најблагодатнијих  светогораца нашег времена – старца Јефрема Катунакијског (+1998), који се молио да разуме суштину екуменизма и добио је  јасно откровење:  екуменизам је у потпуности заснован на активностима демонских сила. Професор је лично забележио причу  о. Јефрема о овом  мистичном откровењу, којем је  приписао велику важност и које потврђује догматско учење Цркве.

Што се тиче патријараха-екумениста Атинагоре и Димитрија, које сте поменули, као и патријарха Мелетија (Метакакиса) који им је претходио, који је 1923. године увео нови календар, Господ је такође дао јасне знаке.  Ни патријарх Атинагора (починуо 1972. године) нити патријарх Димитрије (починуо1991. године) нису имали добру хришћанску смрт – обојица су брзо укопана у затвореним сандуцима, а не отвореним, како приличи архијерејима због јаког снажног непријатног мириса  који је  одмах почео да излази из њихових тела.  Патријарх Мелетије (починуо 1935. године) који је, пре свега био масон 33. степена,  умирао је шест дана у великим и страшним мукама, и непосредно пре своје  смрти изјавио је : „Разделио сам Цркву и уништио сам Православље. „

На Светој Гори има и многих других чуда које јасно показују да је Православље истинска вера и да сам Бог и Пресвета Богородица желе да је сачувамо. На пример, познате су речи  Богородице иконописцу о римокатолицима када су пристигли  на Свету Гору 1276. године: „Ево дођоше непријатељи Мога Сина и Моји непријатељи“.

Убрзо након тога, жалостан догађај у манастиру Ксиропотам, када су се монаси, у страху да не изгубе манастир, пристали да служе Литургију заједно са латинима, а као резултат  тога догодио се ужасан земљотрес и то баш када су помињали име римског папе. Овим земљотресом није уништен само манастир, много људи је погинуло, а величанствено  чудо које се дешавало  са биљком у том манстиру, која је сваке године рађала по  40 плодова, којима се могла излечити  било која болест, престало је.  Иако се братија манастира Ксипропотам ускоро покајала због свог пада, ова дивна биљка заувек је престала да рађа.

Ако неко мисли да ове моје приче може сврстати у категорију  митова и легенди, нека сам обиђе  манастире Свете Горе и лично се  увери у њихову истинитост, добро документованим  светогорским предањем.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Зашто се број исповедника смањује ? На пример, шта може да изгуби  монах који је свој живот посветио томе  да следи  Истину?

Није тако лако као што мислите доћи  до тако посвећеног следовања Истине.

Неки монаси су се мало по мало повезали  са сигурним и добро успостављеним монашким животом, у славу људи  (тј. славе човека), својим службовањем. Они не желе све то изгубити и успављујући своју савест  а на крају ће изгубити  и сваку врсту изговора попут оног  „прерано је“, „ствари нису тако озбиљне“, „али, прогнаће нас из  манастира“ и тако даље.

Исто то предвиђа и свети Анатолије Оптински, који је јасно рекао:

„Али, тешко у те дане монасима који су се везали за имање и богатство и који због љубави према комфору буду били ради да се потчине јеретицима. Они ће успављивати своју савест, говорећи: “ Сачуваћемо и спасићемо манастир и Господ ће нам опростити“ . Несрећни и заслепљени, уопште и не помишљају на то да ће преко јереси и јеретика у манастир ући и демони, и тада они више неће бити свети манастир него – голе зидине, од којих ће занавек одступити благодат.“

Морамо рећи да  се наших двадесети шест Зографских мученика 1276. године суочило са истим тешким избором – сачувати   манастир Зограф или сачувати Православље. Као што знамо добро, одлучили су да се не одрекну  Православља, због чега је манастир Зограф уништен од Латина, а наши монаси су спаљени. Али Бог је прославио подвиг наших мученика вечном славом, он им је дао Његово Царство Небеско.

Очигледно, постоји начин за све оне који се желе спасити.


Има ли места политици у храму и ко покушава да је спроводи  тамо?

Политика не би требало да има било какво место у храму, јер је храм молитвено место, где делује Божија благодат.

Али реалност је да и данас постоје снажни  покушаји да се геополитичка атмосфера уведе међу чисто црквена питања, чак и да потпуно манипулише нашим схватањем  истине и лажи, добра и зла, Православља и јереси. Нажалост, ови покушаји се све више завршавају успехом, јер наша вера, уопште,  постаје све површнија и удаљује се из наших срца.

Но, обратите пажњу на  нешто друго – како беспринципијелно  и лукаво неки непријатељи Православља раде. На пример, до недавно, често се чуло са популарног  екуменистичког  сајта, колико је важно имати послушност према  Светом Синоду, и овај аргумент се углавном примењивао на проблеме старог календара. Запањујуће је, међутим, како су  на истом сајту  изненада заборављене речи о послушности након што је Синод заузео изричито антиекуменистички и исповеднички став према Сабору на Криту. А сада овај сајт и гризе и гребе у борби против става Синода. Где им је сада та  њихова послушност? Али ето,  бар су пале маске и  доброје  видети ко је какав и ко је ко.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Оче Димитрије, ви често износите  ставове о актуелним црквеним питањима. Зашто то радите, за разлику од многе ваше браће који, из овог или оног разлога, више воле да се не оглашавају?

То радим зато што је то  моја директна  дужност као свештеника и зато што водим бригу о људима. Ја сам свештеник Божји и светогорски монах и Црква ми је пружила благодат да проповедам у Истини. И тешко  мени ако занемарим ове дужности, нарочито у овим  проблематичним временима.

И св. Теодор Студит је  још категоричније учио да, када се угрози чистота вере, нико не сме да ћути  без обзира на његов положај. „ Камење ће завикати а ти зар да останеш нем и незаинтересован?“, прекоревао је  светитељ.

Добро се сећам да је за функцију учитеља, духовника, свештеник одговоран самом Богу . И зато дубоко свестан  своје недостојности, своју наду стављам само на њега – Бога Љубави и Истине.

Молим  се  Господу да нам свима помогне!

 

Хришћанство категорично одбацује грехе и страсти, који прљају људе. А проблем се јавља тада, када само друштво уводи и званично прихвата неку порочну страст, говорећи: “То је нешто нормално, само ви то радите, ми смо то озаконили. “ Међутим, настраност не може и не треба да буде нешто нормално! Порок и грех су нешто са чиме свако од нас мора да се бори!“  

 

https://pravoslavljepzv.wordpress.com/2017/11/14/јеросхимонах-димитрије-зографски/

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Врло интересантно, са неким изнетим схватањима се слажем, некима се збуњен, нека ми дјелују потпуно необразложено. Но, добро је да се дискусија о овим темама води у Православљу, али би и учесници у њој морали да буду свјесни да сабесједници из медија немају увијек чисте намјере.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      У петак, 6. децембра 2019. године, када наша Црква прославља светог Амфилохија Иконијског, светог Григорија и светог Александра Невског, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је свету Литургију у храму Свете Петке у крагујевачком насељу Виногради. Епископу су саслуживали протојереј Драган Брашанац и ђакон Урош Костић, за певницом су појали протојереј Драгослав Милован и протонамесник Мирољуб Миладинвић, а чтецирао је г. Владан Степовић.   Звучни запис беседе   Светој Литургији присуствовало је неколико десетина верника који су се постом и молитвом припремали за Свето Причешће, а њима се Владика Јован обратио беседом у којој је протумачио прочитано јеванђељско зачало:   “Кад би сваки човек, браћо и сестре, тим пре хришћанин, имао стално на уму јеванђељску поруку и када би се бар мало потрудио да живи јеванђељским животом, онда би све било другачије, како у том човеку, тако и у целом свету. Лакше бисмо научили како да се молимо и како да живимо, како да ово време које нам је дато искористимо на добро и да њиме стекнемо вечни живот. Када би човек стално читао Свето Писмо, онда би сваки човек схватио да смо ми само пролазници у овоме свету, да је наше време овде ограничено.    Наша се вера састоји управо у вери у живот вечни, јер Бог човека није створио за време, него за вечност; није га створио за пролазно, него за непролазно. Све оно што је у Богу је вечно и непролазно. Господ је у данашњем Јеванђељу поручио да бдимо јер не знамо када ће Он доћи. Наша вера је да верујемо да ће Господ доћи. Он је једном дошао као Спаситељ, да спаси човека који је престао да га слуша. Други пут кад буде дошао, Господ ће доћи као Судија, као праведни Судија, а не као осветник. Мудра је данашња порука која каже: “Бдите, јер не знате ни дана ни часа када ће Господ доћи”.    То и треба да буде наша стална молитва: “Господе, дођи”, али да имамо унапред спремљена врлинска дела, да имамо шта да дамо Господу. Велико је достојанство бити човек, браћо и сестре. Господ нас опомиње да стражимо над собом зато што не знамо у који ће час Господ доћи. Замислите да нас затекне Господ када смишљамо зло, освету, да нас затекне у мржњи, а не у љубави. Хришћанска свест нам налаже да сваког тренутка треба бити спреман за сусрет са Господом. Ми не одлучујемо о свом животу, колико ћемо живети, то је на Господу. Знам, није лако браћо и сестре, у овом свету који у злу лежи, бити спреман за сусрет са Господом. Али наша је одлука за шта ћемо се у овом свету одлучити, за добро или зло. Из тог нашег слободног избора произлази и наша одговорност.    Слобода је дар Божији, и човек је најсличнији Богу по слободи. Бог нам је дао себе, дао нам је Јеванђеље, шта бисмо још хтели? Господ чека да се човек покаје и да се исправи. Бог чека да дође, и неће доћи док и добро и зло у овом свету не доврше своје. Буди у добру и бићеш награђен. Зато Бог не кажњава човека одмах када погреши, јер чека да се човек освести, да се опамети. Паметан човек неће чинити зло, а најгоре је када човек постане лењ да учини добро, кад изгуби веру да може да учини добро. Вера ти даје храброст, вера те подиже, вера те снажи. Вера не да човеку да га обузме оно што не треба.    Човек као икона Божија треба да зна да треба да светли и ономе другоме који је поред њега. Зато Господ неће да дође док не сазри и добро и зло. Бог грешнику даје време, или како ми кажемо толике године, да би се покајао, јер кад дође пред Господа онда нема више покајања. Господ нас позива да стражимо над собом и баш то незнање, што не знамо када ће Господ доћи, треба да буде судбоносни и морални подстрек за велика и јеванђељска стваралаштва и стражења.    Свети оци истичу наше мисли и стражење над њима, јер у мислима све почиње, и добро и зло. Сваки од нас је домоуправитељ, а Господ од домоуправитеља тражи веру и мудрост. Ако је човек веран, не чини зло, а нема мудрости, онда од таквог човека нема користи. Господ добре и верне слуге своје награђује. А сваки од нас је слуга Божији. Свако наше добро огледа се у томе колико послужујемо другоме. Браћо и сестре, оно што је важно за нас хришћане јесте да стражимо над собом. Наше понашање треба да буде достојанствено.   Нека би нам Господ помогао да се потрудимо да будемо свесни да нисмо овде вечити, да ништа од овоземаљског што стварамо нећемо понети са собом. То не значи да не треба и овде да ствараш, али све то је мање вредно од онога што човек носи са собом кад одлази са овог света. А шта носи са собом? Као што песник каже, скрштене беле руке и добра дела, ако их има. Зато треба да се трудимо да не прекардашимо достојанство људско, да живимо по Богу и по Јеванђељу. Бог вас благословио”.     Извор: Епархија шумадијска
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ бачки г. Иринеј служио је свету архијерејску Литургију на празник Ваведења Пресвете Богородице, 4. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Бођанима, уз саслужење Епископа мохачког г. Исихија, свештенства и ђаконства Епархије бачке.   Звучни запис беседе   Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку владика Иринеј поучио је присутне о значају и смислу празновања Ваведења Пресвете Богородице. Храм Господњи јесте смисао нашега живота. Када излазимо из храма Божјега – са свете Литургије, са светога богослужења, окрепљени духовно, сједињени са Господом кроз Причешће Телом и Крвљу Његовом, препорођени – наш живот после храма не сме да буде нешто сасвим друго него наставак тога што смо доживели у храму. Цео наш живот треба да буде богослужење, да буде – као што су неки од умних људи рекли – Литургија после Литургије. Мада је тешко одвајати једну од друге јер само је једна Литургија – Литургија живота и спасења, али треба постепено, благодаћу Духа Светога, нашим покајањем, трудом и вежбањем у врлини, да претвори цео наш живот у Литургију, у богослужење, казао је Епископ бачки.   На светој Литургији владика Иринеј је у чин презвитера рукоположио ђакона Срђана Вукића.   После заамвоне молитве извршено је освећење славских дарова, колача и кољива, после чега је Епископ бачки г. Иринеј честитао славу братству Световаведењске обитељи, а свима присутнима Преосвећени је пожелео благословен празник.   Једним устима и једним срцем појали су појци Светоархангелског манастира у Ковиљу, заједно са појцима Школе црквеног појања Свети Јован Дамаскин и братијом Световаведењског манастира.   Православни манастир у Бођанима изграђен је у 15. веку. У манастиру се налази чудотворна икона Пресвете Богородице Бођанске.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Његово Блаженство Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије служио је свету архијерејску Литургију у недељу, 1. децембра 2019. године, у Световаведењском манастиру у Кијеву. Беседећи по прочитаном јеванђелском одељку митрополит Онуфрије је, поред осталог, поучио присутне о правилном односу према материјалном богатству.     Уколико човек почне да обоготворава богатство и ако оно за њега постане мамон, тојест идол, у том случају богатство бива штетно за човека и неће му бити од помоћи за живот вечни. Уколико пак човек дели своје богaтство, тада Бог све пружа човеку. Ако човек то богатство буде употребљавао у оној мери колико је за њега неопходно, а остатак преда сиромашнима и потребитима, тада се он правилно односи према богатству, те ће му оно помоћи да постане наследник вечнога спасења, истакао је Предстојатељ Украјинске Православне Цркве.     Постоји један пут на којем човек проналази Бога – то је пут Христових светих заповести, пут Божјег закона. Тај закон нам је дат не да бисмо били изругивани или присиљавани да постимо и да се молимо, него због тога што је управо то пут на којем срећемо Бога. Када човек сусретне Бога, Господ га испуњава Својом божанском силом, Својом благодаћу. Другим речима, казано језиком Цркве, то значи бити испуњен благодаћу Божјом, која, након земаљскога живота, човека уводи у Живот небески, казао је Архипастир Цркве Божје у Украјини, додајући да је љубав према Богу и љубав према ближњем најважнија заповест. Ако свој живот будемо проводили на овај начин, тада ћемо, као носиоци лика Божјег, ићи Божјим путем, и на том путу срешћемо Бога, отворићемо своје срце, које ће Господ испунити Својом благодаћу, те ћемо бити богати Богом, поручио је митрополит Онуфрије.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј, у пратњи Његовог Преосвештенства викарног Епископа г. Стефана, посетио је, традиционално уочи почетка Божићног поста, Богословију Светога Саве у Београду. Свјатјејши је на овој, покладној вечери, ђацима и њиховим професорима упутио низ очинских савета.   Звучни запис беседе   Свјатјејши је изразио радост што се народ враћа цркви, што се недељом и празницима у црквама може видети доста млађег света, али је указао и да би требало да у храмовима буде више школске деце. Богословцима је Патријарх између осталог казао: "Припремате се за узвишену и часну дужност и апостолски позив да оно што проповедамо народу буде део наше природе, нашег живота. Морате се потрудити да оно што овде учите буде ваш - живот! Оно што читамо у Јеванђељу, то је Господ нама говорио - то мора бити наш живот!".     Извор: Радио Слово љубве
    • Од Логос,
      У суботу, 23. новембра 2019. године, када Црква прославља свете апостоле Олимпа, Ераста и Родиона, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован, служио је архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Дрену, надомак Лазаревца, у колубарско-посавском намесништву.   Звучни запис беседе   Епископу су саслуживали: игуман Доситеј Хиландарац, настојатељ манастира Светог великомученика Георгија у Ћелијама, протојереј-ставрофор Златко Димитријевић, архијерејски намесник колубарско-посавски, протојереј-ставрофор Марко Митић, старешина храма Светог великомученика Димитрија у Лазаревцу, јереј Милош Ћирић, гост из беличког намесништва, протођакон Иван Гашић и ђакон Никола Урошевић.   Благољепију сабрања допринело је појање хора “Свети Димитрије” из Лазаревца.   Окупљене вернике Владика Јован је очински упутио да је највећи дар који је Бог даровао човеку могућност сједињења са Богом. „Сваки наш долазак на Литургију треба да буде пропраћен нашом духовном припремом и жељом да се сјединимо са Господом Исусом Христом. Ово је могуће само ако човек има веру у свом срцу. Човек се не може назвати хришћанином ако није литургијски човек. Литургија је предокушај Царства Божијег и као таква Литургија траје и по завршетку службе. Сваки хришћанин у себи носи Литургију и живи литургијски. А живети литургијски значи живети у Светој Тројици и осетити мир Божији у себи. Ово је могуће само ако се човек у потпуности преда Богу и Литургији”, рекао је Владика Јован.     Извор: Епархија шумадијска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...