Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Свештеноисповедник Доситеј Загребачки: Размишљање о светом Православљу

Оцени ову тему

Recommended Posts

Прослављање Православља јесте прослављање светости, убедљивости, божанствености и истинитости вере наше. Истина је да су и све остале вере, које су се појавиле и до хришћанства као и после њега, увек проповедане као истините. Учитељи, проповедници свију вера, у сва времена, учили су да баш они говоре истину, а својим вернима обећавали су спасење. Ако је било, или ако има разлике међу учитељима, проповедницима вера, онда је она само у томе, шта ко од њих подразумева под појмом, под именом спасење. У овоме и јесте основна разлика међу верама.

Па какав би значај имала и за нас наша вера, православна, кад нам она не би дала тврдо, непоколебљиво убеђење, уверење у то, да верујући њеним откровеним истинама и живећи по њеном учењу, очишћавајући се и јачајући се натприродном Силом која кроз њу дела, добијамо вечни живот – долазимо до спасења?
 
Велики апостол народа, свети апостол Павле, предвиђајући да ће доћи доба када ће се покушавати да се хришћанство схвати другојачије него што су га апостоли Христови а са њима и прва Христова Црква схватили, још првих десетину година после оснивања Цркве дао је тачно обележје, тачно разумевање свега Христовог дела. Ако је Исус Христос дошао на земљу, међу нас, само да нас научи мудрости овога света – мудрости житејској или, како да уредимо наше овоземаљске односе те да нам овдашњи живот донесе највише радости, да нам пружи што веће уживање и насладе – онда нам Христос није много донео ни дао – тако размишља свети апостол Павле. Заиста, ако би Христово учење било ограничено што већим искоришћавањем овоземаљских блага, ако би то био крајњи резултат свију човечјих напора, онда би тек за нас био неразумљив живот и рад Исуса Христа. Остављајући све друго на страну, ми не би ничим могли објаснити ону трпељивост, ону кротост, оно смирење које је Христос пројављивао па и Своје ученике њима поучавао. Ми не би имали чиме да објаснимо Христово примиривање са свима оним неправдама, унижењима па и мучењима којима су Га непријатељи награђивали за Његова доброчинства. А Његова доголготска и голготска Својевољна страдања?! Све се ово не да ничим другим објаснити него само тиме што је за Исуса Христа било главно не земаљско – него небеско, не времено – него вечно, не телесно – него духовно. Задремалом па и заспалом човечанству а што је још важније – утонулом у тешке пороке, безакоња и грехове свакојаке, дошао је Христос да светлост пружи, да га пробуди, да га изведе на пут истине да му отвори очи за самопознавање и за познавање правога живота; и, да тај живот, треба да буде крајњи циљ свију човечјих напора, нада, жеља – и да је тај живот живот са Богом, кроз Бога и у Богу. Доћи до овога живота, завладати оваквим животом, живети овим животом и јесте спасење по учењу вере наше свете православне.
 
Разумети учење о спасењу значи разумети једну од основних истина вере наше. Да би се човек ослободио од робовања греху и свакоме безакоњу, да би се пробудио за познавање правога живота – мора почети са унутрашњим препорођавањем – унутрашњом радњом – реформом. Обновити себе изнутра – произвести реформу у унутрашњем човеку јесте најјаче, најсигурније јемство за постизавање онога, ради чега је Христос међу нас дошао.
 
Ако се Исус Христос може упоредити са другим реформаторима човечанства онда је Он заиста Реформатор јединствени и нарочити, баш у овоме смислу. Овим се Он одликује и од свију досадашњих и будућих реформатора.
 
Реформа Христова почиње баш тамо где престаје рад осталих реформатора. Христос поставља темељ своме делању и учењу баш на граници силе и моћи свију других реформатора човечанства. Христос као Нови Адам, тражи од сваког оног који тежи ка спасењу удаљење, уклањање из себе старога Адама да би његово место уступљено било Новоме Адаму – Њему Самоме Исусу Христу.
 
Ево, дакле, чему нас учи Христос:
 
1. Ако желимо да се спасемо морамо почети са обнављањем – са реформирањем самога себе;
 
2. обнављање, реформа мора пре свега да се врши у нашој унутрашњости – да се усади у наше срце Нови Адам; и најзад,
 
3. наше обнављање, реформа, мора да се опире на помоћ Божју, без које наше сопствене силе су недовољне. Прво долази реформатор, па тек онда долазе реформе које он чини: прво је дошао Спаситељ па тек онда долази спасење. Помоћ Његова стално нам је потребна.
 
Сила вере наше православне, светост наше вере баш и јесте у томе па и истинитост њена баш се тиме и потврђује што се ово препорођавање, ово обнављање – не само тражи, захтева као први услов нашему спасењу, него што се оно и достиже, остварује. Остварује се у животу људи сарадњом Онога Који од нас тражи и захтева ново рођење, обновљење – па да се спасемо. Без моје слободне воље и без мога личног напора нема за мене спасења. Али ја спасење не добијам без Бога, без Христа, без Спаситеља, без Његове силе и милосрђа, јер је Он „Помоћник и Покровитељ мој у спасењу моме“.
 
Била би неоправдана крајност, ако би, овако схватајући смисао обнављања, реформе, коју од нас вера наша православна тражи, одрицали важност осталих реформама, било: у области образовања, личног и јавног морала, социјалних односа, државног уређења, економско-финансијског стања и т. сл., јер и они имају важност за наш живот. Али би исто тако била крајност кад се не би хтело разумети да све ове реформе могу само тада успевати, ако се почне са реформом свију реформама, и то пре свега унутрашњег човека, верскоморалном реформом, т. ј. оном, коју од нас тражи вера наша православна, Црква Света, чија смо ми деца.
 
Ми ћемо увидети овде дане радости, мира и среће, земља ће наша бити света и благословена, ако почнемо са уклањањем, избацивањем из нас старога Адама свима оним његовим неваљалствима, гресима и пороцима њему својственим – пре свега ђаволском гордошћу, Јудином халапљивошћу за благом овога света, зликовачком – Кајинском мржњом према рођеном брату – и усељавањем у дом душе наше Новога Адама – љубави према Богу и ближњему.
 
Од одлучности наше у овоме послу зависи и јачина уклањања из нашег живота свију оних невоља и криза којима сада у толикој мери обилујемо. Све дотле док не почнемо са оном реформом коју нам вера наша проповеда ми ћемо узалудно тражити нове путеве и начине за излазак из многобројних криза у нашем личном, друштвеном па и државном животу.
 
Стручњаци ђе нам од слабе помоћи бити па ма како их ми тражили и ма колико се за њима гонили.
 
Ово је истина света – али и истина вере наше; достојна прослављања у овај свети дан.
 
Целокупан живот Спаситеља нашег на земљи највеће је сведочанство ове истине. Васкрсење Христово – чудо над свима чудима али које је посведочено више и јаче него ма који догађај из историје човечанства – јесте доказ да се све кризе у нашем животу налазе у нераздвојној вези са нашом верско-моралном кризом. Довести у ред и склад наше мисли, осећаје и делања, са истинама вере наше значи не само говорити и стално понављати: Господе, Господе, него и чинити оно што нам је од Господа заповеђено. Као што је васкрснуће Христово резултат, истина, мучне али истрајне борбе противу греха и смрти, исто тако најјача је гаранција за победу свију недаћа – грехова наших и савлађивање свију криза у одлучној и истрајној борби, за права Новога Адама.
 
Православна Црква увек је била „стара црква“ и чуварица „старе вере“. Православна Црква остала је верна учењу Новога Адама – Исусу Христу: Он је остао Главом и Руководитељем њеним. Ово је смисао нашег веровања – да је Православље вера оне Цркве која је једна, света, саборна и апостолска. Као такво Православље има у Исусу Христу најсигурнијег борца са старим Адамом. Нико од смртних синова не може да заузме Његово место у Цркви а да тиме Црква не изгуби од њене светости и да не падне у страшну заблуду. Амин.
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Приступимо с вером, приступимо сви немоћни. Кад су они који су се дотицали одежде Његове привлачиле на себе чудотворну силу, како да не привуку ту силу још у већој мери они који примају у себе целога Христа? Приступити с вером значи не само примити предложено него дотаћи се Њега с чистим срцем, с таквим расположењем као да приступамо самоме Христу. Шта је с тим што ти не чујеш Његовог гласа? Зато ти гледаш Њега у ономе што ти се подноси; или боље рећи: и глас Његов чујеш, јер Он говори кроз јеванђелисте.

      И тако, верујте, да се и сада свршује Вечера, на којој је Он исти седео. Ова од оне ничим се не разликује. Не може се рећи, да ову свршава човек а ону је свршавао Христос; на против, и ову и ону свршавао је и свршава исти Он. Кад видиш, како свештеник подноси теби Дарове, замишљај, како ово чини не свештеник — него Христос пружа к теби руку. Као што при крштењу не крштава те свештеник, него Бог невидљивом силом држи главу твоју, и ни ангел ни архангел нити други ко сме приступити и коснути се, тако и у причешћу. Ако једини Бог препорађа, то Њему јединоме припада и дар.
      Зар не видиш, како и у нас кад неко жели некога усиновити, не поверава тај посао слугама, него се сам јавља пред судом? Тако и Бог није поверио дар ангелима, него сам присуствује, заповеда и говори: оцем својим не зовите никога на земљи (Мт. 23,9). Ово не говори зато да ти не би поштовао родитеље, него да би више поштовао Онога који те је створио и у број деце своје примио. А ко је теби дао оно што је веће, тј. понудио самога Себе, тај ће још мање сматрати недостојним Свога величанства да ти пружи и Своје тело. Зато чујмо, јереји и мирјани, чега смо се ми удостојили, чујмо и ужаснимо се! Христос нам је дао Своје тело за храну! Себе самог понудио за жртву: какво ћемо имати оправдање када примајући такву храну ипак грешимо? Једући Јагње, бивамо вуци! Једући Овцу, остајемо грабежни као лавови! Ово таинство захтева, да будемо савршено чисти, не само од грабежи него и од мале вражде. Ово таинство је таинство мира; оно не дозвољава јурњаву за богатством. Кад Господ није поштедио ради нас самога Себе, то шта заслужујемо ми када због богатства не штедимо душе своје, за коју Он није поштедио Себе? За Јудеје Бог је био уредио празнике, како би они сваке године спомињали Његова доброчинства; а теби тако рећи напомиње их Он сваки дан кроз ово таинство. Зато, не стиди се Крста. У њему је закључана наша слава – наше таинство. Овим даром ми себе украшавамо, њиме се хвалимо. Ако ја речем, како је Бог створио небо и земљу, раширио море, послао пророке и ангеле, ја не исказујем у такој мери Његову благост.
      Врхунац доброчинства Његовог састоји се у томе што Он није поштедео Сина Свога за спасење слугу отуђених од Њега. Зато ни Јуда ни Симон (врачар) не смеју приступати овој трпези, јер су они обојица пропали од среброљубља. Избегавајмо, дакле, ову пропаст. И не сматрајмо довољним за спасење, ако отмемо од удовица и сиротана те принесемо за свету трпезу златан сосуд украшен драгим камењем. Ако желиш да принесеш жртву, принеси душу своју, за коју је принесена жртва; душу своју учини златном. Ако ли је она јевтинија од олова и иловаче, а ти приносиш златни сосуд, каква је корист од тога? Зато побринимо се не само о том, како ћемо принети на дар златне сосуде него о том како ћемо учинити принос од праведних трудова. Такви приноси, добијени тобом без страсти према имању, драгоценији су од сваких златних. Црква није за то, да би се у њој сабирало злато, ковало сребро; она је торжествени сабор ангела. Због тога ми тражимо на дар ваше душе — гле, ради душе Бог прима и остале дарове… Богу требају не златни сасуди но златне душе.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      Шта је то човек, какво је благородство наше природе и за какву је врлину способно ово биће, – више од свих људи показао је на себи Павле. Од оног времена, када је постао апостол, па до сада он громким гласом оправдава Господа насупрот свих, који Га осуђују за такво устројавање нас, подстиче на врлину, затвара бестидна уста хулитеља и показује, да између анђела и људи није велика раздаљина, ако ми само усхтемо да будемо пажљиви према самима себи. 

      Он није добио неку другу природу, није имао другачију душу, није живео у другом свету, него је био васпитан на истој оваквој земљи, под истим оваквим законима и обичајима, и превазишао је све људе, од њиховог постања. А где су они, који говоре, да је врлина тешка, а порок лак? Павле тврди супротно њима: јер наша пролазна мала невоља, каже он,  припрема нам преизобилно и неизмерно вечно богатство славе (2 Кор. 4, 17). А ако су лаке невоље, онда су тим већа – унутрашња задовољства.
      И не само да је то задивљујуће, што од сувишка ревности он није осећао тежину трудова, предузетих ради врлине, него што и овој последњој није био предан ради награде. Ми и при предстојећим наградама не издржавамо напоре ради врлине; а он ју је и без награда испуњавао и волео, и привидне препреке ка њој побеђивао је са потпуном лакоћом, не изговарајући се ни слабошћу тела, ни величином дела, ни влашћу природе, нити чиме другим. Без обзира на то, што је он био обремењен бригама више од свих војсковођа и царева на земљи, он је ипак сваким даном јачао, и са увећавањем опасности по њега, стицао је нову ревност, као што је сам ово изражавао, када је говорио: што је за мном заборављам, а стремим за оним што је преда мном (Флп. 3, 13); и очекујући смрт, призивао је на учествовање у овој радости, говорећи: исто тако се и ви радујте, и будите радосни са мном (Флп. 2, 18); и пред опасностима, увреда и сваке невоље, такође је ликовао, и у посланици Коринћанима је говорио: зато сам добре воље у немоћима, у поругама, у невољама, у гоњењима (2 Кор. 12, 10). Све ово је он називао оруђем правде, изражавајући да је и отуда добијао највећу корист, и са свих страна био неуловљив за непријатеље. Свуда сусрећући ударце, ожалошћивања, грдње, он као да је савршавао свечани ход и подизао по читавој земљи непрекидне трофеје, одушевљавајући се и узносећи благодарност Богу: а хвала Богу, Који нам свагда даје победу у Христу Исусу (2 Кор. 2, 14).
      Невоље и жалости због проповеди он је тражио више, него ми почасти; смрти, више него ми живот, сиромаштво више него ми богатство; жалости више, него други радости, и молитве за непријатеље више, него ли други молитве против непријатеља. На тај начин он је превраћао поредак ствари, или боље речено – ми смо га превратили, а он га је сачувао онаквим, каквим га је установио Бог. Све прво је природно, а последње супротно. Ко је доказ за ово? Павле, који је био човек, али је тражио више прво, него ли последње. Само је једно било страшно и опасно за њега – увредити Бога, и ништа више; исто за њега није било ништа друго пожељно, него само да угађа Богу; не кажем: ништа од садашњег (није било за њега пожељно), него чак ништа ни и од будућег. Не говори ми о градовима, народима, царевима, војскама, оружју, богатству и власти, – ово он није сматрао чак ни за паучину, него замисли оно, што је на небесима, и тада ћеш увидети силу његове љубави према Христу.
      Гајећи ову љубав, он се није дивио ни достојанству анђела, ни арханђела, и ничему другом сличном, зато што је имао у себи оно, што је више од свега – љубав Христову, и са њом је он сматрао себе блаженијим од свих, а без ње није желео да буде ни са Господствима, ни са Силама, ни са Властима; са овом љубављу он је више желео да буде међу последњим и кажњеним, него ли без ње међу највишим и онима, који се обасипају почастима; једина казна за њега је била – лишити се ове љубави: ово је била за њега геена, мучење, врхунац зла; исто као што је представљало задовољство – имати је: у томе је био његов живот, мир, анђео, садашњост, будућност, царство, обећање, врх добра. Све што није било у вези са овим, он није сматрао ни тегобним, ни пријатним, него је презирао све видљиво као увелу траву. Властодршци и људи, који су дисали гневом, чинили су му се као комарци, а смрт, казне и безбројна мучења – дечијим играчкама, осим када је он страдао због Христа: тада се и њима он одушевљавао, и оковима се поносио тако, као што се Нерон није поносио, имајући дијадему на глави; и у тамници је живео као на самом небу, и ране и бичевања је прихватао са већим задовољством, од оних који примају награде. Он је волео напоре не мање од награда, сматрајући саме трудове наградом за себе, – због чега их је и називао благодаћу.
      Погледај: ослободити се живота у телу и бити са Христом било је за њега награда, а остајање у телу – подвиг; ипак он бира последње као претежније од првог, и говори, да је оно потребније за њега. Бити одлучен од Христа било је за њега подвиг и напор, или тачније – више од подвига и труда, а бити са Христом – награда, ипак ради Христа он бира прво, као претежније од последњег. Међутим, можда ће неко рећи, да му је све ово било угодно ради Христа. И ја такође говорим, да је њему достављало велико задовољство оно, што нама причињава жалост. Али зашто ја говорим о опасностима и другим невољама? Он је био непрестано у невољама, – зато је и говорио: ко ослаби, а да и ја не ослабим? Ко се саблажњава, а ја да не горим (2 Кор. 11, 29)? Неко ће рећи, да и у жалости има задовољства; на пример, многи, изгубивши децу и имајући слободу да плачу, налазе утеху, а ако им то бране, онда западају у још већу жалост. Тако је и Павле, проливајући сузе ноћ и дан, налазио у њима утеху, зато што нико није тако плакао због сопствених невоља, као он због туђих. Шта ти мислиш, да је он осећао, када је видећи, да се Јудеји не спасавају, молио да он сам буде лишен вишње славе, да би се они спасли (Римљ. 9, 3)? Отуда се види, да је њихово неспасавање било за њега много теже, јер да оно није било теже, он се не би молио и за лишавање небеске славе, које је сматрао лакше и утешније, и не само да га је желео, него је и овако узвикнуо: да ми је врло жао и срце ме моје боли без престанка (Рим. 9, 2). Дакле, онај ко је тако рећи свакодневно плакао због свих који живе у васељени, уопште за све народе и градове, и за све појединачно, такав са чиме се може упоредити? Са каквим гвожђем? Са каквим адамантом? Каквом се може назвати оваква душа? Златном или адамантовом? Она је била тврђа од сваког адаманта, скупоценија од злата и драгоценог камења; прво је он превазилазио својом чврстином, а последње – својом драгоценошћу. Онда са чиме се она може упоредити? Ни са чим постојећим.
      Но, зашто бих је упоређивао са адамантом и златом? Супростави јој сав свет, и тада ћеш видети да је душа Павлова важнија од њега. У ствари, ако о онима, који су се потуцали у кожусима, по пустињама и малом делу васељене, он каже: да их сав свет не беше достојан (Јевр. 11, 38), онда много више ми можемо рећи о њему самом, да је он по својој вредности био раван свима. Међутим, ако га свет није вредан, онда ко га је вредан? Можда небо? Не, и оно је мало, зато што, ако је он сам небу и ономе што је на небу, претпоставио љубав Господњу, онда га много више Господ, Који га толико надмашује добротом, колико је добро више од зла, претпоставља мноштву небеса. Он нас не воли тако, као ми Њега, него толико више, да се то не може изразити речима. Погледај, чега је Он удостојио Павла још пре будућег васкрсења: уздигао га је у рај, узнео на треће небо, поверио му такве тајне, које се не могу препричати никоме од оних, који имају људску природу; и веома оправдано, зато што је он, још идући по земљи, све чинио тако, као да је живео у друштву анђела, иако свезан смртним телом, показивао је њихову чистоту и будући подвргнут онаквим невољама, старао се да не буде ни мало нижи од вишњих сила. Заиста, он је као птица летео по васељени, и као бестелесни, презирао је напоре и опасности, и као већ достигавши небо, презирао је све земно, и као онај који је у дослуху са бестелесним силама, био је постојан и бодар. Иако су и анђелима често били поверавани различити народи, ипак ниједан од њих није тако устројио поверени му народ, као што је Павле сву васељену. Не говори ми да Павле није био њеним устројитељем, са овим сам сагласан и ја. Међутим, ако и он сам није успевао у овоме, онда се и у таквом случају не може лишити похвале за ово, пошто је себе учинио достојним толике благодати. Михајлу је био поверен јудејски народ, а Павлу – копно и море, насељене и ненасељене земље. Ово не говорим, да бих унижавао анђеле, него да бих показао, да се и као човек, може бити заједно са њима и стајати поред њих. А ради чега ово анђелима није било поверено? Ради тога, да ти не би имао никаквог извињења због свог нерада, и не би се изговарао различитошћу природе у оправдавању своје безбрижности. У ствари, зар није задивљујуће и зачуђујуће, да је реч изговарана трулежним језиком, прогањала смрт, опраштала грехе, исправљала повређену природу и чинила земљу небом? Зато се ја и дивим сили Божијој и ревности Павловој, по којој је он примио толику благодат и тако припремио себе. И вас саветујем да се не само дивите, него и да подржавате овом узору врлине, јер на тај начин можемо постати учесници једнаких венаца са њим. А ако се ти чудиш, слушајући да савршивши исто и ти можеш добити исто, онда послушај како он сам говори: добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни Судија; али не само мени, него и свима који са љубављу очекују долазак Његов (2 Тим. 4, 7 – 8). Видиш ли, како он све призива да учествују у истом? Дакле, ако свима предстоји исто, постарајмо се сви да постанемо достојни обећаних добара; при томе нећемо гледати само на величину дела његовог, него и на силу његове ревности, којом је он себи стекао толику благодат, и на сродност природе, по којој је он имао све исто што и ми. На тај начин ће се и веома тешко за испуњавање показати пријатно и лако за нас, и потрудивши се у ово кратко време, ми ћемо се удостојити ношења непропадљивих и бесмртних венаца, благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, Коме нека је слава и власт, сада и увек, и у векове векова. Амин.

      за Жички благовесник (јул-септембар 2017.) 
      превео са руског Небојша Ћосовић

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Логос,
      У програму васељенског радија Светигора било је речи о пророку Осији, учињено је подсећање на његову књигу у Старом завјету али благодарећи овим разговору можете сагледати нове перспективе на овај библијски текст. Саговорник је био ђакон Бранко Репаја из епархије бањалучке.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС РАЗГОВОРА

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Поводом Ивандана доносимо предавање Његовог Високопреосвештенства Архиепископа Цетињског Митрополита Црногорско – приморског Г. Амфилохија “О Светом Јовану Крститељу” које је у навечерје празника рођења Претече и Крститеља Господњег Јована у суботу 6. јула 2013. г одржао у Горњем манастиру Острог.
      ЗВУЧНИ ЗАПИС ПРЕДАВАЊА
       
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
×
×
  • Create New...