Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. GeniusAtWork

    GeniusAtWork

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Ispitanici su odgovarali na pitanje ‘Da li biste muslimana prihvatili kao člana svoje porodice?'

      Željezna zavjesa koja je nekad dijelila Evropu možda već dugo vremena nije tu, al je i danas kontinent podijeljen u stavovima prema religiji, manjinama i društvenim pitanjima kao što homoseksualni brakovi i pobačaj.
      Istraživački centar Pew u velikoj je studiji pronašao da bi, u poređenju sa stanovnicima zapadne Evrope, manje stanovnika centralne i istočne Evrope prihvatilo muslimana ili Jevreja u svojoj porodici ili komšiluku, manji broj bi podržao pravo na homoseksualne brakove ili proširilo definiciju nacionalnog identiteta kako bi bili uključeni i ljudi rođeni van njihove države.
      Da li biste muslimana prihvatili kao člana svoje porodice?
      U istraživanju su se posebno istakle razlike u stavovima prema muslimanima. Gotovo u svim istočno i centralnoevropskim državama više od polovice ispitanih ne bi prihvatilo muslimana u svoju porodicu.
      S druge strane, u gotovo svim državama zapadne Evrope, više od polovice ispitanih kaže kako bi učinili isto.
      Najisključiviji su Armenci, gdje je samo sedam posto ispitanih reklo kako bi prihvatilo muslimana u porodici. Iza njih su Česi (12 posto), te Bjelorusi i Litvanci (16 posto).
      Najspremniji prihvatiti muslimana u porodici su ispitanici iz Holandije (88 posto), Norveške (82 posto) i Danske (81 posto).
      Hrvatska, Srbija i BiH su takođe obuhvaćene istraživanjem. U Hrvatskoj je 57 posto ispitanih reklo da bi bilo spremno prihvatiti muslimana kao člana svoje porodice, u Srbiji 43 posto, a u Bosni i Hercegovini 42 posto.
      Stavovi prema Jevrejima
      Slična je podjela prisutna i kod stavova prema Jevrejima iako postoci nisu tako ekstremni. Stanovnici istočne i centralne Evrope u znanto manjoj mjeri su spremni prihvatiti Jevreja kao člana porodice. Najisključiviji su Gruzijici, gdje bi samo 27 posto ispitanih prihvatilo Jevreja kao člana porodice. Armenci su na drugom mjestu (28 posto), zatim Grci (35 posto).
      U Njemačkoj, 69 posto ispitanih je reklo kako bi prihvatilo Jevreja kao člana porodice, u Austriji 65 posto.
      U stavovima prema Jevrejma u zemljama regije ističe se Bosna i Hercegovina, gdje je samo 37 posto ispitanih reklo kako bi prihvatilo Jevreja kao člana svoje porodice. U Srbiji taj postotak je 61 posto, u Hrvatskoj 67 posto.
      Podjela na evropskom kontinentu prisutna je i po pitanju prihvatanja muslimana i Jevreja u svom susjedstvu. Tako na primjer, 83 posto Finaca kaže kako bi bilo spremno prihvatiti muslimane kao komšije, dok je taj postotak u Ukrajini 55 posto. Iako podjela između dvije strane nije izražena kao kod prvog pitanja, veća je vjerovatnoća prihvatanja Jevreja kao komšije kod stanovnika zapadne Evrope, nego onih iz centralne ili istočne Evrope.
      U interaktivnoj mapi istražite detaljnije.

      Izvor: Pew Research Center i agencije
      Edan HENIĆ
    • Од Поуке.орг инфо,
      Plenković je ovaj tjedan morao izbaciti Penavu iz HDZ-a. Ovako će snositi dio krivnje za posljedice
      Krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u "Hrvatsku pravoslavnu crkvu"     Vukovarski gradonačelnik Ivan Penava imao je sreće. Naime, da se njegov nedavni antisrpski ispad nije dogodio usred skandala s ratnim avionima, dobio bi znatno veći publicitet. Pa bi se Andrej Plenković morao puno čvršće postaviti, i možda Penavu pokušati izbaciti iz stranke, pod cijenu trajnijeg gubitka vlasti u Vukovaru.
        Penavin napad na Srbe sastojao se, podsjetimo, od dva elementa. Prvog, izrazito etički ružnog, i drugog, s katastrofalnim dugoročnim političkim posljedicama, ako se samo vodstvo HDZ-a najodlučnije ne suprotstavi Penavinim stavovima. Gospodin Penava napao je srpsku djecu u Vukovaru, zato što ne ustaju kad se izvodi hrvatska državna himna. Sada bismo mogli potrošiti tisuće i tisuće riječi na kompleksna pitanja o odnosu pojedinca ili određene društvene skupine prema državnim simbolima u razvijenim demokracijama.
      TO VIŠE NIJE GOVOR MRŽNJE, NEGO GOVOR BIJEDE
      Dovoljno je sjetiti se kako je spaljivanje državne zastave u Sjedinjenim Državama sudski opravdano Prvim amandmanom, ili, u najnovijem vremenu, kako dio profesionalnih američkih sportaša ne sjedi, nego kleči u vrijeme izvođenja himne, prosvjedujući tako protiv rastućeg rasizma u Americi. No, ovdje se, zapravo, ne radi o himni, nego o djeci. Koristiti djecu kao metu za političke napade doista je nevjerojatno nisko, čak i za domaće političke standarde.
      To više nije govor mržnje, nego govor bijede, koji može izravno potaknuti fizičke međunacionalne incidente u Hrvatskoj. Drugo, gore čak i od toga, vukovarski je gradonačelnik izjavio kako je njegov grad epicentar kontinuirane puzajuće velikosrpske agresije.
      Kad gradonačelnik kaže takvo što o vlastitom gradu, to, zapravo, znači da je gradonačelnik optužio sve Srbe u tom gradu da su potencijalni agresori. Što, opet, znači da Srbi ne bi trebali živjeti u tom gradu, jer je, dakle, riječ o neprijateljima, a kako trpjeti neprijatelje kraj sebe. Što bi, opet, bio gadljiv, ali izolirani incident, da gospodin Penava nije član vladajuće stranke.
      ZA SRBE IMA MJESTA SAMO POD ODREĐENIM UVJETIMA
      Budući da gospodin Penava jest član vladajuće stranke, svatko ima pravo pomisliti kako dio vladajuće stranke misli da se, eto, upravo odvija puzajuća velikosrpska agresija, kojoj je središte baš u Vukovaru, gradu opterećenom toliko prebolnih emocija. A ako dio vladajuće stranke misli da su hrvatski Srbi opet krenuli u agresiju na Hrvatsku, to znači da se taj dio vladajuće stranke s agresorom svakako želi obračunati.
      Ukratko, krajnja konzekvencija Penavine izjave o puzajućoj kontinuiranoj velikosrpskoj agresiji, jest da su hrvatski Srbi potencijalni neprijatelji hrvatske države, što znači da za njih, zapravo, ne bi trebalo biti mjesta u Hrvatskoj. Osim ako redovito ne ustaju kad čuju himnu, ako se ne umataju u hrvatske zastave kada se igraju utakmice, i ako ne počnu razmišljati o prelasku u “Hrvatsku pravoslavnu crkvu”.
      PLENKOVIĆ JOŠ UVIJEK NE ŽELI RISKIRATI S PENAVOM
      Krajnja konotacija Penavine izjave jest da nam Srbi, ovi sadašnji, u Hrvatskoj uopće ne trebaju. A ta vrsta protusrpske ideologije, koju dio HDZ-a nesumnjivo podržava, podjednako je nepodnošljiva za funkcioniranje Hrvatske kao normalne, demokratske države, kao i za međunarodni status naše zemlje. Andrej Plenković sve to naravno razumije.
      Kao što zna da je početkom tjedna, odmah poslije ovog strahovito opasnog ispada Ivana Penave, morao pokrenuti postupak za Penavino isključivanje iz Hrvatske demokratske zajednice, jer u suprotnom sam Plenković preuzima dio krivnje za posljedice antisrpske politike vukovarskog gradonačelnika njegovih HDZ-ovih sumišljenika.
      No, Plenković ne želi riskirati s Penavom, dok god na to baš ne bude prisiljen, kao što ne može smijeniti Krstičevića, jer bi tako ugrozio svoj položaj u stranci koja iznutra i dalje funkcionira kao Komunistička partija u komunističkom sustavu, što znači da se sastoji od niza frakcija, koje predstavljaju različite skupine birača. A ona frakcija koju reprezentira Ivan Penava (ili Milijan Brkić), jedna je od najsnažnijih još od osnutka HDZ-a. Stoga će svaka HDZ-ova politika stalno u sebi nositi više ili manje vidljive elemente uvjerene, tvrde protusrpske ideologije.
      https://www.telegram.hr/price/ovo-sto-penava-radi-vise-nije-ni-govor-mrznje-nego-govor-bijede/
    • Од NinaSavic,
      Slikarka i monahinja, o svom životu, studijama, iskušeništvu, ikonopisanju: Nisam želela karijeru umetnika u kandžama novca .Detinjstvo sam provela na teniskim terenima u Humskoj
       
      MALO je onih koji znaju da najpoznatija slikarka među monahinjama i najpoznatiji monah među slikarima, igumanija Efimija Topolski, potiče iz partizanske porodice. Ceo njen život liči na film: umesto za poslediplomske studije u Parizu, odlučuje se za Srbiju, a vrlo brzo posle magisterija odlazi u manastir. Pored ikona, slika i svetovne slike, postaje član najstarijeg likovnog udruženja kod nas - "Lada", oslikava ikonostase po hramovima u Francuskoj, a u pedesetoj polaže vozački ispit...
       
      Danas živi blizu Išona, južno od Pariza. U Beogradu je bila kratko, tokom svoje samostalne izložbe "Mislim, tražim, čekam", u Galeriji 73.
       
      Njen otac Vladan bio je partizan, a pre toga logoraš u Nemačkoj. Bukvalno je pobegao sa streljanja.
       
      - Otac je o tome nerado govorio, toliko malo da čak ne znam ni u kom je tačno logoru bio. Imao je šesnaest godina kad je počeo rat.Uhapšen je i odveden na Banjicu, pa u Nemačku.
       
      Možda porodica ne bi ni znala da je pobegao ispred streljačkog stroja da jedne teške, sparne noći nije u snu počeo da viče i davi suprugu. Nesrećna žena jedva ga je probudila, pa joj je, onako bunovan, ispričao celu priču.
       
      - Kada su ih izveli izvan logorskih žica, otac je počeo da beži zajedno sa jednim austrijskim Jevrejinom. Utrčali su u šumu, a za njima Nemac. Popeli su se na drvo, pa kad je Nemac naišao, otac je skočio i udavio ga.
       
      Begunci su potom preplivali Dunav, a pošto Jevrejin nije znao da pliva, Vladan ga je vukao. Kasnije, posle rata, Jevrejin mu je pomogao da dobije posao u Beču. Radio je na sistemima za navodnjavanje za velika poljoprivredna dobra. Očeve priče su nekadašnjoj Jasni Topolski, a danas monahinji Efimiji, zvučale tako neverovatno i fantastično, da mu ponekad nije verovala.
       
      - Uvek se setim filma "Velika riba", u kom je sin ljut na oca jer priča priče u koje niko ne može da poveruje. Na kraju se ispostavi da je sve što je otac ispričao istina, samo malo stilizovana. Tako ni ja svom ocu nisam verovala da ume da vozi avion. Govorio je: "Postao sam pilot u Banjičkom logoru." Toliko smo ga začikivali da se naljutio i iskopao neki papir na kom je pisalo da je odlikovan kao pilot u NOB. Bacio je odlikovanje kroz prozor, pa je baka išla da ga traži.
       
      U logoru su streljanje mogli da izbegnu samo oni koji znaju nešto da rade. Vladan se dobrovoljno javio kada su pitali da li neko zna da pilotira. I vrlo brzo je naučio. Kada je pobegao iz Nemačke u Srbiju, otišao je u partizane.
       
      - Otac mi je pružio veliku ljubav. Dolazio je pred moju školu i donosio drugaricama i meni užinu iz pekare, bombone, žvake... Zbog njega sam bila "glavna". Slao me je u Englesku na letnje kurseve jezika, želeo da studiram prava na Itonu.
       
      Detinjstvo joj je prošlo na teniskim terenima, na Partizanovom stadionu, u Humskoj. Otac ju je podržavao i u tome sve dok nisu krenuli turniri. A onda je preminuo iste godine kada je upisala dizajnersku školu.
       
      - Mislim da bi mi aminovao da budem umetnica. A monahinja? Ne verujem - kaže naša sagovornica, i dodaje da veruje kako joj je Bog preko njega dao mnogo ljubavi, da je više nikada ne bi tražila od ljudi.
       
      - Ljudi koji u detinjstvu ne dobiju ljubav, uvek je traže. Ako dobiješ obilje ljubavi kao dete, uvek je imaš dovoljno da je deliš sa drugima. To je veliki dar od Boga. Otac je imao dovoljno para da operiše bolesno srce u Švajcarskoj, ali nije želeo. Odlučio se za operaciju u Beogradu, da bi meni ostavio ušteđevinu, i preminuo. Zahvaljujući njegovoj ušteđevini mogla sam bezbrižno da studiram.
       
      Očev novac pomogao joj je i kada je došla u Beograd, posle četvrt veka provedenih u manastiru Gradac, a pre nego što je otišla u Francusku.
       
      Otkad zna za sebe, od najranijeg detinjstva, crtala je i pisala pesme. Bilo je jasno da je okrenuta umetnosti, a u tome ju je podržavala majka. Muzej savremene umetnosti i Narodni muzej bili su joj druga kuća. Upisala je grafički smer u Dizajnerskoj školi. Nisu joj išli precizni radovi, ali bila je najbolja iz slikanja i zato je upisala Likovnu akademiju.
       
      - Još u petom razredu naišla sam na reportažu o manastiru Crna reka. Bila sam zadivljena načinom na koji žive iguman i dva iskušenika. Rešila sam, čim se završi školska godina - odoh ja tamo. Naravno da je sve bila dečja maštarija, ali to pokazuje moju sklonost ka monaštvu veoma rano. Mada mi je sve išlo lepo i lako u svetu slikarstva, nisam sebe tu videla - kokteli, otvaranja izložbi, druženja...
       
      Čuveni slikar Vlada Veličković predlagao joj je da "samo malo nauči francuski" i upiše poslediplomske studije u Parizu, odakle bi joj sva vrata bila otvorena. Mislila je: "Ako svet ne može da prepozna moju umetnost bez francuskog, onda neću da me ovde vole ni sa francuskim."
       
      - Nije mi se dopalo to što sam videla - da je umetnost u kandžama novca, da on diktira šta će se izlagati, ko će biti gore, a ko dole. Dosta je toga što danas zovemo umetnošću, a u stvari je konfekcijska umetnost. Ako galerija izlaže geometrijsku apstrakciju, oni vaš rad neće gledati ako se ne kreće u tim okvirima, makar doneli i remek-delo.
       
      U to vreme družila se sa grupom mladih, zanesenih ljudi, koji su živeli asketski, studirali teologiju ili filozofiju. Preneli su na nju svoj entuzijazam i jedan za drugim su počeli da odlaze u monaški život.
       
      - U manastirima u Srbiji nema pustinjskog života, tu su gostoljublje i druženje. Tokom celog svog iskušeničkog perioda bila sam na krilima vetra, sve sam mogla da postignem. Sve mi je bilo lepo - želela sam da čuvam i krave i svinje, skupljam jaja, molim se Bogu, čitam psaltir... Nije mi palo na pamet da slikam. Mesecima sam plakala suzama radosnicama kad sam stigla u manastir Gradac.
       
      Tu je provela četvrt veka i stvorila pravu malu monašku umetničku koloniju. Godinu dana pre pedesetog rođendana, počela je da priča kako će joj se nešto krupno desiti baš na jubilej. I zaista, dobili su novog vladiku i ona je odlučila da nastavi da se usavršava na drugom mestu.
       
      Sada živi u Manastiru Uspenja Presvete Bogorice, poznatom kao Išon, u Francuskoj. Nekadašnji motel, jedan Francuz, slikar, koji je prihvatio pravoslavlje u Ruskoj zagraničnoj crkvi i zamonašio se, pretvorio je u manastir. Kada je napustio ovaj svet, otac Luka je ostavio svojoj "naslednici" mnoštvo slikarskog materijala, pigmenata, četki, papira...
       
      Nedaleko je budistički centar, pa joj često, osim turista, svraćaju i komšije, budisti. Glavno "društvo" su joj ovce, mačke, puževi golaći, jedan jež. I svi se hrane na njenom "kazanu". Tu je naučila da vozi, sada uči francuski, oslikala je ikonostas u našoj crkvi u Antverpenu, a čeka je i oslikavanje velikog krsta za jednu katoličku crkvu u Parizu.
       
      U KONAKU UZ GITARU
       
      KADA slikam ikone po narudžbini, striktno se sa ljudima dogovorim o tome šta žele, ali uvek ostane prostora za kreativnost. Želim da ljudima ikona bude radost i da im otvori vrata molitve. A ovo drugo... Pa, to je kao da sam bila na liturgiji, pevala, pa posle svi došli u konak, za trpezu, i neko uzeo gitaru, pa pevamo nešto drugo... Čovek je širi od kosmosa. Jedna ličnost u sebe može da smesti i ikonopis i slikarstvo koje zovemo umetničkim - kaže mati Efemija.
       
      MUKE Sa IKONOPISOM
       
      SVI su očekivali od mene, kao akademskog slikara, da će mi ikonopis biti "mačji kašalj". Ali, silno sam se namučila. Vratila sam se u vreme dizajnerske škole, kada se zahtevala velika preciznost. Morala sam da naučim pravila jer sam shvatila da, dok ih ne naučim, neću imati slobodu da iz njih izađem. Duhovnik mi je iskreno rekao: "Ne znam šta ću s tobom. Nisi baš nadarena za ikonopis, nisi nadarena ni za pojanje, idi bar nauči domaćinstvo i poljoprivredu!" Mučila sam se jer nisam htela da preslikavam, već da savladam veštinu srednjovekovnih slikara - priča monahinja.
       
      Послато са Lenovo K53a48 користећи Pouke.org мобилну апликацију
       
       
       
    • Од Милан Ракић,
      Kada sam prvi put otišla na večeru kod moje drugarice Sherry, ugledala sam rupe od metaka na njenim belim kuhinjskim ormarićima. Sherry mi je bila nova drugarica, u stvari jedina, jer sam tek bila stigla u Majami. Njena majka je videla šta gledam i objasnila mi: „Tu se Shane upucao“. Shane je bio Sherryin rođak. Njenu majku je najviše pogodilo to što se upucao pištoljem njenog muža. Bila sam suviše pristojna da bih pitala da li je Shane izvršio samoubistvo ili je stradao nesrećnim slučajem. Imao je 16 godina.

      Johnson Valley, USA, foto: Neda Radulović-Viswanatha
      Čim nam se pridružio, Sherryn tata mi je pokazao svoju ogromnu zbirku pušaka. Komad po komad. Ćutala sam i klimala glavom, jer nisam znala šta da kažem. Imala sam 21 godinu i doselila sam se u Majami jer sam mislila da je Njujork suviše opasan (da, znam – sada znam). Svaki momak sa kojim sam izlazila u Majamiju davao mi je svoj pištolj da ga nosim u torbi dok smo van kuće. To mi je postalo normalno. Amerika mi je bila u krvi, doslovno – otac mi je Amerikanac – i pretpostavljala sam da biti Amerikanac znači upravo to.
      Moj otac je mojoj majci pružio američki san: bekstvo iz varošice u Safolku u zemlju pontijaka i ogromnih frižidera. Toliko je volela Ameriku da se dva puta udavala za Amerikance (između njih i za jednog Engleza). „Tvoj otac mi je poklonio divan mali revolver“, rekla mi je jednom. Za nju je to bio glamurozan detalj, kao njene mentol cigarete – pravi damski pištolj.
      Odnos Amerikanaca prema posedovanju vatrenog oružja varira od države do države. SAD su u stvari skup različitih zemalja. Na primer, kada sam se 80-ih godina vratila u Njujork, opšti stav je bio da je nasilje vatrenim oružjem najgori mogući zločin. Otišla sam u Ameriku jer sam verovala da ću tu ostvariti svoje snove. Ubrzo sam shvatila da je američka kultura suštinski različita od britanske. To se ne vidi na prvi pogled zbog iluzije sličnosti koju stvara popularna kultura. Britanci masovno veruju da poznaju Ameriku zato što su jednom ručali na Menhetnu: oni su isti kao mi samo su im porcije veće i kada bi nas slušali, svi njihovi problemi bi bili rešeni.
      To je naravno samoobmana. SAD su nesaznatljive i samima sebi, što najbolje pokazuju izbor Donalda Trumpa za predsednika i debata o kontroli oružja. Gnevni belac sedi u Beloj kući, pa gnevni belci koji ubijaju mnogo ljudi iz vatrenog oružja ne mogu biti teroristi. Reakcija građana na masovna ubistva je kupovina još vatrenog oružja da bi se bolje zaštitili. Ovaj mentalitet je mnogima od nas nerazumljiv. Amerikanci prosto imaju pojačanu sklonost da se ubijaju vatrenim oružjem i opijatima. Oni žive u strahu od terorizma koji nadire spolja, preko nekog mitskog zida, a zapravo je teror deo njihove kulture.

      Posle svakog masovnog masakra navode se iste brojke. Procenjuje se da SAD imaju najveći broj komada vatrenog oružja u privatnom vlasništvu – 2012. godine navođeno je 300 miliona komada u posedu približno jedne trećine stanovništva (dovoljno da svaki muškarac, žena i dete u Americi imaju svoj pištolj ili pušku). Druga zemlja na ovoj listi je Jemen. U SAD svakoga dana 18 mladih ljudi izgubi život od metka. Pored toga, samoubistvo – najčešće iz vatrenog oružja – drugi je po redu uzrok smrti Amerikanaca od 15. do 34. godine.
      Jedan od najtužnijih delova potresne knjige Garyja Younga Another day in the death of America / Još jedan dan smrti Amerike je onaj kada roditelji upucane dece priznaju svoje olakšanje. Majka Tyshona Andersona, koji je u 18. godini ubijen u obračunu bandi, kaže: „Bar više ne moram da brinem da li on puca u nekoga ili neko u njega.“
      Svaki pošteni američki liberal može da se pozove na Australiju, gde je kontrolom oružja smanjen broj ubistava. Zakoni bi mogli da nametnu niz provera pre nego što se nekome odobri posedovanje oružja. Pa ipak, to se ne dešava. Na američkim sajmovima oružja čovek se oseća kao antropolog u nekoj stranoj kulturi. Ko su ti ljudi? NRA (National Rifle Association) je moćna organizacija, a nedavno smo na ulicama Šarlotsvila videli samozvanu lokalnu miliciju. I to nije samo zaostala i „zanemarena“ Amerika, već zemlja strana zapadnom posmatraču.
      Narativ o decentralizovanoj državi podrazumeva i mahanje drugim amandmanom, ali deo problema s kontrolom oružja je upravo reč „kontrola“. I Obamacare je odbačen kao nešto što ima veze sa kontrolom. Uznemirava me to što ne vidim rešenje za masovna ubistva u Americi, u smislu da ne volim američku zavisnost od kola, ali ne mogu da zamislim tu zemlju bez njih.
      U debati o kontroli oružja prevladala je slika o dva sukobljena dela društva koji preteći kruže jedan oko drugoga. Čini se kao da je veliki deo Amerike izgubio karakteristike razvijenog zapadnog društva. Pogledajte stepen nejednakosti, stopu dečjeg mortaliteta, zavisnost od narkotika, fenomen samoranjavanja. Odbacivanje centralizovane države je deo američkog shvatanja slobode. Posledica toga je da mnogi ljudi američku kulturu sve manje doživljavaju kao svoju.
      Kada me je jedan bivši američki policajac učio da pucam, naglasio je da deca što ranije treba da stiču to znanje. „Sa koliko godina po vašem mišljenju dete treba da dobije svoje prvo oružje?“ upitala sam ga.
      „Tri.“
      Suzanne Moore 
      Prevela Slavica Miletić 
×
×
  • Create New...