Jump to content
  1. obi-wan

    obi-wan

  2. Anjuska

    Anjuska

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Поуке.орг - инфо
      Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи   Христос Васкрсе!     Уз ову, увијек актуелну, Његошеву мудрост, лијепо иде и она народна како су ”у страху велике очи”. А те сам ”велике очи страха” видио прије неки дан када ме је непознати пролазник сликао телефоном испред Цетињског манастира док сам стајао са калуђером и разговарао (службено, наравно), на дистанци мањој од два метра. Калуђер ми је одмах рекао да му се чини како смо усликани, а ја му одговорих: ”Ма шта ти је, оче, учинило ти се. Момак је причао са неким телефоном. Ко би, нормалан, сликао мене и тебе док причамо”? Испоставило се да је монах био у праву, јер је убрзо стигла опомена из полиције. Пријављено је, уз достављене слике, да су ”два попа” у сред бијела дана, стајала – замислите – испред Манастира, на непрописној дистанци!   Нека се преброје читаоци овог текста који већ љуто жале што ме полиција није одмах ухапсила (умјесто што је слала опомене), али дубоко вјерујем да је далеко више оних који су згрожени поступком ”пролазника”. Јер, по којој математици су ”два попа испред Манастира” већа опасност по себе и људе од рецимо ”два радника на градилишту”, или од ”касирке и купца” у маркету, или рецимо – ”два полицајца на кружном току”, ”двије пекарке пред пекаром”…итд, итд…? Укаљани образ ”пролазника” не памтим, а надам се да ће му исти бити чистији и хуманији кад скине маску ове гротескне представе. Представе у којој пристајемо на улоге шпијуна. Убијеђени да ”Богу службу чинимо”. При том – спроводећи оштрије мјере од оних званично прописаних!   Морамо бити опрезни, и треба да поштујемо све државне и здравствене прописе донијете у овој ситуацији, али ако се боримо за живот, онда тај живот не смије да стане. У противном се крећемо у парадоксалном правцу самоубиства – да бисмо, наводно, сачували живот. Не смије живот стати, не само у погледу здравља, кретања, удисања ваздуха – а све то сходно прописаним мјерама – него живот не смије стати ни у погледу морала. Ко нас је и када научио да полицији пријављујемо комшије, пријатеље, браћу – чак и онда када они не праве никакав прекршај? Зар ће корона вирус да заустави оно људско (међ)у нама? Ако хоће – тај вирус неморала биће гори од ковида. Јер биолошки вирус је једно бесловесно створење коме стручњаци приписују одређену интелигенцију, али дефинитивно тај нема образа ни части. А људи су створени по ”образу” Божијем, па се, кад остану без њега, сматрају и називају – безобразнима.   Треба поштовати мјере које штите здравље, али једнако тако морамо сачувати и људско достојанство, да бисмо – кад све ово прође, а проћи ће – остали да живимо као људи. Бар ми Црногорци, некада смо знали, да има поступака послије којих – ако их човјек учини – не вриједи даље преживљавати. Зато Његош брине што се често дешава да људски образ бива укаљан страхом за овај живот. У преводу на савремени језик – образ је пречи од живота.   Јасно ми је да у ванредним стањима попут овог нема простора за велику расправу око изречених мјера, али ме прође језа од ове наше домаће ”заљубљености у страх”. Од нестрпљења којим се чека ”команда с врха” да би се – сачувао поредак, одбранила држава, спасио живот… небитно. Друштвена одговорност се огледа баш у оваквим збивањима, међутим – ту причи није крај. Начин на који се та друштвена одговорност исказује осликава и различите типове друштвене свијести. А ту је спектар широк: од просвећеног и правно уређеног друштва (у ком је родољубље скопчано са етиком и стандардима једнаким за све) до заједница којима су баш ове не-прилике окидачи за почетак утркивања у непочинствима. А што је већа диктатура и једноумље, то су веће шансе да то непочинство неком алхемијом постане херојство.   А да не говоримо о ширењу панике и страха, који су управо у супротности са здравственим стандардима прописаним за ове ситуације. Сви смо чули за мјеру да се вјерски обреди у вјерским објектима обављају без присусутва грађана. Али – на једној сахрани, у најужем породичном кругу, смије ли доћи поп, на позив породице? Није јасно прописано?! Па ипак, митрополит Амфилохије је већ одавно медијски ”стијељан” због таквог поступка! Комуналци који су били неопходни за спровођење сахране (њихова јавна служба и умијеће) нијесу прекршили прописе, али Амфилохије јесте?   А зашто се сликају попови?   Што каже наш народ – ”очи не помажу”! Нешто се десило са нашим очима, па ”не умију ”да виде како је свештеничка служба једнако јавна и друштвено корисна, бар као грађевинска, комунална, пекарска или љекарска. Да – уз све потенцијале да сваки припадник наведених служби може да направи и неке катастрофалне грешке – оне, кад се раде како треба, доносе друштвену корист, свака на свој начин. Међутим, неко је направио ”припрему” за анимозитет према свештеницима.   Још док смо се борили за поправку или замјену антиуставног закона, били смо етикетирани као ”противници државе”. Пред саму појаву епидемије у Црној Гори, имали смо исказану спремност представника Владе да ”разговарају о промјени” поменутог закона. Они, таквом спремношћу, нијесу постали издајници државе, али Црква – настојањем да се закон измјени – јесте остала непријатељ, у главама оних који су овој Влади одани. Прије тога, Црква је некима била проблематична због придјева ”Српска” или због тробојке у њеној службеној застави, или због тога што су неки њени свештеници држављани Србије или БиХ – иако имамо селектора државне репрезентације који је управо тај – страни држављанин. Фудбалску и људску легенду Хаџибегића помињем да разобличим лудило оних који не гледају како неко обавља свој посао, него одакле ко долази. Већином Црногораца руководи страни држављанин! Може у фудбалу, а не може у парохији?! А не бисмо имали ни парохије, ни богословију, ни владике у црногорској књажевини и краљевини да није било ”извањаца” у мантији.   А сад су – у великим очима страха – православни хришћани постали опасни по здравље због свог обреда! Такве гадости пишу (опет они!!!) страни држављани. Али наједном, на ову дјелатност странаца нијесмо гадљиви, него их ширимо просторима који себе зову ”црногорски медији”! А уђимо само у црногорске музеје, прочитајмо црногорску историју, ослушнимо наше народно предање – па ћемо као учеснике баш таквог обреда препознати наше претке. Бар оне од Ивана Црнојевића до данас. Зар они нијесу знали за заразне болести? Је ли ритуал коме су приступали споменик њихове непросвећености? Или је овдашња антицрквена пропаганда споменик – макар – недостатка принципа и подједнаких аршина за све?   Заражени смо вирусом страха једних од других у савремености, и страха од онога шта су били и у шта су вјеровали наши преци. Страх нас је толико изобличио да ако станемо пред огледало, и ту ћемо, вјероватно, тражити довољно велику дистанцу (самих од себе) како не бисмо видјели ко смо и какви смо стварно. Да нам не би – од нас самих – прешло нешто заразно. А какав је то живот без сопственог одраза?   Ваистину Васкрсе!     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Патријарх Иринеј у ексклузивном васкршњем интервјуу за "Блиц" о опасном времену у коме живимо, литијама у Црној Гори, Kосову и борби са невидљивим непријатељем.     Славићемо Васкрс онако како можемо да га славимо. Чињеница је да нас је посетила једна страшна болест, епидемија која је захватила не само наш народ него читав свет. Надлежни и упућени у те проблеме имају своје мишљење и то изражавају у виду опомена народу и то сигурно треба уважити, слушати и применити, прича у ексклузивном васкршњем интервјуу за "Блиц" Његова Светост Архиепископ пећки, Митрополит београдско-карловачки и Патријарх српски г. Иринеј.   Велики хришћански празник дочекујемо у време пандемије која је зауставила живот, па ће и недељне литургије бити другачије од оних на које смо навикли, а верници ће их посматрати из својих домова.   -Ова болест преноси се комуникацијом, додиром, погубна је за оне који имају и друге здравствене проблеме, брзо се преноси. Наша је порука да имамо у виду све те опомене које надлежни и упућени препоручују, тога се придржава и Црква. Ово није први пут да овај велики празник прослављамо на сличан начин, нажалост, Београд је два пута бомбардован на највећи празник, први пут су то учинили Немци, други пут савезници, и тада је платио цену и поднео велики жртве. Надамо се да ово неће дуго трајати, како нас уверавају стручњаци, епидемиолози и остали, вирус полако почиње да слаби. Треба све учинити, све што зависи од нас да прихватимо мере и да их се придржавамо.   Председник Вучић вас је замолио да имате разумевања за ове ванредне мере, вернике такође. Kако ће изгледати Литургија и васкршња недеља?   -Имам пуно разумевања за став државе, поготово председника Вучића, који се заиста залаже да помогне своме народу. Ми то прихватамо, мада смо били и мишљења да је могло да буде некаквог благог изнимка. Страх је велики и оправдан, схватамо и прихватамо став надлежних и Црква ће се тако и понашати. Препоручујем народу да прихвати оно што људи од струке говоре, да се придржавају упустава. Лепо је доћи на велики празник у цркву, али ово је изузетан један тренутак. Можемо се Богу молити и у своме дому. Боље је у дому сабрати своје мисли и своје жеље и своје срце, него бити у цркви а мислити о нечему другом. Да се Богу помолимо, да размишљамо о празнику, о његовом значају и значењу, то можемо и у своме дому. Надамо се ће време ово проћи па ћемо се молити Богу и у дому и у нашој цркви.   Kакви су иначе односи државе и цркве, да ли разговарате о важним питањима?   -Хвала Богу, нисам рођен у комунизму, али сам одрастао у комунизму и знам то време какво је било. Благодарим Господу и онима који су сада на власти. Однос цркве и државе је онакав какав треба да буде. Држава води свој посао, своју бригу, Црква води своју и влада један хармоничан однос између Цркве и државе. Држава има пуно разумевања за потребе цркве, не само наше цркве, него и свих других верских заједница и ту немамо никакве примедбе, само похвалу и захвалност.   Закон о слободи вероисповести који је усвојен у Црној Гори изазвао је снажну реакцију верника и поруку „не дамо светиње”. Пре неколико дана сведочили смо привођењу митрополита Амфилохија и других свештених лица. Kако ће се завршити овај неправедни и насилни покушај отимања имовине СПЦ?   -Нажалост, власт Црне Горе поступила је са црквом горе од Турака. Ни Турци нису атаковали на црквену имовину и наше светиње у Црној Гори, било је ту рђавих односа власти турске према цркви, али нису имали такав став какав има данашња власт тамо. Атакују на оно што је највећа светиња за један народ, од Острога и Цетиња до других светиња, а шта је позадина и шта је жеља - вероватно да се домогну имања црквених, ал‘ та имања која црква има нису од јуче, она су вековима припадала цркви и народу. Црква живи у народу и са народом и све оно што има припада и цркви и народу. Не видим разлог за такав став, такав однос од оних који су наследили Његоша, краља Николу, књаза Данила, који су поштовали своју цркву, да тако данас поступају. Верујем да је данас у позадини нека политика, много дубља него што се тиче само цркве. Мора се имати у виду да су светиње народне, да припадају и цркви и народу државе Црне Горе. Ово није наишло на одобравање нигде у свету, све црквене заједнице су дале став да је то неприхватљиво, да је то закон безакоња. Надам се да ће ови који данас воде Црну Гору то увидети.   Свакодневне литије су обустављене због вируса корона, раније су подршку пружили и велики спортисти Новак Ђоковић, Никола Миротић и многи други. Шта бисте поручили народу који се окупљао?   -Ја сам две и по године као професор богословије у Призрену одлазио често у Острог. Имао сам прилике да видим и упознам садашњу Црну Гору и ово што се данас дешава, да се народ дигао да заштити цркву и светиње, то је за мене једно велико чудо. То се некада није могло десити. Нажалост, нигде није црква била запуштена као у Црној Гори. У Никшићу постоји диван Храм Светог Василија Острошког, дуго је некада тамо био један диван председник општине који је неколико пута застакљивао цркву. Они дању застакле, у току ноћи неко полупа, тако да је морао и да нађе два стражара да чувају цркву ноћу. А данас, читав Никшић се дигне и дође у храм, направи велику литију, то је заиста једно чудо нашег времена. Ту велику заслугу има митрополит Амфилохије, његовим доласком је настао преобраз Црне Горе, позитивна промена, враћање народа цркви и вери, обнова храмова. Вратио се живот монашки и свештенички, и данас је то једна жива и активна црква. Вероватно је и то нешто што смета потомцима бившег режима.   У Црној Гори траје тај бунт. А мислите ли да ће се српски народ икада помирити с тим да Kосово буде изван Србије?   -То никада! Нажалост, наш највећи проблем је што је народ силом морао да напусти Kосово и Метохију, па је она остала без народа. Оно што је требало учинити када је дошло до преоговора са моћницима овог света, требало је тражити да се народ врати на Kосово и Метохију. Да је то учињено, друго би било. Сила отме земље и градове, отеће вероватно и Kосово. Мада се прилике мало мењају у свету, како према Србији тако и према Kосову. Није немогуће да дође и друго гледање на те односе. Али, у души, у свести и савести српскога народа Kосово не може бити одвојиво од историје и народа у Србији. Све што је вредно у нашој историји, нашој култури, почетак је на Kосову. Наше највеће светиње су тамо, од 1.300 светиња, многе су нажалост порушене, али све припадају нашој историји. Ја не могу никада да замислим да Призрен у коме сам био 15 година буде једног дана у рукама неког другог народа, као ни Пећка патријаршија, Дечани... Надам се да ће они који управљају овим светом то увидети и да ће се наћи начин да Kосово остане у оквиру Србије.   Пре пар месеци вам нису дали да обиђете Пећку патријаршију. Kако сте доживели ту забрану?   -Да, тражили су ми да имам дозволу да уђем. Ја сам рекао да дозволу нисам тражио нити ћу икада тражити. Ја идем својој кући, моја званична резиденција је Пећка патријаршија. Они ту нису прихватили, помогао је владика Теодосије код те силе на Kосову, да ме пропусте. То је најбоља слика односа оних који су данас на Kосову према историји Kосова и српског народа.   Спекулише се да се Србији нуде разне ствари у замену за признање Kосова. Kако видите да ће се разрешити „косовско питање”?   -А шта може свашта да добије? Празна обећања. Шта може да замени губитак Kосова, нема те замене. Ми смо на Kосову дуго живели с Арнаутима, тако су их звали, па Шиптарима, Албанцима, нису нам сметали, било је места где су односи били врло добри. Овде су интереси великих сила да се Србија искључи са Kосова. Ми се уздамо у свест добрих и паметни људи, али и у Стефана Дечанског који је у Дечанима, гробове архиепископа пећких, у оне светиње и сву ону крв која је проливена на Kосову, уздамо се да ће бити сачувано.   Овај вирус нас је затворио у куће, открио можда и да смо се пречесто бавили неком животном формом наместо суштином, да живимо опште време отуђења и самодовољности.   -Морамо да се мало замислимо и запитамо откуд то да овај вирус обухвати читав свет. Наш народ каже „нема последица без узрока”. Овде су последице духовне и моралне природе. Ово није по вољи Божијој али није ни без допуштења Божијег, да се мало човек и замисли, па види мало и свој однос и према свету и према Богу. Ово је нешто што није само људско, има ту и других утицаја, духовних утицаја. Вероватно ћемо се сад вратити човеку, мало да се одвојимо од моћи и изума који су усмерени против човека, да размислимо о себи и свом живота на земљи. Да размислимо и о нашим ближњима, ова зараза опомиње на то, да бринемо о себи али и нашем ближњем.   Наш народ за породицу зна да каже „домаћа црква”. Модерно време доста је искривило представу о породици.   -Нешто што је најугроженије у нашем времену, ништа није толико убијено и угрожено као породица, и то верујем да је плански учињено. Не само да народ назива породицу домаћом црквом, то су и речи апостола Павла, он поздравља породицу, домаћу цркву. Једна породица представља и малу духовну и телесну заједницу. Све вредности које су се неговале и које се негују имају корен у породици. Деца оно што најпре науче и што најтрајније буде у њиховом животу то је оно што су научили у својој породици. Некада је породица била прва школа, васпитање, увођење у живот, неговање вредности људских и човечанских. Нажалост, данас је породица разбијена. И задатак је културе друштва да обнови породицу.   На челу СПЦ сте десет година. Тим поводом рекли сте: „Живимо у времену када није лако бити на неком високом положају, па тако није једноставно ни бити патријарх.” Kако видите пут СПЦ наредних десет година?   -Данас је тешко и незахвално бити било какав старешина, вођа, било предузећа, друштва, било породице. Многе вредности су доведене у питање, некада је наш човек мислио о породици, о отаџбини, једној широј породици. Нажалост, мало има људи који имају један шири поглед на друштво, на заједницу као на заједницу породичну, више су присутни интереси. Интерес доминира над свим интересима. Породица је ту жртва, ту је наш проблем велики, ту црква мора да има посебну улогу у формирању и одржавању породице. Можда ће нас и ове прилике мало довести к себи и почећемо мало да мислимо шире и дубље него што је лични интерес и моменат.     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Поуке.орг - инфо
      Једноставно, вера је овде јача од страха. Тамо где нема вере, наступају страх и паника, овим је речима описао ситуацију у Рашко-призренској епархији Његово преосвештенство владика Теодосије за Радио Светигору. Срби су са Косова научили на недаће и тада се показује њихова вера, а у малом су навикли да им буде добро.     „Ми као свештенство и монаштво храбримо наш народ. Кажемо да нешто што је привремено, није нешто што ће стално бити и што стално траје. Некада се треба мало притајити и притрпети, заклонити док прођу олује, буре, епидемије, болести и пошасти. Треба бити мудар па се склонити са пута свим тим напастима, али не смемо губити веру и наду – оно што нас је све време одржало и што нас као хришћане може одржати у свим овим данима“, казао је владика рашко-призренски Теодосије у недавном видео укључењу за Радио Светигору.   Нарочито је на Косову и Метохији током историје било много ратова, епидемија и тешких догађаја, подсетио је такође, на шта је српски народ навикао на Косову, и када он показује каква је његова вера.   „Било је овде и у ратним сукобима и таквих невоља да су људи спашавајући свој животе, морали да напуштају своје домове. Други су живели под оружаном заштитом војника НАТО/КФОР-а. Ми смо навикли на један посебан режим живота, тако да ово што се сада догодило и ове привремене мере које су уведене, није нешто ново за наш народ на Косову и Метохији, само једна у низу мера где се ми опет вежбамо у ономе колико смо истрајни, колико смо одани овој светој земљи, нашим светињама и колико имамо вере.“   „Као да Господ непрекидно шаље ова искушења и невоље да би проверио нашу веру да ли смо окренути њему и непролазним вредностима, или смо везани за пролазне материјалне ствари – а из тога се рађа страх а неретко и паника“.   Епископ Теодосије је казао да епархија са народом „живи свој живот“, али тренутно у ванредним околностима и слушајући савете здравствених радника.   „Не желимо да ми као хришћани будемо изван неког проблема, у смислу да нас неко окриви да смо ми можда кривац или преносилац болести или заразе, али све то радећи и тако живећи, мислимо на онај живот који нам је Господ обећао.“   „Живимо у нади, не очајавамо. Сходно приликама се понашамо и чекамо боље сутра“, казао је владика.   Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте   Говорећи о томе колико су у ванредној ситуацији услед пандемије погођене средине јужно од Ибра у којима живи преостало малобројно српско становништво, владика каже да је привилегија за Епархију ташко-призренску да „и у маломе можемо бити задовољни и срећни“.   Подсетивши на речи из Светог писма „Кад једном од ових малих учинисте, мени учинисте, кад гладнога нахранисте, нагога оденусте, оног у тамници посетисте“, владика је казао да своје свештенство посебно саветује да поред службе, увек буду окренути према ближњем и да се саосећају.   „Тога данас има много на Косову и Метохији. Не само ми овде, него наша браћа, који су далеко они преко, нас пружају помоћ. То све добро функционише. Срећан сам због свега тога“, казао је.   Истакао је важност рада епархијске хуманитарне организације „Мајка девет Југовића“, у којој се свакодневно храни преко 2000 људи. Потврђујући да су околности рада и ове организације која ради под епархијом сада теже услед рестрикције кретања и окупљања људи, Епископ Теодосије нагласио је да су наишли на разумевање полиције, како би радници на газдинствима и у другим секторима ове организације наставили да достављају храну најугроженијем становништву.   Са друге стране, и Епархија рашко-призренска помаже другим структурама, каже владика, како би се смањили социјални проблеми, а они доставили помоћ и у чему успевају.   „За сада немамо већих проблема. Нема глади. Продавнице су још увек снабдевене, апотеке, можда тренутно ако нечег нема – стигне. Једноставно, народ се некако умирио и стекао сам утисак да у малом је задовољан, да не буде горе и да што пре ово прође.“   Епархија рашко-призренска донела је 19. марта низ упутстава о понашању верника и свештенства у пандемији коронавируса, а једна од њих јесте и та да ученици Призренске богословије тренутно бораве код својх кућа. Настава се ипак обавља интернетом.   „Нисмо заједно али као да смо заједно. Имамо комуникацију. Свакодневну одржавамо најмање три часа по разреду у току дана недозвољавамо да нас ишта спречи на нашем путу и у ономе што нам је дато од Бога, да ширимо реч Божју, да васпитавамо будуће свештенике.”   Призренска богословија и даље живи, каже владика, додајући да су у овој ситуацији нарочито манастири важни. У њима тренутно се не примају гости, али се служе литургије и монаси и монахиње са Косова и из Метохије се, додаје владика, моле за све који су у својим кућама или се лече.   Вера је овде јача од страха   Он је подсетио на обнаваљање манастира посебно оне који су страдали у мартовском насиљу 2004, сведочећи да је вера јача од страха.   „И као што је Господ био само три дана у гробу, тако и ове наше светиње нису дуго биле у гробу. Опет су обновљене. У њима се служи Литургија и некако су засијале Васкршњом светлошћу и некако нам више значе него пре страдања.“   Подсетивиши на то да је он са братством и сестринством и целим народом прошао рат, истакао је да је преданост вољи Божјој за њих на првом месту, а потом:   „Да чинимо све што нам препоручују да као одговорни грађани и озбиљни, сами не допринесемо искушењу. Не смемо ми кушати Господа свога, али не смемо бити ни као они без наде и немају вере. Да само рационално приступамо. Сада не треба инсистирати да физички будемо присутни у цркви. Када је двоје троје сабрано у моје име, казао је Господ, они који се моле, моле се за све. Не треба да ми малаксавамо вером и духом, већ да се молимо.“   Апеловао је на придржавање упутстава које су здравствених власти, као и Свети архијерејски синод прописали.   „Не смемо да будемо сада претерано слободни и да не кажем под знак навода – претерано побожни, да том својом слободом можда не би угрозили друге. Морамо да мислимо на друге. Не смемо да будемо себични – ја морам да будем на Литургији, иначе нема ми спасења”, казао је владика и истовремено подсетио на више периода у историји када су људи били у збеговима, страдањима, ратовима и болестима, па су и даље били у вери и молитви.   Монахиње Девича у изолацији али радост на њиховом лицу   За пет монахиња манастира Девич, у којем се чувају мошти Св. Јоаникија, владика Теодосије каже да сестринство живи непрекидно у изолацији, али да су монахиње срећне, да се моле за све људе а да помоћ стално стиже са свих страна.   „Када сте у дворишту са њима, у цркви, не можете да стекнете утисак да су оне изоловане. На њиховом лицу се види радост, види се осмех, види се да су задовољне. Ја се упитам – а како то кад људи који живе у многобројним градовима, не могу то да доживе? На њиховом лицу се не може види та радост, и онда сетим се да у суштини наша права радост и мир долазе од Господа – изнутра. Није то нешто споља да треба да се посебно догађа да бисмо доживели ту непролазну истинску радост.“   Владика је рекао да је Девич велика светиња пре свега због моштију Св. Јоаникија, које зраче и уливају веру и оптимизам, те „има ли нешто лепше живети на таквом месту“, нагласио је признавши да можда људи то не могу да разумеју.   „Те монахиње заиста имају свега. Кад кажем свега, то је Господ тако уредио јер су се многи, многи људи окренули Девичу, Дечанима, Пећкој Патријаршији, Зочишту, Гориочу, другим манастирима. Има наших двадесетак манастира. И као по неком упутству шаљу све што је њима неопходно, а ти монаси и монахиње се моле за све приложнике (…) Некада нас невоље зближе. Некада разна искушења као ова данас чине да више поглед окрећемо ка Небу и да се више сећамо Бога а то у суштини треба хришћанин да буде. Ту није Црква у опасности. Најмање је у опасности тамо где се страда, где су искушења. У опасности је тамо где је изобиље, грех, где се мање помиње Бог.“   Да чинимо добра дела   За ванредне мере које су зваладале планетом и пандемију коронавируса, владика каже да је то тест Божји који треба да се положи.   „Да из њега изађемо још бољи и чвршћи, а не да нас болест помори, да не сумњамо, или да нешто буде што није добро. Бог је Бог добра и кад пусти на нас искушење и невољу, то је да изађемо још бољи“.   Како је то када се изађе бољи?   „Вера треба да је много јача и молитва усрднија и да изађемо јачи и да се још више окренемо једни другима. Шта је потребно? Потребна је врлина да чинимо добра дела, дела милосрђа, да имамо љубав, да истрајемо у молитви, да бдимо како у црквама, тако у свом дому. Све је то за нас лек. Да чувамо своје срце, свој ум, своје очи“, поручује Његово преосвештенство владика рашко-призренски г. Теодосије гостујући на Радио Светигори.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Поуке.орг - инфо
      Демон те искушава, говорећи: Где можеш побећи? Нема ти покајања; нема ти излаза. Ово припада непријатељу који покушава да те учини изгубљеним; док те туга по Богу не напада, већ говори: Не буди уплашен, покушај поново; зна да је човечанство болесно и снажи нас.     Веруј ми, ако знаш Ко је са тобом, нећеш се бојати ничега чиме свет прети.   Дакле, клечање пред Богом је када човек не верује у своју снагу, већ усмерава веру у помоћ Божију, јер нас Он спасава.   Имајте поверење у Бога. Онда ћете заборавити на своје бриге и постати Његови сасуди. Невоља показује да ми нисмо поверили свој живот Христу.   Једну ствар требамо имати чврсто на уму, будући да смо створења Доброг Бога и спојени смо са Њим, док Он управља мањим и већим стварима које нас се тичу, ми не можемо подлећи нечему што није воља Божија. Истински не можемо подносити нешто што је болно, осим ако се не може разумети да нам то доноси нешто боље.   Када је живот пун невоља, људи добијају осећај да их је проклетство и гнев Божији обузео. Али када прођу ова искушења, видеће да их је предивна Божија Промисао пажљиво заштитила у свим аспектима њиховог живота.   Када човек ходи у страху Божијем, он не зна за страх.   На основу: Авве Исаије, Светог Симеона Новог Богослова, Светог Макарија Великог, Светог Василија Великог, Светог Порфирија Атонског, Светог Софроније од Есекса     Извор: Епархија жичка
    • By Поуке.орг - инфо
      Како тренутна ванредна ситуација уведена у Републици Србији утиче на свакодневни живот хришћана, колико медији утичу на наш живот, нарочито у овој ситуацији, питамо шта се дешава са освећењем васкршњих водица, светим причешћем...    Звучни запис разговора   "Важно је да не стварамо атмоферу панике, већ да заиста искористимо ово време као православни хришћани, да схватимо да без обзира на искушење у коме се данас налазимо и које је дошло изненада, треба да се потрудимо да колико год можемо у овим условима искористимо за све оно што до сада нисмо могли и често се и жалили због тога", каже о. Арсеније мислећи пре свега на време које не проводимо у кући, немамо времена за своје ближње и друге људе, за читање и друге душекорисне активности. Многи људи су у великом страху и паници ових дана, каже наш гост и упозорава да "човек у стању страха не реагује онако како би требало, губи се могућност расуђивања".     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...