Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  • Optionally enter a message with your report.

    ×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

      Only 75 emoji are allowed.

    ×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

    ×   Your previous content has been restored.   Clear editor

    ×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      „Ништа у свету не чини човека тако ништавно маленим као страх од смрти.“
      свети Владика Николај

      Страх од смрти није нова појава. Она постоји од када и човеково бивствовање на земљи, од када је упознао своју пролазност и уплашио се ње. Страх од смрти заправо је и један од основних људских покретача. Од најранијих философских промишљања, тема односа према смрти била је неизбежна. Ово је лепо дефинисао немачки мислилац Мартин Хајдегер, ставом да је човек биће-ка-смрти. Заиста, оно што дефинише човека као личност је његов однос према смрти! А тај однос не мора бити негативан. Смрт је наша реалност, део наше природе, и према њој се мора створити однос који може бити и позитиван.

      Управо један типичан „хајдегеровски“ термин помоћиће нам да боље разумемо овај однос. То је појам – небиће. Како је страшна реч небиће! Много страшнија од речи – смрт, пролазност, умирање. Небиће, непостојање, ништавило... То је оно што заиста плаши човека, а што људи стављају у исту категорију са појмом смрти. Небиће је оно од чега човек бежи на све начине. Човек жели да живи вечно. Жели да живи и после смрти. То је исконско у човеку, каквог год погледа на свет био. Не плаши се човек физичке смрти, већ се плаши да иза њега неће остати ништа. Најтеже пада смрт оним људима који нису остварили себи постављене циљеве, оставили иза себе породицу или нешто по чему ће их памтити. И после смрти, човек наставља да живи кроз своје потомке. У супротном – нестаје, као да га никад није било. Постоје и други начин да се обезбеди бесмртност. Уметност је један од тих начина. Остваривањем себе кроз своја дела, уметник наставља да живи и после смрти. Док год живе његове слике, књиге, песме – он није коначно нестао. Дог год на свету постоји сведочанство о човеку, он није мртав, била то породична фотографија у соби, књига у библиотеци или слика у музеју, кућа или зграда остављена наредним поколењима, или просуто мало ракије током неке приче из прошлости „за покој душе“...

      Овако човек побеђује смрт, наставља да живи кроз оно што је оставио за собом. Ипак, чак ни то није коначна победа над небићем. Једног момента угасиће се породица, кућа и имање, нестаће књиге, слике, кафанске приче и уличне легенде. Неће бити ничега, јер колико год да је на трагу Вечности – и то је пролазно. Или би било пролазно, да смрт није коначно побеђена, Христовим Васкрсењем. Без Васкрсења, све ово би биле само тренутне победе и бег од неизбежног преласка у небиће. Само онај који је све „привео из небића у биће“ може нас од њега и избавити. Једино уз њега остварујемо Хајдегерово „ту-бивствовање“ и – постојимо.

      Та победа над пролазношћу сведочи се кроз Литургију. Христос нам је, на Тајној Вечери, оставио „везу“ са њим – Свето Причешће. Оно руши границе пролазности и спаја Вечност са временом. Једино кроз Свето Причешће ми саучествујемо у Бићу, једино тада заиста постојимо. Пролазност гаси постојање, а пролазност се побеђује једино Евхаристијском Тајном.

      Зато када верујемо у Христово Васкрсење, за нас смрт не може да представља страх. Јер Он је својом смрћу победио небиће. Својом жртвом он је обезбедио нама да, кроз Њега, и ми останемо у заједници са нашим ближњима. Али заједници коју смрт не прекида. За оне који ту Тајну нису доживели, смрт је растанак од ближњих. Уместо да „са надом на Васкрсење уместо надгробног ридања“ испрате ближње, такви људи не разумевши ову тајну, остају у агонији која је заиста равна паклу. Много пута сам размишљао гледајући такве сцене, колико су растанци тешки кад нема вере у Христа. А онда се сетим речи мог пријатеља на сахрани свог оца, када је говор завршио са уверљивим: „Видимо се!“

      Истинска Љубав не познаје растанке, јер и они су ствар пролазности, која је побеђена. Свети Јован Богослов не одваја Љубав према ближњима од Евхаристијске тајне „Ми знамо да смо прешли из смрти у живот, јер љубимо браћу; јер ко не љуби брата остаје у смрти“. Управо је Причешће сједињење са Христом, али и са „свима Светима који Ти од памтивека угодише: Праоцима, Оцима, Патријарсима, Пророцима, Апостолима, Проповедницима, Еванђелистима, Мученицима, Исповедницима, Учитељима, и са сваким духом праведним, преминулим у вери.“ Свака временска и просторна разлика је угашена. Христова жртва сједињује нас са Другима заувек.

      У филму „Носталгија“ Андреја Тарковског, у једном кадру налази се табла са натписом 1+1=1. Нешто касније, ово се у филму објашњава примером, по којим када једној капљици на длану додаш другу, то нису две капљице, већ једна. Има ли лепшег објашњења сједињења у Љубави? Савршену Љубав показао је Христос жртвом на крсту, а наше је да се уподобљавамо том идеалу, који нам је најближи у Литургијском сједињењу. Тада нам је подједнако близак свештеник који нас причешћује, пријатељ у иностранству, хришћанин у Сирији или Египту, давно преминули рођак... Тада смо сви Једно у Христу.

    • Од Логос,
      У суботу, 20. јануара/2. фебруара 2019. године, када прослављамо Светог Евтимија Великог, Његово преосвештентво Епископ шумадијски Г. Јован служио је Свету Архијерејску Литургију у Цркви Светог Николе у манастиру Јошаница, уз саслуживање архимандрита Доситеја игумана манастира Гргетег, јеромонаха Теофила (манастир Гргетег), протосинђела Николаја (манастир Саринац), помоћника архијерејског намесника беличког протојереја Александра Гајића, старешине Старе цркве у Јагодини, и владичанским ђаконом Урошем Костићем, са чтечевима Младеном Алексићем и Николом Љубисављевићем.   Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Осим приношења дарова Богу и прослављање овог дивног светитеља, повод за ово свечано окупљање био је и имендан игумана архимандрита Евтимија, као и монашење по чину велике схиме монаха Јована.   На Светој Литургији су појали протојереј Драгослав Милован, парох ракитовски протојереј Зоран Симоновић, парох рибарски јереј Далибор Сентић, парох сиоковачки јереј Иван Јовановић и верни народ.   Владика је у својој беседи након читања Светог Јеванђеља најпре је рекао: “.... да смо се окупили у овом Светом манастиру да би смо прославили Сведржитеља, Бога Који је свуда присутан, Бога Свезнајућег, Свевидљивог и ако ово имамо на уму онда немојмо да се заваравамо да кад погрешимо то можемо и сакрити”, јер Он зна и наша дела и помисли и осећања, али не само што смо учинили, већ и оно шта ћемо тек учинити, добро, или зло. “Ако, човек о томе размишља, онда ће се он трудити да живи по Богу, да живи са Богом, да осећа Бога”, јер се тако човек преслишава и онда се труди да угађа Богу, а тиме угађа и човеку, и обрнуто. А свако зло које чинимо, заправо, чинимо себи. Тако данас, прослављајући Бога, прослављамо и његовог угодника Светог Евтимија Великог, који је, с правом, назван Великим, јер је прослављао Бога у смирењу, у љубави, у подвигу, у посту и молитви. Све што је чинио, чинио је према ономе Ко је највеће Добро. “Ако погледамо живот Светог Евтимија, мићемо видети да је он био сав предан Богу. Да је он кроз молитву, пост, добра дела, већ, и овде почео да живи Царством Небеским”.     “У синоћњој стихири смо чули да он није својим очима дао сна, ни дремеж својим трепавицама, док није очистио своје мисли”.   О страху Божјем, као почетку мудрости, јер је страх Божји тај који нас још више приближава Богу, а за то је потребно уздржавање од зла, од чињења злих дела према ближњем. Такво уздржање имао је и Свети Евтимије Велики.   “Свети Евтимије је живео тако, јер је ипуњавао заповести Божје”... “Такође је испуњавао и заповести које смо читали у данашњем Јеванђељу о блаженствима...И шта Господ обећава онима који ипуњавају његове заповести, обећава оно штокаже на крају: “Радујте се у онај дан јер велика награда ваша на Небу”, а то је осми дан, незалазни дан, како читамо у Светом Писму”.   Такође, Преосвећени наглашава да нема спасења у осамљености, већ у заједници, јер смо сви ми Тело Христово, јер свако ко се затвори у себе, човек, породица, манастир, он ће пропасти, јер немају послушности, јер спасење је у послушности.  Након Свете Архијерејске Литургије и трпезе љубави, за коју су се потрудили наша браћа, монаси манастира Јошанице, на вечерњој служби, монах Јован је замонашен по чину велике схиме у схимонаха Јована.   Сам чин је предиван и ретко се виђа, а Владика је у беседи рекао и ово:     “Задрхтао сам са једне стране, јер како се види у овим молитвама, ти си данас добио још једног ангела чувара, али на жалост слабост људска иде толико далеко, да када човек добије анђела , на жалост се накалеми и онај нечастиви, а с друге стране по питањима, и одговорима које си ти давао, види се да ово човек не може да изнесе сам... јер је човек слаб да се одржи у оваквом анђеоском образу какав си ти данас примио на себе, али оно што је човеку немогуће, Богу је могуће”.     Извор: Епархија шумадисјка
    • Од Поуке.орг инфо,
      Каква је ситуација у Грачаници на дан формирања тзв. војске Косова новинарка Сенка Милош разговарала је са Александром Гуџићем, уредником историјско-документарних програма у Дому културе у том месту.

      Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције.
      „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић.
      Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић.
      „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник.
      Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини.
      „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић.
      „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик.
      Извор: Спутњик

      View full Странице
    • Од Поуке.орг инфо,
      Гуџић на посао путује из села Добротин које се налази десетак километара јужно од Грачанице. Сведочи нам да није приметио повећано присуство Кфора, али јесте повећано присуство косовске полиције.
      „Ако ме питате какво је расположење у народу, код обичних људи, морам да признам да влада страх, још од најаве косовских институција да ће формирати војску Косова. То је разумљиво, људи се боје поучени искуством из прошлости, када су, уз далеко мање поводе, Албанци излазили на улице, малтретирали и убијали Србе. Људи јутрос нису послали децу у Музичку школу, јер долазе из Брњице, плаше се, јер деца треба да прођу кроз Приштину“, каже Гуџић.
      Грачаница је од 1999. године седиште српске енклаве у којој живи око 12.000 Срба. Александра Гуџића питали смо и да ли се становницима тог места и околних села неко обратио да би их умирио пред данашње формирање војске Косова. Једина институција којој Срби на Косову и Метохији заиста верују је Српска православна црква, одговара Гуџић.
      „Свештеници охрабрују народ. Рекли су нам да будемо мирни, али и да останемо своји, на своме. То је порука коју шаљу уз савет да будемо достојанствени, а најважнија порука тренутно је да не наседамо на провокације, уколико их буде“, каже наш саговорник.
      Гуџић додаје да Срби са Косова и Метохије немају ни мало поверења у институције привремених власти у Приштини.
      „Не верујемо им и не признајемо одлуке институција те непризнате државе, исто тако немамо нимало поверења у организације које овде представљају међународну заједницу“, истиче Гуџић.
      „Међународна заједница није ни прстом мрднула када су 17. марта 2004. паљене српске цркве и када су Срби протеривани са Косова и Метохије. Није прстом мрднула ни 1999. године када је више стотина хиљада Срба протерано, тако да немамо поверења ни у међународну заједницу, ни у представнике власти у Приштини. Добар део њих је и одговоран за егзодус Срба са Косова и Метохије“, подсећа Гуџић на крају разговора за Спутњик.
      Извор: Спутњик
    • Од Логос,
      Протојереј Небојша Тополић, старешина храма Рождества Пресвете Богородице у Земуну, надовезао се данас на своје претходно гостовање, говорећи овога пута о изузетно раширеној појави нашег доба – страху од љубави. Шта је тачно у питању, које се то љубави ми у ствари бојимо, одакле тај страх потиче и да ли можемо да заповедимо некоме да нас воли, нека су од питања која смо упутили нашем госту.    Your browser does not support the HTML5 audio tag.
        Отац Небојша је подсетио на изузетну мисао блаженопочившег Патријарха српског Павла: „Ми не очекујемо да нас неко види бољим него што јесмо или горим него што можемо бити, него да нас види онакве какви смо“. „Тражећи наше грешке упознајемо своје биће, а човек себе најбоље упознаје кроз заједницу“ рекао је о. Небојша. Шта се дешава када прође занесеност и падну маске? Која су то права места и прави начини да се изборимо са својим страховима? А шта људи превиђају када се говори о љубави? „Страх од љубави је страх од упознавања самога себе“ каже наш гост.   Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Create New...