Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Епископ стобијски Давид у полемици са неким заблудама о црквеном питању у македонској јавности

Оцени ову тему

Recommended Posts

  Пише: др Александар Живковић

 

Занимљива је, свакако, појава да је од промене власти у Македонији и Православна охридска архиепископија (ПОА) добила могућност да се систематично обраћа јавности. Ту могућност највише користи викарни епископ стобијски Давид (Нинов), који је добио колумну у листу Слободен печат, коју преноси и сајт плусинфо.мк.

Ставови које износи епископ Давид, по себи нису спектакуларни, али су до сада у македонској јавности, када је проблем Цркве (непризнавања МПЦ од стране осталих Православних Цркава) били проскрибовани. У овом краћем напису само ћемо укратко представити оно о чему пише епископ Давид, и како му одговара "друга страна".

Најпре је епископ Давид у чланку "Аутокефалија!"http://plusinfo.mk/mislenje/3353/-avtokefalijata

подвукао да је до сада у македонској јавности преко неколико новинара, за које он сматра да су радили под утицајем безбедносних служби, створена слика да СПЦ из неке неправедне пизме не даје аутокефалију МПЦ. То није тачно, по епископу, из најмање два разлога: прво, СПЦ као озбиљна црква, мора да се придржава свеправославних договора, какав је онај својевремено постигнут у Шамбезију, да аутокефалију даје "мајка црква", али уз потписану сагласност свих Помесних православних цркава. Истина, документ о аутокефалији није био на дневном реду Критског сабора, али јасно је да и предсаборски документи обавезују СПЦ, као и остале помесне православне цркве потписнице тог документа (дакле све православне цркве). Додајмо томе да је и документима критског сабора дефинисано да Православну цркву чини 14 помесних цркава и дијаспора организована, за сада, по икономији, у епископске конференције.

Други разлог, из кога СПЦ не може да аутоматски призна аутокефалију МПЦ, јесте једноставна чињеница да помесна црка може да призна аутокефалију само оној црквеној структури која је њен део. МПЦ-ОА, међутим, не сматра се делом СПЦ, па је ту компликованост ситуације сасвим очигледна.

У чланку посвећеном прослави 50. годишњице неканонски проглашене аутокефалије МПЦ (1967-2017), насловљеном као "Јубилеј!"http://plusinfo.mk/mislenje/3474/jubilejot

стобијски епископ примећује да нико од представника македонске владе није дошао на ту прославу одржану у Охриду, и да, уз све тешкоће тог периода, СПЦ у време када је дала аутономију МПЦ (1958-1967) није правила проблем око њеног имена. Самовољно уздизање у аутокефални статус, довело је касније и до тешкоћа са називом саме цркве у Македонији, слично као што и држава сада има проблем са признавањем свог имена (најављује се и са македонске и са грчке стране да ће проблем бити решен до пролећа наредне године - прим. А.Ж.).

Није дуго требало да се чека на одговор из дела МПЦ-ОА на писање епископа Давида. Четири дана по објављивањеу његовог текста "Јубилеј!", 22. октобра 2017. на сајту религија.мк, појавио се текст митрополита струмичког у расколу г. Наума у коме је у самом називу чланка термин мајка-црква стављен под наводнике:http://religija.mk/majka-crkva/

Митрополит Наум се не обраћа, посредно, само епископу Давиду, већ и онима верницима МПЦ-ОА које је саблазнила активност бигорског игумана Партенија да Бугарску цркву прогласи "мајком црквом" Македонској. (Истини за вољу, архимандрит Партеније се већ и понаша као да је део Бугарске Патријаршије). По тези митрополита Наума "мајка црква" може да буде било која помесна православна црква која призна аутокефалност Македонској. Наравно, да струмички митрополит који је и раније износио нереалне предлоге, као онај о "јединству" Дионисенкове "Кијевске патријаршије", Мирашеве секте и МПЦ, и овај пут улази у мутне воде.

Надајмо се да ће у епископату МПЦ-ОА преовладати реалистичнија струја, која ће легитимно бранити интересе православних Македонаца, али и водити рачуна о канонским и фактичким односима у православљу. Написи епископа стобијског Давида, у том смислу, и од јерархије у расколу могу да се сматрају добродошлим.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Благословом Његове Светости Архиепископа пећког, Митрополита београдско-карловачког и Патријарха српског Иринеја, Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, на Духовски понедељак, 17. јуна 2019. лета Господњег, предстојао је евхаристијским сабрањем у храму свештене обитељи манастира Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку у Београду.
       
      Његовом Преосвештенству саслуживало је бројно свештенство Архиепископије београдско-карловачке и других епархијâ наше помесне Цркве. У наставку Свете Литургије, Владика Иларион је служио четрдесетодневни парастос новопрестављеног схиигуманији Анастасији, која се у Господу упокојила 8. маја 2019. лета Господњег.

    • Од after_silence,
      NE MUČI SEBE!
      Jedno vreme čitala se kod nas po crkvama čitavu godinu dana jedna molitva u kojoj su, između ostalog, bile i ove reči: "Gospode, spasi nas od nas samih!"
      U prvi mah to zvuči malo neobično. Zašto bi nas Bog spašavao od nas samih kad je - mislimo mi- i tako svaki čovek sebi najveći prijatelj?
      Ali ako samo malo bolje zagledamo u život, uviđamo da čovek u većini slučajeva može da bude sebi veliki neprijatelj i ume da nanese sebi strahovito mnogo zla.
      U jednom selu kraj manastira Kalenića pokazali su nam nekog bedno odevenog i po izgledu sudeći sasvim propalog čoveka i ispričali da je tome nesrećniku bilo ostalo od oca najlepše imanje u selu koje je on po očevoj smrti za vrlo kratko vreme propio i upropastio. Dolazilo je dotle da je odnosio u kafanu i na kockarski sto posteljne pokrivače i ženine haljine. Za toga se čoveka nikako ne bi moglo reći da je bio prijatelj sebi i on je svojom neurednošću i rasipnošću stvarno naneo sebi i svojima daleko više zla, nego što mu je naneo iko drugi.
      U jednom ženskom manastiru živela je neka vrlo darovita kaluđerica: vanredno je pevala, vezla i slikala. Ali su iz godine u godinu počele dolaziti u manastir sve nove i nove sestre i među njima se našlo dosta sposobnih. To je onu darovitu monahinju koja je nekada bila prva u svemu toliko pogađalo da ju je svaki uspeh koje mlađe sestre užasno boleo. Postala je bila u tolikoj meri zavidljiva da joj se život pretvorio u pravi pakao.A Bog joj je bio dao toliko darova da joj je život mogao biti kao raj. I za tu se sestru ne bi moglo reći da je bila prijatelj sebi. I ona je predajući se nerazboritoj zavisti, osudila samu sebe na nepotrebne, ali strahovite muke.
      Ali, ne nanose sebi zlo samo pijanice i ne muče sebe samo bolesno zavidljivi, nego nanose zlo sebi i zagorčavaju svoj život i obični čestiti ljudi kad one muke i rane koje im zadaju drugi sami još posleđuju i povećavaju. Na zemlji nema mesta gde bismo se mogli skloniti da nam ljudi ne nanesu zlo. Ili će nas uvrediti ili će nas oklevetati, ili će nam naneti kakvu bilo ranu na duši. Od toga se niko i nigde na zemlji ne može spasti. Ali na nama stoji da taj bol i te rane koje nam drugi zadaju sami još ne pozleđujemo i ne povećavamo.
      Dostojevski je ispričao život onoga mladića koga su drugovi još u detinjstvu strašno vređali zbog njegovog vanbračnog porekla. Njega su te uvrede toliko pekle da je još čitav niz godina posle toga svakome novome poznaniku već od prvih reči s nekom čudnom i bolesnom ozlojeđenošću saopštavao da je on vanbračno dete, premda ga za to više niko nije pitao. On je one uvrede koje je u detinjstvu primio neprestano pozleđivao i sebe bez stvarne potrebe mučio.
      Ima, opet kod Dostojevskog, ona tužna povest o čestitom starcu Nikoli Sergijeviću, čija je jedinica kći bila odbegla iz roditeljskog doma jednome mladiću koji je nije bio nimalo vredan i čija je porodica i bez toga bila nanela starcu Nikoli mnogo bola i uvreda. Starac je u uvređenom roditeljskom ponosu prokleo kćer, naredio da se njene stvari izbace iz kuće i spale i zabranio da se u njegovom prisustvu njeno ime uopšte spominje. Uvređeni ponos nije mu dozvoljavao da oprosti kćeri ni onda kada ju je onaj lakomisleni mladić napustio, a očinska ljubav gonila ga je da krišom, kad niko ne vidi, uzima medaljon sa kćerinom slikom, da ga ljubi, da s tom slikom razgovara i da joj govori milošte i nežnosti kao kad mu je kći još bila dete. Uvređeni ponos nije mu dao da javno spomene ime svoje jedinice, a noću, kad ga niko nije video, odlazio je pod njene prozore, stajao i gledao neće li možda na zavesi videti kćerkinu senku; prilazio je njenim vratima i stajao u mračnom hodniku i na stepeništu i slušao neće li čuti njen glas ili korak. I trajale su te strašne i nepotrebne muke sve dok očinska ljubav nije, najzad, pobedila uvređeni ponos i dok starac nije ponovo primio svoje dete u očinski zagrljaj.
      Ali zašto navoditi primere iz manastira i iz knjiga kad je i svaki od nas tokom života tako često zadavao bol sebi i pozleđivao rane koje su mu drugi nanosili? Koliko je svaki od nas propatio zbog uvređenog samoljublja, zbog ljubomore, zbog uvređenog ponosa? Ta pola života prođe nam u tome!
      Kad je naš Spasitelj govorio svoju čuvenu Besedu na gori, On je prvih devet pouka otpočeo rečju "blaženi". Reč "blaženi" na onom istočnjačkom jeziku na kome je prvi put izgovorena znači: onaj koji ne grize sebe.
      Ne grizi, dakle, sebe, ne muči sebe… Dosta je što te muče drugi, ne muči još i ti sam sebe.
      Ne muči sebe zavišću, jer time ne zaustavljaš uspehe onoga kome zavidiš, nego samo stvaraš od svoje duše pakao.
      Ne muči sebe mržnjom ni prema najvećem neprijatelju, jer time ne škodiš onome koga mrziš, nego samo razjedaš sopstvenu dušu.
      Ne muči sebe pamćenjem uvreda, jer se time ne svetiš onome koji te je uvredio, nego samo pozleđuješ svoje sopstvene rane.
      Sveti Jovan Lestvičnik je pisao: "Zlopamćenje je kao trnje zabodeno u dušu".
      Zašto onda pamtiti zlo, zašto nositi to trnje u duši, zašto gristi sebe kada je daleko lakše oprostiti, i zaboraviti, i voleti, nego taj jed u sebi nositi?
      Jevanđelje nas, braćo i sestre, uči da budemo istinski prijatelji sebi, da krotošću, praštanjem i ljubavlju ulepšavamo život i sebi i drugima.
      Neka bi nam zato naš Spasitelj bio u pomoći da ne nosimo u srcu ništa ni protiv koga, nego da nam u duši bude svetlo, lako i radosno kao u carstvu Oca našeg nebeskog kome neka je slava u vekove! - Amin.
      Episkop braničevski Hrizostom (Vojinović)
    • Од Логос,
      Када је Самуило – по Божијем налогу, а кришом од Саула – дошао да помаже Јесејевог сина за новог израилског цара, Јесеј му је извео по реду седморицу синова. Међутим, ниједог од њих Бог не бѣше одредио да води народ Израила. Самуило се тада обрати Јесеју: „јесу ли ти то сви синови“, на шта му Јесеј одговори: „остао је још најмлађи, ено га пасе овце“.
      Самуило му на то рече: „пошаљи, те га доведи, јер нећемо сѣдати за сто докле он не дође“. Убрзо доведоше Давида, за кога писац каже да „бѣше смеђ, лѣпих очију и лѣпа стаса“. Бог тада налаже Самуилу: „устани и помажи га“, што овај и учини. У продужетку текста се даље приповѣда: „и сиђе дух Господњи на Давида и оста на њему од тога дана… А дух Господњи отиде од Саула и узнемираваше га зли дух Божији“. На овај начин, библијски писац уводи у приповѣст лик новога цара, који је овим чином био тек назначен да влада народом Израила. Период од помазања до ступања на власт обелѣжиће многе сцене, у којима је исцртан лик будућег великог цара.
      Од тога тренутка живот Давидов се мѣња, његови пут се укршта са путем Саула. Пошто је Саула „узнемираваo зли дух Божији“, те је све чешће је западао у тешка нерасположења (депресију), препоручише му Давида, да му свира и тако одагна тешке мисли. Одѣљак који говори о Давидом доласку код Саула, нарочито о борби са Голијатом, разликује се у септуагинтином и масоретском тексту. У масоретском тексту се појављују дублети, по којима је Давид двапут представљен Саулу (1Цар 16, 17-23 = 17, 55-58), два пута преузима вођење војске (1Цар 18, 5 = 18, 13) и два пута добија руку Саулових кћери (1Цар 18, 17-19 = 18, 20-27). Такође, нелогично је и да Саул ни послѣ Давидове борбе са Голијатом не зна ко је он (уп. 1Цар 19, 56-58). То је један од старосавезних одѣљака у којем се значајно разликују Септуагинта и масоретски текст (Даничићев превод прати масоретску традицију). Септуагинтин текст нема таквих дублета, а у литерарном погледу је кохерентнији. Постоји дослѣдан приповѣдни низ, гдѣ Давид послѣ доласка и извѣсног боравка код Саула излази на мегдан Голијату. Давид се у борби са Голијатом показује као храбар и одлучан човѣк, пун поуздања у Бога. Послѣ легендарно описане битке у којој праћком убија филистејског дива, Давид стиче велику популарност. Популарност му убрзо доноси недаће – омрзнуо га је љубоморни цар.
      Испуњен љубомором, Саул почиње да прогони Давида. Прво пукушава на лукав начин да га се отараси, давши му кћи Михалу. Давид се жени са Михалом и постаје царев зет, али то га још више излаже опасности. Међутим, харизматични Давид задобија љубав и повѣрење Саулу блиских људи, нарочито сина Јонатана и кћери Михале. Саула све више обузимају љубомора и параноја. Почиње отворено да прогони Давида. Схватајући да му је живот угрожен, Давид бѣжи од Саула скривајући се по пустињи, а у критичним ситуацијама бѣжи и код Филистејаца. Наративи који говоре о тим догађајима су доста пластични. У свему томе најупечатљивији моменат је Давидов однос према цару. Наиме, у два наврата Давид је могао да убије Саула, али није то учинио (1Цар 24; 26). У том сукобу са царем, Давид показује дубоку побожност. Не жели да дигне руку на помазаника Божијег. На наговор Ависајов да убије Саула на спавању, Давид одговара: „немој га убити, јер ко ће подигнути руку своју на помазаника Господњег и остати праведан“ (26, 9). Давид све врѣме узмиче пред злом, вѣрујући да је Саул истински помазаник који треба да штити народ Божији.
      То је фаза Давидових искушења, гдѣ се он показује као добронамѣран, разборит и побожан човѣк. Налазећи се у невољи, Давид свој живот предаје Божијем вођењу. Тако се на једном мѣсту обраћа моавском цару: „допусти да се отац мој и мати моја склоне код вас докле видим шта ће Бог учинити са мном“ (1Цар 22, 3). Иако је пролазио кроз тешке ситуације, остао је чврст у вѣри да не смѣ да дигне руку на помазаника Божијег и да није он тај због којег треба и остали да страдају. Дизање руке на цара значило је удар на Израил.
      Хуманост и витештво Давид је показао и у згоди са Навалом, али и људску спремност да се обрачуна. На Навалову дрскост, Давид је био спреман да брутално одговори (1Цар 25). Увреда га је жестоко ражестила, те је кренуо да се освети Навалу „ако до зоре од свега што има оставим и оно што мокри уза зид“. Међутим, Авигејин поступак када је изишла са даровима разоткрива дубоко хуману димензију Давидове личности. Он се смиловао немоћној и уплашеној жени, при томе хвалећи Бога што га је на тај начин спрѣчио да нанесе зло: „Тада рече Давид Авигеји: да је благословен Господ Бог Израила, који те данас посла мени на сусрет. И да су благословене рѣчи твоје, и ти да си благословена, која ме одврати данас да не идем на крв и осветим се својом руком“. У часу понижавања и разјарености Давид показује да је човѣк вѣре, који се клони зла. Када се у овом контексту упореди са демонизованим Саулом, постаје јасно зашто је Бог одабрао њега, а одбацио Саула. Он је потпуна супротност разјареном и осветољубивом Саулу, који су у једној ситуацији сурово свети свештенику Ахимелеху који је помогао Давиду (1Цар 21, 1-9). Авимелех чак није ни знао за њихов сукоб, што је и рекао цару – али овај је био неумољив (1Цар 11-19).
      Саулов демонизам види се у његовој острашћености и спремности да згази све што му стоји на путу, само да би остварио сопствену амбицију. Саул се приказује као духовно и душевно болестан човѣк, чија је понашање ирационално, а чија се злоћа испољава кроз мржњу и завист према другом. Колико је Давид слика витеза и правичног човѣка, чији модел треба слѣдити, толико је Саул приказа онога чега се треба клонути. Мрачни и дубоко нерасположени Саул, који и самога себе презире, наносећи другима зло, покушава на погрешан начин да се ослободи сопствене болести. Саул је типичан психопата и социопата. Такви људи суштински одбацују Бога, па чак иако их је Бог раније био помазао, то јест и ако су ушли у некакав сакрални обзор. Благодат Божија напушта неморалне, тако да се помазање брише. Помазање Божије није магиски чин, који је једном урађен и има трајну врѣдност, напротив (Слично је и свети Симеон Нови Богослов говорио о благодати и служби). Приповѣст о Саулу и Давиду то недвосмислено свѣдочи.
      Послѣ силних невоља и перипетија, бѣжања пред Саулом и ратовања са Филистејцима и против њих, Давид постаје цар. Постаје тако што Саул гине (врши самоубиство) у бици на Гелвујској гори. Давид и у том тренутку показује жалост и поштовање према Саулу и Јонатану. Тако наручући жали за јунацима: „Горе Гелвујске не падала роса ни дажд на вас, и не родило поље за принос, јер ту би бачен штит с јунака, штит Саулов, као да није помазан уљем… Кћери Израилове плачите за Саулом, који вас је у скелет облачио… Како падише јунаци, и пропаде оружје убојито“. Послѣ неког времена проведеног у Хеврону, Давид осваја Јерусалим и ту почиње да царује. Много чиме га је Бог обдарио. Био је успѣшан у ратовима и проширио територију своје државе, имао много дѣце и жена, стекао је општи углед у Израилу и ван њега. Постао је један од највећих синова Божијег народа – човѣк који се држао Закона Божијег. Каснија традиција приписује му велики број псалама, чиме се додатно истиче његова побожност.
      Давид није само био највећи син старосавезног Израила, него је његово име постало општепознато. То му је већ најавио пророк Натан. Када се Давид утврдио на прѣстолу, наумио је да подигне Храм. Тада му се обраћа пророк Натан, преносећи рѣч Божију: „Када се наврше дани твоји, и починеш код отаца својих, подигнућу сѣме твоје након тебе, које ће изићи из тебе и утврдићу царство његово. Он ће саздати Дом имену мојему, и утврдиће прѣсто царства његова довѣка“. Овим чином Бог је склопио Савез са Давидом, то јест наслѣдницима његовим на вѣчна времена. У периоду израилске монархије, текст је тумачен тако да је Бог склопио Савез са Давидом и његовим потомцима на престолу Јерусалимском. Сваки цар у динaстијском низу који је ступао на прѣсто требало је да буде месија, који ће бити носилац Савеза са Богом. Пропашћу династије, након разарања Јерусалима и одвођења у ропство у Вавилон, идеја месијанизма се преобликовала у смислу да месија не мора да буде династијски цар, него нека посебна личност коју ће Бог подићи из потомства Давидова. Новосавезни писци су ту личност видѣли у Исусу Христу, којег на више мѣста ословљавају „сине Давидов“. Тиме се Давид укључио у вѣчни месијански низ, и као Христов предак постао духовни праотац хришћанске васељене.
      У много чему Давид је испунио идеал цара. Јуначки се носио са изазовима прѣ него је ступио на прѣсто. Није себе стављао у средиште свѣта. Осѣћао је људску недостатност и немоћ да се избори са изазовима живота. Избѣгавао је да узима Закон у своје руке, и суди по сопственом нахођењу. А то јесте најбоља мѣра побожности. Ослушкивање Божије воље увѣк је било повезано са његовим односом према другима. Међутим, треба имати на уму да је Давид био човѣк на власти – цар. Често је бивао окружен непријатељима и превртљивцима, као и другим људима чију вољу није било лако кротити. Многи његови поступци који се могу из ове перспективе окарактерисати као проблематични, треба разумѣвати – колико је то могуће – из његове перспективе. Давида треба разумѣвати као човѣка, који се трудио да живи по вољи Божијој.
      Сваки човѣк треба да се загледа у себе и око себе па да схвати како је то тешко. У том смислу ваља сагледати цара Давида; разумѣти га као реалног човѣка ограниченог сопственом природом и околним свѣтом. Библијски писац управо износи слику реалног човѣка, чији поступци нису увѣк били по Божијој вољи. Тако Давид није могао да изгради Храм, јер је „водио ратове“. То још експлицитније појашњава писац Књиге дневника: „Али ми [Давиду] дође рѣч Господња говорећи: Много си крви пролио и велике си ратове водио; нећеш ти саздати храм имену мојему, јер си много крви пролио на земљу преда мном“ (1Дн 22, 8). Храм је тек могао да подигне Соломон. У пророштву о Савезу Бога са Давидом се каже „он [Соломон] ће саздати Дом имену мојему“ (2Цар 7, 13). Иста мисао се понавља на још једном мѣсту: „син твој којег ћу поставити умѣсто тебе на прѣсто твој, он ће саградити Храм имену мојему“ (1Цар 5, 3). И поред све величине и дарова које је имао, Давид је био само човѣк које је додирнуо границу коју човѣк као такав тешко може прећи, владар у сваком случају.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између  осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету.  Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника.  Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..."

      Извор: Епархија бачка
    • Од Логос,
      Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Јоаникије служио је данас Свету Архијерејску Литургију у манастиру Брезојевица код Плава.  Преосвећеном Епископу је саслуживало свештенство и монаштво Епархије уз молитвено учешће вјерног народа плавске Жупе.
      Звучни запис беседе

      Празник Свете Тројице, коме је посвећена ова древна светиња, иначе метох манастира Високи Дечани, ријечима архипастирске бесједе честитао је Владика Јоаникије. „У овај дан људи су разумијевали једни друге иако су били из разних народа, и како је сишао Дух Свети настало је чудесно разумијевање међу људима разних народа и разних језика,  зато што је Господ био међу њима и Он им је дао да свак разумије језик другог и како онај други говори, да се њему тај туђи језик чини својим и да се у потпуности разумију они који се до тада нијесу могли разумијевати„. Након свете Литургије, у Светосавском дому, уприличена је славска трпеза на којој је освештан и преломљен славски колач.  Домаћин славе било је братство Дашић.

      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...