Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Милан Ракић

Црвени и бели Срби у Октобарској револуцији и руском грађанском рату

Recommended Posts

Један од најзначајнијих догађаја у двадесетом веку била је Октобарска револуција у Русији. Поред поданика бивше Руске Империје, у Грађанском рату који је уследио учешћа је узело неколико десетина хиљада Срба и припадника других јужнословенских народа. Russia Beyond покушаће да вам приближу откуд толико велики број Југословена у револуцији и по којим критеријумима су бирали страну.

105533_vest_tgfd.jpg

Октобарска револуција, чија се стогодишњица сада обележева представља један од највећих догађаја двадесетог века. Пошто је у Русији у то време на снази био Јулијански календар, прва социјалистичка револуција у историји света остала је упамћена као октобарска, иако се по данас важећем календару одиграла 7. новембра (25. октобар по Јулијанском календару) 1917. године. Октобарска револуција представља кулминацију хаоса у који руско друштво упада након Фебруарске револуције, када је под крајње сумњивим и до данас не сасвим разјашњеним околностима, са власти збачен цар Николај Други Романов.

Октобарска револуција представљала је увод у крвави Грађански рат, који је потрајао више од 5 година. Процењује се да је на обе зараћене стране погинуло преко 2,5 милиона војника, којима када се дода број страдалих од глади, немаштине и терора који су спроводиле обе зараћене стране, као и разне аутономне наоуружане групе, долази се до бројке од 10 милиона. У Октобарској револуцији и грађанском рату који је уследио, запажено учешће имали су Срби и други народи бивше Југославије. Борили се су се на обе стране, а процењује се да их је било око 40,000.

Цар Николај извршио смотру српских добровољаца

Октобарска револуција догодила у трећој години Великог рата. Срби из Босне и Херцеговине, Хрватске и Војводине били су војне обвезнике аустроугарске армије. Војни врх Жуто-црне монархије из разумљивих разлога мобилисане Србе уместо  у борбу са војском Краљевине Србије, слао је углавном на Југозападни фронт (против Русије и Румуније) и италијанско ратиште, где им је командовао један од најбољих аустроугарских официра, фелдмаршал Светозар Боројевић, Србин са Баније. Маршал Боројевић иако се није директно борио против српске војске, био је уз генерала Стјепана Саркотића (одговорног за рушење Његошеве капеле на Ловћену), једини аустроугарски официр чија је молба за пријем у Војску Краљевине СХС 1918. године одбијена. 

Већина Срба у аутроугарску војску била је мобилисана против своје воље, и често су се без борбе предавали руској војсци. Од српских ратних заробљеника већ на лето 1915. формиран је Српски добровољачки одред, чију је смотру у Одеси извршио сам цар Николај Други. Процењује се да је током 1915. из Русије као подршка Србији упућено неколико хиљада добровољаца, бивших аустроугарских војника. Улазак Бугарске у рат пресеца овај коридор и српски добровољци боре се од тада заједно са Русима у Румунији и Галицији (део територије данашње Украјине).

Цар Николај на смотри српских добровољаца у Одеси

Цар Николај на смотри српских добровољаца у Одеси

Број српских доборовољаца значајно је порастао након Брусиловљеве офанзиве (јун-септембар 1916), током које је аусторугарска армија претрпела фаталне  губитке. Око милион аустроугарских војника избачено је из строја, а преко 400.000 су заробљени, од чега велики број су били Срби и припадници других народа бивше Југославије. Продор који је осмислио генерал Алексеј Брусилов био је најзначајнији руски војни успех у Првом светском рату. Интересантно је такође да се Брусилов, најуспешнији царски генерал у Првом светском рату, 1920. године придружио бољшевицима и у септембру месецу исте године потписао апел упућен официрима и војницима Беле армије, који је позивао на прекид грађанског рата и предлагао пуну амнестију.   

Тито одбио да се придружи српским добровољцима

Снаге српских доборовољаца уочи Фебруарске револуције нарасле су биле на око 40,000 бораца, што је било довољно за попуну две самосталне дивизије. Ове једнинице биле су отоворене и за аустроугарске ратне заробљенике из реда осталих јужнословенских народа. У марту 1915. у руско заробљеништво пао је и каплар Јосип Броз. Он одбија могућност да се придружи српским добровољачким јединицама и бира заробљенички логор, уз принудни рад на одржавању Трансибирске железнице.

Након збацивања цара Николаја, морал у двема српским добровољачким дивизијама није се разликовао много од осталих јединица руске армије. Харали су недисциплина и дезертерство, што је довело до ниховог значајног осипања. На ратне заробљенике и српске добровољце посебну пажњу су обратили бољшевици. Унутар дивизија формирани су војнички комитети - совјети, а активно су дељени и пропагандни комунистички леци на српском језику. Комунистичка агитација, с обзиром на социјалну структуру војника, преко 80% су били радници и сељаци, имала је значајног успеха.

Активна комунистичка пропаганда

На врхунцу Руског грађанског рата, у Царицину се 1918. године публиковао тројезични часопис „Интернационалист“, на мађарском, немачком и српском језику. Уредник овог издања био је грађанин Аустроугарске, Србин из Сомбора Лазар Вукичевић. Исте године у Москви је лични Лењинов пријатељ др Вукашин Марковић покренуо часопис на српском језику „Револуција“. Марковић је у Русију доспеo као студент медицине, узео активног учешћа у револуцији, након чега се вратио у родну Црну Гору. Тамо због револуционарне делатности долази у сукоб са законом, а из цетињског затвора бежи у Русију. Београдска Политика 1927. године пише да „после успеха кантонских бољшевичких трупа совјетска влада је послала Кинезима др Марковића за главног политичког комесара.“

Др Вукашин Марковић са Лењинове десне стране у црном капуту, Црвени трг 1918.

Др Вукашин Марковић са Лењинове десне стране у црном капуту, Црвени трг 1918.

Најпознатији Србин у Октобарској револуцији био је Алекса Дундић. О биографији легендарног хероја Руског грађанског рата пре Октобарске револуције има мало веродостојних података. Познато је само да је након заробљавања код Луцка (данашња Украјина) приступио Српској добровољачкој дивизији. Током грађанског рата борио се раме уз раме са иконама револуције Семјоном Буђонијем и Климентом Ворошиловим. Познати писац Исак Бабељ у књизи „Црвена коњица“, описује га као „Србина храбријег од свих“. Дундић гине пред сам крај рата у окршају са Пољацима код града Ровно (такође данашња Украјина).

У више градова Русије данас постоје улице које носе име Алексе Дундића, укључујући Москву и Санкт Петербург. Посвећено му је неколико позоришних представа и филмова, укључујући и југословенско-совјетску коопродукцију из 1958, у којој улогу Дундића тумачи Бранко Плеша.

Неки од Срба постали су касније жртве система за који су се у Октобарској револуцији борили. Један од таквих био је Владимир Ћопић, потпуковник Шпанске републиканске армије, командант 15. интернационалне бригаде „Линколн“, страдао је 1939. у Стаљиновим чисткама. Две године раније стрељан је и комдив (чин у рангу генерал-потпуковника) Данило Сердић, командант 3. коњичког корпуса Белоруског војног округа, носилац Ордена црвене заставе.

Комунистички историчари после Другог светског изнели су тврдње је чак половина српских доборовољаца прешла на страну бољшевика. Те оцене су вероватно претеране и мотивисане биле дневно политичких потребама, по којима је владајући комунистички систем требало ретроактивно популаризовати. Ипак, Срби који су се борили на страни бољшевика били су услед ефикасне комунистичке агитације и пропаганде неупоредиво мотивисанији, од оних који су били на страни Беле армије и сродних групација.

Југославија последња признала СССР

Временом су се српске јединице интегрисале са интервенционистичким снагама Антанте које су подржавале владу адмирала Колчака. Када је формирана Влада Краљевине СХС српским јединицама је упућена званична инструкција да се потчињавају команди француског генерала Жанена. Српске једнице на страни снага контрареволуције дејствовале су на северу Русије, у Архангелску је постојао посебан српски одред. Срби су 1918. ратовали такође у Сибиру и на Далеком Истоку, заједно са Чехословачким корпусом, јединице формиране од аустроугарских заробљеника чешке и словачке националности, по сличном моделу као и српске дивизије. Српске јединице на страни контрареволуције повукле су се из Русије преко далекоистичних лука заједно са осталим снагама Антанте у другој половини 1918.

Белогардејска елита у Србији. Барон Врангел седи други с лева, поред њега је митрополит Антоније Храповицки.

Белогардејска елита у Србији. Барон Врангел седи други с лева, поред њега је митрополит Антоније Храповицки.

Током Грађанског рата српске дипломатске и војне мисије су се налазиле у Самари, Омску, Јекатеринодару (данас Краснодар) и Севастопољу, градовима које су контролисали снаге контрареволуције. У Белој гарди, делу чувеног руског писца Михаила Булгакова, помиње се да су у Кијеву почетком 1919. наде противника бољшевика и Петљуриних украјинских националиста (претеча данашњих бандероваца), подгревале гласине о искрцавању српске војске у Одеси.

Регуларна српска војска није дошла у помоћ контрареволуцији, али последња земља на планети која је признала СССР била је Краљевина Југославија. То  је урађено тек у предвечерје Другог светског рата, 25. јуна 1940. године.       

Игор ДАМЈАНОВИЋ

9T0xrbos_400x400.jpg

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Угледни француски магазин "Фигаро" објавио је на десет страница репортажу са Косова и Метохије, у којој се констатује да су Срби на тој територији третирани као грађани другог реда.

      У тексту под насловом "Српски дух отпора", наводи се да се Срби на Косову и даље боре за опстанак, упркос чињеници да их је преостало свега око 100.000 и да су окружени са око два милиона Албанаца, јер око 250.000 Срба било је принуђено да напусти своје домове. Фигаро подсећа да је од 1999. године на Косову и Метохији, које православни Срби сматрају својим Јерусалимом, уништено око 150 цркава, капела и манастира, и да се све то догодило током и након 78 дана ваздушних напада НАТО-а, покренутих без мандата Уједињених нација.

      http://www.lefigaro.fr/international/au-kosovo-les-serbes-font-de-la-resistance-20190613
      Фигаро је своје читаоце детаљно информисао и о недавном упаду албанских специјалаца на север Косова и Метохије, а аутор је ту акцију назвао бруталним обележавањем годишњице доласка међународних снага.
      "Званично, циљ је био разбијање мреже корупције и кријумчарења. То ће засмејати било кога ко познаје Косово, имајући у виду да је оно стециште свих могућих превара и зла: од трговине белим робљем и крађе аутомобила, преко опојних дрога, па чак и трговине људским органима", наводи се у тексту.
      Срби изложени сталној претњи 
      Срби се данас, како описује Фигаро, групишу у енклавама и изложени су сталној претњи изненадног насиља, али успевају да поднесу тешку садашњост угледајући се на богату прошлост. 
      Описујући положај Срба на Косову, репортер Фигароапоставља питање да ли је ту реч о апартхејду, дискриминацији или можда сегрегацији.
      "На другим местима, међународна заједница, увек спремна на одбрану људских права, не би се либила да овим појмовима означи Приштину. Ипак, осим Русије, нико не брани Србе. Захваљујући некажњености, врло добро свесна одобравања САД и ЕУ, косовска влада врши све јачи притисак", наводи се у тексту.
      Фигаро подсећа и на низ једностраних потеза Приштине, попут увођења таксе од 100 одсто за производе из Србије, постепеног укидања границе између Косова и Албаније, и на крају формирања професионалне војске, уз консатацију да су Срби на Косову жртве одмеравања снага које не најављује ништа добро.
      Интервју са Гујоном 
      У оквиру репортаже, аутор Жан Луј Трамбле је интервјуисао француског хуманитарца, председника удружења "Солидарност за Косово" Арноа Гујона, који је објаснио зашто му Приштина од 10. септембра прошле године забрањује улазак на Косово и пружање помоћи и подршке српском становништву.
      "Моје возило су потпуно размонтирали, а мене подвргли апсурдном испитивању два агента безбедносне службе који су дошли специјално из Приштине. Операција је трајала неколико сати, да би ми на крају та два службеника дали забрану уласка и боравка на Косову. У том документу не спомиње се ни разлог ни мотив за тако нешто, пошто нисам починио никакво кривично дело", рекао је Гујон.
      Он је уверен да је постао непожељан на самопроглашеном Косову зато што чини све да западном јавном мњењу приближи хуманитарну ситуацију и проблеме српског народа.
      "То ме неће спречити да наставим даље, јер Србима на Косову је потребна подршка. Њихов дух отпора је нетактнут – угледајмо се на њих", казао је Гујон.

    • Од Логос,
      У организацији Српске православне цркве, Епархија рашко-призренске и диселдорфске и немачке и Удружења ,,Метохија за младе“, тридесет петоро верника из Берлина је у викенду за нама посетило Косово и Метохију. Србе, али и православне Немце из Берлина, предводио је свештеник берлински Радомир Колунџић, а у манастиру Грачаници топао дочек им је приредио домаћин – Епископ рашко-призренски г. Теодосије.
       
      Владика Теодосије је у разговору са гостима исказао велику захвалност за ову посету, али и за несебичну материјалну и моралну помоћ коју Срби из Берлина са својим владиком, константно, пружају народу српском на Косову и Метохији.
      Отац Радомир Колунџић је рекао да је циљ ових ходочашћа повезивање нашег народа који живи у Берлину, у Немачкој, и народа који је остао на Косову и Метохији.
      – Дошли смо да видимо како наш народ овде живи, како негује своје обичаје, културу, националност. Идеја је потекла из цркве и после посете владике рашко-призренског г. Теодосија Берлину. У Берлину су имали наступе призренски богослови и Косовски божури и ево ми имамо наше вернике који долазе у походе светињама Косова и Метохије и да тако добијемо преглед какав је живот нашег народа и наше Цркве на КиМ.
      Владика Теодосије нас је дочекао у Грачаници, са великом љубављу и пажњом и ми смо благодарни да је одвојио време да се сусретне са нама. Свако ће понети неке своје личне утиске, осећања, али понеће и тај доживљај како су нас у манастирима и у српским срединама, посебно у Великој Хочи примили. Видели смо на терену да је потребна и материјална помоћ, али овим људима пуно значи осећај да нису заборављени, да ми ову земљу нисмо заборавили. Ми ћемо наставити колико год је у нашим могућностима да им покажемо да нису сами – рекао је отац Радомир.
      Са поклоницима је на ово путовање пошла и етно група ,, Гора“ из Берлина коју води Сандра Ступар, пореклом из Републике Српске. Као етно састав састављен од осам младих девојака које су рођене у Немачкој, ,,Гора“ проноси песмом истину о Косову и Метохији широм Немачке. Како то чине ове вредне девојке, показале су и својим наступима за публику у Великој Хочи и Грачаници.
      Одушевљење пријемом домаћина и светињама Косова и Метохије са нама је поделила Сандра Ступар, са којом у етно саставу наступају и две њене ћерке, а на ово ходочашће по Косову и Метохији пошли су и њен супруг Горан Ступар, некадашњи рукометаш Борца, Партизана и репрезентативац Југославије.
      – Ми долазимо из Берлина где има 30 000 Срба, где има две цркве и два црквена хора, и ми смо певајући у црквеном хору дошли на идеју да убацимо и етно програм уз црквене песме. Тако смо основали и ову етно групу 2013. године, са циљем да у дијаспори очувамо дух и традицију српску кроз песму са Косова и Метохије. На тај начин чувамо и језик и своје корене, јер ова деца која са нама певају су рођена у Немачкој, а одлично говоре српски језик и негују ћирилицу. На нашем репертоару је пуно песама са Косова и Метохије и ово ходочашће је дивно искуство за нас. Велики је доживљај и велика част да смо могли певати у Великој Хочи и Грачаници, да смо се дружили са децом и са нашим људима, да смо упознали све те светиње о којима смо слушали и певали. И ја сад другачије осећам те песме, јер много је другачије кад се све то види и доживи. И биће нам лакше и да песму преносимо по Немачкој и да је што више Немаца чује, јер су и они заинтересовани за нашу песму- усхићено је рекла Ступарова.
      Милош и Марија из Берлина за своје прво брачно путовање одабрали Косово и Метохију
      За двоје младих људи, Милоша и Марију Лукић, ово путовање је било нарочито важно и значајно. Они су се само неколико дана пре поласка на Косово и Метохију венчали у цркви у Берлину, а за своје прво брачно путовање, одабрали су баш Косово и Метохију. Готово једномислено, младенци су са нама поделили своје утиске са путовања.
       – Много смо слушали о Косову и Метохији, а никада нисмо били јер су наши родитељи из Републике Српске. За ова три дана ми смо видели наше светиње и сјајну дечицу у Великој Хочи, која су певала, сусрели се са монахињама, монасима, свештеницима, народом… Предивно је! Прелеп је осећај и толико пуно емоција, утисака и немогуће их је описати речима- радосно прича Марија која у Берлину ради са децом у једном вртићу.
      Милош се надовезије на њене речи и додаје:
       – Кад смо сви заједно дошли у Велику Хочу видели смо дивну дечицу, сјајне домаћине и осетили љубав, срећу, радост сусрета и ми смо захвални што смо овде и када би поново требали да бирамо где бисмо на прво брачно путовање, опет бисмо овамо дошли.
      Младенцима се придружила и младина сестра Кристина Гачић, која је одушевљена посетом упутила поруку српском народу на Косову и Метохији:
      – Желим да поручим мом народу овде да се држи, да се бори, а ми ћемо да молимо Бога да се сви једног дана вратимо. Ми се у нашем храму у Берлину молимо за вас, за наш народ овде и позваћемо и друге наше људе који тамо живе да дођу, да обиђу светиње и људе и да се заједно боримо јер једино ако се држимо заједно, Бог ће бити на нашој страни.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од александар живаљев,
      Гркокатолици у Руском Крстуру добили Епархију светог Николе
      20.05.2019 • 09:5109:54 Извор: Dnevnik.rs       РУСКИ КРСТУР: У Руском Крстуру јуче је на архијерејској литургији свечано успостављена гркокатоличка Епархија светог Николе, која окупља гркокатолике на територији целе Србији, а за првог епарха интронизован је владика Георгије (Ђура) Џуџар. Фото: Dnevnik.rs На свечаности која је одржана у катедралној цкви Светог Николе у Руском Крстуру прочитан је декрет поглавара католичке цркве, папа Фрање, којим се успоставља гркокатоличка епархија, која је протеклих 15 година функционисала као егзархат за гркокатолике. Ову одлуку прочитао је кардинал Леонардо Сандри, префект конгрегације за источне цркве.
      Литургији је присуствовао више од 20 црквених великодостојника, митрополита и епископа  гркокатоличке цркве из земаља у којима егзистира гркокатоличка црква, али и римокатоличке цркве међу којима су били Лућано Соријани, апостолски нунциј и београдски надбискуп Стансилав Хочевар, као и представници Српске православне цркве. Овом веома значајном догађају за гркокатолике у Србији присуствовао је и председник општине Кула Дајман Миљанић, али и председник Лиге социјалдемократа Ненад Чанак, као и представници дипломатског кора. Гркокатоличкој цркви у Србији, односно католицима византијског обреда припадају највише Русини, Украјинци, али и Румуни на југу Баната.

      Фото: Dnevnik.rs Новоизабрани епарх Георгије поклонио је високом изасланику Свете столице, кардиналу Сандрију, икону Светог Никлоле, патрона нове епархије, док је председник конгрегације за источне цркве гркокатоличком владики уручио медаљу којом га је одликовао папа Фрања.
      А. С.
    • Од александар живаљев,
      Звона са Храма Светог Георгија, одзвањала су Српском и Улицом Вереш Палне у петом кварту Будимпеште, у недељу, 5. маја, позивајући вернике и најављујући да се ближи почетак Свете архијерејске литургије, односно најзначајнијег сабрања Срба у мађарској престоници, када се прославља храмовна слава - Ђурђевдан. Упркос киши која није престајала, пристизали су верници из Будимпеште, али и других места у Мађарској и гости из матице, да са свештенством и монаштвом Епархије будимске најпре дочекају и поздраве владику Лукијана, на улазу у цркву.
      И док се у храму чуло „Ангели вопијаше“, ученици у народној ношњи, Радмила Вуковић и Милош Јакшић, даровали су владику цвећем, а убрзо је почела Света архијерејска литургија поводом Ђурђевдана, који се по календару обележава 6. маја. Блистале су иконе под светлошћу свећа, обновљени иконостас пештанског храма светлео је златним сјајем, црква је била окићена цвећем, а славски колачи и кољиво чекали су да буду освештани.
      Владика Лукијан изговарао је молитвене речи на српском, али и на мађарском и румунском језику, појци су свим срцем појали за певницом, а новоосновани хор привлачио пажњу присутних верника, појањем са баклона. Деца су здушно говорила „Оче наш“, верници су заједно изговарали речи „Вјерују“, зачуо се Тропар светом Георгију, а стављајући десницу на раме претходника док се окретао колач, сви заједно учетвовали су у молитвеном сабрању.
      Протојереј-ставрофор Војислав Галић, архијерејски заменик и парох сентандрејски, упутио је речи славске беседе свим пристунима.
      - Желим, пре свега, да честитам славу овог Светог храма будимпештанског, славу коју му даје Господ, а сјај његов пројављује и доноси нам заштитник његов Свети великомученик Георгије победоносац. Победоносац, јер је у њему васкрскли Христос, Господ наш, већ победио смрт. Зато и мој поздрав на почетку треба да буде онај који је свакако био у срцу тога великомученика и мужа цркве, јер је у њему смисао сваког живота и сваке жртве. Тај поздрав је поздрав којим сви ми православни хришћани изражавамо свој идентитет, и који гласи: Христос васкрсе! – рекао је отац Галић и подсетио да је мучеништво најистинитији хришћански живот, јер је оно увек жртва за другога, најистинитији израз љубави према другоме, пре свега према Господу, а затим и према ближњима.
      Протојереј Зоран Остојић, будимпештански парох, подсетио је пристуне да је сваки дан од бога благословен, али да је ово посебан дан који створи Господ.
      – Окупили смо се данас да се радујемо и да принесемо бескрвну жртву Господу, а у славу и част Георгија победоносца, нашег заштитника, а под омофором нашег драгог владике Лукијана, који је началствовао Светом архијерејском литургојом, уз саслуживање драгог госта из Темишварске епархије, оца Маринка, и свештенства и монаштва Будимске епархије. Имали смо прилику да ово сабрање буде украшено новооснованим хором, којим диригује наш талентовани ђакон Стефан Милисавић. Честитам њему и свим члановима хора који су нам улепшали ову молитву и напунили наша срца духовном радошћу. Са нама је и чика Бранко Радунковић са својом породицом, кога смо синоћ имали част да чујемо на предавању. Захваљујем се и свима вама који сте дошли, као и кумовима који су се потрудили да припреме славски колач и кољиво. Захваљујем се и табанашима који су увек са нама; припремили су програм, али се он данас због времена неће одржати. Захвалност дугујемо и свим српским самоуправама које су помогле и учествовале у организацији данашње славе - рекао је отац Зоран Остојић и позвао све присутне на заједнички ручак и дружење.
      Овогодишњи кум Ненад Анђелић, предао је славску ружу кумовима за следећу годину, а то је Српска самоуправа 18. кварта. Славску ружу примио је Миодраг Рађеновић, у име председника те самоуправе, Борислава Димића.
      (Детаљније у штампаном издању...)
      - ГАЛЕРИЈА ФОТОГРАФИЈА "СРПСКИХ НЕДЕЉНИХ НОВИНА" -


×
×
  • Create New...