Jump to content

Recommended Posts

Носталгија је опасна ствар, зато што је врло селективна. После неког времена заборављамо све што је било лоше, а добре стране представљамо себи у најбољем светлу. На пример, још увек памтим чудесни укус совјетског сладоледа из папирне чашице који смо јели дрвеним штапићима, и дружење са децом из братске Чехословачке у међународном пионирском кампу. Добро се сећам радосних лица људи на прослави Дана револуције 7. новембра и не желим да се присетим како ме је учитељица из руског, уз страшне погрде, истерала из учионице јер сам «погрешно» – на хришћански начин – тумачио дела Достојевског.

Како се ближи стогодишњица Октобарског преврата појављује се све више чланака у којима се братоубилачки рат, који је однео милионе живота наших сународника и црвени терор карактеришу као «измишљотина лажних историчара» и «назадних црквењака». Ма који су то милиони мучених и невино убијених људи? Дошао је друг Лењин са бољшевицима и дао народу слободу, хлеба и власт над целом земљом!

Противим се улепшавањима и измишљеним причама, ма с које стране долазиле, стога се трудим да се придржавам историјских чињеница. А чињенице говоре да су бољшевици, поступајући по директивама свог вође Уљанова-Лењина, покушали физички да униште моју Цркву.

Преподобни Серафим Саровски је ђавола називао првим револуционаром. «Нема ничег што се више коси са законима овоземаљске природе од револуције», писао је бивши истакнути револуционарни нихилиста Лав Тихомиров, након што се покајао и вратио Православљу. Филозоф Иван Иљин је писао да је револуција 1917. године избацила на површину све најниже страсти и пороке руског народа и да је тиме оголила бездан свега најгрешнијег, најпримитивнијег, најбестиднијег, најгрубљег и најнемилосрднијег: «Изгледало је као да је сам паклени огањ захватио Русију, безбројне гадаринске демонске легије поразиле су њен организам и до краја разрушиле њено морално устројство, укључујући ту и елементарне норме пристојности. Људи су се окренули једни против других, нека непојмљива мржња обузела је многе. Убијати невине, пљачкати, рушити, палити – у то време је било свакодневна појава.»

Испричао бих својој деци о трагедији која је смрћу поделила породице, када је син дигао руку на оца, а брат на брата. Мој прадеда Андреј је био херој Првог светског рата и вратио се са фронта са два Георгијевска крста за храброст. Када је почела револуција постао је члан бољшевичке партије и отишао у грађански рат. Учествовао је у заузимању Перекопа и међу првима био одликован орденом Црвене звезде. Од окршаја на залеђеном језеру Сиваш, мој деда је остао инвалид за читав живот, а када се вратио у родно село био је постављен за председавајућег клохоза за заслуге у грађанском рату. Пут који је он изградио и данас се зове «Андрејевски». Његова жена, моја прабаба Марија, била је богобојажљива тиха сеоска девојка и није делила револуционарне погледе свог мужа. Они су се венчали у храму Вазнесења у родној Темновки, који су касније бољшевици похарали, затворили и на крају од њега направили складиште за стајско ђубриво. Дедино ордење се сада налази у неком музеју, а од баке смо наследили једноставну Казанску икону Пресвете Богородице, коју сам нашао у остави, скривену у сандуку окованом гвожђем. Икона је била пажљиво умотана у бело, ручно извезено платно са украсима у виду црвених петлова.

«Црвени петлови» су разорили и похарали све цркве у целом округу и притом поубијали много невиног народа, али против бабине молитве нису могли ништа. Икона је провела у тамној заборављеној остави безмало сто година, а сада се налази на источном зиду наше собе, на месту које јој припада. Преживела је два светска рата, револуцију и совјетски режим, лопове и заборав, а сада нам се вратила. Доћи ће време када ћемо је у аманет предати нашој деци, а она – својој. Милост Мајке Божије и бабина молитва ће бити са нама, а то значи да ће се живот наставити.

Хтео бих да вам испричам о мом познанику, историчару-публицисти, који тренутно ради на књизи о историји Урала и има увид у совјетске партијске архиве. Сада обрађује период од 1918. до 1919. године када су бољшевици тек заузели власт. Тог човека, који је много шта видео у својој професији, шокирало је демонстративно стрељање седамнаестогодишњег гимназијалца пред гомилом људи која је ридала, и то у самом центру града. Његова једина кривица била је у томе што је носио царску школску униформу. Занемео је и пред сувопарним директивама из Москве и Петрограда, у којима је било јасно прописано колики број свештеника и монаха треба ухапсити, осудити и стрељати. Биле су то конкретне бројке. И то је била лична одговорност локалних Народних одбора. Од самог почетка свог постојања совјетска власт се у свему ослањала на планове: треба ухватити и пострељати толико и толико белих свештеника, толико и толико црноризаца. И не само да су испуњавали задату норму, већ су је често и ударнички премашивали. Усто, већина тих крвника нису били некакви Кинези, Мађари или Летонци, већ обични мештани. Исти они који су заједно одрасли са својим жртвама, играли се на истим улицама, ишли у исте школе и посећивали... исте цркве. Једни су изабрали судбину џелата, а други чисту савест и смрт уз Христа.

Испричао бих својој деци о настојатељу моје родне Покровске цркве у Камишлову, о Свештеномученику Сергију Увицком и Свештеномученику Константину Лебедеву из села Покљевскоје у околини мог Камишлова. Први је био ректор Богословије у Камишлову од 1913. до 1918. године и настојатељ наше Покровске цркве од 1918. до 1921. године. Он је спасао од смрти глађу нашег познатог писца бајки Павла Бажова и пребацио га у тада још увек добростојећи Камишлов, где га је удомио заједно са целом његовом породицом у сопственом парохијском дому у близини Покровске цркве. Данас је на тој кући истакнута меморијална плоча да је ту живео познати совјетски писац бајки, а о свештенику чији је то дом био нема ни речи. Ни у једном градском архиву и музеју није се сачувала фотографија најпознатијег и омиљеног грађанина, у чијем дому се окупљала сва градска интелигенција. Али су се зато сачували документи из политичког предмета број 117 којим се «грађанин Сергеј Увицки оптужује за антисовјетске радње». Његово «недело» се сводило на то што није хтео да престане да проповеда реч Божију у свом храму, упркос забрани локалних власти. Дошли су по њега и ухапсили га усред цркве док је служио недељну Литургију. Заједно са њим, ухапсили су још 47 парохијана, од којих су захтевали само једно – да сведоче против свог пастира. Нико није хтео да огреши своју душу и 36 од њих су били осуђени за «противљење совјетској власти и антисовјетску агитацију» и напослетку послати у логоре.

Мислите да су они пали с крушке? Да нису знали шта им прети ако не кажу то што су комунисти тражили од њих? Знали су они све! Сви су били породични људи, имали су послове. А они су се одрекли свега тога само да би остали верни Богу и својој вери. Били су спремни на смрт, осуђени да граде «светлу совјетску будућност» у логорима, али нису кренули против своје савести. И нису то неки митски хероји, неки принчеви иза седам мора и седам гора. То су били сасвим обични људи из Камишлова, наши суседи из оближње улице. Ето о чему бих испричао својој деци.

Оца Сергија, који је био крив јер није хтео да изда Господа, ставили су у затвор, а после и у логор, по којима је он без прекида провео скоро десет година. Он се није одрекао својих убеђења и упокојио се у логору код Беломорска, на далеком северу. Пред саму смрт, отац Сергије је неким чудом успео да се састане са својом женом и да јој каже да не жали ни због чега и да сања само о једном – да још једанпут служи пред Престолом Божијим.

Црвеноармејци су ухапсили оца Константина Лебедева у јулу 1918. године за време Литургије и одвезли га у свој штаб где су га за време саслушања зверски убили. По сведочњима ноћног чувара штаба оца Константина су љуто мучили: «Чупали су му браду, имао је тешке посекотине на челу и на длановима, тетиве на рукама су му биле пререзане.» Чувар је слушао како се отац Константин моли за своје мучитеље и тражио је да га што брже убију. Уморни од мучења убили су старца, а његово тело бацили на улицу и прекрили га изметом и сламом. Али Господ је Свог слугу обукао у «Велики погребни покров мучеништва», по речима Јована Златоустог, «драгоценији од сваке царске порфирне багренице».

Страшно је то или-или... Сви ми имамо и увек ћемо имати избор. И треба да направимо прави. Попут наших пастира – Свештеномученика Сергија и Константина, који се сада даноноћно моле за Русију пред Престолом Божијим.

Господе, помози!

Ето шта бих ја испричао својој деци на стогодишњицу Револуције.

С руског Александар Ђокић

http://www.pravoslavie.ru/srpska/10

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Нови број Православља, новина Српске патријаршије, од 15. октобра 2019. године највећим делом је посвећен прослави величанственог јубилеја наше помесне светосавске Цркве – Осам векова аутокефалности – молитвене самосталности Српске Православне Цркве: 1219–2019. године. У складу са тим, прве стране броја посвећене су Посланици поводом осамстогодишњице аутокефалије, коју потписује Првојерарх Цркве српске са свим архијерејима.     Даље следују извештаји са низа догађаја којима је молитвено, саборно и свечарски обележен јубилеј – извештај протонамесника Александра Р. Јевтића, са дочека Његове Светости Патријарха српског Иринеја у манастиру Жичи од 5. октобра 2019. лета Господњег. Репортажу о централној прослави јубилеја из манастира који је био седиште некадашње Жичке Архиепископије, прво седиште наше помесне Цркве, такође нам доноси перо протонамесника Александра Јевтића.   Следствује догађај из Пећке Патријаршије – завршно литургијско славље богослужено овим величанственим поводом у древном седишту српских архиепископа и патријараха, као и текст који преносимо добротом Информативне службе Српске Православне Цркве са свечаности одржане у престоном граду Београду, у Сава Центру – под насловом: Благословено светосавско јединство Српске Православне Цркве, Републике Србије и Републике Српске.   Као део, последњи део слагалице јединственог мозаика величанија осам и по векова самосталности Српске Цркве, али никако последњи по значају, у Музеју Српске Православне Цркве 9 октобра 2019. године је отворена изложба „Осам векова уметности под окриљем Српске Православне Цркве“, за коју је Патријарх српски рекао да „поставка обухвата тек мали остатак уметничких дела у ризницама Српске Православне Цркве, јер су кроз векове различити завојевачи носили и разносили српске светиње и уметничке вредности, али ова изложба садржи најбоље од оног што смо сачували.“   На следећим странама новина Српске Патријаршије преносимо из дневних новина „Новости“ разговор са Владиком бачким др Иринејем Буловићем под насловом „Не могу отети Косово без нашег пристанка, а ми га не дамо“, из кога издвајамо речи Преосвећеног Владике: „Свети Сава, највећи син српског народа, уобличио је наш национални идентитет. Русија са председником Путином је последња линија одбране хришћанских вредности...“   Бранислав Илић је, поводом осам векова самосталности Српске Православне Цркве, разговарао са проф. др Растком Јовићем, ванредним професором на Катедри за канонско право Православног богословског факултета Универзитета у Београду, који је између осталог констатовао: „Изучавање дела Светог Саве, а не понављање фраза, може нам помоћи да разумемо и смисао аутокефалије и значење просветитељства. Шта смо учинили да се аутокефалија одвија као процес стваралаштва у контексту слободе и еманципације? Колико смо успели да потенцијале које смо добили од Светог Саве преточимо у традицију...? У том смислу, одговори на постављена питања откривају њену важност.“   Истим поводом, под окриљем јубилеја Српске Православне Цркве са историјске тачке за нови број Православља пише и др Ивица Чаировић, доцент Православног богословског факултета, на тему „Да ли је папа Инокентије III желео самосталну Српску Цркву.“     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Српска Православна Црква (1219-2019) - Осам векова аутокефалности.     Првојерарха српског, патријарха Иринеја у грбаљском манастиру Подластви код Будве 27. септембра 2019. године дочекало је хиљаде верних сабраних поводом прославе два величанствена јубилеја – 800 година аутокефалности Српске Цркве и 1500 година постојања манастира Рођења Пресвете Богородице – Подластве. Више о величанственој прослави читајте на првим странама октобарског броја Православља. Марина Марић пише о још једној великој прослави која се одиграла у манастиру Ћелијама, где је у присуству више архијереја Српске Православне Цркве освештана је тропрестона заветна црква Преподобног аве Јустина Ћелијског. У рубрици Поводи др Владислав Пузовић пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом Осам векова сведочења Васкрслог Христа.   У Рубрици Поводи: др Владислав Пузовић, а поводом осам векова СПЦ, пише о Светом Сави и Српској Цркви у тексту под насловом: Осам векова сведочења Васкрслог Христа.   Величанствена прослава значајних јубилеја Српске Православне Цркве – 8. векова аутокефалије СПЦ и 630 година постојања велике светиње Епархије браничевске – манастира Тумане, одржана је 14. и 15. септембра 2019. године. Научним скупом, освећењем нових конака, Светом Евхаристијом и богослужењима, манастир Тумане, познат и као ђердапски Острог, прославио је сведочење вековима (1389–2019). Према процени полицијске управе у Голупцу у манастиру је у недељу 15. септембра на богослужењу било око 15 хиљада људи, а током дана се окупило преко 20 хиљада душа...   И следеће стране Православља су посвећене прослави великих јубилеја наше Свете Цркве: Поводом празника Рођења Пресвете Богородице и крсне славе храма у Зеници служењем празничног вечерња и свечаном духовном академијом 20. септембра 2019. године обележена је 800-годишњица аутокефалности Српске Православне Цркве и оснивања Епархије дабробосанске.   Поводом 850 година Немањиних задужбина у манастиру Светог Николе у Куршумлији централна прослава је одржана у суботу, 14. септембра 2019. године, на дан када је пре 800 година Српска Црква постала самостална, и настављена у недељу, 15. септембра служењем свете архијерејске Литургије којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски Амфилохије.     Извор: Православље
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током октобра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке:   ·     6. субота, Зачеће Св. Јована, ЗАДУШНИЦЕ – Саборна црква у Зајечару, 8:30   ·     7. Недеља 19. по Духовима – Михајловац, 9:00   ·     14. недеља, Покров Пресвете Богородице – манастир Буково, 9:00   ·     20. субота, Св. муч. Сергије и Вакх – манастир Суводол   ·     21. Недеља 21. по Духовима – Саборна црква у Неготину, 9:00   ·     27. субота, Преп. Мати Параскева – Давидовац, 9:00   ·     28. Недеља 22. по Духовима – Грабовица, 9:00     ·     31. среда, Св. Ап. Лука, Св. Петар Цетињски – манастир Вратна, 8:30     Извор: Епархија тимочка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ тимочки Господин Иларион, током октобра месеца богослужиће у следећим храмовима Богом чуване Епархије тимочке:   ·     6. субота, Зачеће Св. Јована, ЗАДУШНИЦЕ – Саборна црква у Зајечару, 8:30   ·     7. Недеља 19. по Духовима – Михајловац, 9:00   ·     14. недеља, Покров Пресвете Богородице – манастир Буково, 9:00   ·     20. субота, Св. муч. Сергије и Вакх – манастир Суводол   ·     21. Недеља 21. по Духовима – Саборна црква у Неготину, 9:00   ·     27. субота, Преп. Мати Параскева – Давидовац, 9:00   ·     28. Недеља 22. по Духовима – Грабовица, 9:00     ·     31. среда, Св. Ап. Лука, Св. Петар Цетињски – манастир Вратна, 8:30     Извор: Епархија тимочка
      View full Странице
    • Од Милан Ракић,
      На дан када су пре 4 године откривене мошти Светог Јакова, у недељу 21. октобра 2018. године, братство манастира Тумане позива верни народ на Литургију и пресвлачење моштију овог Божијег угодника.

      Преподобни Јаков (у свету Радоје Арсовић) рођен је 1894. године у селу Кушићи надомак Ивањице. После основног образовања, жељан науке и сазнања отиснуо се из домовине у Француску, где је успешно завршио студије и стекао два доктората - jедан из области философије на Сорбони у Паризу, а други из области права у Монпељеу. Радио је као службеник у дипломатији Краљевине Југославије у Француској.

      Одмарајући 30-их година XX века у Врњачкој Бањи, нашао се приликом одржавања сабора богомољачких братстава Србије. Задивио се проповедима Светог владике Николаја и свештенства, а посебно беседом једног простог српског сељака. Дотакавши га том приликом благодат Божја, напустио је службу и световни живот и дошао је код Светог владике Николаја са молбом да буде искушеник. Након дугог испитивања Владика га је примио.

      Као искушеник прошао је сва монашка послушања. Иако двостуки доктор наука, није му падало тешко да риба тоалете, чисти кромпир и сл. Строго се подвизавао, слабо се и оскудно хранио, неретко отпацима од трпезе. Имао је само два пара изношених мантија. Никада није легао у постељу, већ се молитвено одмарао. Одликовао се необичним даром ћутљивости.

      Пре другог светског рата, био је уредник Хришћанског мисионара, а пред сам рат и у току њега био је ватрени проповедник вере, украшен равноапостолном ревношћу. Стекавши многе духовне дарове, био је и прозорљив. Предвидео је бомбардовање Београда и манастира Жиче...
      У току рата живео је у манастиру Љубостињи, где је упамћен као велики подвижник. Мучен од комуниста, исповеднички се упокојио, након жестоког батинања у селу Раброву, у фебруару 1946. године. По сопственом завештању сахрањен је у манастиру Туману. Мошти су му откривене 21. октобра 2014. године.

      Након обретења његових светих моштију, многи су се исцелилили у манастиру Туману, управо у молитвама призивајући овог новог угодника Божјег. Посебну помоћ крај његових моштију добијају ђаци и студенти.

      У лику светих је прослављен (канонизован) на редовном заседању Светог Архијерејског Сабора 2017. године. За датум прослављења одређен је 21/8  август, када се прославља и Свети Зосим Тумански Чудотворац.

      У недељу, 21. октобра 2018. године, на празник Обретења моштију Св. Јакова биће пресвучене мошти Св. Јакова! Литургија је у 9 сати, а након тога резање славског колача, пресвлачење моштију и литија. Добро дошли!!!

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...