Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

Ponašanja kod dece koja smatramo nevaljalim, a ona to nisu

Оцени ову тему

Recommended Posts

Deca se mogu ponašati na načine koje odrasli smatraju nevaljalim, a ta procena često može biti veoma pogrešna. Prepoznavanje kada je neko neželjeno ponašanje kod deteta reakcija na sredinske uslove, odnosno kad je deo razvojne faze ili imitacija nekog ponašanja, omogućava nam da na njega reagujemo blaže i sa više saosećanja.

Slaba kontrola impulsa

Da li vam se dešavalo da kažete svom detetu: „Ne bacaj to!“, a ono ipak baci? Istraživanja ukazuju da su moždani regioni zaduženi za samokontolu potpuno nerazvijeni na rođenju, a potpuni stepen zrelosti dostižu tek na kraju adolescencije, što objašnjava zbog čega je razvoj samokontrole toliko „dug i spor proces“ (Tarullo, Obradovic & Gunna, 2009, 31). Nedavna istraživanja otkrila su da mnogi roditeljipretpostavljaju da deca mogu raditi mnogo stvari na ranijem uzrastu nego što njihov razvoj dozvoljava. Na primer, 56% roditelja smatra da bi dete mlađe od 3 godine trebalo da se odupre želji da uradi nešto nedozvoljeno, iako većina deca ne razvije ovu sposobnost sve do 3 i po – 4 godine (Zero to Three, 2016). Podsećanje nas samih da deca ne mogu uvek da kontrolišu svoje impulse (zbog toga što njihov mozak još uvek nije potpuno razvijen) može dovesti do nežnije rekacije na njihovo ponašanje.

Preplavljenost stimulusima

U jednom prepodnevu mi stignemo da svoje dete odvedemo u šetnju, park i kod sestre da se igra, da bismo na kraju svedočili napadu besa, otporu i hiperaktivnosti. Pretrpani rasporedi, preplavljenost stimulusima i iscrpljenost, obeležja su modernog porodičnog života. Istraživanja pokazuju da je 28% Amerikanaca uvek u „žurbi“, dok je 45% izjavilo da „nema slobodnog vremena“ (Robinson, 2013). Kim Džon Pejn, autor knjige „Jednostavnost roditeljstva“ (Simplicity of Parenting), smatra da deca doživljavaju „kumulativnu stresnu reakciju“ zbog previše aktivnosti, izbora i igračaka. Takođe, dodaje da je deci potrebno dosta „mirnog vremena“  kako bi se napravio balans u odnosu na vreme kada su aktivni (Payne, 2010). Kada u dnevni raspored deteta uključimo vreme za odmor, za igru i vreme za mirovanje, njihovo ponašanje će se dramatično poboljšati.

Share this post


Link to post
Share on other sites
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt

Bazične potrebe

Da li ste ikada osetili neverovatnu ljutnju i bes, samo zbog toga što ste gladni? Ili ste osećali da nemate strpljenja ni za koga kada ste bili neispavani? Deca su deset puta više osetljivija od odraslih kada su im nezadovoljene bazične potrebe, odnosno kada su umorna, gladna, žedna ili prehlađena. Dečja sposobnost da upravljaju emocijama i ponašanjem umnogome je smanjena kada su umorna. Mnogi roditelji takođe primećuju veliku promenu u dečjem ponašanju oko pola sata pre obroka, kada ih probude u toku noći ili kada ih „hvata“ grip. Deca ne umeju uvek da kažu šta im je ili da pomognu sami sebi lekom, grickalicama, vodom ili dremkom kao što to rade odrasli.

10-pona%C5%A1anja-kod-dece-koja-smatramo

Ispoljavanje snažnih osećanja

Kao odrasli, mi smo naučili da prikrivamo i kontrolišemo svoja snažna osećanja, često njihovim premeštanjem ili skretanjem pažnje na nešto drugo. Deca još uvek ne umeju to da rade. Edukator koji se bavi ranim detinjstvom, Žanet Lansbri, autor je jedne sjajne fraze koju koristi kada deca ispoljavaju snažna osećanja vrštanjem, plakanjem i vikanjem. Naime, ona predlaže da roditelji „puste osećanja da se dešavaju“  i da ne reaguju niti kažnjavaju decu kada ispoljavaju snažne emocije.

Razvojna potreba za kretanjem

„Sedi mirno!“, „Prestani da juriš svog brata oko stola!“, „Prestani da se mačuješ sa tim komadom kartona!“, „Nemoj da skačeš!“. Deca imaju razvojnu potrebu za velikom količinom pokreta. Imaju ogromnu potrebu da provode vreme napolju, voze bicikl ili skuter, sastavljaju i rastavljaju stvari, puze ispod stvari, ljuljaju se, skaču i trkaju oko stvari. Umesto da nazivamo decu nemirnom kada su energična, bolje bi bilo da organizujemo brzi izlet do igrališta ili šetnju oko bloka.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Urođena i razvojna potreba da se odupiru i postanu nezavisni

Svaki topli dan prepun je svađa i rasprava u porodičnoj kući. Prvak insistira da je dovoljno toplo da nosi šorts, dok majka tvrdi da je temperatura idealana za pantalone. Model Erika Eriksona (1963) postulira da deca od prve do treće godine pokušavaju da budu samostalna, a da predškolci pokreću inicijativu i prave svoje planove. Čak iako vam je iritantno kada dete bere paradajz dok je još uvek zelen, seče svoju kosu ili pravi tvrđavu od sveže oprane posteljine, imajte na umu da oni rade baš ono što bi trebalo da rade u tim godinama – pokušavaju da sprovedu sopstvene planove, da se odovoje, donose svoje odluke i postanu mali nezavisni ljudi.

Vrline i mane

Svi mi imamo neke sposobnosti koje nas krase, ali i lako uvedu u problem. Možda smo neverovatno fokusirani, ali to znači da ne možemo lako da se prilagodimo i prelazimo s jedne stvari na drugu. Možda smo intuitivni i osećajni, ali upijamo kao sunđer tuđe negativno raspoloženje. Deca su slična: mogu biti motivisana u školi, ali imati teškoća da podnesu poraz (na primer, viču kada pogreše). Mogu biti pažljiva i oprezna, ali takođe nezainteresovana za nove aktivnosti (na primer, odbijaju da idu na trening). Mogu živeti za trenutak, ali nisu organizovana (recimo, ostavljaju igračke svuda po podu sobe). Prepoznavanje kada je neko ponašanje kod dece zapravo suprotna strana njihove vrline – kao i kod nas – može nam pomoći da reagujemo sa više razumevanja.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ogromna potreba za igrom

Vaše dete oboji i umaže svoje lice jogurtom, želi da se igrate „jurke“ baš kada vi pokušavate da mu operete zube ili oblači tatine cipele umesto svojih kada ste u žurbi. Neka takozvana nevaljala ponašanja vašeg deteta zapravo su, ono što Džon Gotman naziva „ponuda“ za igrom sa njima. Deca vole da se blesave i glupiraju. Uživaju u zajedničkom smehu i vole elemente iznenađenja, uzbuđenja i noviteta. Igra često zahteva dodatno vreme i staje na put roditeljskim planovima i vremenskim rokovima, pa je često percipirana kao otpor i nestašluk čak i kad nije. Kada roditelji uključe dosta vremena za igru u dnevni raspored, deca nemaju potrebu da se toliko trude da ih pozovu da se igraju sa njima.

Reakcija na roditeljsko raspoloženje

Brojna istraživanja o „zaraznosti“ emocija pronašla su da je potrebna samo milisekunda da se emocije poput entuzijazma i radosti, kao i tuge, straha i ljutnje prenesu s osobe na osobu, i to vrlo često neprimetno (Goleman, 1991, Hatfield et al., 2014). Deca posebno „upijaju“ raspoloženje svojih roditelja. Ukoliko smo pod stresom, ometeni, utučeni ili frustrirani, deca oponašaju ova raspoloženja. Kada smo smireni i staloženi, deca to prihvataju.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Odgovor na nedosledne granice

Na jednoj utakmici ste kupili svom detetu sladoled. Na sledećoj mu kažete „Ne može, pokvariće ti večeru“, a vaše dete počne da plače i viče. Jedne noći ste pročitali detetu pet knjiga za laku noć, a sledeće insistirate da imate vremena samo za jednu, dok dete moli za još. Takođe, jedne večeri ste pitali svoje dete: „Šta želiš za večeru?“, dok ste sledeće večeri rekli: „Ješćemo lazanje, ne možeš da večeraš ništa drugo“. Vaše dete će protestovati usled nesklada. Kada su roditelji nedosledni sa granicama, to često kod dece izaziva frustriranost i dovodi do plakanja, vikanja i svađanja. Kao i odrasli, deca žele (i potrebno im je) da znaju šta da očekuju. Bilo koji trud oko toga da budete dosledni svojim granicama i rutinama ozbiljno će poboljšati dečje ponašanje.

Čak iako razumemo dečje ponašanje, i dalje je potrebno da radimo na tome. Nežno postavljanje doslednih granica pomaže detetu da razvije pozitivnije obrasce ponašanja. Takođe, kada uzmemo u obzir ove faktore, možemo izbeći razmišljanje o deci kao nevaljaloj i umesto toga shvatati njihovo ponašanje kao reakciju na situaciju, odrastanje i nošenje sa stvarima, baš kao što se dešava i kod odraslih.

http://www.psihoverzum.com/10-ponasanja-kod-dece-koja-smatramo-nevaljalim-a-ona-to-nisu/?utm_source=feedburner&utm_medium=email&utm_campaign=Feed%3A+psihoverzum+(Psihoverzum)

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах
Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од trapa,
      U zaselak kraj Valjeva već tri godine pristižu ljudi iz čitave Srbije jer veruju da molitve seoskog sveštenika Marjana Kneževića leče i pomažu
      U mesto Stave kod Valjeva u poslednje tri godine na stotine ljudi svake nedelje dolaze kako bi prisustvovali službi koju u seoskoj crkvi drži sveštenik Marjan Knežević. Među vernicima i stari i mladi, i bolesni i zdravi, i krivi i pravi. Molitve iz Jevanđelja, koji drugi popovi ne koriste, kao i razgovor sa vernicima, po njihovim pričama, leče i pomažu.
      Proširenje crkve
      - Morali smo da proširimo seosku crkvu za 50 kvadrata, jer na pojedinim molitvama bude više od 700 vernika iz cele Srbije. Ti radovi će biti gotovi do proleća. Sledeći plan nam je izgradnja crkvenog doma, u kome će vernici moći da prenoće, kao u manastiru Ostrog. Zasad se snalaze tako što prenoće u nekom od dva ovdašnja domaćinstava koja se bave seoskim turizmom - priča sveštenik Marjan.
      Mesto Stave smešteno je ispod Medvednika. Ima prodavnicu, kafanu i tablu na kojoj piše Stave, ali to selo katastarski ne postoji. Stave su mesto gde se spajaju četiri valjevska sela, Suvodanje, Sitarice, Stanina Reka i Boboba, pa su mu seljani dali takav naziv. Za Stave se, zahvaljujući lokalnom svešteniku, čulo od Vranja do Subotice.
      Stave pune ljudi
      - Svaki dan dođe neko sa strane. Non-stop defiluju automobili iz svih krajeva Srbije. Kad je veći praznik, tada se stvaraju i velike kolone, pa naše selo izgleda kao neki velegrad. Ovoliko sveta koliko je prodefilovalo poslednjih godina nisam video za mojih 80 leta - priča za Press deda Miša, koga smo sreli u seoskoj kafani.
      Otac Marjan službuje u seoskoj crkvi više od 30 godina. Vernicima, kaže, pomaže i leči isključivo čitanjem molitvi.
      - Interesovanje ljudi je poraslo kada sam počeo u crkvi da služim Svetu tajnu jeloosvećenja, koja je jedna od sedam svetih tajni. Veruje se da se u toj svetoj tajni potapaju zaboravljeni gresi, a oni nekada mogu biti uzrok bolesti i nevolja. Ta molitva se čita samo u nekoliko pravoslavnih hramova u celom svetu. Smatra se da tu molitvu treba da služi sedam sveštenika i zbog toga je najčešće ne sprovode u hramovima, ali moje je mišljenje da to može da obavlja i jedan sveštenik, ukoliko je „čist" i spreman da svoju energiju podeli sa vernicima. Kada se pročulo za ovu molitvu, počeli su svakodnevno da dolaze ljudi iz svih krajeva Srbije. Uz to, čitaju se molitve protiv „volšebnih energija", a svedoci smo da sve više ljudi odlazi kod crnih magova i proroka. Posle čitanja molitve, ako je neko pod magijom, oseti muku, strah, desi se da poneko i vrisne ili pobegne iz crkve - priča otac Marjan, i napominje da je jedini spas molitva.
      Širi se glas o službi oca Marjana... Crkva uvek puna
      On navodi da su u protekle tri godine u crkvu dolazili oni koji su pokušali da se ubiju, parovi koji nemaju decu, bolesni...
      - Dolaze ljudi svih profesija. Do sada sam uspeo da izlečim galopirajući tumor, leukemiju, rak pluća, tumor na mozgu, a petoro dece je zahvaljujući molitvi posle nekoliko godina progovorilo. Ja znam da sve ovo zvuči kao naučna fantastika, ali sve je prosto i jednostavno. Ako je Bog stvorio čoveka, on može i da ga izleči. Nekome pomaže samo jedna molitva, a neko mora češće da dolazi - priča Marjan.
      Početno nepoverenje
      U većini seoskih crkava u valjevskom kraju službe se obavljaju samo nedeljom i većim praznicima, a broj vernika se tada može izbrojati na prste dve ruke. Na Stavama otac Marjan službu pred puno ljudi obavlja svaki dan, a za vreme Božićnog posta svakodnevno se obavljaju i ponoćne liturgije.
      - Meštani su bili malo nenaviknuti na to, jer većina njih u crkvu dolazi samo nedeljom. U početku, tokom jedne od prvih ponoćnih liturgija, dok sam čitao molitvu u crkvu je ušla policija. Neko od meštana je prijavio da su se u seoskoj crkvi okupili „sektaši" i da sprovode neki obred. Kada su uvideli o čemu se radi, policajci su brzo napustili selo. Većina meštana je teško prihvatila to što se služba vrši i subotom, pa je bilo raznih otpora, a neki od njih su me prozvali čak i subotarom. Sada su naviknuti na svakodnevne službe i problema više nema - priča otac Marjan.
      Zvanični crkveni krugovi nerado pričaju o tome, a otac Marjan kaže da i sami sveštenici o njemu pričaju svašta.
      - Neki kažu da sam vračar, neki da sam vidovit, ali ja smatram da radim ispravnu stvar. Naša sveštenička dužnost je da se molimo i da bogoslužimo, pogotovo u ovim pomalo čudnim vremenima - kaže otac Marjan.
      Stižu i po kiši i po snegu
      Ni kiša, ni sneg, ni led nisu prepreka za mnogobrojne vernike da dođu do crkve na Stavama, u kojoj smo zatekli nekoliko porodica iz Loznice, Beograda i Kraljeva. Nerado govore o razlozima zbog kojih su došli u ovo planinsko selo, ali svi tvrde da molitve sveštenika Marjana i te kako pomažu.
      - Da ne mislim tako, ne bih ovde došla po ovom nevremenu, a nije mi ni prvi put. Ne umem da vam objasnim kako to svešteniku polazi za rukom, ali svaki put kad napustim Stave osećam se smireno, bezbrižno, a mnogobrojni problemi koje sam imala počeli su da se rešavaju - kazala je M. T. (45), koja je sa suprugom doputovala iz Kraljeva.
    • Од Поуке.орг инфо,
      Džesa van der Vart i Rozalijen Izrael, holandske pastorke, obično stižu u crkvu na biciklima koje voze kroz ulice Amsterdama sve do protestantske parohije u centru grada.

      Fotografije: Dmitrij Kostjukov za Njujork tajms Pastorka Rozalijen Izrael, gore, drži službu u crkvi Betel u Holandiji kako bi zaštitila porodicu iz Jermenije od deportacije
      Nedavno su spakovale svoje odore u gepek automobila i odvezle se u Hag.
      U osam uveče preuzeće službu od lokalnog sveštenika u crkvi Betel, a njih će u jedanaest zameniti grupa iz grada Vorburga koja će čitave noći, sve dok ne svane, pevati himne i izgovarati molitve.
      Maratonska crkvena služba koja je počela krajem oktobra nije prestala otada i nikada se ne zaustavlja.
      Prema holandskom zakonu, policija ne sme da prekine crkvenu službu da bi izvršila hapšenje. Tako imigracione vlasti neće moći da uđu u ovu crkvu i uhapse petočlanu porodicu Tamrazijan, izbeglice iz Jermenije koje su u crkvi pronašle utočište nakon što je trebalo da budu deportovane.
      Služba koja je počela kao poslednji pokušaj lokalnih sveštenika da spasu ovu porodicu sada je nacionalni pokret u kojem učestvuju pripadnici sveštenstva iz sela i gradova širom Holandije. Više od 550 pastora dosad je držalo službu jedan za drugim u crkvi Betel, želeći da zaštite jednu ranjivu porodicu.
      "To je ono što propovedamo na delu", kaže Van der Vartova.
      U trenutku kada je relevantnost hrišćanstva u Evropi vrlo upitna – a ksenofobija i nacionalizam jačaju – ove službe takođe su podsetnik na uticaj koji religijske institucije i dalje mogu da imaju u pretežno sekularnoj Zapadnoj Evropi. Pastori su zaštitili porodicu; porodica je pastorima dala povod da demonstriraju moć vere.
      "Mi se kao zapadnjačke crkve borimo zato što smo sve više marginalizovani, ali osećamo da je ovo što radimo sada relevantno", kaže Izraelova, generalni sekretar Protestantske crkve u Amsterdamu.
      Nacionalisti se već nekoliko godina unazad služe ksenofobičnim porukama kako bi dospeli na funkcije u Italiji, Mađarskoj i Austriji, ali i postali relevantni politički faktori u Švedskoj, Nemačkoj, Velikoj Britaniji, Francuskoj i Holandiji. Van der Vartova ističe da ova maratonska služba pokazuje da ona druga Evropa još uvek postoji.
      "Često mislim da su ovo vremena u kojima je sve manje solidarnosti", kaže ona. "Ali ova inicijativa je upravo o solidarisanju i to je ono što mi daje nadu."
      Priča o službi počela je u mestu nadomak Amsterdama u koje se porodica Tamrazijan – sa troje dece, Harijarpi (21), Varduhi (19) i Sejran (15) – doselila nakon što je otac bio primoran da izbegne iz Jermenije iz političkih razloga 2010. godine, kaže pastor Derk Stegeman, glavni organizator službe. Na zahtev porodice, njihova tačna situacija je još uvek tajna, kao i imena roditelja, kako bi se izbegle posledice po rođake koji su još u Jermeniji.
      Holandske vlasti su pokušale da dva puta za šest godina porodici odbiju zahtev za azil, ali su oba puta bile poražene na sudu. Vlada je ipak uspela da istera svoje iz trećeg puta, iako je sve troje dece u zemlji provelo više od pet godina.
      Portparol holandskog ministra pravde i bezbednosti izjavio je da vlada ne može da komentariše pojedinačne slučajeve, ali da, generalno govoreći, porodice mogu da se kvalifikuju za amnestiju ukoliko su spremne da sarađuju sa vlastima koje moraju da ih deportuju iz zemlje.
      Kako bi izbegli opasnost za koju veruju da ih čeka u Jermeniji, porodica Tamrazijan nije sarađivala sa vlastima, već je utočište pronašla u crkvi Katvijk, u gradiću u kojem su živeli. Kada ta crkva više nije imala sredstava da ih zaštiti, crkva Betel ih je primila.
      Pored danonoćnih službi, crkva je obezbedila i psihološku pomoć za porodicu, kao i učitelje za decu koja više ne mogu da odlaze u školu ili fakultet.
      Pastori su obećali da će se služba odvijati do daljeg – čak i nakon što je jedan holandski zvaničnik saopštio da vlada ostaje pri svom mišljenju.
      U jedanaest sati, pastorke iz Amsterdama napustile su crkvu, a njih je zamenila grupa koja samo što je stigla iz Vorburga.
      Dok je Izraelova izlazila iz kapele, Harijarpi joj je rekla da je bila inspirisana da napiše pesmu o jednom od psalama koje su pevali. "Za mene je reč upravo o tome", kaže Izraelova. "Možete pročitati taj psalam sto puta, a da vas ne dirne. Ali ovde, večeras, u crkvi Betel, ovo je stvarno."
      © 2018 The New York Times
      TEKST IZ NOVOG BROJ NJUJORK TAJMSA NA SRPSKOM JEZIKU, POKLON SVIM ČITAOCIMA UZ NOVI BROJ NEDELJNIKA KOJI JE NA KIOSCIMA OD ČETVRTKA, 17. JANUARA
      https://www.nedeljnik.rs/nytinternationalreport/portalnews/crkvena-sluzba-u-holandiji-koja-traje-mesecima/?fbclid=IwAR2K3wShreAJ0a1NoIYiWXCGaATmQTGzS7-NpCrF89yb-0uhBOcLrq8WdjE
    • Од JESSY,
      Sigurna sam da vam se ova situacija bar malo, ako ne i previše, čini poznatom: sutra imate važan test na fakultetu ili bitnu prezentaciju na poslu, ali umesto da zagrejete stolicu… „Hej, zašto ne bih pogledao/la jednu epizodu serije? Ili jednu celu sezonu? Prijatelji zovu na druženje – zašto da ne! Izlazak kažeš?! Jedna čaša vina, ma šta je to, mogu ja i dve-tri!”
      Ako ste od retkih osoba koje baš nikad ne odlažu posao do poslednjeg momenta, čestitamo – ovaj tekst nije za vas!
      Ali budući da smo mi psiholozi, znamo zašto ste kliknuli baš na ovaj naslov, zato nastavite da čitate ovaj tekst.
      Samohendikepirajuće strategije
      Fenomen da, pred zadatak koji je važan ali nismo sigurni da li ćemo ga uspešno odraditi, prokrastiniramo i izbegavamo trud je toliko učestao da su psiholozi posvetili čitav niz istraživanja kako bi bolje razumeli čudnu čovekovu prirodu:
      Umesto da se maksimalno potrudimo kada se plašimo da će uspeh izostati, mi radimo potpuno suprotno! Gledamo TV, pijemo, izlazimo, guramo pod tepih ili se zatrpavamo drugim obavezama.
      Psiholozi ovu pojavu nazivaju – samohendikepirajuće strategije
    • Од JESSY,
      Upoznajte „poluintelektualca”
      „Uzimajući ga u njegovom najpotpunijem i najizrazitijem vidu, poluintelektualac je čovek koji je uredno, pa možda, čak, i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog vaspitanja nije stekao skoro ništa.
      Bilo usled njegove urođene nesposobnosti ili zbog mana školskog sistema, nije dobio podstreka za duhovno samorazvijanje. On uopšte duhovne vrednosti ne razume i ne ceni. Sve ceni prema tome, koliko šta doprinosi uspehu u životu, a uspeh uzima u „čaršijskom” smislu, dakle sasvim materijalistički.
      S ostalim duhovnim vrednostima odbacuje i moralnu disciplinu, ali ne sasvim, jer prekršaji te discipline povlače krivičnu odgovornost. Ipak i u moralnom, kao i u kulturnom pogledu, on je u osnovi ostao primitivac. Neomekšan kulturom, a sa olabavljenom moralnom kočnicom ima sirove snage napretek. Školska diploma, kao ulaznica u krug inteligencije, dala mu je preterano visoko mišljenje o sebi samom.
      U društvenoj utakmici taj diplomirani primitivac bori se bez skrupula, a s punim uverenjem da traži samo svoje pravo koje mu je škola priznala. On potiskuje suparnike nemilosrdno kao da nisu živa bića nego materijalne prepone. On je dobar „laktaš” – izraz koji je prodro u opštu upotrebu jednovremeno s pojavom poluintelektualaca.
      Pretpostavimo da se u njemu probudila politička ambicija i da je uspeo postati ministar. Taj položaj mogao je da ugrabi samo kroz silno guranje i strmoglavu jagmu i zato će smatrati da je to sada nešto „njegovo”. Iz te svoje tekovine ili bolje reći plena, gledaće da izvuče što više ličnog ćara. Biće „korupcionaš”, ali neće biti sasvim svestan toga fakta, toliko će mu to izgledati prirodno i na svom mestu. Jedan poluintelektualac, kad je čuo da se govori o njegovoj ostavci, rekao je:
      „Ko je lud, da se odvaja od punog čanka?!”
        Njemu je izgledalo nepojmljivo da se čovek ne koristi ministarskim položajem, kao što bi bilo nepojmljivo da čovek kraj punog čanka ostane gladan.
      Politička ambicija jednog poluintelektualca zapravo i nije politička. Ona se sastoji samo u tome, da se čovek kroz politiku obogati i da na visokim položajima progospoduje. On ne zna ni za kakve više i opštije ciljeve. Tek kad poluintelektualac izbije na vrhunac političkog uspeha, vidi se kako je on moralno zakržljao. Pored poluintelektualca koji je uspeo, postoji i poluintelektualac koji nije uspeo.
      Već pravi intelektualac, nezaposlen ili zapostavljen, gotov je opozicionar. Poluintelektualac u takvom položaju tim je opasniji, što ne zna ni za kakve moralne obzire koji bi njegovo ogorčenje ublažavali. To nije bilo slučajno da su mnogi ozlojeđeni poluintelektualci otišli u komuniste.
      Poluintelektualac je bolesna društvena pojava, koja je obelodanila dve stvari:
      1. Da je kulturni obrazac potrebna dopuna nacionalnog i političkog obrasca, što se naročito oseća onda kada uticaj ta dva obrasca prestane da slabi;
      2. Da škola koja se ograničava na davanje znanja, bez uporednog vaspitavanja karaktera, nije u stanju da spreči pojavu takvog društvenog tipa kao što je poluintelektualac.”
       
      https://kultivisise.rs/poluintelektualac-pojava-koja-citav-vek-godspodari-nasim-drustvom/
    • Од JESSY,
      Jerihonska ruža je neobična biljka koja potiče iz pustinja Jordana i Izraela, pa se zbog toga naziva i pustinjska ruža. Ona raste u pustinjskim delovima Svete zemlje, naročito u okolini grada Jerihona po kome je i dobila ime. U celom svetu je poznata pod nazivom "biljka koja se ponovo rađa". Zato što u suvom stanju ima oblik loptice koju vetar kovitla pustinjom poznata je i i po biblijskom nazivu kovitlac, u Egiptu je poznata i kao Marijina ruka, a u Alžiru kao Fatimina ruka. Smatra se i simbolom novog i večnog života i nazivaju je i svetom ružom i vesnicom uskrsnuća.
      Jerihonska ruža se prvi put pominje osam vekova pre nove ere. Ona je često povezana sa životom Isusa Hrista. Jedna legenda propoveda da je rasla uz put kojim je Sveta Marija bežala iz Nazareta u Egipat kako bi spasila sina Isusa od stradanja i na taj način im pokazivala put kroz pustinju. U znak zahvalnosti Sveta Marija joj je podarila dug život. Jerihonska ruža je nastavila da cveta kroz ceo život Isusa Hrista, a smanjila se i umrla kada je on morao da napusti ovaj svet. Iznenađujuće je da je i ona oživela nakon uskrsnuća Isusa Hrista, iz groba tri dana nakon njegove smrti.

      U starom Egiptu jerihonska ruža je bila čaroban simbol plodnosti. Različita istorijska svedočanstva kažu da su beduinske žene pile vodu, u kojoj su namakale ružu i sa njom smanjivale različite bolove i ubrzavale proces ozdravljenja.
      Zbog verovanja u večni život, u vaskrsenje iz mrtvih, na Istoku su u davna vremena stavljali jerihonsku ružu u mrtvačke sanduke i grobove.
      Na povratku sa pohoda u Svetu zemlju krstaši su jerihonsku ružu doneli u Evropu, gde je postala dragocena botanička relikvija. Posebno je cenjena u Bavarskoj. Veruje se da porodici koja je neguje donosi sreću i blagoslov, a postoji običaj darivanja ove ruže mladencima na dan svadbe.

      U nekim državama postoji tradicija da se jerihonska ruža prenosi iz generacije u generaciju, odnosno iz porodice u porodicu, a obično se oživi u vreme Uskrsa i Božića. Babice su je vekovima koristile za olakšavanje porođaja. Kada buduću majku počnu hvatati trudovi, ruža se zaliva običnom mlakom vodom i ona se zazeleni i razgrana pre nego što dete dođe na svet. Ta se ruža poklanja tom detetu i ona treba da ga prati čitav život donoseći mu blagoslov i sreću.
       
      http://www.artnit.net/flora-doma/item/4849-jerihonska-ruža-biljka-koja-se-ponovo-rađa.html
         
×