Jump to content

У чему је појам неиспитивости суштине Божије?

Оцени ову тему


Препоручена порука

Можемо видети данас да хришћани немају разумевања о појму неиспитивости суштине Божије, нити теолози конкретно разматрају то питање. Међутим, код светог Григорија Ниског имамо указивања о чему би могло бити речи, а односи се на аналогију коју разумемо као девственост.

Необјашњивост суштине Божије показује се као бесполност Божија. Како постоји и шта је бесполност Божија заправо су питања о неиспитивом.

Да ли се може повести разматрање оваквог појма неиспитивости суштине Божије?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • Одговори 143
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

Популарни чланови у овој теми

Популарне поруке

Есхатолошког! 

Нијесам академски теолог, али, ако смијем да процјењујем, Ваш приступ ми се чини врло плодним и вишеструко значајним. Дакле, мој одговор на Ваше питање је потврдан: да, може.

Daj ovde taj Grigorijev tekst koji navodis, da se vidi lepo i pregledno, pa da moze da se prica. Ovako sve ide na rekla-kazala. Inace, ako samo malo promislis pazljivo, Bozanska priroda je - jasn

Постоване слике

пре 2 часа, Milan Nikolic рече

Можемо видети данас да хришћани немају разумевања о појму неиспитивости суштине Божије, нити теолози конкретно разматрају то питање. Међутим, код светог Григорија Ниског имамо указивања о чему би могло бити речи, а односи се на аналогију коју разумемо као девственост.

Необјашњивост суштине Божије показује се као бесполност Божија. Како постоји и шта је бесполност Божија заправо су питања о неиспитивом.

Да ли се може повести разматрање оваквог појма неиспитивости суштине Божије?

Нијесам академски теолог, али, ако смијем да процјењујем, Ваш приступ ми се чини врло плодним и вишеструко значајним. Дакле, мој одговор на Ваше питање је потврдан: да, може.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 12 часа, Milan Nikolic рече

бесполност Божија

Бесполност Божија и Анђелска је дефинисана у смислу немања страсти и сексуалности (анималне) ако сам добро схватио??

Не можемо рећи да је неопитност последица тога да се то није десило.

Јер је девица Марија безгрешно зачела Божијом интервенцијом, родивши Бога.

Такође Мојсије записује да су Анђели преузимали материјални облик постојања и мешали се са неким кћерима човечијим. Тако су остварили потомке на земљи Нефилиме. Анђели су након тога поново постали безтеленсни. По Мојсију. Он их помиње код самог настанка човечанства и првих адамових потомака. Па опет помиње као постојеће баш на територији Израела када су јевреји са Мојсијем излазили из Египта...

Иначе нефеилими се у Библији описују као синови истинитог Бога, силни, јаки... 

„Кад су се људи намножили на земљи и кад су им се родиле кћери, синови истинитог Бога почели су да примећују како су људске кћери лепе, па су их узимали себи за жене, све које су изабрали.“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постоји другачије тумачење о тим ,,синовима Божијим''. Они могу бити директни потомци, односно рођених од Еве, непосредни потомци Адамовог племена.

Друга племена су постојала у окружењу Адамовог племена, а њихове кћери су назване ,,кћерима човечијим''. Како су настала ова друга племена поред Адамовог, остаје отворено питање.

Дакле, може бити да нема говора о анђелима или асексуалним бићима, него да се говори о стварним људима који су, заправо, синови Божији у том смислу што су непосредно рођени од Еве.

Данас смо сви потомци како рођених од Еве, тако и од оних других племена, јер су се једни измешали са другима. Дакле, то што је Мојсије записао не би требало да се односи на анђеле, него на стварне људе.

  • Свиђа ми се 1
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 28 минута, Mиљан Л. рече

Бесполност Божија и Анђелска је дефинисана у смислу немања страсти и сексуалности (анималне) ако сам добро схватио??

Просто, ту је реч о бесполности, али са нагласком на различитост природа, Божије и анђелске. Дакле, говоримо о нечему што нема сексуалности. Нема полова.

Код природе Божије имамо јединствен пример бесполности, јер та природа чини сједињење Свете Тројице. Три Ипостаси Божије, дакле, немају полове тако што никада нису били растављени.

Зато у стварном смислу речи не може бити говора о половима у Божијем бићу. Управо та тајна у односу на питање како постоји Тројица сједињених у суштини, може бити истински појам необјашњивости суштине Божије.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 1 month later...
On 11/9/2017 at 2:11, Milan Nikolic рече

Просто, ту је реч о бесполности, али са нагласком на различитост природа, Божије и анђелске. Дакле, говоримо о нечему што нема сексуалности. Нема полова.

Код природе Божије имамо јединствен пример бесполности, јер та природа чини сједињење Свете Тројице. Три Ипостаси Божије, дакле, немају полове тако што никада нису били растављени.

Зато у стварном смислу речи не може бити говора о половима у Божијем бићу. Управо та тајна у односу на питање како постоји Тројица сједињених у суштини, може бити истински појам необјашњивости суштине Божије.

По мени, дефинисати Божију полност је једнако дефинисати порекло Бога. То је тајна позната само Богу, поимање тога је нпр. код јеврејских теолога дефинисано као "тајна Божије тајне", у преводу значи да сама опитност тог питања па самим тим и одговори су тајна за човека.

Ако би се упустили у неку анализу тога, по мени гледано, не мора нужно да се узима пример Божије полности по узору на биолошког човека или на неку другу познату биолошку особину полности у биодиверзитету света на нивоу репродукције... Јер полност превазилази биолошке карактеристике и део је природе светлости, магнетних полова (код сваке планете)...

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Треба рећи да Бог уопште нема полност, а не да је то само нека тајна. Па као може бити у Њему полности али да ту полност као не познајемо.

Могли бисмо много тога да објашњавамо ако буде прилике. Заправо, нема ту много компликација, Бог је чак сувише једноставан. :)

 

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 12/9/2017 at 10:42, Milan Nikolic рече

Треба рећи да Бог уопште нема полност, а не да је то само нека тајна. Па као може бити у Њему полности али да ту полност као не познајемо.

Могли бисмо много тога да објашњавамо ако буде прилике. Заправо, нема ту много компликација, Бог је чак сувише једноставан. :)

Моје мишљење је... да је Неупитно да Бог поседује полност или живот, као део своје суштине, јер је из Бога произашла та природа, што значи да је постојала у њему самоме исто као и живот. Зато се слажем са тумачењем да су то тајне Божије суштине. Јер направили би замену теза ако би смо помешали творевину са Богом на начин дефинисања Божије суштине. То што љубав и воља Божија представљају одрживост закона природе који ако се уруше настаје хаос и смрт, не значи да је Бог неодвојив суштински од творевине.

Разумеш шта хоћу да кажем. Рецимо, не можемо полност Божиеј суштине опитно схватити чак и да изнесемо хипотезе на основу познатих феномена у квантној физици и упоредимо их са светлосном природом Бога или неке његове личности, типа неки ефекат фотона да упоредимо са причом о Царинику и Фарисеју где се види законитост кретања Духа Светога, или само Оваплоћење Божије суштине у човекову природу. Па тако од реда све да повежемо у неку хипотезу... Ипак би говорили о свеприсутности Бога и творевини а не самој Божијој суштини.

Ми можемо да се дистанцирамо и кажемо да Бог нема полност, па да посматрамо свеприсутност Божију кроз поларитете и полност творевине, али то и даље није Божија суштина. Па би значило да човек или било које створење неминовно и искључиво из Божије творевине добијају живот и суштину своје природе а не како ми верујемо директним посредством Божије суштине, па тек онда човек живи у Божијој творевини где је у некој синергији са истом. Али ако би тако гледали, онда то води у погрешно тумачење да Бог као јединствена природа не може да опстане својствен себи, без творевине јер је свеприсутан у истој. Па самим тим поновни долазак Христа (Логоса Божијег) и стварање нове природе човека и законитости човековог новог простора неби били потребни, па би присуство Цркве било узалудно. Или боље речено, Сунце би могло да буде централно божанство, док би неки други планетарни систем где планете имају по три сунца и два месеца били предмет атеистичких цитата као сукоб искључивој Божанској природи сунца:smeh1:.

Али полност творевине или рецимо човека као створеног по лику Божијем можемо опитно тумачити:), мени је увек било несхватљиво (иако је воља Божија), зашто је у полној разлици између мушкарца и жене природно одређено да жена буде тело а мушкарац глава тј. логос у том обједињавању две физичке природе човека? И како се у то уклапају теорије (ако су валидне) да мушкарац и жена углавном користе две различите половине мозга?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
On 12/9/2017 at 19:42, Milan Nikolic рече

Треба рећи да Бог уопште нема полност, а не да је то само нека тајна. Па као може бити у Њему полности али да ту полност као не познајемо.

Могли бисмо много тога да објашњавамо ако буде прилике. Заправо, нема ту много компликација, Бог је чак сувише једноставан. :)

 

Da li je Isus Hristos sada u istom muškom telu u kojem je bio na planeti Zemlji i koje je uzneo sa desne strane Oca?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, Mиљан Л. рече

да је Неупитно да Бог поседује полност или живот, као део своје суштине, јер је из Бога произашла та природа, што значи да је постојала у њему самоме исто као и живот.

Ja te ne razumem,o kojoj prirodi je reč i šta znači to da je iz Boga proizašla i da je u Njemu postojala?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 23 минута, Кратос рече

Ja te ne razumem,o kojoj prirodi je reč i šta znači to da je iz Boga proizašla i da je u Njemu postojala?

Ја сам констатовао да Бог као извориште свега што постоји мора да поседује у себи полност јер је исту створио, тј. из Речи Божије је произашла. Тако да је пре стварања морала природа поларитета и полности (као репродуктивне особине уз остале репродуктивне особине природе) да постоји у Богу. Упоредио сам то са животом који је постојао у Богу пре стварања.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 37 минута, Mиљан Л. рече

Ја сам констатовао да Бог као извориште свега што постоји мора да поседује у себи полност јер је исту створио, тј. из Речи Божије је произашла. Тако да је пре стварања морала природа поларитета и полности (као репродуктивне особине уз остале репродуктивне особине природе) да постоји у Богу. Упоредио сам то са животом који је постојао у Богу пре стварања.

Znači ti misliš u suštini da je polaritet i polnost zapravo nestvorena tj da su one deo Božije prirode i da smo mi samo nosioci tih večnih božanskih osobina?

Ako je tako da li to u suštini znači da je i naša priroda onda na neki način nestvorena tj Božanska?

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Da li je Isus Hristos sada u istom muškom telu u kojem je bio na planeti Zemlji i koje je uzneo sa desne strane Oca?


Tema je o imanentnoj Svetoj Trojici i bespolnosti u tom kontekstu.
Što se tiče Isusa Hrista kao muškarca, ne mogu ništa da tvrdim, osim da u Carstvu Božijem stvarno neće biti ni muškog ni ženskog, nego će svi biti kao anđeli.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 минут, Milan Nikolic рече

 


Tema je o imanentnoj Svetoj Trojici i bespolnosti u tom kontekstu.
Što se tiče Isusa Hrista kao muškarca, ne mogu ništa da tvrdim, osim da u Carstvu Božijem stvarno neće biti ni muškog ni ženskog, nego će svi biti kao anđeli.

 

Pa baš zato jer jedan od Svete Trojice je i Isus Hristos a on se ovaplotio u muškom telu,zato i pitam.Isus ne kaže da neće biti muškog i ženskog nego da se neće udavati ni ženiti ako se ja dobro dosećam....

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 36 минута, Кратос рече

Znači ti misliš u suštini da je polaritet i polnost zapravo nestvorena tj da su one deo Božije prirode i da smo mi samo nosioci tih večnih božanskih osobina?

Да сматрам да је све што је створено већ било у Богу, јер иначе неби могло да настане не у виду фрактала већ комплексније. Сматрам да је човек настао из предходно постојећих особина, јер га је Бог обликовао телесно из постојећих елемената и удахнуо му живот. Ми нисмо носиоци већ ми поседујемо Божанске особине али у виду творевине. 

пре 38 минута, Кратос рече

Ako je tako da li to u suštini znači da je i naša priroda onda na neki način nestvorena tj Božanska?

Није нестворена, Сматрам да наша природа има свој природан Богу предвидљив простор и понашање у коме пред Богом ништа није неочекивано. Али човек упоредо са тиме, има своју слободну вољу да мења на позитивно будуће догађаје. Наша природа јесте Божанска, само што није непромењива уколико не носи веру, постојаност и одлучност.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота.

       
      На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног  пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема.
      На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир.
      Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека.
       
      Марија Јефтимијевић Михајловић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве.  
       
             Свештеник Дмитриј Шишкин:   Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе   – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом.          Свештеник Павле Коњков:   Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година   – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира.          Протојереј Олег Стењајев:   – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд.   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота.   Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима.          Свештеник Валериј Духанин:   Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве   –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир.   Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе   Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне.   Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу.   Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу   Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца.   Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије.     Извор: Православие.ру
    • Од Мирко Василић,
      Уводне  напомене
                                                                 
            За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута  „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у  разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5.
      Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса .  Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије.  
      Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај  глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос  за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је  Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5]
       
      Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље
       
      Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина).
      Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31.
      Царство Божије и његово довршење
      Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10]
      Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11]
      Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1.
      Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. 
       
      Царство Божије у Матејевом Јеванђељу
       
        ЗА  употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство  небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52).
      Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14]
      Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16]
      Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу  не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско.
      Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20]
       
       
      Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије
       
      Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21]
      Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје  око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно,  што Апостол Матеј  зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22]
      Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве.
      Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви.  Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом  Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље.  Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације
        [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307.
      [2] Исто дело, стр.308.
      [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10
      [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308.
      [5] Исто дело, стр.309
      [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129.
       
      [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132.
      [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.90
      [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115.
      [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136.
      [11] Исто дело иста стр.
      [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77
      [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45.
      [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77
      [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78
      [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16)
      [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5)
      [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.93.
      [19],  Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78
      [20] Исто
      [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају.
      [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163
      [23] Исто, стр. 163
      [24] Исто, стр. 164
      [25] Исто, стр. 165
      [26] Исто, стр. 166

      View full Странице
    • Од Мирко Василић,
      Уводне  напомене
                                                                 
            За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута  „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у  разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5.
      Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса .  Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије.  
      Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај  глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос  за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је  Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5]
       
      Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље
       
      Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина).
      Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31.
      Царство Божије и његово довршење
      Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10]
      Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11]
      Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1.
      Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. 
       
      Царство Божије у Матејевом Јеванђељу
       
        ЗА  употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство  небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52).
      Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14]
      Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16]
      Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу  не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско.
      Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20]
       
       
      Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије
       
      Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21]
      Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје  око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно,  што Апостол Матеј  зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22]
      Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве.
      Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви.  Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом  Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље.  Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације
        [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307.
      [2] Исто дело, стр.308.
      [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10
      [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308.
      [5] Исто дело, стр.309
      [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129.
       
      [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132.
      [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.90
      [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115.
      [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136.
      [11] Исто дело иста стр.
      [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77
      [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45.
      [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77
      [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78
      [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16)
      [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5)
      [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.93.
      [19],  Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78
      [20] Исто
      [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају.
      [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163
      [23] Исто, стр. 163
      [24] Исто, стр. 164
      [25] Исто, стр. 165
      [26] Исто, стр. 166
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа новосадског и бачког господина др Иринеја Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, односно превод на српски језик истоименог доктората владике Иринеја, биће представљена 12. децембра 2019. године, у Матици српској у Новом Саду.   Звучни запис прилога из Јутарњег програма Радија Беседе     О књизи објављеној 2019. године ће говорити: Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански г. Порфирије, Његово Преосвештенство Епископ крушевачки г. Давид и аутор, а поздравну реч присутнима ће упутити професор Драган Станић, председник Матице српске.   У програму Радио-Беседе догађај је најавила др Александра Новаков, стручни сарадник Лексикографског одељења Матице српске, а о самом садржају докторске дисертације Епископа бачког говорио је протопрезвитер Жељко Латиновић, настојатељ Светоуспенског храма у Новом Саду.       Извор: Инфо-служба Епархије бачке
×
×
  • Креирај ново...