Jump to content
  1. Ведран*

    Ведран*

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Milan Nikolic,
      Епископ бачки др Иринеј: Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику
      17. Октобар 2019
      На 64. Сајму књига у Београду у сали Иво Андрић - Хала 1А, 24. октобра 2019. године са почетком у 19 часова биће одржана промоција дела Тајна разликовања Божанске суштине и енергије у Светој Тројици по Светом Марку Ефеском Евгенику, аутора Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја.
       
      http://www.spc.rs/sr/episkop_bachki_dr_irinej_tajna_razlikovanja_bozhanske_sushtine_energije_u_svetoj_trojici_po_svetom_m
    • Од Поуке.орг - инфо,
      (Епископ новосадски и бачки др Иринеј Буловић, Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, Беседа – Матица српска, Нови Сад 2019, 664 стр.)

       
      У издању Беседе, издавачке установе Епархије бачке, и Матице српске, 2019. године објављена је капитална књига Његовог Преосвештенства Епископа бачког др Иринеја (Буловића), под називом Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику. Ово дело је штампано као 19. том Беседине едиције Савремено богословље. Реч је о преводу на српски језик докторске дисертације Преосвештеног владике Иринеја, коју је написао и одбранио као јеромонах, на Богословском факултету у Атини 1980. године. Књигу је са грчкога језика превео С. Јакшић. О изузетном квалитету и неоспорном богословском доприносу наведеног дела владике Иринеја, недвосмислено говори податак је његов докторски рад, убрзо после одбране, објављен у виду књиге, 1983. године, у издању Патријаршијског института за патролошке студије у Солуну, као 39. том познате серије Ἀνάλεκτα Βλατάδον, у оквиру које су публиковане многе запажене студије из различитих области богословља. Благодарећи тој првобитној публикацији и, пре свега, сâмом садржају објављеног издања, докторски рад Епископа бачког је, за кратко време, постао релевантна богословска студија на грчком говорном подручју, па и шире, те до данас представља незаобилазно штиво приликом проучавања православне тријадологије, затим паламитског богословља утемељеног на искуству Цркве о нествореним божанским енергијама, као и богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника о наведеним темама.
      Kао угледан архијереј Српске Православне Цркве, који се налази на челу Епархије бачке пуне три деценије, али и као искусан духовник, еминентни и међународно признати теолог и дугогодишњи професор Православног богословског факултета Универзитета у Београду, владика Иринеј је изузетно познат, како стручној богословској, тако и широј научној и друштвеној јавности, те ћемо, овом приликом, издвојити само неке од најважнијих детаља из његове обимне личне и научне биографије, будући да би навођење свих поменутих детаља превазишло стандардне оквире приказа књиге.
      Епископ Иринеј је, после завршеног Богословског факултета у Београду, 1970. године, тада још као јеромонах, уписао постдипломске студије на Богословском факултету у Атини, где је боравио до 1980. године, проучавајући дела светих Отаца, поготову светога Марка Ефеског, и активно учествујући у духовном и богослужбеном животу Грчке Цркве. После одбране докторске дисертације, одлази на краћи студијски боравак на руски Богословски институт Светог Сергија у Паризу (1980 – 1981), где је имао прилику да се подробно упозна да тадашњом плејадом руских теолога, професорâ Института, као и са богатом богословском грађом на руском језику и актуелном богословском литературом руских богослова. У априлу 1981. године изабран је за доцента на катедри Светог Писма Новог Завета на Богословском факултету у Београду, где преузима и наставу старогрчког језика. Током вишедеценијског плодотворног рада са студентима, стекао је сва академска звања, од доцента до редовног професора, а у три мандата је био и декан наведене високошколске установе Српске Православне Цркве. Као сарадник угледних богословских часописа Теолошки погледи и Богословље објавио је многобројне научне и стручне радове, а скоро десет година био је главни и одговорни уредник црквеног часописа Православни мисионар. По његовом доласку на трон Епископа бачких, 1990. године, у Епархији бачкој је започета значајна обнова у свим аспектима црквеног живота. Његовим залагањем, обновљен је епархијски лист Виноград Господњи и богословски часопис Беседа, а основана је и истоимена издавачка установа. Учествовао је на многим домаћим и међународним богословским и научним скуповима и конференцијама, на духовним трибинама и у међухришћанским сусретима и дијалозима, као и у домаћим и међународним сусретима и дијалозима са јеврејским и исламским заједницама, установама и организацијама. Почасни је доктор наука Духовне академије у Санкт Петербургу и стални је члан сарадник Матице српске у Новом Саду. Захваљујући изванредном познавању грчкога језика – на којем су изворно писана светоотачка дела – али и вишедеценијском проучавању светоотачких списа, владици Иринеју је богословље светих Отаца Цркве одувек било веома блиско и добро познато, што се може видети како на основу његових научних радова, излагањâ и предавањâ, тако и на основу његових архијерејских беседа и пригодних обраћања у различитим приликама.
      Када је реч о светоме Марку Ефеском, вредно је напоменути да је Преосвештени владика Иринеј први српски теолог који се подробније бавио истраживањем богословља овог знаменитог Учитеља Православне Цркве, а истовремено је први, и до данас једини теолог који је систематски проучавао тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици на примеру богословског учења светога Марка Ефеског Евгеника. Много година пре него што је ова књига угледала светлост дана у преводу на српски језик, поједини аспекти богословске мисли светога Марка већ су били расветљени српским читаоцима управо захваљујући труду владике Иринеја, у виду преводâ са грчког два списа поменутог Оца – О Васкрсењу и Тумачење молитве Исусове, који су објављени 1971. и 1974. године у часопису Теолошки погледи. Поред наведених превода, епископ Иринеј је написао и стручни богословски рад на тему „Теологија дијалога по Св. Марку Ефескоме” (Теолошки погледи 1/1975, стр. 5 – 35). Свети Марко Евгеник (1392 – 1445), митрополит древнога хришћанскога града Ефеса, највише је познат по непоколебивој одбрани Православља на унијатском Фераро-флорентинском сабору (1438 – 1439). Захваљујући његовом одлучном и бескомпромисном ставу у погледу очувања православне вере, унија са Латинима није склопљена. Међутим, како истиче владика Иринеј, сâмо богословско учење светога Марка Ефеског је мање познато, будући да је фрагментарно и недовољно истражено, а његови списи, који се односе на тему разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, углавном су још увек неиздати. Сходно томе, сâм избор и дефинисање теме ове књиге већ представља известан допринос у расветљавању богословског учења светога Марка Ефескога, будући да је тиме указано на један, до тада, скоро непознат сегмент његове богословске мисли. Штавише, тема књиге Епископа бачког др Иринеја је релевантна првенствено због чињенице да се тиче оне најдубље и најзначајније Тајне наше вере и богословља уопште – Бога Свете Тројице.
      Богословско учење о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици утемељено је на библијском Откровењу и Предању свете Цркве. Следствено, истом темом су се бавили и поједини Оци Цркве пре светога Марка Ефеског, али је она богословски искристалисана и утврђена управо у периоду и богословском правцу којем је припадао наш Атлант Православља, а то је паламизам. Ова тема је богословски важна јер се односи на правилно поимање и исповедање вере о Светотројичном Богу – „Јединице у Тројици и Тројице у Јединици”, а што представља основ за било какво даље проучавање учења Цркве о Светој Тројици и уопште за богословље Цркве. Питање које може поставити сваки читалац ове књиге при сâмом увиду у њен наслов јесте следеће: у чему се огледа суштински значај наведене теме и какве везе она има са нашом свакодневном стварношћу и животом у Цркви? Један од основних доприноса ове студије огледа се управо у чињеници да је на њеним страницама аргументовано доказано да је Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици основна претпоставка људскога спасења и општења са Богом. Наиме, људско спасење и обожење могуће је искључиво по дару Божјем и у заједници са Богом. Међутим, уколико имамо у виду чињеницу да је суштина Божја људима не само недокучива и несхватљива, него и непричасна, неминовно ћемо се суочити са следећим питањем: како је уопште могуће да људска бића ступе у заједницу са Богом, чије Биће је трансцедентно? Са друге стране, како о томе читамо у књизи која је пред нама, већ у Светом Писму наилазимо на сведочанства о томе да је – по дару Божјем – могуће видети Бога. Кључ за разумевање и разрешење ове привидне противречности по питању заједнице Бога са човеком јесте управо разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици. Божанска суштина је непричасна, али су божанске енергије причасне, те је заједница Бога са људима ипак могућа. Притом, важно је имати у виду истину вере на којој инсистирају свети Марко и аутор књиге, а она гласи: божанске енергије су нестворене, јер, уколико би биле створене, општење са Богом не би било могуће, а самим тим ни спасење човека и света. Оно што наглашава свети Марко Ефески, а што сазнајемо захваљујући студији Епикопа бачког Иринеја, јесте да је разликовање суштине и енергије у Светој Тројици стварно, а не појмовно. Благодарећи томе, могућност заједнице Бога и човека не може бити доведена у питање, као ни трансцедентност Божја. На основу богословског учења светога Марка, аутор студије наглашава да уколико би Бог био причастан по суштини, Он више не би био Бог, а уколико би пак био апсолутно непричастан, Он за нас не би ни постојао. Наведене крајности нужно воде у пантеизам, политеизам, па чак и у атеизам. Порицање Тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици било би једнако порицању могућности заједнице Бога са људима и порицању човековог обожења и спасења. У том смислу, разликовање божанске суштине и енергије у Светој Тројици је богословски нужно, како је и подвучено у књизи о којој је реч.
      Књига која је пред нама подељена је на два дела. После предговора српском издању, списка скраћеницâ изворних списа светога Марка Ефеског Евгеника (рукописни кодекси и објављена дела), и предговора првобитног издања, следи опширан увод, који чине општи и посебан део (стр. 23 – 70). У општем уводу представљена су досадашња истраживања и сазнања у вези са тематиком књиге, да би у посебном уводу читаоцима били образложени тријадолошки оквири разликовања божанске суштине и енергије, који подразумевају разликовање божанске суштине (природе) и Ипостасӣ (лицâ Свете Тројице – Оца, Сина и Светога Духа).
      Први део студије, под називом Добри Бог или тајна разликовања божанске суштине и енергије  и њени разни богодолични видови (стр. 71 – 350), садржи девет поглавља у којима су изложени фундаментални аспекти богословског учења светога Марка Ефеског о разликовању божанске суштине и енергије у Светој Тројици, при чему је аргументовано указано на чињеницу да је поменуто разликовање од кључног значаја за богословље и живот Цркве. Без разликовања божанске суштине и енергије спасење човека од стране Бога није могуће, јер у том случају ни заједница Бога са човеком не би била могућа. У наведеним поглављима је предочена утемељеност ове Тајне у библијском и светоотачком Предању Цркве, а поред тога образложено је и богословско значење појмова суштина и енергија Божја. У питању су следећа поглавља: Нужност разликовања божанске суштине и енергије (стр. 73 – 107); Шта је енергија Божја? Односи између енергије и суштине, енергије и ипостасӣ (стр. 108 – 138); Енергија – сила – воља (139 – 157); Енергија и енергије Божје (стр. 158 – 175); Да ли се суштина и енергија разликују стварно или по појму? (стр. 176 – 212); Нествореност и беспочетност божанске енергије (стр. 213 – 241); Безименост и многоименитост Бога као богословски израз разликовања божанске суштине и енергије (стр. 242 – 295); Богословске последице разликовања божанске суштине и енергије (стр. 296 – 325); Богословске последице неразликовања божанске суштине и енергије (стр. 326 – 350).
      Други део студије, под називом Добри Бог као Добротворац и Боготворац или о човековом доживљају Бога у заједници и јединству са Њим, у светлу разликовања божанске суштине и енергије (стр. 351 – 552) посвећен је разматрању заједнице између Бога и човека кроз призму наведеног разликовања у Светој Тројици. Наиме, као што је већ речено, разликовање божанске суштине и енергије представља основни предуслов остварења заједице Бога са људима, а чији коначни циљ јесте освећење и обожење човека. Јединство Бога и света по енергији има првенствено христолошки карактер, будући да се темељи на ипостасном сједињењу божанске и човечанске природе, воље и енергије у Господу Исусу Христу. Сходно својој садржини, други део студије представља својеврсну рекапитулацију богословља Цркве о обожењу човека у заједници са Творцем свега видљивог и невидљивог. Људско обожење није замисливо без тајне разликовања божанске суштине и енергије.Веома је важно да свети Марко, а са њим и аутор студије, сведоче да заједница Бога са човеком има свој почетак унутар историје, али се наставља у Царству Божјем у будућем веку. Други део књиге Епископа бачког Иринеја садржи следећа поглавља: Суштинска непричасност и енергијска причасност Бога у Тројици (стр. 353 – 405); По суштини „надилазеће” и по енергији „снисходеће” Божанство (406 – 431); Обожење – врхунац заједничарења у Богу (стр. 432 – 465); Тајна непознања Бога по суштини и богопознања по енергији (стр. 466 – 485); Виђење нестворене божанске светлости или тајна делатног (κατ’ ἐνέργειαν) виђења суштински (κατ’ οὐσιάν) невидљивога Бога (стр. 486 – 552).
      Своју студију Епископ бачки завршава поговором (стр. 553 – 569), у којем језгровито излаже суштину тематике која је у књизи подробно обрађена. Од изузетне важности за сва потоња истраживања у вези са назначеном тематиком јесте садржајна библиографија изворâ и литературе која је коришћена приликом писања књиге (стр. 589 – 617), при чему посебну пажњу заслужује списак неиздатих дела светога Марка Ефеског, која је аутор читао у необјављеним рукописима. Подједнако драгоцени за сва потоња истраживања јесу регистар именâ и регистар појмова, који су исписани после поговора (стр. 621 – 655), док се на сâмом крају књиге налази садржај (стр. 657 – 659).
      На крају овог скромног приказа књиге Епископа бачког др Иринеја Тајна разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици по светоме Марку Ефеском Евгенику, можемо само констатовати да је реч о вишеструко значајном теолошком делу. Поред сâмог садржаја ове књиге који, како рекосмо, подразумева минуциозно богословско образложење тајне разликовања божанске суштине и енергије у Светој Тројици, изузетно драгоцена и поучна за новије нараштаје теологâ јесте методологија богословља коју примењују свети Марко Ефески, а са њим и аутор књиге, владика Иринеј. Наиме, за обојицу је основно полазиште богословља благодатно-подвижнички и литургијско-светотајински етос Цркве, као и свето Предање Цркве, а не људски интелект сâм по себи, нити рационалистичка логика. Таква методологија је неопходна за опстанак аутентичног, предањског православног богословља, и у том смислу ова књига пружа заиста много више од онога што читаоци могу прочитати на њеним страницама. На основу свега реченог, могуће је закључити да је заједнички издавачки подухват Беседе и Матице српске у виду ове књиге уродио плодом и да је богословље Српске Православне Цркве – управо у години обележавања осам векова њене аутокефалности – овим делом обогаћено, не само у смислу још једне у низу многобројних књига теолошке садржине, него и у смислу примера аутентичне православне методологије богословља. 
       
      Др Милан Бандобрански
       
      Извор: Зборник Матице српске за историју, бр. 102 (2/2020), стр. 114 – 117. / Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Одавно тражим речи довољно велике, довољно моћне да искажу нешто што је од овога света, од човека, од „човека“, али чије последице одјекују изван граница живота.

       
      На самом улазу у Косовску Митровцу, са леве стране магистралног  пута, путнике и долазнике којима је најчеће и крајњи циљ путовања овај град (као што и један познати графит у центру северног, српског дела гласи – „Јер одавде нема даље!“), налази се муслиманско гробље. Тихо, као и било које друго гробље на овом свету, чини се да се и не мења: нити проширује нити стари, иако и после 1999. године мусимани и малобројни Албанци из северног дела града ту сахрањују своје преминуле. Смрт је за свакога са ових простора одувек била више света него живот сам. Разлике које је живот наносио, смрт је поништавала. У смрти разлика нема.
      На само неколико километара даље, преко „линије разграничења“ – моста на Ибру, у јужном, албанском делу града, налази се православно гробље – зарасло у шибље, често скрнављено. Чини се да ово гробље, парадоксално, с годинама постаје све мање. Призори које родбина давно преминулих затиче приликом одласка на Задушнице скоро увек су исти – или сваки пут све страшнији. Због тога је не мали број оних који су одлучили да посмртне остатке најближих чланова породице есхумирају и пренесу на гробље у Рударе, у близини Звечана, како би бар мртви имали мир.
      Гробље тако, као и живот Срба у јужном делу града, замире, сведочећи да тамо где нема смрти, нема ни живота. Само бескрајна тишина и празнина. Сви су гробови свет(л)и осим оних који су празни. Или су они свет(л)ији од других, јер се у њима и смрт узнела до новог живота. На неком другом месту. У тишини. Близу најдражих. Гробља нас уче светињи живота, али њихово скрнављење је скрнављење светиње смрти. Једно без другог не може. Јер, шта је смрт ако не друга страна живота. И треба је поштовати као и живот сам. Чак и онда или нарочито онда када је реч о смрти неког ко нам није ни рођак, ни пријатељ, ни сународник. Јер, у смрти разлике нема. Али у животу има. Између љубави и мржње. Измећу добрих намера и злих наума. Између културе и некултуре. Човека и нечовека.
       
      Марија Јефтимијевић Михајловић
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Светитељ Амвросије Медиолански је говорио: „У читавом писму дише благодат Божија, али у слаткој песми псалама она дише првенствено. Историја подучава, закон учи, прориче, предсказује, морал убеђује, а књига псалама уверава у све ово и представља потпуни лек за човечије спасење.“ У храму се псалми читају свакодневно, за сваким јутарњим и вечерњим богослужењем. У чему се састоји духовна корист од читања Псалтира? Зашто је важно неизоставно користити ову књигу у свом кућном молитвеном правилу? На ова питања одговарају свештенослужитељи Руске Православне Цркве.  
       
             Свештеник Дмитриј Шишкин:   Док читамо Псалтир, ми, без обзира на све наше греховне падове, уздижемо своја срца горе   – Псалтир – зборник, вероватно, најстаријих богослужбених текстова, које су саставили различити људи у различито време, али које је, у својој основи, написао старозаветни цар и пророк Давид. Произилазећи из тога да је у питању богослужбена књига по својој основној намени, корист њена је у томе што омогућава присан и жив молитвени контакт човека са Богом. А циљ таквог разговора је наше освећивање и задобијање благодати Божије. Поред богослужбене употребе, постоји и древна православна традиција кућног или „келијског“ читања ове велике књиге. У сваком случају, духовна корист од читања Псалтира састоји су у приношењу духовних плодова, чија је срж: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22). Све су то дарови Духа Светога, и дарују се онима који траже Бога. Читање Псалтира је, са једне стране, исповедање тог нашег трагања, а са друге стране, помаже нам у трагању. Зато што се псалмопојац Давид и одликовао својим крајњим, целисходним стремљењем ка Богу. При томе, он није био лишен грехова, дубоке узнемирености, страхова и борби (све је то нашло свој одраз у Псалтиру), и свега онога што је и нама самима својствено. Али сву ту животну пометњу, да тако кажемо, Давид је превазилазио непрестаним уздањем у Бога, уз љубав и покајање. Ето зашто, док читамо Псалтир, ми заједно са овим великим мужем, без обзира на све наше греховне падове, несреће и тешкоће, узносимо своја срца горе у нади да нас Господ неће оставити, већ, по молитвама светитеља који је сам спознао тешкоће овоземаљског странствовања, дати нам одлучност за непрекидно и свакодневно стремљење ка Господу и уздање у Њега. А потврду тога, да Господ никада не оставља човека са тако скрушеним расположењем срца и са погодним делањем, проналазимо у Псалтиру, где Давид изнова и изнова благодари Господа за то што у свим компликованим и опасним животним околностима Он не оставља раба Свог, дарује га обилном милошћу и дарежљивошћу, од чега је најважнија могућност присног и живог разговора са Богом.          Свештеник Павле Коњков:   Строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година   – Псалтир – данас најпопуларнија књига Старог Завета. Потичући од кратких песама које су се пре изводиле уз звуке инструмента сличног гуслама, можемо видети да су аутори имали за циљ слављење Бога у свим животним околностима: од покајања и слављења Бога, до уздизања на оштре степенике старозаветног храма. Пошто и савремени читалац има разнолик живот, строфе Псалтира остају актуелне ево скоро три хиљаде година. Нажалост, постоји велика подељеност у друштву: многи сматрају Псалтир за изузетну књигу која се чита за упокојене. Али, то умањује значај предивног труда пророка Давида и његових истомишљеника. Јер, строфе о покајању, праведности Божијој, о Његовој милости и бризи и о дугу верног следбеника помажу не само уснулима, већ више онима који читају. Управо у томе видим извор духовне користи од Псалтира.          Протојереј Олег Стењајев:   – У Јеванђељу по Матеју читамо о догађајима који су се десили на Голготи: А око деветога сахата повика Исус иза гласа говорећи: Или! Или! лама савахтани? то јест: Боже мој! Боже мој! зашто си ме оставио? (Мф. 27, 46). Те речи изговара Христос из Псалтира: Боже мој, Боже мој, зашто си Ме оставио? (Пс. 21, 2). На тај начин, Господ Исус Христос нас учи да у најтежим животним тренуцима треба да се окрећемо светом Псалтиру и у његовим псалмима проналазити молитвене речи утехе. Заиста, када се молимо из Псалтира, са једне стране величамо Бога, како се према древној традицији ова књига од древних времена назива Књига Похвале (јевр. ‏תהלים‏‎ (тəhилим)). Са друге стране, многи псалми су покајничког карактера, шапућу речи које нам помажу у покајању пред Богом, да разоткријемо своју душу и да задобијемо истинско покајање. Пошто су у Псалтиру поред покајничких и псалми величања, ми се кајемо пред Богом, читајући Псалтир и величамо Га, читајући Псалтир, а такође изговарамо Његова чудесна Имена, која у множини присуствују на страницама Псалтира, када се говори о Богу – Великом, Моћном, Милосрдном, Благом итд.   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају   У Старој Русији Псалтир је био омиљена књига за читање. На Псалтиру су се деца учила да читају. Када су се у Совјетско време бавили проучавањем старих докумената на брезиној кори, иако су људи на кори писали само на свакодневне теме, провлачили су се скривени цитати. На основу скривених цитата установљено је да је најчитанија књига Старе Русије био управо Псалтир. Друго месту су заузеле приче Соломонове. Не знам због чега. Можда зато што је присутна тема породице, васпитање деце – оно што је било блиско нашим прецима који су доживљавали Православље пре свега као начин живота.   Читање Псалтира представља посебно стање духа: када се човек удубљује у те глаголе, као да стиче анђеоску благодат. Знамо да анђели непрестано предстоје пред Престолом Божијим и величају Његова чудесна Имена. И сваки пут када православни хришћанин или хришћанка, одрастао човек или дете откривају Псалтир и почињу из њега да се моле, они се прикључују анђеоском хору. И, пребивајући на земљи, затичу се на небесима.          Свештеник Валериј Духанин:   Псалтир је реч Божија за нас. Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве   –Зашто је важно читати Псалтир, а не само молитвеник или акатисте? Зато што псалми нису само старе, тешко разумљиве молитве, како се многима чини, већ су део Светог Писма, које нам је Сам Бог дао. Ако свака молитва представља наше обраћање Богу, стремљење Њему, као што се пламен свеће усправља ка небу, Псалтир је Божија реч намењена нама, светлост која силази са неба и осветљава најтајније делове наше душе. Псалтир је књига Откривања Бога. Кроз цара и пророка Давида Сам Бог нам је дао Псалтир као пример и образац молитве. „Ево како ви треба да Ми се обраћате, да се кајете за грехе, да тражите, прослављате Свога Творца и да се наслађујете Промислом Божијим“, – говори нам Господ кроз свети Псалтир.   Псалтир – духовни штит од сваке тамне силе   Псалтир укључује све облике молитве: овде су и покајање за грехове, и молбе у различитим потребама, животним недаћама и благодарење Богу за Његово многобројно доброчинство и радосни хвалоспев Господу као нашем Оцу и Промислитељу. Псалтир је духовни штит од сваке тамне силе. Уместо што се на сваком кораку бојимо неког зла, довољно је читати редовно Псалтир, и никакав искуситељ не може нам се приближити. Нису без разлога псалми укључени практично у све црквене молитве и молебне.   Псалтир укратко излаже Свету историју – од стварања света, па све до Страшног Суда, о којем је написано јер иде, јер иде да суди земљи. Судиће васељеној по правди, и народима по истини Својој. (Пс. 95, 13). Читаво наше богослужење је испуњено светим строфама из Псалтира, и зато онај ко код куће чита псалме, он и у храму боље разуме службу.   Псалтир је тонски дијапазон који даје врло прецизан тон нашем духовном животу   Некада кажу како су псалми неразумљиви, и да нема потребе да се читају. Међутим, ако не разумемо састав лека, не значи да у болести не треба да га конзумирамо. Како још кажу, „ти не разумеш, али зли дуси разумеју“: они одлазе од кушаног човека када чују свете речи псалама. Уколико не приступимо читању Псалтира, никада нећемо ни научити да га разумемо. Смисао постаје јасан по мери нашег узраста и духовног искуства, када псалми улазе у наш духовни живот, када они постају хармонични гласу нашег срца.   Псалтир има изузетну вредност о којој се често не замислимо. Ту вреднсот је тешко описати речима. Временом постаје јасна. Псалтир је попут дијапазона који даје врло прецизан тон читавом нашем духовном животу. Псалтир нам даје духовну бодрост и трезвеност, ослобађа срца од надолазећих искушења, помаже да се исправи наш животни пут на стазу испуњења воље Божије.     Извор: Православие.ру
    • Од Мирко Василић,
      Уводне  напомене
                                                                 
            За појам Царство Божије можемо рећи да је својсвен само за синоптике,[1] код Јована се помиње само два пута  „Заиста, заиста ти кажем ко се не родо одозго не може видјети Царство Божије.”Јн 3.3 . И у  разговору са Пилатом, Христос користи израз Царство моје, „Царство моје није од овога свијета”Јн.18.36. Интересантна је чињеница, да се овај појам нигне не помиње у сумаријима у Делима Апостолским где се помиње начин проповедања апостола осим у епизодама апостола Павла то свега на три места. У посланицама апостола Павла појам Царство Божије се помиње десет пута у контексту будућих догађаја. У посланица ма се прави разлика између појмова Царство Божије и Царство Синовог однсотно Царства Хрисовог.[2] “Који нас избави од власти таме и пренесе у Царство Сина љубави своје ” Кол1.13. и „Јер знајте ово, да ниједан блудник, или нечист, или лакомац, који је идолопоклоник, нема насљеђа у Царству Христа и Бога. “Еф.5.5.
      Појам Царство Божије се помиње 31 пут у Лукином јеванђељу, 14 пута код Марка а оваквој дословној верзији код Матеја се помиње свега три пута. У јеванђељу по Матеју налазимо појам који је више јудејски Царство Небеско односто Царство Небеса .  Овај појам Јеванђелист Матеј употребљава 30 пута само он у оваквом облику, које је еквивалентан значењу појма Царство Божије.  
      Синоптичка јеванђеља нам сведоче да је Христос од самог почетка свог јавног деловања проповедао непосредну близину Царства Божијег[3] . Синоптици су сагласни да је Христос био свестан да је повезан да том Божанском сваррношћу Царства Божијег и њеног ишчековања овде на земљи. У крштењу на Јордану Христос доживљава лично искуство када га глас са неба прошава за Помазаника Божијег. Тај  глас је и Христос чио и просутни са Њим, то је доказ да је Христос од самога почетка своје мисије на земљи био свестан свог позива од Оца. У описима кушања у пустињи Матеј и Лука наглашају идеје у Исусу као Помазанику Божијем а у описима егзорцизама Христос најављује рат против царства сатаниног као даказ да се Царство Божије остварује у Христовој личнисти о у Његовом посланству од Оца. Исус Христос  за себе говори да је Син Човечији о томе сведече сви јеванђелсти, готова сам себи даје овакву тутулу.[4] Титула Син Човечији говори о томе да је  Исус Христос личност која има кључну улогу у доласку Царства Божијег. Христос говори ученицима о Сину Човечије када прориче своје страње и Васкрсење “И поче их учити да Син Човјечији треба много да пострада, и да ће га одбацити старјешине и првосвештеници и књижевници, и да ће га убити, и да ће послије три дана васкрснути. ”Мк.8.31. и пред Синедрионом казује да је Он Син Човечији “А Исус рече: Ја сам тај; и видјећете Сина Човјечијега гдје сједи са десне стране Силе и долази на облацима небеским.”Мк.14.62. У ово стиху Христос говори о будућем стању уЦарства Божијег . Проштво о разорењу храма и нејасне аполаптичне параболе наглашавају скори долазак Царства Божијег. Два момента најбоље сведоче о доласку Царства, то су избор дванаесторице апостола и Тајна Вечера. Избор апостола је једнствен пример у Новом завету јер нико од старозаветних пророка није изабирао себи ученике,Христос их је изабрао од овога света да би заједно са Њим вршили Тајну вечери око које ће се окупљати народ Божији. [5]
       
      Царство Божије код Синоптика- Марково јеванђеље
       
      Учење о Царству Божијем у Марковом Јеванђељу је поред христологије, доста разрађено код апостола Марка. Основни и кључни термин за есхатологију јесте термин Царство Божије или Царство Небеско[6]. За апостола Марка, као што смо видели на самом почетку Јеванђеља, појам Царство Божије је уско повезан са личношћу Господа Исуса Христа. Царство Божије није неки апстрактан појам који ће се десити у будућим временима, о којима ми ништа не знамо, него видимо да је есхатологија у личности Господа Исуса Христа већ дошла у историју[7]. Царство Божије је већ донето људима и они који прихвате и приме Христа су истовремено учесници Царства Божијега, јер ми у личности Христовој доживљавамо и предокушамо сам Есхатон, само Царство Божије. Основа есхатолошког учења Марковог јеванђеља поред учења о Царству Божијем налази се у 13. глави. То је позната есхатолошка беседа, која је забележена интегрално у Марковом јеванђељу. Овде Христос у 37. стихова говори о тим есхатолошким догађајима. Најдужа прича у Марковом јеванђељу јесте она која говори о поукама Господа Исуса Христа, о будућим збивањима и дешавањима. Основа ове есхатолошке беседе јесте та да Господ Исус Христос налазећи на Маслинској гори, пре страдања, гледајући Јерусалим, на речи својих ученика који се диве лепоти Јерусалимскога храма, говори и унапред пророкује шта ће се збити са Јерусалимом[8]. Он каже: ,,Заиста вам кажем да камен на камену неће остати од овога што видите.”Мк.13.2. Кроз целу есхатолошку беседу Христос говори о два догађаја. Један догађај је врло скора будућност, тј. дешавања која ће се збити седамдесетих година, када ће Јерусалим бити разорен и „камен на камену неће остати“, и када ће Јевреји бити протерани (град ће се назвати Елија Капитолина).
      Са друге стране, Христос говори о будућим догађајима, које ми просто из педагошких разлога нисмо у могућности да сазнамо. Христос на питања када ће се то десити, када ће се остварити твоја пророштва да ће доћи лажни пророци који ће покушати да преваре као вукови неке од хришћана, и када ће се многи знаци на небу се десити, каже да крај, неће бити тада него да ће крај бити онда када људи угледају Сина Човечијега када долази на облаку у сили и слави својој. И то је најважнији израз који говори о томе да Син Божији, о коме се овде говори као о Сину Човечијем, као пар екселанс есхатолошком термину. Када говоримо о есхатологији о последњим знацима и дешавањима у свету, Господ Исус Христос се у свим Јеванђељима представља као Син Човечији. У апокалиптичкој литератури Месија се назива Сином Човечијим, који ће судити над дванаест племена Израиљевих. Као што овде видимо, да о временима и знацима ми нисмо кадри да знамо, чак ни анђели, ни Син не зна, до једино Отац Небески познаје време. Свети Василија сматра да Христос вероватно из педагошких разлога није хтео о томе да говори својим ученицима, мада је знао.[9] У другим цитатима се каже Ја и Отац једно смо; оно што познаје Отац то зна и Син. Желећи да прекине причу да ученици не би улазили у детаље, да ученици не би питали када ће бити, да просто не би ослабила њихова вера, ако би сазнали када ће се то десити, Христос из тих разлога не жели ништа више да им каже и ту завршава причу. О знацима и временима нисмо позвани да знамо, него смо позвани да кроз цео живот проведемо у ишчекивању будућега Царства Божијега, које ће се једног дана остварити. Да ће се то остварити Христос поткрепљује речима: ,,Небо и земља ће проћи, али речи моје неће проћи.” Мк.13.31.
      Царство Божије и његово довршење
      Довршење Царства Божијег ипак није процес у коме се од човека не би ништа захтевало. Било би лудо мислити да очекивања Царства Божијег човека ставља у такво стање у коме би он већ могао да ужива у предукусу блаженства. Управо је супротно. Тражи се обраћење (1, 15). Тачно је да Марко не развија Христову етичку проповед. Ни 12 послатих Христових ученика, што се тиче моралног закона не проповеда ништа друго него да се људи покају (6,12). Па, ипак, све је сажето у том захтеву, (који су истицали и старозаветни пророци, а у новије време Јован Крститељ - 1,4), наиме коренити преокрет који човек треба да учини. Он треба свој живот да усмери на сасвим други начин, увидевши да се досад налазио на погрешном путу, свој живот треба сасвим окренути Богу и Његовом Царству које се у Христу приближило. [10]
      Царство Божије наилази, међутим на одбацивање и отпор. Марко је то ставио у митолошку слику. Царство Божије које с Христом моћно започиње наилази на царство сотоне. Ако се код Марка смањује простор Христовог говора у корист Његовог деловања, то се догађа с намером да се то разилажење тако рећи уздигне на ниво слике. Христос побеђује многоструке облике зла, насиља и болести, физичког и психичког тлачења који се – природно тада раширеној слици света – сматрају проузрокованим од демонских сила. Његова интерпретација се надовезује на пребацивања да уз помоћ Велзевула изгони демоне (3,22-27). У свом сликовитом одговору он описује ослобађајућу борбу између Царства Божијег и царства сотоне, коју он предводи и даје до знања да је Он тај, јачи који може свезати јакога. [11]
      Теми коначне победе Царства Божијег и оним што ће му претходити посвећено је 13. поглавље. У облику апокалиптичког поучног разговора, што делује попут неког завета, поучавају се четири изабрана ученика – то су први позвани ученици из 1:16-20. Већ у водном сценарију који је Марко створио поука се доводи у везу са разорењем храма (13,2). У оцени говора о коначним стварима, који је оптерећен бројним егзегетским проблемима, постоји велико јединство у томе да су разорење Јерусалима и Храма или претња граду од стране римско-јеврејског рата учинили нужним да се заузме став према питању коначног времена. Врхунац говора представља најава доласка Сина Човјечијег (13,26). За Марка је то јасно повезано с коначним објављивањем Царства Божијег, иако се у 13. глави не спомиње изричито Царство Божије. Повезаност Царства Божијег и Сина Човечијег намеће се, прво, због Марковог схватања царства и друго, она је потврђена тиме што после 8,38 следи 9,1.
      Поука о последњим временима у Мк 13 добија свој посебан облик, ако се пође од тога да је ту уграђен постојећи апокалиптички текст. У односу на реконструкцију апокалиптичког текста треба обратити пажњу на редослед одређених апокалиптичких места и на проповедни стил, који избегава управни говор. 
       
      Царство Божије у Матејевом Јеванђељу
       
        ЗА  употпуњење Мтејеве слике о Цркви важан је њен однос према појму Царства Божијег, које је уз неколико одступања (Mт. 12,28; 19,24; 21, 31.43), код Матеја сусрећемо као ''царство  небеско'' (Mт. 3,2; 4,17; 5, 3.10.20; 7,21; 10,7; 11,12; 12, 24.31.33.44.45.47.72; 18, 3.23; 19, 14.23; 20,1; 22,2; 25,1).[12] То се не може уверљиво објаснити само уобичајеним позивањем на јудеохришћанску позадину еванђеља, због чега би из поштовања према Божијем имену преовладавао потоњи израз. У питању су ипак дубљи Матејеви теолошки разлози који су довели до те промене. Код њега тај појам нема више чисто харизматски значај, како га је имао у Исусовом најављивању и како га је најсатарији еванђелист Марко користио у свом еванђељу. Матеј тај појам користи за потребе свог учења, што потвђују бројне синтагме у којима је он повезан са другим важним теолошким појмовима. Тако на пример само Матеј има изразе ''Еванђеље о Царству'' (Mт. 4,23; 9,35; 24,14) или ''Реч о Царству'' (Mт. 12,19); на крају говора о краљевству небеском Исус ус лици домаћина описује задатк хришћанског писмознанца, који је ''упућн у царство небеско'' (Mт. 13,52).
      Ако се узме у обзир тако снажно истакнут садашњи аспект краљвства небеског, као што је то случај у Мт 13, онда је очигледна напетост између таковог говора и говора о доласку Сина Човечијег као судије (Mт. 24). Ако сада већ у краљевству небеском има добрих и лоших, ако су у краљвтсву Сина Човечијег, осим добрих, присутни још и ''завидници и безаконици'', ако је већ у Матејево време позната млакост и издаја вере, и ако ће на крају и над члановима краљевства небеског бити изречен коначан немилосрдан суд, онда се не може заобићи питање о слици Матејеве Цркве са становишта њеног односа према краљевству небеском.[13] Одговор лежи у две теологије присутних ектрема: мишљења да између Исусовог пројављивања Царства Божијег и Цркве нема никаквог континуитета, на једној, и примера у православној теологији честог изједначавања Цркве и Царства Божијег, на другој страни. Однос Цркве и Царства Божијег централна је тачка Матејеве еклисиологије, а опет је одлучујућа тачка Матејево темељно схватање: јели Царство Небеско искључиво будеуће есхатолошко или је са Исусом већ започето у Цркви, или се чак можда већ и остварило?[14]
      Предисторија појма Царство Божије у Старом завету је веома важно за исправно схватање теолошког садржаја који Мтеј даје том појму. Прво што нам запада за очи јесте то да се више не ради о неком земаљском облику Јахвеове владавине, већ се тим појмом највише истиче Јахвеова надмоћ на паганскин боговима.[15] Исто тако се може приметити као иодеја Царства Божијег за време ропства добија есхатолошко усмерење. Божија владавина од које се тренутно може видети само мало, у будућности приказује коначно и отворено. А притом је за Матејев теолошки концепт посебно потребно истаћи да у тој коначној есхатолошкој перспективи пагани не само да нису искључени из идеје спасења већ више Израелових пророка предвиђа како ће ти народи доћи у величанственом ходочашћу на Сион и заједно са Израелом уживати сва добра спасења.[16]
      Чак и то што се Исус на почетку обраћа само Израилу  не значи да су пагани искључени из спасења. Напротив, ако се Исус слаже са Јованом Крститељем да Израел подлеже суду љутње Божије[17], а ипак му наговештава близину Царства Божијег, онда је то могуће само подсредством Божијег милосрђа и Бижијег опроштења, што Исус знацима показује негујући заједницу са цариницима и грешницима.[18] А то опет значи да Исус на свом окупљању Израила циља на коначно, есхатолошко конституисање Израела.[19] Тако Матејева Црква из Јевреја и пагана представља правог Израела, у којем се Царство Божије, које ће се у својој пуноћи остварити тек у будућности, већ сада догађа. Другим речима, за Матеја су Царство Божије и Израел недељиви, баш као и Израел и Црква, у којој се остварује есхатолошки Израел, у којем се већ сада почиње остаривати Царство Небеско.
      Ипак треба разликовати између Исусовог времена и времена Цркве. Исусова пројава Царства Божијег имала је есхатолошки концепт окупљања Израела, са којом сврхом је Исус прикупљао и спремао своје ученике. Уследила је међутим Исусова насилна смрт и збуњивање ученика која је нестала тек са васкрсном поруком. Једини континуитет између његовог земаљског живота и поваскрсности представљају жене које су као сведоци биле и једини сведоци празнога гроба. Матеју је важно да се тај континуитет протегне и на ученике, па он доноси реч Васкрслога женама: ''Идите јавите мојој браћи да пођу у Галилеју! Онде ће ме видети'' (Mт. 28,10). Он такође није заборавио и истакнути да су оне то и учиниле (Mт. 28,16). Све је појачано Исуовом најавом још за време његовог живота, коју је Матеј претходно донео, а која гласи: ''Али када васкрснем, ићи ћу пред вама у Галилеју'' (Mт. 26,32).[20]
       
       
      Теологија јеванђеља по Луки и појам Царствo Божије
       
      Када се спомињу синоптичари, Апостолу и Јеванђелисти Луки придодаје се посебно место. Наиме, овим место га чине сами његови списи. Када је реч о самом Јеванђељу, место му припада код синоптичара, али када су у питању Дела Апостолска, Апостол Лука сачинио је апсолутно нову књижевну врсту, у самом корпусу књига Новога Завета. [21]
      Поред тога што у самом Јеванђељу главно место заузимају Крст и Христово Васкрсење, Апостол Лука, као одреницу за своја двострука дела наводи и истиче Израиљ. Јер: ,,Ако Лука не преузима Исусов пут у поганско подручје  око Тира и Сидона (Мк7, 24) и Цезарије Филипове (Мк 8, 27), те ако према томе Исус за цијело вријеме свога дјеловања остаје у границама Јудеје, тиме је приповједачки изражено оно,  што Апостол Матеј  зове његовим послањем (Мт 15, 24) само к изгубљеним овцама Дома Израиљева. А пут који у Делима Апостолским води даље од Јерусалима, описује удаљавање од Израиља и отварање према паганским народима“.[22]
      Када говоримо о самом времену код Апостола Луке, битно је напоменути и то да Апостол периодизира време. Наиме, он главницу ставља на Исусово време, док му предходи време старога народа Божијега , а након Христовог времена, следи време Цркве.
      Ово централно време, по Апостолу Луки се може постићи само духовним и аскетским животом, и то оним животом по Христовим Заповестима, те ово време описује Есхатолошко, Време које се тренутно осликава у самој Цркви Еклисиолошко, тј. оно време које је ,,Време Царства Небеског“.Али како наводи Гнилка: ,,Премда је у сваком случају точно да Исусово вријеме и вријеме Цркве под идејом испуњења спадају заједно, ипак их је могуће разликовати као периоде. Гранична се црта осјећа у опроштајним разговорима : ,,Али сада...“ (Лк 22, 36).[23] Овде Исус својим ученицима говори о својој смтри, као и мученичкој кончини , али обухвата и период када ће ученици остати сами, јер ако и пре беху послати без торбе и хлеба, сада треба да узму, јер: ,,Ко нема мача, нека прода свој огртач па га купи“. Овде се под мачем подразумева њихова угроженост, која им следи, тиме што ће донекле ,,остати“ сами. Међутим, након Исусовог времена, следи период Цркве, тј. период Духа Светога, који ће ,,помагати ученике и усмјеравати Цркву“.[24] Такође је битно нагласити да када су ученици остали сами, а у ишчекивању Духа Светога, били су једнодушно и заједно на молитви.  Читаво Исусово деловање окренуто је Израиљу и читавом народу. Али када говоримо о времену његовог страдаља, требамо напоменути да се ту коначна одлука месијанског деловања Христа огчеда у страдању, затим у Васкрсењу, али подупрено са дванаесторицом  Апостола и касније са седамдесеторицом, и то оне које Он шаље.  Битно је и то да Апостол и Јеванђелист Лука на посебан начин одваја и више пута то чини, Израиљ од Јеванђеља. ,,У јеванђељу Лика прави разлику мноштва и његових вођа. То почиње већ са Ивановим крштењем, које мноштво спремно прихваћа, док се фарисеји и писмозналци, неће крстити, и сеже све до Исусова распињања, које вође узимају као повод за Исусово изругивање, док народ ту стоји затечен, и бије се у прса. Тиме није изражена само негативна реакција вођа него и њихов негативан утјецај на народ.“[25] Главница је та да Теолошка повезаност са Израиљом и те како остаје повезана и свакако сачувана, и то кроз Писмо, које је све то унапред наговестило, али и саму универзалност месијанског спасења. ,,Будући да су обећања дата израелском народу у Исусовом месијанском посланству у Цркви из поганских народа, Лука успјева, позивајући се на обећања, створити готово збуњујућу ситуацију.“[26] Јер обећана нада има свој врхунац у Васкрснућу разапетог Христа, које се прожима са општим Васкрсењем мртвих, те је у том смислу Хришћанска вера, испуњена јеврејска вера, иако већина Јевреја не прихвата тај однос. Ово је за Апостола и Јеванђелиста Луку један од главних темеља теолошке аргументације
        [1] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.307.
      [2] Исто дело, стр.308.
      [3] Чарнић, Протођакон др.Емилијан, Увод у Свето писмо Новог завета, Манастир Благовештење 2005 , стр.10
      [4] Biblijska teologija Starog i Novog zavjeta (zbornik), Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1993. Стр.308.
      [5] Исто дело, стр.309
      [6] Gnilka. Ј. Teologija Novog zavjeta,Zagreb 1999. str.129.
       
      [7] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.str 132.
      [8] Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.90
      [9] Караводопулос , Јоанис,Јеванђеље по Марку, Истина, Београд,Шибеник 2007, стр.115.
      [10] Gnilka,Ј.Teologija Novog zavjeta,Kršćanska sadašnjost, Zagreb 1999.стр.136.
      [11] Исто дело иста стр.
      [12] Dugandžić, I.Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004,стр. 77
      [13] France R.T., Matej: uvod i komentar, Dobra Vest, Novi Sad 1987.стр.45.
      [14] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр., 77
      [15] Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004, стр78
      [16] Упо. (Из 2, 2-5; 25, 6-8; Мих 4, 1-5; Зах 14, 16)
      [17] Упо. (Мт 3, 7-10; Лк 13, 1-5)
      [18]Каравиопулос, Јоанис, Увод у Нови завет:уџбеник за богословије1.  САС.Спц , Београд 2010, стр.93.
      [19],  Dugandžić,I. Biblijska teologija Novoga zavjeta, Zagreb, 2004.стр78
      [20] Исто
      [21] Треба имати на уму и то да и само Јеванђеље, као и сама Дела Апостолска допуњују једно друго и нису касније Дела Апостолска дописана, као неки додатак, него можемо слободно рећи да се Апостол Лука, од самог почетка одлучио на писање двоструког дела, како би што јасније и веродостојније описао живот Христов, али и Његове Цркве. Тако да сам пролог који се налази на самом почетку Јеванђеља, односи се на оба дела, тј. у њега се укључује и оно што нам и Дела Апостолска извештавају.
      [22] Joachim Gnilka, Teologija Novoga Zavjeta, Zagreb, 1999, str. 163
      [23] Исто, стр. 163
      [24] Исто, стр. 164
      [25] Исто, стр. 165
      [26] Исто, стр. 166

      View full Странице
×
×
  • Креирај ново...