Jump to content
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
  • advertisement_alt
Sign in to follow this  
JESSY

Zašto je važno dopustiti sebi da osećamo sopstvene emocije?

Recommended Posts

Još od vremena kada smo bili mali, često su nam govorili stvari poput ,,Nemoj plakati’’ ili ,,Nema razloga da budeš tužan’’. Ovakve poruke bi mogle biti različite od kulture do kulture; međutim, poruka je ista i sasvim jasna: svi smo učeni da pošto-poto izbegavamo neprijatne emocije. S tim u vezi, za mnoge od nas je prvi poriv da, kada se one jave, biramo različite strategije izbegavanja. To su često beg u alkohol, drogu, hranu, posao, seks ili u neka druga samoodmažuća ponašanja. Jednom rečju, sve ono što nam može pomoći da izbegnemo bavljenje uzrokom problema.

Međutim, daleko je zdravije i korisnije biti u kontaktu sa svojim bolom i patnjom, nego pokušavati da ih isključimo, ne osetimo ili utrnemo.

Evo ukratko tri razloga zašto je važno da osvestimo i iskusimo baš te negativne emocije koje su neizostavni deo života.

1. Pokušaj da isključimo ili izbegnemo negativne emocije umanjuje mogućnost da u potpunosti doživimo i one pozitivne, poput sreće i radosti

Činjenica je da ne možemo selektivno isključivati emocije. Biranje samoodmažućih ponašanja u nameri da izbegnemo negativna osećanja ne može se raditi parcijalno, što znači da nas ista ta ponašanja jednako mogu ometati u tome da osećamo pozitivne emocije.

Mogli bismo se poslužiti metaforom i osećanja posmatrati kao morske talase. Dolaze i odlaze, rastu i nestaju. Nijedno osećanje nije trajno i svako od njih ima svoj početak, tok i kraj. Tuga i bes koje smo pomenuli su zapravo neophodna i pomažuća ljudska iskustva bez kojih ne bismo opstali. Osim toga, sva naša osećanja su zapravo dar, važna informacija za nas i pomažu nam da radimo na sebi i rastemo.

Share this post


Link to post
Share on other sites

2. Borba ili izbegavanje osećanja često vode u još veću patnju

Pokušaji da se borimo protiv emocija izazivaju još veći bol. Korišćenje samoodmažućih ponašanja sa idejom da izbegnemo ili ne osetimo negativna i bolna osećanja je jednako kao kada bismo stavili hanzaplast na otvorenu ranu. Može nam se činiti da ćemo se osećati bolje, ali ovakva ponašanja ne popravljaju niti rešavaju problem koji zbilja postoji. I ne samo to: biranje takvih ponašanja i strategija koje nam se čine funkcionalnim a to zapravo nisu dovodi do toga da se dugoročno osećamo gore.

Daleko konstruktivnija strategija od potiskivanja osećanja je da pokušamo da ih osvestimo i sa punom pažnjom posmatramo. Da pokušamo da primetimo kakve su i gde ih u našem telu osećamo. Potom da pokušamo da zauzmemo otvoren i radoznao, a ne osuđujuć i procenjivački stav. Emocije koje se javljaju često nose vrlo važnu poruku za nas i na to je neophodno obratiti pažnju.

Zamislite da vaš prijatelj piše knjigu i kod vas se javi zavist. Ako na trenutak radoznalo zastanete i upitate se šta bi takva emocija mogla da vam kaže, možda otkrijete da takođe imate strastvenu želju za pisanjem.

Ili, na primer, ako osećate bes i ozlojeđenost prema partneru. Ovakva osećanja se često javljaju kao posledica doživljaja da nekome nismo važni, da ne poštuje naše granice ili kao pokazatelj da neefikasno razgovaramo o svojim potrebama. Ukoliko to spoznamo, onda nam zapravo ove negativne emocije pomažu da rešimo problem.

Share this post


Link to post
Share on other sites

3. Svesnost, obrada i iskustvo negativnih emocija su neodvojiv i važan deo smislenog i ispunjenog života

Ljudi koji u iskustvu imaju probleme i teškoće poput zavisnosti, poremećaja ishrane ili onih koji strahovito mnogo rade bi nam iz iskustva mogli reći da je konstantan beg od negativnih emocija užasno iscrpljujuć. Kada smo fokusirani na to da eliminišemo ili izbegnemo takva osećanja neadekvatnim strategijama u domenu ponašanja takođe umanjujemo mogućnost da živimo smislen i ispunjen život. Bol, frustracija, povređenost, tuga, bes i druge emocije su sastavni, prirodni deo ljudskog iskustva. Kada pokušavamo da ih potisnemo, nemamo mogućnost da napredujemo ni na koji način. Da bismo u potpunosti živeli svoj život, neophodno je da dopustimo da osetimo kako prijatne, tako i neprijatne emocije. Jednako kako dopuštamo sebi da sijamo od radosti ili da je celo naše biće ispunjeno zahvalnošću i ljubavlju u nekom trenutku, tako i u nekom drugom dozvolimo sebi da se razočaramo, da nas boli i da zbilja pustimo da osetimo sve to i budemo prisutni kada se dešava.

Kako bismo bili u mogućnosti da osvestimo i osetimo sopstvene emocije, odnosno dozvolimo im da budu deo našeg iskustva, najvažnija je praksa saosećanja prema samome sebi. To bi podrazumevalo da tretiramo sebe na način na koji bismo to radili sa nekim ko nam je izuzetno važan, ko je tužan ili prolazi kroz iskustvo patnje. Drugačije rečeno, zaslužujemo ljubaznost i saosećanje, jednako kao i drugi ljudi. Kinjiti i osuđivati sebe zato što osećamo tugu, anksioznost ili strah zapravo čini da se osećamo još gore. Umesto toga, konstruktivnije je naučiti kako budemo nežni i saosećajni prema sebi.

Dopuštajući da osećamo emocije i bivamo ranjivi pred nekim od poverenja je zapravo odraz hrabrosti, ne slabosti. Naposletku, proces isceljenja i mogućnosti da nastavimo dalje i prevaziđemo bolna iskustva podrazumeva da sebi najpre dozvolimo da osećamo. Ovo možemo raditi na različite načine, koji su zdravi i funkcionalni, a svojstveni samo nama. Možemo pisati, praviti i kreirati, razgovarati sa nekim, trenirati. Naravno, nekada nećemo biti u mogućnosti da omogućimo sebi da se bavimo svojim emocijama ili priuštimo ovakva ponašanja, ukoliko smo, recimo, na poslu ili na nekom drugom mestu okruženi velikim brojem ljudi. Tada bismo mogli birati neku drugu, privremenu strategiju, kao što je preuzmeravanje pažnje. Ipak, kako ovo nije dugoročno održiva strategija, kasnije, to jest kada smo u mogućnosti, važno je da damo sebi priliku da budemo u kontaktu sa sobom i osetimo sve ono što se pojavljuje u našem iskustvu, odnosno prigrlimo i tretiramo sebe sa pažnjom i brigom.

http://www.temenos.rs/blog/2017/02/25/zasto-je-vazno-dopustiti-sebi-da-osecamo-sopstvene-emocije/

Share this post


Link to post
Share on other sites

Da li je izbegavanje osećanja  neki vid poremećaja?

Ovi ljudi mogu imati veoma siromašan ,,emocionalni“ rečnik i teže od drugih uspevaju da razlikuju i prepoznaju sopstvene emocije. Izbegavanje osećanja nije dijagnoza, ali se može javiti kod različitih poremećaja. Obično se javlja kod različitih poremećaja ličnosti, socijalne anksioznosti i hipohondrijaze; takođe je često kod ljudi koji su doživeli neku vrstu zlostavljanja, nasilja, psihološke povrede. Uobičajene posledice koje donosi izbegavanje emocija su teškoće u formiranju i održavanju emotivnih veza, nisko samopouzdanje i psihosomatski poremećaji.

Izbegavanje emocija takođe utiče na usmeravanje pažnje. Pažnja je povišena i selektivno usmerena na registrovanje emocija, kod sebe i kod drugih u cilju da se one izbegnu. Dalje, ukoliko se emocije primete dolazi do interpretacija tipa: ,,Nisam siguran/-a ovde“, ,,Pogrešno je prikazati svoja osećanja“. I na kraju, postoji selektivno pamćenje koje govori da će biti kritikovani ako izraze osećanja, da će biti odbačeni zbog toga, ili biti zbunjeni jer drugi neće razumeti kako se osećaju. Ako se od osoba koje izbegavaju osećanja traži da se ,,otvore“ i govore o njima  oni će to doživeti kao nešto najstrašnije i njihov izraz lica će govoriti ,,Ja ne smem da idem tamo, suviše je opasno“

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      VESTI   “U mom radnom veku koji i dalje traje, od 365 dana u godini ja sam 300 ustao pre svanuća i radio dok se ne smrkne na njivi i u šumi. Mnogo sam napravio i stvorio, pa sam želeo sebi da sagradim i grobnicu da olakšam svojim potomcima”, priča Dejan za RINU.
      Međutim, njegova građevina više liči na apartman nego na grob. U prizemlju je soba kao i svaka druga u kojoj se nalaze dva kreveta, televizor i frižider, pa ako gledate samo sa unutrašnje strane nikad ne biste posumnjali za šta je namenjena.
      “Meni je to sve normalno i prirodno. Razgovarao sam sa monahinjama i one su mi rekle da moj postupak nije bogohuljenje. Svi ćemo jednog dana završiti i biće nam potrebno dva metra bez geometra, a ja sam želeo sebi za života da napravim nešto veće. U ovoj sobi sad malo odmorim i prilegnem ako ima nekog posla na groblju, a gore u letnjikovcu se sastajemo nakon daća i na Zadušnicama”, izjavio je ovaj Šumadinac.
      Dejan je mislio na sve, pa je tako sebi naparavio i spomenik, ali ne mermerni već drveni na kom stoji poruka - mene ne niko ne razume, da li neće, il ne ume, piše na hrastovoj ploči.
      “Za mermerni spomenik trebalo bi mi preko 1.000 evra, a ja sam za taj novac napravio sve ovo”, kaže on.
      I dok se većina ljudi bori da što bolje provede svoj životni vek, ne razmišljajući o onom što će doći posle, Dejan Milošević svakako je primer da se ništa, pa čak ni smrt i sahrana - ne prepušta slučaju.

       
       
      Izvor: Kurir
      CELA ŠUMADIJA SE KRSTI: Dejan (43) iz Knića sebi sazidao grobnicu na dva sprata, a pogledajte kako je opremio unutra! (FOTO) - iKragujevac
      WWW.IKRAGUJEVAC.COM  
    • Од Danijela,
      komentar dana >
      Zašto se nisam ubila
      jovana gligorijević   Nekako mi je uspelo da se izlečim od smrtonosne bolesti. Od bolesti koja će, prema procenama Svetske zdravstvene organizacije za manje od dve godine biti najčešći uzrok smrti kod žena, a drugi po redu u ukupnoj populaciji. Govorim o depresiji.
      Da sam se ubila, svi bi pričali da sam bila energična i imala planove za budućnost. Bili bi šokirani i iznenađeni, tvrdili bi da ništa nije ukazivalo na to. Pojedini iz moje okoline bi čak rekli da sam uvek bila nasmejana. Za nekolicinu sam uverena da bi paranojisali kako sam zapravo ubijena, a sve je namešteno da liči na samoubistvo. Možda grešim, možda ne bi bilo tako, ali nikada neću saznati iz prostog razloga – nisam se ubila.
      Nisam se ubila jer sam bila vrhunski prevarant. Toliko sam vešto skrivala od drugih kako se osećam, sve dok nisam ostala bez snage da se pretvaram.
      Nisam se ubila i zato što sam pre svoje depresije imala priliku da vidim tuđu. Jer sam znala šta je i da može da se izleči. Čak i kad sam imala osećaj da je nemoguće i da nikad neće proći, terala sam sebe da mislim na dve izlečene osobe koje poznajem. Kad mi se činilo da mi je šansa za izlečenje ravna čudu, prisećala sam se da znam za dva čuda.
      Nisam se ubila, jer sam onog trenutka kad sam sebi priznala da sam bolesna, priznala i drugima oko sebe. Preživela sam jer sam imala sreće – ljudi oko mene nisu ignorisali ono što sam pričala i kako sam se ponašala. Nisu mi govorili da znaju kako je, nisu živeli u zabludi da je depresija isto što i teška tuga. Moja depresija se nikad nije manifestovala kroz tugu. Rastuživale su me situacije koje bi rastužile i zdravu osobu. Mene je depresija terala u strah, očaj i razne druge emocije koje se ne mogu opisati jednom rečju. Nisam se ubila jer su mi najbliži ponavljali da me vole onda kad sam ja sebe najviše mrzela. Nisam se ubila jer je moj prijatelj, a tadašnji cimer, znao da to što se svađam sa njim i divljam zbog gluposti – nisam ja. Znao je da je to bolest i nije digao ruke od mene.
      Nisam se ubila jer u vreme moje depresije mediji nisu pisali o samoubistvima ovako kako danas pišu. Da jesu, njihovi klik bajt naslovi bi me sigurno gurnuli sa vrha solitera u kom sam živela. Nisam se ubila i jer u vreme kad mi je bilo najgore nisam imala Tviter, mesto gde ljudi sa 30 i kusur hiljada pratilaca pišu kako je depresija izgovor bezvrednim ljudskim bićima, a ne bolest. I za to dobijaju stotine lajkova.
      Da sam se ubila, ostavila bih poruku od samo tri reči: "Ne mogu više." Depresivni ljudi se ne ubijaju zato što ne žele da žive. Ubijaju se jer ne vide drugi način da prestanu da se osećaju tako. Pitaćete se: kako? Iskustvo depresije nije prepričljivo. Može se dočarati samo metaforama, nikad do kraja preciznim, metaforama koje će potpuno razumeti samo oni koji su takođe depresivni. Zamislite da osobi koja nema receptore za fizičku bol treba da opišete kako je kad priklještite prst. Nemoguće.
      Kad sve saberem, živa sam samo zato što sam imala sreće. Takoreći, slučajno. Međutim, izlečenje ne mora da zavisi od sreće. Gledajte ljude oko sebe, probajte da vidite svet onako kako ga oni vide. Ne otpisujte ljutite žene kao "histerične kučke", ne osuđujte devojke koje žive za izlaske kao "podivljale drolje", ne odustajte od prijatelja koji vas stoti put ispaljuju u poslednjem trenutku iako ste odavno dogovorili viđanje. Ne sudite prema sebi i onome što vi mislite da je ispravno, već razmislite zašto se ta osoba ponaša tako kako se ponaša. Ako vam neko kaže da njemu nikada više neće biti dobro, podsetite ga na vreme kad mu jeste bilo dobro, pa je prošlo. Gađajte ga logikom: recite mu da će i ovo loše proći, kao što je prošlo i dobro. Ako vam kaže da sopstvenu budućnost vidi isključivo kao crnu, skrenite mu pažnju da nije vidovit. Pitajte da li je predvideo da će se osećati tako grozno, pa kad kaže da nije, recite mu da onda nema pojma šta ga čeka u budućnosti. Pošaljite mu poneki link sa iskustvima izlečenih, ponudite se da krenete sa njom ili njim na taj prvi, najstrašniji pregled kod psihijatra. Čuvajte mu strah, ako se plaši da će u čekaonici sresti nekog koga poznaje, obećajte da ćete reći da ste vi taj koji ide na pregled, a da vam on pravi društvo. Dovijajte se kako znate, jer tako spasavate nečiji život i to ne bilo čiji. Spasavate nekog svog.
      Ja sam živa. Vrlo lako sam mogla da ne budem. Živa sam jer je imao ko da mi dobaci pojas za spasavanje kad sam se davila. Celoj toj armiji porodice, prijatelja, pa i slučajnih poznanika nemam kako da zahvalim. Ali mogu da širim dalje i da ponudim svoje iskustvo, ako može nekome da bude slamka spasa.
       
      Zašto se nisam ubila
      WWW.VREME.COM  
    • Од Поуке.орг инфо,
      Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina trenutno zasjenjuje nevjerovatan „hejterski zanos“ drugosrbijanske umišljene elite, ali i djela tzv. patriotske inteligencije koja je već zašla u zilotsku fazu.
      Politički oponenti koji kalkulišu sa dozom kritike nadajući se svom komadu crkvenog kolača nisu ni po čemu relevantni jer njihovu ogorčenost  očito uzrokuje zavist a ne analitika ili bilo kakav suvisli pragmatizam.
      Drugosrbijanci  su toliko bijesni da od izvrgavanja ruglu svake patriotsko-nacionalne a naročito patriotsko-crkveno-nacionalne priče, sad čak  prelaze na tumačenje crkvenih kanona. Inače su sami kanonizovani intalisanom srbofobijom i interesima van i  daleko  od Srbije u kojoj bistvuju i, rekao bih uz minimalnu dozu malicioznosti , uživaju. Nije im ni zamjeriti jer u njima i ne postoji ništa autohtono ili preciznije autokefalno što bih ih vezivalo za toliko prezren „Srpski interes“.
      Patriotama je mnogo teže jer su ostali u šablonu nesrećnih, ali i prosvjetljujućih 90-tih. U tom šablonu Dodik nije ni bio a Vučić je od njega napravio najveći otklon modulišući ga do neprepoznatljivosti  za većinu plebsa ili evropske javnosti, ali surovim pragmatizmom i do sada neviđenom energijom usmjeravajući ga na rast proizvodnje, društvenog bruto proizvoda i jačanje suštinske moći Srbije da u neizvejsnoj budućnosti ne samo opstane nego  bude faktor ili čak pobijedi.
      Objektivno nikad Srbija i Srpska nisu bile bliže i nikada razlike između Srpskog i srbijanskog nisu bile manje. Uz sve medijske zamke i zablude u koje su povremeno upadali svi koji su Dodika i Vučića uzaludno zavađali propadao ja i  projekat da i Srpsku i Srbiju udalje i posvađaju.
      I takođe objektivno nikad niko nije više institucionalizovao nacionalnu svijest i politiku  preko Drine  od  Dodika ma kako to nekome paradoksalno izgledalo (iskreno i  meni do prije 4 godine). Naravno Republika Srpska je u mnogo nepovoljnijem ustavnom i ekonomskom položaju i medijskom okruženju od Srbije i nema tu ekoniomsku snagu i supstancu (koju Srbija ima povećava i bratski pomaže), ali je zbog toga taj Dodikov posao i mnogo vrijedniji od onog što trenutno vidimo i procjenjujemo.
      A najobjektivnije; Vučić je pored često kritikovanog, ispostaviće se lukavog, podilaženja raznim faktorima i faktorčićima, što nas je često frustriralo, skoro neprimjetno ili za objektivnije dovoljno očito, povukao naprijed u broju fabrika, puteva, bolnica i stvari koje dižu kvalitet života i koje se vide iz aviona kao i toliko napadani Beograd na vodi. Treba spomenuti i veliki, nikad veći broj obnovljenih i izgrađenih Crkava i manastira sa obe strane Drine, gdje je Dodik, što se kaže, prvi počeo i udario to na sva zvona, dok je Vučić skoro pa u tišini radio gotovo isto. Još neprimjetnije smo se navikli na dolazak državnika većeg formata u Beograd i još bližu saradnju sa Rusijom uprkos saradnji i koketiranju sa zapadom i NATO alijansom. Uvođenje velikog broja najrespektabilnijih vojnih aviona, helikoptera i druge tehnike operativnijeg i snažnijeg obima nego u mnogo većoj SFRJ dovelo je i do toga da sutra neće biti čudno ako Srbija bude najmanja zemlja koja će npr. instalisati S 400 i ponovo  biti balkanski lider. Vučić je to činio paralelno-istovremeno na leđima noseći najveću srpsku muku, obavezu i hipoteku –Kosovo.
      E pa da vidimo jeli to bilo lako i ima li sličnih primjera u istoriji?
      Sve što bi Dodiku i Vučiću prigovorili u smislu političkog pragmatizma  sa elementima surovosti ili ih napadali zbog modela medijske kampanje sa tragovima presije ili stilskih figura u izražavanju u komunikaciji mnogo je malo ili im čak pomaže i stvara kako manevarski prostor tako i obavezu.  Tu ubrajam i kritike vladike Amfilohija koje se ne mogu dnevnopolitički procjenjivati.
      Zato bi pametnom bilo suvišno pitanje zašto su odlikovani? Argumenti potiv nisu mjerljivi u odnosu na argumete za. A o razumjevanju crkvene diplomatije i strategije privlačenja lidera i podjelu odgovornosti umjesto učestvovanja u podjelana da ne govorim.
      Naša Crkva sublimura pamet i iskustvo koja sežu i dalje od 800 godina autokefalnosti koju danas proslavljamo. Ta pamet nije lična, nije ni i jednom čovjeku, vladiki ili patrijarhu ili bilo kakvoj ad hok grupi u ili van naše crkve ili spoljnom uticaju . Ima u toj pameti i  nešto iznad , nešto „božije“. Ne traži to „božije“ nikakvo razumjevanje ili potvrdu. To je stvar vjere.
      Pišem ovo rizikujući da me upišu u apologete Dodika i Vučića i po dobrom srpskom običaju provuku kroz blato uz dodatke raznih gadljivih pridjeva koji me mogu upisivati  u koristoljubive podanike. Nikakva šteta jer  vjerujući sam čovjek sa zvanjem i zanimanjem, porodicom i karijerom, koji je praštao i praštaće jer se ne odričem nade da ćemo u ovom teškom i magovitom vremenu  preteći i ponovo se dignuti kao narod.
      Možda je moj ugao previše analitički ili patriotski, ali koji su to uglovi bolji?
      Zašto je crkva odlikovala Dodika i Vučića?
      WWW.NEZAVISNE.COM Na 800 godina autokefalnosti naše Crkve uz patrijarha dva predsjednika, koji su nesumnjivo i najjače političke ličnosti Srpske i Srbije dobili su najveća crkvena priznanja. Veličinu čina...  
    • Од Kafanski amater,
      HRVATSKI ISTORIČAR UZNEMIRIO SRBIJU: ZNA LI VUČIĆ ZAŠTO CAR LAZAR I OBILIĆ NISU MURATU PONUDILI PODELU KOSOVA? | srpskidnevnik.com
      SRPSKIDNEVNIK.COM Jedan od prvih i najljepših opisa Kosovskog zavjeta donosi Dubrovčanin Ludovik Crijević Tuberon, povjesničar iz 15. stoljeća.  
    • Од Рапсоди,
      Ugledni psihijatar nakon decenija rada u mentalnoj bolnici: Demoni postoje, evo koga napadaju, zašto i kako da prepoznate napad!
      STIL.KURIR.RS Baš svako može da bude meta, a napad ćete prepoznati veoma lako  

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...