Jump to content

Zašto je važno dopustiti sebi da osećamo sopstvene emocije?


Препоручена порука

Još od vremena kada smo bili mali, često su nam govorili stvari poput ,,Nemoj plakati’’ ili ,,Nema razloga da budeš tužan’’. Ovakve poruke bi mogle biti različite od kulture do kulture; međutim, poruka je ista i sasvim jasna: svi smo učeni da pošto-poto izbegavamo neprijatne emocije. S tim u vezi, za mnoge od nas je prvi poriv da, kada se one jave, biramo različite strategije izbegavanja. To su često beg u alkohol, drogu, hranu, posao, seks ili u neka druga samoodmažuća ponašanja. Jednom rečju, sve ono što nam može pomoći da izbegnemo bavljenje uzrokom problema.

Međutim, daleko je zdravije i korisnije biti u kontaktu sa svojim bolom i patnjom, nego pokušavati da ih isključimo, ne osetimo ili utrnemo.

Evo ukratko tri razloga zašto je važno da osvestimo i iskusimo baš te negativne emocije koje su neizostavni deo života.

1. Pokušaj da isključimo ili izbegnemo negativne emocije umanjuje mogućnost da u potpunosti doživimo i one pozitivne, poput sreće i radosti

Činjenica je da ne možemo selektivno isključivati emocije. Biranje samoodmažućih ponašanja u nameri da izbegnemo negativna osećanja ne može se raditi parcijalno, što znači da nas ista ta ponašanja jednako mogu ometati u tome da osećamo pozitivne emocije.

Mogli bismo se poslužiti metaforom i osećanja posmatrati kao morske talase. Dolaze i odlaze, rastu i nestaju. Nijedno osećanje nije trajno i svako od njih ima svoj početak, tok i kraj. Tuga i bes koje smo pomenuli su zapravo neophodna i pomažuća ljudska iskustva bez kojih ne bismo opstali. Osim toga, sva naša osećanja su zapravo dar, važna informacija za nas i pomažu nam da radimo na sebi i rastemo.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

2. Borba ili izbegavanje osećanja često vode u još veću patnju

Pokušaji da se borimo protiv emocija izazivaju još veći bol. Korišćenje samoodmažućih ponašanja sa idejom da izbegnemo ili ne osetimo negativna i bolna osećanja je jednako kao kada bismo stavili hanzaplast na otvorenu ranu. Može nam se činiti da ćemo se osećati bolje, ali ovakva ponašanja ne popravljaju niti rešavaju problem koji zbilja postoji. I ne samo to: biranje takvih ponašanja i strategija koje nam se čine funkcionalnim a to zapravo nisu dovodi do toga da se dugoročno osećamo gore.

Daleko konstruktivnija strategija od potiskivanja osećanja je da pokušamo da ih osvestimo i sa punom pažnjom posmatramo. Da pokušamo da primetimo kakve su i gde ih u našem telu osećamo. Potom da pokušamo da zauzmemo otvoren i radoznao, a ne osuđujuć i procenjivački stav. Emocije koje se javljaju često nose vrlo važnu poruku za nas i na to je neophodno obratiti pažnju.

Zamislite da vaš prijatelj piše knjigu i kod vas se javi zavist. Ako na trenutak radoznalo zastanete i upitate se šta bi takva emocija mogla da vam kaže, možda otkrijete da takođe imate strastvenu želju za pisanjem.

Ili, na primer, ako osećate bes i ozlojeđenost prema partneru. Ovakva osećanja se često javljaju kao posledica doživljaja da nekome nismo važni, da ne poštuje naše granice ili kao pokazatelj da neefikasno razgovaramo o svojim potrebama. Ukoliko to spoznamo, onda nam zapravo ove negativne emocije pomažu da rešimo problem.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

3. Svesnost, obrada i iskustvo negativnih emocija su neodvojiv i važan deo smislenog i ispunjenog života

Ljudi koji u iskustvu imaju probleme i teškoće poput zavisnosti, poremećaja ishrane ili onih koji strahovito mnogo rade bi nam iz iskustva mogli reći da je konstantan beg od negativnih emocija užasno iscrpljujuć. Kada smo fokusirani na to da eliminišemo ili izbegnemo takva osećanja neadekvatnim strategijama u domenu ponašanja takođe umanjujemo mogućnost da živimo smislen i ispunjen život. Bol, frustracija, povređenost, tuga, bes i druge emocije su sastavni, prirodni deo ljudskog iskustva. Kada pokušavamo da ih potisnemo, nemamo mogućnost da napredujemo ni na koji način. Da bismo u potpunosti živeli svoj život, neophodno je da dopustimo da osetimo kako prijatne, tako i neprijatne emocije. Jednako kako dopuštamo sebi da sijamo od radosti ili da je celo naše biće ispunjeno zahvalnošću i ljubavlju u nekom trenutku, tako i u nekom drugom dozvolimo sebi da se razočaramo, da nas boli i da zbilja pustimo da osetimo sve to i budemo prisutni kada se dešava.

Kako bismo bili u mogućnosti da osvestimo i osetimo sopstvene emocije, odnosno dozvolimo im da budu deo našeg iskustva, najvažnija je praksa saosećanja prema samome sebi. To bi podrazumevalo da tretiramo sebe na način na koji bismo to radili sa nekim ko nam je izuzetno važan, ko je tužan ili prolazi kroz iskustvo patnje. Drugačije rečeno, zaslužujemo ljubaznost i saosećanje, jednako kao i drugi ljudi. Kinjiti i osuđivati sebe zato što osećamo tugu, anksioznost ili strah zapravo čini da se osećamo još gore. Umesto toga, konstruktivnije je naučiti kako budemo nežni i saosećajni prema sebi.

Dopuštajući da osećamo emocije i bivamo ranjivi pred nekim od poverenja je zapravo odraz hrabrosti, ne slabosti. Naposletku, proces isceljenja i mogućnosti da nastavimo dalje i prevaziđemo bolna iskustva podrazumeva da sebi najpre dozvolimo da osećamo. Ovo možemo raditi na različite načine, koji su zdravi i funkcionalni, a svojstveni samo nama. Možemo pisati, praviti i kreirati, razgovarati sa nekim, trenirati. Naravno, nekada nećemo biti u mogućnosti da omogućimo sebi da se bavimo svojim emocijama ili priuštimo ovakva ponašanja, ukoliko smo, recimo, na poslu ili na nekom drugom mestu okruženi velikim brojem ljudi. Tada bismo mogli birati neku drugu, privremenu strategiju, kao što je preuzmeravanje pažnje. Ipak, kako ovo nije dugoročno održiva strategija, kasnije, to jest kada smo u mogućnosti, važno je da damo sebi priliku da budemo u kontaktu sa sobom i osetimo sve ono što se pojavljuje u našem iskustvu, odnosno prigrlimo i tretiramo sebe sa pažnjom i brigom.

http://www.temenos.rs/blog/2017/02/25/zasto-je-vazno-dopustiti-sebi-da-osecamo-sopstvene-emocije/

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
  • 4 weeks later...

Da li je izbegavanje osećanja  neki vid poremećaja?

Ovi ljudi mogu imati veoma siromašan ,,emocionalni“ rečnik i teže od drugih uspevaju da razlikuju i prepoznaju sopstvene emocije. Izbegavanje osećanja nije dijagnoza, ali se može javiti kod različitih poremećaja. Obično se javlja kod različitih poremećaja ličnosti, socijalne anksioznosti i hipohondrijaze; takođe je često kod ljudi koji su doživeli neku vrstu zlostavljanja, nasilja, psihološke povrede. Uobičajene posledice koje donosi izbegavanje emocija su teškoće u formiranju i održavanju emotivnih veza, nisko samopouzdanje i psihosomatski poremećaji.

Izbegavanje emocija takođe utiče na usmeravanje pažnje. Pažnja je povišena i selektivno usmerena na registrovanje emocija, kod sebe i kod drugih u cilju da se one izbegnu. Dalje, ukoliko se emocije primete dolazi do interpretacija tipa: ,,Nisam siguran/-a ovde“, ,,Pogrešno je prikazati svoja osećanja“. I na kraju, postoji selektivno pamćenje koje govori da će biti kritikovani ako izraze osećanja, da će biti odbačeni zbog toga, ili biti zbunjeni jer drugi neće razumeti kako se osećaju. Ako se od osoba koje izbegavaju osećanja traži da se ,,otvore“ i govore o njima  oni će to doživeti kao nešto najstrašnije i njihov izraz lica će govoriti ,,Ja ne smem da idem tamo, suviše je opasno“

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      “Izložite se ponekad ismejavanju; osvrnite se oko sebe i dobro se protresite kako bi saznali ko ste zapravo.”  
      Epiktet, Razgovori
      Zdrav razum nam govori da je briga zbog mišljenja drugih korisna u negovanju dobrih odnosa i održavanju socijalne kohezije. Ipak većinu ljudi previše zanima šta drugi misle o njima i u ovom tekstu ćemo istražiti kako to šteti psihološkom zdravlju. Razmotrićemo da prihvatanje ismevanja, odbacivanja i prezira drugih može u velikoj meri povećati šanse za življenje ispunjenijeg života.  
      “Ne prestaje da me zapanjuje: svi sebe volimo više od drugih ljudi, ali više brinemo o njihovom mišljenju nego o svom.”  
      Marko Aurelije, Meditacije ili Samom sebi
      Na savremenom Zapadu stavlja se veliki akcenat na postizanje društvene validacije i na to da se dobro izgleda u očima drugih ljudi, a to stvara populaciju muškaraca i žena koji su zaostali u svom razvoju. Jer društvena validacija proizilazi prvenstveno iz jedne stvari – uspeha u spoljašnjem svetu, ili bar njegovog izgleda. Naš posao, materijalna imovina, veličina bankovnog računa, fizički izgled i modni izbori, statusi ljudi sa kojima se družimo, to su stvari koje donose potvrdu za kojom toliki  žude. Ali ova preterana orijentacija na svet ljudi, mesta i stvari nije zdrav način života, kao što piše Karl Jung: 
      “Čovek čiji se interesi nalaze spolja nikada nije zadovoljan onim što je neophodno, već neprestano žudi za nečim većim i boljim, što, verno svojoj pristrasnosti, uvek traži izvan sebe. Potpuno zaboravlja da, i pored svih svojih spoljnih uspeha, on sam ostaje isti iznutra. Očigledno je da bi spoljašnji život muškaraca mogao da ima mnogo više poboljšanja i ulepšavanja, ali te stvari gube smisao kada unutrašnji čovek ne ide u korak sa njima.” 
      Karl Jung, Psihologija i religija
    • Од JESSY,
      NAGRADA za životno delo "Dobričin prsten" otišla je ove godine na pravu "ruku" iako se na njoj, bez ikakve dileme, mogla naći i ranije.
      Petar Božović kalibar je dramskog umetnika za koga se, već na početku karijere, govorilo - glumčina.
      Igrao je na mnogim pozorišnim scenama. U Ateljeu 212, Beogradskom dramskom i Narodnom pozorištu, bio je član ansambla, ali je uvek ostajao svoj. Dug je spisak njegovih maestralnih uloga u teatru ("Apis", "Hamlet u selu Mrduša Donja", "Purpurno ostrvo", "Proleće u januaru", "Čegović", "Divlja patka", "Na čijoj strani", "Karolina Nojber"), ostavio je trajni pečat i na velikim filmskim ostvarenjima "Čudo neviđeno", "U ime naroda", "Tajvanska kanasta, "Lepota poroka", "Već viđeno", "Večernja zvona", "Braća po materi"...
      Umeo je da solira (u monodramama i poetskim kazivanjima), kao i da bude svakom timu pojačanje: tako se prvak Drame, posle dve i po decenije, ove godine vratio u ansambl nacionalnog teatra. Sve što radi "više je od igre", baš kao što se zvala i kultna serija u kojoj je tumačio jednu od glavnih uloga. Kako mu je pošlo za rukom da napravi tu plejadu neponovljivih likova?
    • Од JESSY,
      Kada god je bilo reči o plakanju i o tome koliko je to zapravo zdravo i normalno i potrebno, dobijale smo pitanja “A šta kada želim da plačem, a ne mogu?”, pa evo ukratko i o tome želimo malo da pišemo.
       
      Ne možemo da plačemo kada zadržavamo suze, kada postoji blokada neka u odnosu na plakanje. Nažalost, tokom života mnogi su naučeni da treba da budu jaki i hrabri (muškarci mnogo više, ali i žene), da su suze znak slabosti. Naučeni smo, veoma pogrešno, da plaču samo slabići – “Hajde, nema plakanja pa nisi ti kukavica” ili dobro poznato “Ju, nemoj da plačeš, dečaci ne plaču. Nisi ti p**** pa da plačeš”.
       
      Učili su nas da nije okej da budemo tužni, uplašeni, ljuti, nervozni, frustrirani. Da jedino što je prihvatljivo jeste da budemo srećni, raspoloženi, zadovoljni ili eventualno, ako baš mora, da budemo “okej”. Takođe, možda su roditelji krili da plaču, sami nisu iskazivali emocije (jer su se i sami plašili svojih emocija i nisu znali drugačije) i to je bilo nekako zabranjeno u porodici.
      Sve to utiče da tokom života na plakanje gledamo kao na znak slabosti ili na nešto jako strašno i previše bolno da bismo sebi to dozvolili (iako svesno znamo da to nije tako, nesvestan deo ima svoje naučene obrasce) i onda stvaramo blokadu i ne dozvoljavamo sebi da plačemo, uprkos tome što imamo jako jako veliku potrebu za tim.
      Istina je ta da je plakanje znak toga da ste ljudsko biće. Plakanje čisti dušu. Plakanje pomaže da se otpuste boli koje smo skupljali danima (neki i godinama). Plakanje je znak da dozvoljavamo sebi da osećamo ono što osećamo i da dajemo sebi priliku da prežalimo ono za čim želimo ili imamo potrebu da žalimo. Da, kada dugo skupljamo neke stvari u sebi i bežimo od emocija može nam biti teško da odvojimo vreme za sebe, sednemo i isplačemo se. Možemo se plašiti tog trena, jer nam se može učiniti da ako jednom pustimo sav taj bol iz sebe da nikad nećemo ni stati sa plakanjem. Ali nije tako. Vrlo je moguće da će u prvom momentu biti teško – kao što nam je svakako i teško dok vučemo taj teret sa sobom – ali nakon toga sledi veliko olakšanje. Kada smo naučeni da suze nisu okej, potrebno je vreme da zaista shvatimo i prihvatimo da jesu. Plakanje je u redu. Zaista jeste. Dajte sebi dozvolu, prostor i vreme da pustite svoje suze, a sa njima i nakupljene tuge i bolove i strahove.
      Podsetite sami sebe, koliko god puta da je potrebno, da je plakanje skroz zdravo i da je to pokazatelj samo toga da ste čovek (ne slabić, ne kukavica, ne plačip**** ili bilo šta što ste čuli tokom života kada je reč o ovoj temi). Nekada, postoje neke velike tuge koje se prosto ne mogu isplakati i to je u redu. Kada doživimo neke vrlo bolne stvari želećemo mnogo puta da plačemo i to treba sebi i da dozvolimo. Plačite koliko želite, kada vam treba i koliko vam treba. Bez stida, griže savesti, krivice, osećaja da ste vi nekako loši jer plačete. Setite se da je to samo nešto što ste naučili. A sada, rešite da naučite sebe da je plakanje zdravo i dajte sebi dozvolu da isplačete ono što vam stoji kao teret na duši.
       
      Ako primetite da, uprkos svemu što ste pokušali, ne možete da se isplačete, a imate jaku potrebu za tim – možete potražiti pomoć. Potražite svoj siguran prostor i podršku – da li će to biti uz prijatelja, partnera, člana porodica ili psihološkog savetnika nije važno, sve dok se vi tu, sa tom osobom osećate dovoljno bezbedno da možete da ispričate ono što vas boli i “pustite napolje” taj svoj ranjivi deo. Za sve ovo je potrebno puno razumevanja prema sebi i strpljenja, ali vredi – jer kada dozvolimo sebi da budemo ranjivi (isplačemo se, dozvolimo sebi da se osećamo kako se osećamo) tada dajemo sebi i dozvolu da zaista budemo i radosni i srećni.
      Za kraj bih dodala jedan citat Brene Brown „Ranjivost je srž stida i straha i naše borbe sa osećajem bezvrednosti, ali ispostavilo se da je to takođe mesto na kome se rađa radost, kreativnost, osećaj pripadanja i ljubavi“.
        https://dnevnadozamentalnogzdravlja.wordpress.com/2020/09/07/zasto-ne-mogu-da-placem/  
    • Од JESSY,
      Foto: Nikola Krstic / Alamy / Alamy / Profimedia Sinoć smo po onoj kiši, baka od 70 i kusur i ja šetale pse po kraju. Kaže mi da joj je penzija 18.000 dinara. Baš toliko je svojevremeno dobio i moj otac kad je zbog bolesti dobio rešenje o invalidskoj.
      Diplomirani mašinski tehničar, radio je kao konj, od jutra do sutra, dok nije dobio rak. I ova baka s iscepanom jaknom i bušnim patikama s kojom šetam je radila. Sad je zaslužila da napokon živi, deca su otišla, još je u dobroj formi, ali, čini mi se, ništa od toga, deluje pregladnelo i noge su joj mokre.
      Stari ljudi u beogradskom naselju u kom živim retko imaju osmeh, umro je kad su treći put došli na kasu u Maksiju i shvatili da im fali 10 dinara za paštetu. Prvi put im je kasirka progledala kroz prste, drugi put su im neki momak ili devojka iz reda dodali, treći put su ostali gladni.
      A ako im je i posle toga ostalo nešto malo dostojanstva, sahranili su ga kad im je posle višesatnog čekanja u Domu zdravlja lekarka kroz zube, besna što su došli, rekla da pregled kod specijaliste ne mogu da zakažu jer su svi termini popunjeni bar naredna dva meseca. Ne plaše se stari bez razloga odlaska u bolnicu.
      Ja sam dedu koji je imao 80, ali se i dalje penjao na drveće, kosio travu, išao u nabavku, kuvao i bio pokretniji i zdraviji od pola mog društva, odvela u Klinički s početkom upale pluća. Davali su mu pogrešnu terapiju, vezivali ga za krevet “da se ne bi povredio kad odlazi u toalet”, ukinuli mu lekove za šećer jer im to nije bilo bitno… Umro je za sedam dana. Nisu mi ni javili, zatekla sam prazan bolnički krevet.
      S druge strane, jedna od stvari koje su me fascinirale na svakom putovanju su bake i deke koje u penziji zaista počnu da žive. Idu na skijanje, izlete, okupljaju se jednom nedeljno u klubovima gde plešu sambu, vode unuke na more i u akva parkove, skupljaju se u poslastičarnicama gde degustiraju nove kolače, frizer, pedikir, manikir svake nedelje, pevaju u nekim horovima.
      Jedna 70-godišnja Francuskinja je na vrhu od 3.200 metara otvorila kafić gde radi zimi, a ostatak godine putuje svetom. Sama, pocrnela i s osmehom koji poklopi svaki moj uzdah. Druga se u 67. preselila iz Norveške na grčko ostrvo i tamo drži azil za mačke. Treća bakuta iz Engleske putuje sa Mladim istraživačima po Evropi i volontira. U pauzama, klincima pravi sendviče i pije pivo.
      Da bi to mogli, treba da budu zdravi, da imaju pristojne penzije, pa elan za životom lako dođe. Da, dosta je do nas kako ćemo oblikovati svoju starost, ali kad krče creva, a noge su mokre, nema tu nikakvog oblika. Samo čekanje bolne i spore smrti. I ko je kriv, razmišljam? Nije teško pronaći krivce, čak i kada starim građanima Srbije poručuju da će im penzije porasti ČAK šest odsto. Juhu! Moja baka iz kraja će biti bogatija za čitavih 1.140 dinara i tad će shvatiti pravo značenje “zlatnog doba”.
       
      https://nova.rs/magazin/bebaiporodica/zasto-se-plasim-da-ostarim-u-srbiji/
       
×
×
  • Креирај ново...