Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
Логос

Интервју са Владиком Лаврентијем: Душа човекова је по природи хришћанка!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Његов, за историју Светосавске Цркве и историју српског народа у матици и дијаспори, вредан јубилеј - 50 година архијерејске службе, сабрао је мноштво верног народа у Ваљеву, чији је духовни отац био безмало две деценије (1989- 2006).

img_5652-1024x768.jpg
Када се начини тек скромни осврт на сва постигнућа током пола века мисионарења широм света, чини се, редове похвале подвигу тешко је нанизати. Одолевао је свим искушењима безбожних времена у отаџбини. У Београду основао Верско добротворно старатељство, које и данас предано брине о онима којима помоћи треба; аустралијским Србима донео је парче завичаја; у Немачкој формирао заједницу и долазећим генерацијама Срба бесцени бисер у аманет оставио  - дела новопросијавшег светитеља Светог владике Николаја. По завршетку прославе јубилеја, коју је Епископ ваљевски г. Милутин заокружио доделом ордена Светог владике Николаја драгом брату архијереју, Владика Лаврентије учинио нам је част да са нама подели неке од успомена из својих архипастирских година широм света.
 
Преосвећени Владико, ево нас овде у Ваљеву славимо Ваш и, слободно се може рећи, јубилеј наше Свете Цркве - пола века Вашег службовања крај њених олтара широм света. Да почнемо тамо где је све почело… За епископа сте посвећени 1967. У Саборној цркви у Београду и службу отпочели као викарни Епископ моравички. Шта највише памтите из времена својих владичанских почетака?
 
Владика Лаврентије: Памтим много тога јер сам тада био викарни епископ патријарха Германа. Он је био врло искусан архијереј Српске Православне Цркве, видра једна, прошао је кроз сито и решето. Он је био мој духовни отац и од њега сам се много чему научио. То су биле најплодније године мог пастирског пута и најкорисније године за моје усавршавање. У Београду сам затекао и значајан број пријатеља, које сам стекао док сам студирао. Поставши епископ, са њима сам основао Верско добротворно старатељство –  хуманитарну организацију са харитативном делатношћу. Народ је тај подухват од срца поздравио, јер се после Другог светског рата дуго није смело радити на том пољу и народ је био гладан хуманитарних активности као хлеба. Та организација је нагло напредовала и, Богу хвала, донела плодова. Кад сам ја отишао, епископи и свештеници су наставили да раде и Верско добротворно старатељство траје до данас.
 
Потом, пастирска служба Вас води у западну Европу и Аустралију у време када, нарочито у западноевропским земљама, долази до  повећања броја исељеника. Прилике, надасве специфичне. У Аустралији се сусрећете са „идеолошки неподобнима“ и њиховим потомцима, док европски део српске дијаспоре тада чине углавном људи из комунистиче Југославије. Какав утисак на Вас је све то остављало? На који начин сте им „пришли“?
 
Владика Лаврентије: Мене никад није интересовала политика, већ само религија. Они су то знали, мудри су људи били. Они су чували Цркву. Нису хтели ни мене, ни Цркву да увлаче у некакве политикантске жабокречине, него кажу: -Владико, Ви будите на висини, гледајте своје црквене послове и ми ћемо Вас подржати. Хвала Богу, у томе смо успели! Чак и званични представници наше отаџбине су ме прихватали, ценећи то што се не мешам ни у шта, већ само држим своје вере, свог родољубља. Знали би ми рећи: -Ви знате да владајући систем различито гледа на живот него овде (у Аустралији). Атеистички је, али ми Вам нећемо сметати. Радите часно свој посао и што год можемо ми ћемо вам помоћи. То је мени добро дошло јер ми је омогућило да радим како сам сматрао да треба. Руку на срце, народ у Аустралији ме прихватио као да сам рођен међу њима. Међу њима сам био топло и лепо прихваћен, не као Лаврентије, већ као Епископ Српске Православне Цркве из отаџбине. Они су у мени гледали отаџбину. Кад ја дођем, неки који нису видели родни крај дуго почну да плачу. Било је ту доста припадника старе емиграције, који чак по четрдесет година нису долазили у отаџбину. Ја сам био прозор кроз ког су је гледали. Дубоко сам благодаран што је Бог тако удесио. Ја никаквих препрека нисам имао као проповедник речи Божје, нико ме није одбио, било да је реч о представницима наше отаџбине или неким од „екстремних“ представника нашег народа. Док сам био епископ за Западну Европу, срео сам се десетак пута и са Ђујићем (четнички командант војвода Момчило Ђујић, нап. аут.), долазио је из Америке у Глазгов, Единбург… Сви су благонаклоно гледали на рад Цркве јер се Црква није мешала ни у шта, нити је мене ико питао да ли ћу да гласам и за кога.
 
У Химелстиру (Немачка) сте основали епархијски центар. Прва генерација тамошњих исељеника и данас са великом љубављу прича о Вама. Кажу: -Звали смо га „отац Лаврентије“, нисмо знали како му се обраћа… Поучавали сте их и приводили вери, јер то су углавном били људи који су тамо дошли из комунистичке Југославије. Ту сте почели „од нуле“. Насупрот приликама у Аустралији, нисте имали ни заједницу народа, ни богомоље. Како сте све успели, будући да је СПЦ у матици тада била немоћна да Вам помогне?
 
Владика Лаврентије: Захваљујући Немцима, који су били пријатељи наших људи и моји пријатељи, добили смо богомоље. Ставили су нам их на располагање да можемо да служимо у време кад они не служе. Тако смо радили док се нисмо снашли, док нисмо нешто своје створили. Свесрдно су нас помогли и због тога се Немцима никад не могу одужити. Ја сам службовао у многим земљама. Моја епархија је покривала Француску, Шведску, Енглеску… Верујте ми, нико од домаћег становништва није био толико предусретљив према Српској Цркви као Немци. Да ли су то чинили због гриже савести, свесни да су се огрешили о српски народ или не, ми смо код њих увек наилазили на отворена врата, кад год бисмо замолили за неку услугу.
 
Управо у то време рађа се у Вама идеја да објавите књиге Светог владике Николаја. Како сте успели да остварите тај подвиг?
 
Владика Лаврентије: Ех, како… Та моја жеља била је стара двадесет година. Али, овде то није могло. Успео сам да сакупим све што је владика Николај написао и сакрио код неколико свештеника и монаха. То је било око 60 примерака разних сепарата које је требало ставити у сабрана дела. Неки од представника наших власти су ми рекли: -Није још време, сачекајте… Можда Вам неће дозволити. И онда, када сам ја стално куцао на врата и досадио, почели смо да штампамо. Добио сам подршку и помоћ Немаца и других пријатеља. Говорили су: -Владико, штампајте! Колико год Ви скупите новца, ми ћемо вам дати још толико. На сваку марку коју скупите, ми дајемо по још једну. Али, нећемо дати ако Ви не скупите. Вашем народу онда то не треба и немојте да намећете. Ако народ хоће, ту смо на све начине да помогнемо. Заиста, од почетка свесрдно су нам помагали. Ми смо то одштампали у њиховим штампаријама. Плаћали смо поштено…
 
По завршетку службе у Западној Европи, године 1989., долазите у Епархију шабачко- ваљевску. На трону наслеђујете блажене успомене епископа Јована Велимировића… Након невероватног пастирског успеха и широког дијапазона мисионарских искустава у дијаспори, како сте доживели повратак у завичај?
 
Владика Лаврентије: Да вам кажем, отаџбина је отаџбина! Она је магнет који увек привлачи. Што год даље да сам био, отаџбина је срцу бивала све ближе. Ја сам отишао одавде најпре у Аустралију и Нови Зеланд да будем епископ. Што сам се више удаљавао од Београда, он ми је био све ближи срцу. Све се то, хвала Богу, код нас показивало у виду узвишенијих циљева, а то су вера, љубав и слога међ’нашим народом. И народ је то осетио. Са каквом су они љубављу мене чекали на аеродрому… Стајали су гладни сатима. Сунце упекло, авион касни, а они чекају владику! Дођем, а они ми ноге љубе јер први пут је нога српског епископа крочила на тле аустралијског континента. Благодарили су и у Аустралији и на Новом Зеланду мајци Цркви што их није заборавила. Они су били више осећајни и са тим дивним успоменама вратио сам се у Србију.
 
Вратили сте се у Србију у време кад је народ почео у већем броју да се враћа Цркви. Посматрано са дужности архијереја, шта је било најважније учинити на плану духовне обнове?
 
Владика Лаврентије: Чујте, док сам ја био одсутан, овде се радило много. Ја сам дошао само да наставим онде где су стали они који су били ту. Они су створили можда више тога него што бих ја да сам био ту. Православље у српском народу није никада имало вакум, није никада чекало. Народ овде је увек био традиционално религиозан. Човек одавде би одлазио у свет без веронауке. Није имао прилику да научи како да се моли Богу, али је видео тамо са каквим се поштовањем комшије римокатолици и протестанти односе према својој Цркви. И то је њих упутило да се према својој Цркви лепо опходе.
 
Године 1991. мошти Светог Владике Николаја враћене су у Епархију шабачко-ваљевску, у његову задужбину у родном селу Лелић. То је, такође, добрим делом Ваша заслуга. Како сте се тада осећали?
 
 Владика Лаврентије:То је било испуњење мог једног завета. Сам владика Николај је то тражио. У својим мемоарима је записао да тугује за отаџбином и да би му тешко било да остане да почива у туђини. Молио се Богу да се промене прилике у Србији да би могао да почива крај његове мајке Кате и других чланова породице. И ми смо се Богу молили да створи такве услове. Хвала Богу, створили су се! Један министар нас је саветовао да не радимо ништа противуставно, да се држимо религије и радимо. Тако је и било и, хвала Богу, владика Николај нам се вратио!
 
Године 2006., на Ваш предлог, долази до умножавања епархија. Од Шабачко-ваљевске настају Шабачка и Ваљевска епархија. Ви остајете у Шапцу, а трон у Ваљеву преузима Преосвећени Епископ г. Милутин. Будући да се налазимо у Владичанском дому, где нас је с љубављу он дочекао, замолила бих Вас да са нама поделите шта сте му посаветовали као старији брат приликом интронизације…
 
Владика Лаврентије: Да се држи вере Христове и своје заклетве коју је као владика у цркви положио, као и да увек има у интересу љубав према свом народу. Да никад не заборави да служи Богу и свом роду. Заправо, служи Богу кроз људе. Он је то, Богу хвала наставио. Плодови његовог труда су овде.
 
Поред вишедеценијске службе у дијаспори, Српску Цркву представљали сте на бројним међуцрквеним скуповима. Из сусрета и разговора са представницима других верских заједница, како Вам изгледа стање духа данашњих људи у доба свеопште секуларизације?
 
Владика Лаврентије: Један велики светитељ је рекао: -Душа човекова је по природи хришћанка. Она је религиозна и нико не може из душе човека ишчупати Бога. Филозоф Брана Петронијевић је чини ми се свештеницима рекао: -Докле год буде било смрти, биће и религије, а док буде религије, биће и вас свештеника. Нама Господ са неба помаже. Немамо ми могућности да своју мисију протежирамо, него Господ иде испред нас. Он и светитељи наши нам отварају врата. Наша дужност је да служимо.
 
разговарала Јадранка Јанковић
 
 

View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Ромејац,
      Филарет Денисенко је изјавио новинарима на руском зашто је потписао томос о аутокефалности и зашто нова украјинска Црква није аутокефална
      Према његовом исказу, нова Украјинска Црква не може се сматрати аутокефалном из више разлога, углавном због освећења светог мира, јер, према томосу, право на његово освећење припада искључиво Цариградском патријарху. Према Филаретовом мишљењу, ово може изазвати проблеме, јер „ако нам се не да свето миро, нећемо имати права да крштавамо, нити да освештавамо цркве“.
      Поред тога, нагласио је још једном да му се не допада назив нове Цркве, па би било боље да ју је Патриајарх цариградски назвао  Украјинска Православна Црква, а не Православна Црква Украјине.
      „Интересовање за такво име је велико, јер би ова Црква имала право да врши своју мисију не само на територији Украјине, него свуда, пошто према томосу све то ван Украјине припада Цариградској Патријаршији.
      Трећи разлог што се нова Црква не може сматрати аутокефалном потиче из проблематичних питања која се морају разрешити у Цариграду. „Каква је та аутокефална Црква?“, запитао се Филарет пре него што је дао одговор. „То значи да немамо пуна овлашћења аутокефалне Цркве“.
      Филарет је додао да је потписао томос из разлога што није знао његову садржину. Према његовом мишљењу, текст томоса је усаглашен у Цариграду.
      На питање новинара о избору митрополита Епифанија за предстојатеља ове Цркве, он је одговорио „Они, Цариградска Патријаршија, познају мене већ 50 година, још од времена кад сам представљао Руску Православну Цркву у свеправославним комисијама у Шамбезију код Женеве. Они су знали за мој став и за моју чврстину. И то је разлог што нису хтели да имају посла са мном кад су припремили све ово.“
      У исто време Филарет је потврдио још једном да је било договора између њега, Петра Порошенка и митрополита Епифанија Думенка око нове Цркве по питању који њен предстојатељ њу представља пред другим помесним Црквама.
      „Да ми је онда наметнут услов да будем уклоњен, ја то не бих прихватио,“ рекао је Филарет и додао да су га тадашњи председник и митрополит Епифаније обманули. Притом је истакао да је „за председника било важно да добије томос. Али који томос, који су његови прописи, која је његова садржина, то га се није тицало.“
      http://www.spc.rs/sr/patrijarh_filaret_dao_intervju_ruskoj_televiziji_rosija_24
    • Од Логос,
      Када је Михаило Пантић у једном телевизијском интервјуу Јована Христића питао зашто је престао да пише поезију, овај је слегнуо раменима и мирно одговорио: „Пресушило“. Христић није био склон мистификацијама, и муку уметничког стварања и његове непостојаности свео је на једноставну констатацију, која, између осталог, каже – „тако је, због тога неће пропасти свет, а не мора ни песник“.
      Слично томе, када сам професору Христићу на једном од часова драматургије, на којима нам је незаборавно тумачио Аристотела, са ванредним умећем да сложене идеје објасни на једноставан начин, рекао како пишем од девете године живота, он је само прокоментарисао: „Где ће вам душа?“ Ова брига за моју душу произилазила је из генералног Христићевог става да уметник мора пре свега да живи, и када не пише и када уметност из овог или оног разлога „пресуши“, па да и у том живљењу, а не само у уметничком стварању види смисао (свог) постојања. Порекло уметничког ставаралаштва у античком појму „поиесис“, управо због ове жеље за демистификацијом, волео је пре да везује за речи „грађење“ или „готовљење“, како се никада не би заборавила његова веза са занатом, па и са оним „најплотскијим“ – куварском вештином. Док је један структуралистички приступ последњим данима Мајаковског прокоментарисао у стилу „све је то лепо, али ту нигде није могла да се види рука која повлачи обарач“. И најзад, још једна Христићева опаска – „уметник (као уметник) не може ни за шта да буде крив, осим ако напише лоше дело“.
      У складу са Борхесовим речима да је писац у младости пише „ташто барокно“, док касније, „ако су му звезде наклоњене“, досеже једноставност, овакво релаксираније схватање уметности и позиције уметника у свету може се довести у везу са извесном животном зрелошћу, која подразумева већу свест о сопственим ограничењима и могућим дометима, о пролазности свих људских чинова и надања. Може се довести, наравно, и у везу са замором и хлађењем „животних сокова“ и помирењем са учмалошћу свакодневнице, па и са пасивно агресивним ставом који нас тера да онима који долазе после нас што пре развејемо илузије и отупимо оштрице, и некада је заиста тешко разликовати све могуће мотивације; ништа мање код себе самог него код других.
      А у најсрећнијим тренуцима, код оних којима су „звезде најнаклоњеније“, та релаксираност је најпре има везе са проживљеном свешћу о непоновљивости сваког човека с којим се сусрећемо, са несводивошћу било кога ко је макар и окрзнуо наше животе; да је оно што се после свега памти најпре оно мало, неприметно и тешко представљиво што се догађа између људи, у њима, у тајновитим повезаностима њихових унутрашњих светова, живота, путева. Оно наизглед случајно што се не да никако фиксирати, већ само наслутити, доживети, искусити.
      Увек ћемо жалити за нашим младалачким хормонима, и онда када се будемо тешили да сада наше стварање и наше животе разгорева нека друга ватра, а не ватра младости и заблуда, она ватра коју смо баш том нашом смиреношћу пустили да просија. И у томе, рекао бих, нема ничег лошег.
      Али како год, уметности не треба приписивати оно што она не може да изнесе, јер уметност је тамо и толико где је и колико човек, а знамо колико смо слаби. Нека уметност не буде још додатни терет таштине на наша нејака плећа.
      Следимо свој унутрашњи глас, али не скрећимо погледа са очију које нас гледају и хоће нешто од нас – баш то, сасвим мало, да их видимо.
       
      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      РУБРИКА: ПРОФИЛИСАЊЕ „САЗВУЧЈА” : ЕМИТОВАЊЕ ХАРМОНИЈЕ Аутор: Оливер Ђорђевић 
      Музичка емисија Сазвучја, чије су поткаст епизоде архивиране на сајту Радија „Беседа” Епархије бачке, представља традиционалну и ворлд музику нама блиских, али и далеких култура. Њен аутор, протонамесник Миодраг Андрић, између осталог, за „Етноумље” говори о намери да овим програмом „емитује хармонију у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве”.


      Ко није дознао за емисију Сазвучја, која је архивирана на Интернет порталу Радија Беседа Епархије бачке, ево дојаве да прелиста поткаст епизоде и одабере себи пријемчиве за слушање и уживање. Од 2011. године, када је протонамесник Миодраг Андрић отпочео да уређује овај музички програм, до 2018. године, када је емитована последња (аутор нас обавештава да је прекид привременог карактера), постављено је више од сто епизода, тематски и жанровски шарених, али се већина може подвести под одредницу полижанра ворлд мјузик. Тако, можемо чути педесетоминутне музичке колаже најразличитијих опуса, од Норе Џонс (Norah Jones) до Јордана Николића, од мексичке певачице Чавеле Варгас (Chavela Vargas) до руског народног хора Пјатницки.
      Етноумље: Који мотиви су Вас водили када сте отпочели да уређујете емисију?
      Миодраг Андрић: Била је то у почетку само жеља да на Радију Беседа музику коју волим поделим са другима. Временом се почетна идеја развила у циклусе тематских емисија које су врло брзо нашле своју публику. Слушаоци су учинили да емисија добије дуготрајност. Похвале и контакти које сам остваривао, као и овај са Вама, били су додатни  мотив.

      Сазвучја су само мали допринос у борби за културни простор, за боље друштво у коме живимо, посебно за омладину која лако усваја моделе понашања.
      Језик и музика су најрањивији сегменти културе, лако се гуше у смогу контаминиране сцене у којој доминирају шунд и дисхармонија. Зато на промотивном плакату емисије Сазвучја стоји лајтмотив: Удахни Сазвучја, емисија добре музике; емисија као ослобађање хармоније у етар, са циљем да растера смог и маглу попут кошаве. Наравно, увек је присутна и жеља да се промовишу уметници за које већина љубитеља музике никада није чула, само зато што није имала прилику. Имао сам, између осталог, и намеру да кроз Сазвучја промовишем имена као што су Рос Дејли (Ross Daly), Еркан Огур (Erkan Oğur), Балаке Сисоко (Ballaké Sissoko), Фејруз Рахбани или Василис Скулас, да буду у равни са именима популарних музичара која се налазе на топ листама. То не може без промоције и емитовања њихове музике, а то управо чини ова наша емисија на Радију Беседа. Интересантно је да су чланови групе Хаинидес са Крита били затечени чињеницом да неко у Србији пушта њихову музику. Надам се да ће ова група ускоро моћи да се представи публици у Новом Саду.
      Не видимо да помињете „world music” као појам који је предмет Вашег интересовања, мада је избор музике коју шаљете у етар чист традиционал или обојен фолклорним мотивима. Какав је Ваш став према поменутој одредници?
      Немам ништа против ове одреднице, она је у међувремену постала препознатљива, мада бих, признајем, више волео да је извучена из корена неког другог језика, из култура и цивилизација са много богатијим музичким наслеђем. Можда је највећи проблем овог термина сваштарење, нека врста регрутације за нове музичке правце. Свакако мислим да одредница ворлд мјузик није најбоље решење, али је временом постала стандардна тако да сам је и сâм усвојио.
      Осим традиционала и његових фузијских облика, које су границе Ваших музичких апетита?
      Далеко на хоризонту. Не волим дискриминацију музичких жанрова али свакако да имам, како омиљене, тако и музичке правце које не узимам за озбиљно нити их користим.

      Пре свега мислим да је а капела, хорска музика без инструменталне пратње, она која преображава, смирује и надахњује. У њој непрестано уживам и учествујем, јер је она неизоставни део православног богослужења.
      Помало је незахвално одредити границе музичког укуса, зато што се музика непрестано ствара, али и враћа изворима, на нов начин. Она је понекад као вино, које временом добија на вредности. Оно што је некада сматрано социјално неприхватљивим и политички некоректним, данас се прихвата као део националне или глобалне заоставштине. Примера ради, Метаксасов режим је тридесетих година прошлог века, неговао неки облик друштвеног и културног чистунства, па је често прогонио ребетисе. Данас се ребетика са правом сматра бисером светске културне баштине. Има, наравно, још много сличних примера у историји музике.

      Православна Црква, чијим учењем се руководим и које проповедам, не гаји пуритански став према свету али, у исто време, не наседа на честе и вешто постављене замке секуларизма. Када се појам секуларизма употребљава у теолошком контексту, он представља не само ослабљени утицај Цркве или религије на друштво, него и жељу дела Цркве да се прилагоди духу времена. Мишљења сам да савремени човек мора да има истанчан укус и осећај за меру у сваком сегменту живота, али за тако нешто треба васпитавати генерације. Наравно, аутентичност духа и стваралаштва се не може сакрити нити зауставити. Матерња мелодија, како мистерију звука и језика именује песник Момчило Настасијевић, мора да буде корен будућег стваралаштва које је надахнуто препознатим кодовима из других култура.

      Човек ствара из архетипа, из потребе да се изрази. О овоме сам често разговарао са професором Владетом Јеротићем, а сличне мисли сам нашао и у једном од последњих интервјуа Соње Савић.

      Гледајући кроз време, ми кроз музику изражавамо љубав према Богу, отаџбини, нацији, људима… Изражавамо своје емоције, ставове, тумачења, експресије и импресије, чак и бунт, и у том смислу музика популарне културе не само да је нашла своје место и публику, већ се уградила у нове цивилизацијске токове.
      Многи ће рећи да се духовност и традиција допуњују. Осећате ли ту спрегу, узајамност, зависност када говоримо о духовности и традиционалној музици?
      У традицији сваког народа може се спознати његов дух, било којим куца биће народа, динамика и сила која га покреће и храни. Зато се и хришћанска традиција различито пројављује међу народима који су хришћанство пригрлили. Дух Божји дише где хоће, каже се у Светом Писму, а дух народа како хоће и може. Духовност је уздизање културе на божанску раван.

      Традиционално није само оно „некада”, није само старина, већ представља све потенцијално што извире из народне душе, а што је вечно.
      Добар пример је српско народно црквено појање које извире из постојеће традиције народног мелоса али се темељи и на музичкој традицији како Истока тако и Запада. Традиционална музика је плод непрестаног оплемењивања наслеђа, па је у том смислу ова спрега и узајамна зависност духовности и традиционалне музике сасвим логична и као што смо видели, из наведеног примера, веома применљива.
      Емисија се не емитује од ове године на Радију „Беседа”, али сте активни на Деезер-у где повремено формирате и освежавате плеј листе. Ту је пуно музике, на стотине сати… Верујете да је тако доступнија новијим генерацијама?
      Добро сте приметили да ове године није било нових емисија. Користим прилику да обавестим јавност да је прекид привременог карактера, понајвише због промене концепције у којој неће више бити годишњих сезона као раније, него ће се нове емисије емитовати периодично и постављати на одложено слушање. Ово је посебно важно за старију популацију, која се не сналази најбоље са новом технологијом, тако да постојање музичких интернет сервиса, неће непосредно утицати на гашење емисије, чије нове епизоде треба очекивати.
      Плејлисте на Дизеру, који у великој конкуренцији музичких сервиса најбоље покрива ворлд мјузик, настале су из сличних мотива као и емисија Сазвучја. Оне су логичан наставак приче, прилагођене су новим генерацијама и по музичком садржају су превазишле Сазвучја. Свакако, сматрам да су музички сервиси ако не садашњост, онда сигурно блиска будућност у култури слушања музике.
       
      Извор: Радио Беседа
    • Од Логос,
      Архимандрит Порфирије са сабратом оцем Пантелејмоном обрео се у Ваљевској епархији да се поклони моштима Светог Владике Николаја и Преподобног Оца Јустина Ћелијског, уз чије је књиге као црноризац стасавао. Тридесет година службовао је на Светој Гори, у манастиру Симонопетра. Од 2007., по благослову Митрополита веријског Г. Пантелејмона, управља манастиром Продрома, који је посвећен Светом Јовану Претечи. У Епархијском дому Епархије ваљевске архимандрита Порфирија и јеромонаха Пантелејмона примио је Епископ ваљевски Г. Милутин. У братској љубави разговарало се о многим важним темама. За гостопримство, оци из Грчке не штеде речи благодарја, као ни хвале за духовно наслеђе српског народа. Приликом боравка у Ваљеву, посетили су и Међуопштински историјски архив, изложбу „Ваљевска болница“ аутора Велибора Видића, и ближе се упознали са страдалном историјом ваљевског краја у доба Великог рата.
       
      Оче Порфирије, добро дошли у Ваљево и Ваљевску епархију! Какве утиске ћете понети одавде и како се осећате међу нама?
      Архимандрит Порфирије: Једном приликом у манастир Симонопетра на Светој Гори дошао је отац Атанасије Јевтић (потоњи Епископ захумско – херцеговачки) и ја сам му био домаћин. Питао сам га:“Желиш ли да једеш нешто? Желиш ли да останеш код нас? Чиме можемо да те послужимо?“ Од седамдесетих година отац Атанасије и наш старац Емилијан су пријатељи, као браћа. Питао сам оца Атанасија: “Шта желиш да радиш?“ Он ми је одговорио: “У кући мог брата, могу да радим шта год хоћу, то је и моја кућа.“ И тако се и ми данас осећамо овде. Од суботе, када смо стигли у ваш град, осећамо се као код куће.
      То је дивно… Овде сте дошли да се поклоните моштима Светог Владике Николаја и Оца Јустина у манастирима Лелић и Ћелије. Колико сте пре доласка овде знали о њима, њиховим књигама, проповедима, животима уопште?
      Ми знамо за Оца Јустина од 1978 – 79. године. Тих година је објављена његова књига „Човек и Богочовек“. Та књига и још две књиге о животу Светог Силуана и „Писма Старца Јосифа“ направиле су духовну револуцију у Грчкој и највећи број нас, који смо постали монаси седамдесетих година, постали смо то читајући те књиге. Наравно, имали смо своје духовне оце као што је био старац Емилијан, игуман манастира Симонопетра на Светој Гори. Променили смо своје животе због тих књига. Волели смо ове људе и пре него што су званично проглашени за светитеље. Због тога нам је тешко да кажемо „Свети Силуан“ или „Свети Јустин“, јер кад користите реч „свети“ можете замислити икону коју сликате, стављате на зид и стојите поред ње. То је у реду, али светитељи су били људи као ми, постали су свети, али су нам блиски.
      Мислите, не би требало да буде емотивне дистанце између њих и нас?
      Наравно, нема дистанце. Сви смо православни хришћани и сви смо у Цркви. Светитељи су били као ми и ми, такође, имамо прилику да достигнемо светост.
      За време свог земаљског живота, Отац Јустин био је својеврсна савест српског народа у доба комунизма. Шта његова личност и све што нам је оставио значи данас у 21. веку, времену неких другачијих, али једнако јаких искушења?
      Светитељи су увек били савест. Били су и болесни, били су и избеглице… Писали смо о животу једне Гркиње, која је дошла у Грчку из Понта, данашње турске области. Живела је веома тешким аскетским животом. Говорим о Светој Софији из Клисуре. С благословом старца Емилијана, дошли смо у контак са око 150 људи који су били њени савременици. Упокојила се 6. маја 1974. Свега неколико људи ју је „препознало“, већина је говорила да је померила памећу. Данас, у манастир Рођења Пресвете Богородице у коме је живела долазе бројни аутобуси и више хиљада књига о њеном животу се продаје сваке године. Сада, светитељи постају центар живота стотинама људи. О Оцу Јустину смо учили из књиге „Човек и Богочовек“, о Светом Владики Николају из књиге „Касијана“. Нисам сигуран колико издања те књиге имају до данас, свакако много. Књига „Човек и Богочовек“ је мало „тешка“, док је „Касијана“ много једноставнија. Шта желим да кажем? Наше место постаје наш аскетски простор, али светитељи га својим делима осветљавају. Они нас чине пламеном вере. Верујем да што је светитељ просторно даљи, све више људи у заједници му прилази.
      Отац Јустин је записао да ће Ваљево бити „центар духовног живота Србије“. Овде је подигнут храм Светом Нектарију. Прошле године део његових моштију је донет у Ваљево. Дакле, Светом Владики Николају и Оцу Јустину придружио се Свети Нектарије из братске нам Грчке. Како ви то доживљавате?
      Ако сте ван свог краја, трагате за оним што би вас подсетило на дом. Улазећи у Ваљево, на неколико места видели смо путоказе на којима пише „Храм Светог Нектарија“ и рекли смо:“Ми смо код куће“. Отишли смо у манастир (Јовања) где је на зиду стајала икона Светог Нектарија, али били смо мало даље од ње па нисмо јасно видели о ком се светитељу ради. У том тренутку, игуман Михаило је узео икону и донео до мене и тад сам видео да је Свети Нектарије. У нашем времену Свети Нектарије је светитељ који превазилази све границе, јер нам је показао да су сви људи тамо где је Црква. Свети Нектарије је „народни светитељ“, као и Свети Николај, али ко је Отац Јустин схватате онда када својим носом и уснама додирнете његове мошти. Мирис који долази из моштију Оца Јустина не знам да ли се може поредити са мирисом било којих моштију светитеља. Са Светим Димитријем можда… Кажем то, јер је Отац Јустин из наших дана. Није важно како неко живи, али је важно како може да „обради“ своје срце да у њега уђе Свети Дух – аскетским подвигом, мучеништвом, теологијом… Циљ је исти – постати сличан Христу, увести Га у себе.
      Кажите нам нешто о манастиру у коме служите и свему ономе што сматрате интересантним да поделите са нама…
      Ми монаси смо сиромашни. И од сиромашних монаха не можете да добијете ништа. Али, и ви и ми имамо богату прошлост. Наши родитељи су богати и земља коју смо од њих добили је једина коју имамо, и то најпре треба да знамо. После тога, морамо да знамо да треба да је обрађујемо и учинимо већом. Да чувамо своје наслеђе… На пример, не чујем овде гусле. Не знам да ли их овде у Ваљеву свирате, али док сам службовао на Светој Гори одлазио сам у Хиландар и слушао гусле. Монаси су певали песме Владике Николаја уз њих.
      Желео бих да кажем једно велико ХВАЛА Епископу ваљевском Г. Милутину, који нам је дао благослов да посетимо његову епархију са благословом нашег старца архимандрита Јелисеја, игумана манастира Симонопетра. Добили смо и дозволу нашег Митрополита Пантелејмона и од суботе смо. Игуман сам манастира Продрома (Скит Верија) који је врло стар, основан у 9. веку, и врло важне личности су потекле из њега. У нашем манастиру имамо велико благо, главу Светог Климента, архиепископа охридског. Он води порекло из нашег краја и био је ученик Светих Кирила и Методија, просветитеља балканских народа. У 14. веку у наш манастир је дошао Свети Григорије Палама са својим ученицима, међу којима су била и његова браћа. Његов најмлађи брат Теодосије се ту упокојио и сахрањен је у околини манастира. Сестра Светог Григорија Паламе Епихарија живела је такође у овој области, у граду Верији. Такође, у 14. веку у нашем манастиру живео је Свети Теодосије, који је донео исихастички дух у Бугарску. У 16. веку ту је живео Свети Дионисије, који је основао киновијска братства и сестринства у планинама Верије, у Тесалији и Македонији. Дакле, из овог манастира долазе велики људи и поносни смо на то. Ваљево је такође веома богато и ако људи из Ваљева схватају какво благо имају, Ваљево ће постати истинска духовна мајка целој Србији.
      Када неко из Грчке то каже, осећамо се заиста поносно…
      Морате бити оно што сте – деца веома богатих родитеља. Морате гајити, користити и унапређивати оно што су вам родитељи дали „у мираз“. А колико то вреди говори вам и чињеница да на интрнету на грчком језику можете наћи сваког дана, посебно суботом и недељом, говоре Светог Владике Николаја, Новог Златоуста. Такође, од 2009. године, откако сам игуман манастира, ми сликамо иконе Оца Јустина, пре него што је канонизован. Јако нам је драго што смо овде и захвални смо веома Владики Милутину, сестринству манастира Ћелије и игуману манастира Јовања, архимандриту Михаилу, на свему што су нам овде пружили.

      Разговарала Јадранка Јанковић

      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Логос,
      Одломак из Светог јеванђеља по Матеју (Мт. 4, 18- 23) друге недеље по Духовима доноси нам причу о одабиру ученика који Господ Христос прави крај Галилејског мора. Зашто баш њих, обичне рибаре, позива да га следе и на који начин је јеванђељска порука кроз векове постала универзална порука, коју су ширили и најученији људи, слушаоцима Радија Источник објаснио је уредник гласила Епархије ваљевске протонамесник Слободан Алексић.
       
      Извор: Радио Источник
×
×
  • Create New...