Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

PravoslavljeHrvatska

Православна мисија у Хрватској

Recommended Posts

Poštovani čitatelji, otvorili smo YouTube kanal, na kojemu ćemo donositi naše audio i video materijale. Prvi uradak je propovijed za sutrašnju nedjelju, koju možete poslušati na donjem linku. Slušamo se!

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Ovom prilikom donosimo kratko razmišljanje o odnosu pravoslavlja prema papinstvu, pošto je već ionako među ljudima u Hrvatskoj rašireno mišljenje “pravoslavci ne priznaju papu”. Tema je inače jako zamršena, i ne možemo ovdje ulaziti u cjelokupnu povijest i teologiju ovog pitanja, nećemo prepričavati što je bilo, niti ćemo citirati crkvene Oce, već ćemo pokušati dati što sažetiji teološki prikaz ovog problema.
Prije nego što jednostavno konstatiramo da pravoslavni odbacuju primat (prvenstvo) rimskog biskupa-pape, kao i njegovu nezabludivost u naučavanju, moramo napraviti razliku između tri vrste primata u Crkvi: između primata u počasnom (tzv. primat časti), primata u kanonskom i primata u dogmatskom smislu riječi.
Pravoslavlje nikada nije osporavalo primat časti. Prema pravoslavnoj Predaji, ovaj primat je ispočetka pripadao upravo rimskom biskupu. Sam izraz “papa” jest antički, kršćanski, pravoslavni naziv za, ne samo rimskog, već i aleksandrijskog biskupa. I današnji patrijarsi Aleksandrije u Egiptu nose taj naziv – papa. Sve ostale papinske titule: “primas Italije”, “latinski patrijarh Zapada” (ovo je nedavno dokinuto), “Petrov nasljednik”, “Kristov namjesnik”, su posve legitimne ako se shvate kao počasni naslovi. Sjetimo se da i pravoslavni carigradski patrijarh nosi naslov “ekumenski”, iako je svima jasno da on nema jurisdikciju nad sveopćim kršćanstvom, i kako aleksandrijski nosi naslov “trinaesti apostol i sudac Ekumene”, iako nije apostol, niti sudi svijetu. Po kanonima Pravoslavne Crkve, rimski papa je bio prvi u časti, nakon njega je bio patrijarh Carigrada-Novog Rima, koji sada ima isti primat u pravoslavnome svijetu.
Sljedeći oblik primata jest kanonski (crkvenopravni) primat. Ovakav oblik primata jest oduvijek postojao u pravoslavlju na lokalnoj razini, a nije isključen ni na sveopćoj razini. Na lokalnoj razini, on se očitovao kroz metropolitanski sistem, u kojemu je nadbiskup-metropolita bio glava biskupima svoga kraja, zatim kroz primase, patrijarhe i razne oblike autokefalnih i autonomnih Crkava, u kojima je jedan od biskupa na čelu. Naglašavam, nema teološke zapreke da se nešto takvo ostvari i na sveopćem (univerzalnom) planu u Pravoslavnoj Crkvi. Dakle, nema zapreke da u pravoslavlju postoji biskup sa sveopćim primatom, ali kanonskim, što znači da:

1.) je taj primat povjeren od Crkve, tj., od ekumenskog sabora (koncila)
2.) da je bitno ograničen kanonima Crkve
3.) i da Crkva može taj primat u svakome trenutku ograničiti ili dokinuti.

Drugim riječima, taj primat se ostvaruje kao neka vrsta vrhovnog moderatora/glasnogovornika/moralnog autoriteta/prizivne instance, i to isključivo crkvenoga prava.
Treći oblik primata predstavlja problem u pravoslavlju, a to je dogmatski primat. Ovo je oblik primata karakterističan za rimokatolicizam, a prema njemu je prvenstvo jednoga biskupa, i to prvenstvo gotovo neograničeno, vječno i nepromjenjivo, dogma vjere, sadržaj vjere, i nitko ne može biti kršćanin u punini, tko to ne prihvaća. Taj oblik prvenstva pravoslavlje ne prihvaća, i on čini bitnu razliku u vjeri između Katoličke i Pravoslavne Crkve. To nije samo problem administrativne naravi, kako bi se dalo zaključiti iz suvremenih ekumenskih stremljenja pojedinaca, dakle, ne radi se samo o tome da dvije Crkve čine jednu, u kojoj su se biskupi posvađali oko toga tko je među njima prvi. Problem dogmatskog primata (nijekanje papinskog prvenstva jest hereza, krivovjerje, a ne tek raskol u rimokatolicizmu) zapravo odražava dva različita pogleda na samu strukturu Crkve.
Pogled rimokatolicizma jest prvenstveno univerzalno-pravni. Za rimokatolicizam, Crkva jest svjetska, hijerarhijska ustanova, kojoj je Krist povjerio zadaću na ovome svijetu, da propovijeda, da posvećuje, da dijeli sakramente i blagoslove. Pravoslavni pogled je naprotiv euharistijsko-sakramentalni. U pravoslavlju svaka mjesna Crkva, predvođena svojim biskupom, kao nasljednikom apostola, u punini vrši svoje osnovno poslanje-vječno spasenje ljudi. Svaka pojedina biskupija ima sva sredstva potrebna za spasenje: Bibliju, Predaju Crkve, vlast ređenja, apostolsko nasljedstvo, a osobito Sakramenat Sakramenata-Euharistiju, dakle, svaka Crkva posjeduje Krista u Punini, svaka Crkva jest puno lokalno ostvarenje Tijela Kristova-Crkve, a ne tek jedan dio Crkve. Kao što je u svakoj čestici Pričesti prisutan cjeloviti Krist, tako je u svakoj pojedinoj biskupiji prisutno lokalno ostvarenje kompletnog Tijela Kristovog-Crkve (“Crkvi Božjoj koja prebiva u Korintu”-piše sv. Pavao). Zato ne može u Pravoslavnoj Crkvi biti vlasti iznad biskupske koja bi bila dogmatskog, vječnog, nepromjenjivog reda, nego mogu postojati samo razni oblici “vlasti” počasnog, administrativnog, prizivnog i vremenitog karaktera.
Zato, pravoslavlje ne ovisi o jednoj biskupiji niti o jednome biskupu na svijetu. Odlazak jednoga čovjeka ne može izazvati potres u pravoslavlju. Zapravo, najveće čudo pravoslavlja jest to, da je i bez čvrstog centra, bez monolitnog papinstva, sačuvalo puno blago vjere i duhovnosti.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Istočnokršćanske sekte i raskolničke grupe u Hrvatskoj

            Pošto nakon zadnjih objava na našem blogu ne jenjavaju rasprave oko pitanja kanonske, zakonite pravoslavne crkvene jurisdikcije u Hrvatskoj, nametnula se potreba da konkretno definiramo što to na našoj lokalnoj, hrvatskoj razini znači pravoslavno. Zato smo sastavili ovaj kratki vodič koji će nam omogućiti da razlučimo Pravoslavnu Crkvu u Hrvatskoj, od grupacija koje se predstavljaju kao pravoslavne, a zapravo s Pravoslavnom Crkvom nemaju nikakve veze i kanonski nezakonito djeluju.

            Ukratko ćemo ponoviti: Pravoslavna Crkva nije međunarodna asocijacija neovisnih nacionalnih Crkava, već jedna i jedinstvena univerzalna svjetska Crkva. Njezino jedinstvo se očituje u zajedničkoj vjeri, zajedničkim sakramentima i zajedničkom kanonskom pravu. Tko je izvan ovog zajedništva, tko ne vjeruje pravoslavno, tko se ne pričešćuje s pravoslavnima, i tko odstupa od zajedničkog kanonskopravnog poretka, nije pravoslavan.

            Unutar ove jedinstvene Pravoslavne Crkve danas postoji 14 neovisnih crkvenih pokrajina/metropolija, koje obično nazivamo autokefalnim, odnosno samostalnim Crkvama. To su:

  1. Carigradska
  2. Aleksandrijska
  3. Antiohijska
  4. Jeruzalemska
  5. Ruska
  6. Srpska
  7. Rumunjska
  8. Bugarska
  9. Gruzijska
  10. Ciparska
  11. Grčka
  12. Poljska
  13. Albanska
  14. Čeških zemalja i Slovačke

Ako se nađete bilo gdje u svijetu, i želite provjeriti je li neka autonomna Crkva, biskupija, župa, samostan itd. dio Pravoslavne Crkve, samo ih pitajte jesu li u zajedništvu s ovim nabrojenim Crkvama. Ako nisu, to znači da nisu dio Pravoslavne Crkve. Što bi rekao mitropolit Porfirije, dotična grupacija za pravoslavlje ne postoji. Njihove službene stranice možete pogledati u koloni na ovom blogu.

Prostor Republike Hrvatske se nalazi pod kanonskom jurisdikcijom Arhiepiskopije Pećke i Mitropolije Beogradsko-karlovačke, organizacijske jedinice Pravoslavne Crkve na području bivše Jugoslavije, a koja se po većinskom narodu koji je čini još naziva Patrijaršija Srpska, odnosno Srpska Pravoslavna Crkva (SPC). Ona u Hrvatskoj ima 5 eparhija/biskupija: mitropolija zagrebačko ljubljanska, slavonska, osječkopoljska i baranjska, gornjokarlovačka, dalmatinska, dok je jug zemlje u sastavu zahumsko-hercegovačke eparhije. Episkopi/biskupi navedenih eparhija/biskupija su jedini zakoniti pastiri Pravoslavne Crkve na teritoriju RH. Ako se bilo tko na području Hrvatske predstavlja pravoslavnim, samo ga pitajte je li pod jurisdikcijom navedenih eparhija/biskupija. Ako je odgovor ne, onda taj nije član Pravoslavne Crkve.

Ovdje treba posebno podvući da i ostale kanonske Crkve, navedene na gornjem popisu, ne mogu ostvarivati nikakvu crkvenu djelatnost na teritoriju RH bez blagoslova gore navedenih nadležnih episkopa/biskupa. Ni ruska, ni grčka, ni bilo koja druga Crkva ne može otvarati na području RH ni župe/parohije, ni manastire/samostane, niti išta raditi bez blagoslova dotičnih zakonitih episkopa. Štoviše, čak i ostali episkopi/biskupi same SPC ne mogu apsolutno ništa na teritoriju RH bez blagoslova dotičnih episkopa. To je teritorijalno načelo, kakvo važi i u Katoličkoj Crkvi, i kakvo datira iz samih početaka Crkve. Vjera nije ničiji privatni biznis.

U Hrvatskoj djeluju ili se povremeno javljaju sljedeće kvazipravoslavne grupacije:

  • Makedonska Pravoslavna Crkva (MPC) – usprkos ovakvom službenom nazivu, MPC se nažalost nalazi izvan Pravoslavne Crkve. Ona je nastala miješanjem komunističkog režima u bivšoj Jugoslaviji, nakon Drugog svjetskog rata, u crkvene prilike Pravoslavne Crkve. Naime, 1941. bugarski okupator u Makedoniji protjeruje zakonite episkope/biskupe SPC, te dovodi svoje bugarske. Odlaskom Bugara nakon rata odlaze i njihovi episkopi, međutim, komunistička vlast zabranjuje povratak zakonitim episkopima SPC, organizira skup tzv. „crkvenonarodni sabor“ sastavljen od komunističkih pristaša, te taj lažni sabor, bez ijednoga biskupa, na silu, jednostrano proglašava samostalnost Crkve u Makedoniji. Ne samo SPC, već ni ostatak pravoslavlja to nije mogao prihvatiti, jer je makedonska autokefalija proglašena jednostrano, nezakonito, pod utjecajem bezbožnih vlasti i zbog političkih motiva, te bez osnovnih uvjeta za rad nove Crkve. Međutim, makedonska kvazicrkva je ustrajala, te je zbog toga sve do potkraj 1950.-ih Makedonija živjela bez apostolskih nasljednika – pravoslavnih biskupa. Tada dolazi do normalizacije, povratka Makedonije u krilo SPC kao njene autonomne Crkve, te uspostavljanja hijerarhije. Međutim, 1967. MPC opet jednostrano prekida zajedništvo i proglašava autokefaliju, te na taj način ispada iz pravoslavlja. Nakon dugih pregovora, 2002. je potpisan Niški sporazum, po kojemu je MPC trebala postati autonomna u okviru SPC, s najširom mogućom autonomijom, uključujući makedonsko ime i jezik (suprotno raširenom mitu u Hrvatskoj, da se Makedonce željelo srbizirati). Većina episkopa/biskupa MPC je prvo potpisala taj sporazum, pa ga naknadno odbacila. Nakon toga, SPC od jednog dijela pravoslavnih klerika i vjernika u Makedoniji, koji su shvatili situaciju, stvara Autonomnu Ohridsku Arhiepiskopiju – jedinu kanonsku i legitimnu pravoslavnu Crkvu na teritoriju Makedonije (iako malobrojnu i surovo progonjenu od strane makedonske države). Sinod Ohridske Arhiepiskopije je 06.05.2005. donio odluku da se ubuduće ne priznaju sakramenti obavljeni od tzv. MPC (Одлука Синода ПОА о прекидању богослужбеног општења са народом из МПЦ http: //poa-info.org/sinod/odluki/20050506.html), a Sabor SPC je 15.-26.05.2005. prihvatio ovu odluku (Саопштење ПОА са мајског Сабора СПЦ 2005 г. http: //poa-info.org/arhiepiskop/soopstenija/20050526.html). Dakle, odlukom vrhovne crkvene vlasti Pravoslavne Crkve, tzv. MPC nema čak ni valjane sakramente. Često se MPC u literaturi kod nas naziva „nekanonskom Crkvom“. Ovo je neispravan naziv, koji nam može sugerirati da je MPC dio Pravoslavne Crkve koji ima neriješen administrativni status. Međutim, to nije točno. Jedina pravoslavna Crkva u Makedoniji je Autonomna Ohridska Arhiepiskopija. Tzv. „MPC“, iako izvana ima izgled pravoslavne Crkve i nominalno ispovijeda pravoslavnu vjeru, nalazi se van euharistijskog i kanonskog jedinstva Pravoslavne Crkve, što znači da je mrtvi, odsječeni i duhovno sasušeni ud Kristovog Tijela.
  • Crnogorska Pravoslavna Crkva (CPC) – dok je MPC u raskolu, a za raskol je ipak potrebno imati biskupe i hijerarhiju, CPC je u gorem položaju, naime, ona nikada nije ni imala nikakvu crkvenost. Ona se u pravoslavnom kanonskom pravu naziva parasinagoga (kvazicrkva) – skup laika koji imitira Crkvu. Nastala je početkom 1990.-ih na inicijativu nekih političkih stranaka u Crnoj Gori, a valja reći da ju većina pravoslavnog naroda u Crnoj Gori odbacuje; ne samo Srbi, već čak i oni koji se etnički deklariraju Crnogorcima. Ona nema čak ni osnovne uvjete da bude ikada priznata kao pravoslavna Crkva – na čelu joj se nalazi oženjeni bivši svećenik, kojega je Carigradska Patrijaršija, zbog kanonskih prijestupa, još davno prije nastanka CPC otpustila iz svećeništva i isključila iz Crkve. Dakle, poglavar tzv. CPC, uopće nije član Pravoslavne Crkve, štoviše, nema nikakvih uvjeta da bude zaređen za episkopa/biskupa, i nalazi se pod masom crkvenih kazni i zabrana.
  • Hrvatska Pravoslavna Crkva (HPC) – o trima međusobno posvađanim grupicama koje se tako predstavljaju smo već govorili na ovom blogu, tako da nećemo ponavljati. Vidi analizu: http://orthodoxhr.blogspot.hr/2017/03/analiza-fenomena-tzv-hrvatske.html
  • Artemijevci (Artemiti) – oni zasada nisu zabilježeni u Hrvatskoj kao organizirana skupina, iako ima vjernika koji ispoljavaju njihove stavove. Njihov službeni naziv je „Eparhija raško-prizrenska u egzilu“, a naziv „artemiti“ su dobili po bivšem episkopu raško-prizrenskom (to je eparhija/biskupija SPC koja pokriva dio Srbije i cijelo Kosovo), a koji je zbog financijskih malverzacija prvo umirovljen s vlastitim pristankom, da bi se nakon toga pobunio i u društvu sljedbenika krenuo na silu zauzimati bivšu eparhiju/biskupiju. Tada je od SPC suspendiran, a od vlasti deložiran, pa kreće organizirati vlastitu paracrkvu po Srbiji. Zbog služenja pod suspenzijom i rastakanja Crkve biva od SPC „raščinjen“, tj., oduzeto mu je biskupstvo i sveti red, te je sveden na običnog monaha-laika. U takvom stanju on nastavlja služiti, glumeći biskupa; štoviše čak „zaređuje“ neke svoje sljedbenike za „horepiskope“ (pomoćni biskupi). Zato ga SPC otpušta iz monaštva, oduzima mu monaško ime, te ga isključuje iz Pravoslavne Crkve. Po njegovom krsnom imenu (Marko Radosavljević) još ih zovu i markiovitima, a karakterizira ih uvjerenje da je službena Pravoslavna Crkva zbog ekumenskih odnosa s katolicima otpala u „svejeres“ ekumenizma, da uvodi novotarije (hereza modernizma), da je smjestila Artemiju disciplinske krivice samo da bi ga prognala zbog njegovog tvrdog antiekumenskog ustrajanja u izvornoj pravoslavnoj vjeri. Vjeruju za sebe da su posljednji ostatak Pravoslavne Crkve, te su poznati po vrlo nepopustljivom i agresivnom tonu komunikacije.
  • Starokalendarci, ziloti, istinopravoslavni, katakombni – radi se o grupicama uglavnom grčkog i ruskog porijekla (iako ih ima posvuda), koje ideološki dijele uglavnom ista uvjerenja s ranije spomenutim artemijevcima, te nemaju nikakve veze s Pravoslavnom Crkvom; to su istočnokršćanske sekte nastale otpadom od Pravoslavne Crkve. Pored raskolničke Grčke Starokalendarske Crkve (koja također nije dio pravoslavlja), u Grčkoj ima čini mi se 13 ovakvih mini sekti; jedna od njih je i pokrovitelj jedne frakcije HPC (zato ne vjerujte kada vas ovi uvjeravaju da imaju priznanje Grčke Pravoslavne Crkve, Grčka Pravoslavna Crkva je u punom jedinstvu sa SPC i ne pada joj na pamet nikakva HPC). Jedna starokalendarska grupa iz Grčke je svojedobno pokušavala misiju u Zagrebu. Također, pošto „istinopravoslavaca“ ima više grupacija, među njima se nalaze i neke New Age sekte iz Rusije koje pogotovo nemaju veze s pravoslavljem.
  • Europska Pravoslavna Crkva (EPC) – je pokrovitelj jedne frakcije tzv. HPC. O njima se ne zna gotovo ništa, vjerojatno se radi o skupini Rumunja sa sjedištem u Parizu. Sigurno je samo da s Pravoslavnom Crkvom nemaju veze.

To su ukratko vjerske zajednice u RH istočnokršćanskog porijekla, koje se neistinito predstavljaju kao Pravoslavna Crkva. Treba naglasiti da ove zajednice ne priznaje nitko u pravoslavlju (jer se često stječe lažni dojam da ih samo Srbi ne priznaju). Ponavljamo, jedini kriterij za kanoničnost na teritoriju RH je jurisdikcija zakonitih episkopa – što je van njihovog blagoslova, ne spada u Pravoslavnu Crkvu i za pravoslavlje nema nikakve vrijednosti, odnosno, ne postoji.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      Хрватска Влада ће ове године поново покушати да набави ескадриле борбених авиона. Претходно нису успели да заврше посао с Израелом и набаве авионе "Ф-16 барак", подсећа "Пословни дневник".

      Након што се пре месец дана из САД вратила хрватска војна делегација с иницијалних разговора око ескадриле, 8. маја у хрватском Министарству одбране (МОРХ) је одржан исти, иницијални састанак са Швеђанима, на којима је "реактивиран" интерес Хрвата за набавку "ЈАС-39 грипен", пренео је хрватски Вечерњи лист.
      Делегацију у САД водио је начелник Главног штаба Оружаних снага Хрватске генерал Мирко Шундов, док је за ужу тему о ратном ваздухопловству био задужен контраадмирал Роберт Храњ, иначе директор Главног штаба ОСРХ. 
      Једино што се у Министарству одбране након посете САД могло сазнати је да америчка страна Хрватској том приликом није доставила никакву понуду за набавку авиона. 
      Што се Швеђана тиче, они су показали веће амбиције. Како се хрватска страна из САД вратила видно разочарана, а чак се могло чути да су Американци били у чуду када су схватили да Хрватска и даље има чврсту намеру да набави борбену ескадрилу, у Министарству одбране су састанку са Швеђанима дали важност, наводи Пословни дневник.
      Тако је делегацију из Шведске водила особа из ФМВ-а, државног предузећа које води послове око извоза оружја. Уз њу је био и представник СААБ-а, произвођача "ЈАС-39 грипена". У Министарству их је дочекала хрватска делегација од десетак особа предвођених контраадмиралом Храњом, пренео је Пословни дневник.
      Иначе Америка је раније блокирала Израел да Хрватској прода 12 борбених авиона Ф-16, раније купљених од САД.
      http://www.rts.rs/page/stories/ci/story/3/region/3526654/hrvatska-opet-trazi-borbene-avione-pregovori-sa-sad-i-svedskom.html
    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх српски г. Иринеј председавао је 19. априла 2019. године редовним годишњим заседањем Епархијског управног одбора и Епархијског савета Архиепископије београдско-карловачке. Годишње сабрање чланова епархијских тела почело је чином призива Духа Светог којим је, у Патријаршијској капели Светог Симеона Мироточивог, началствовао Његово Преосвештенство Епископ ремезијански г. Стефан, викар Патријарха српског. Том приликом нови чланови епархијских тела положили су свечану заклетву. Уследио је радни део заседања на коме су разматрана најважнија питања за живот Српске Православне Цркве у престоници.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Логос,
      Руска амбасада у Хрватској ради на обнови једине руске цркве у Хрватској коју су изградили руски мигранти 20-тих година 20. века.
       
      „Док радимо по овоме,“ рекао је руски амбасадор у Хрватској Анвар Азимов у интервјуу за ТАС, „желео бих да споменем веома важно питање за амбасаду, а то је једина руска православна црква у Хрватској, Светог Николаја Чудотворца, која је изграђена на обали у граду Цриквеници 1924. године помоћу средстава удовице руског дипломате у Београду Николаја Гартвига. Црква је веома лепа, налази се на обали, и пуно руских туриста долази тамо лети, али она не ради.“
      „Желимо да сачувамо овај споменик“, рекао је амбасадор. „Српска православна црква нема могућности да обнови цркву, али грађевина је у критичном стању, фреске и многе иконе су оштећене, кров прокишњава, а купола само што се не сруши.“
      Азимов је објаснио да они желе да скупе средства неопходна да се обнови црква, а да Српска црква нема ништа против ако се службе одржавају повремено за руску дијаспору, позивајући свештенике из Београда, Словеније или Италије. Они планирају да се обрате руским фондацијама које се баве обновом цркава.
      „Чак и најмања поправка захтевала би најмање 100.000 евра… Али, ако не кренемо са обновом цркве у непосредној будућности, онда наши потомци, по мом мишљењу, неће нам опростити за то“, рекао је дипломата.
      После грађанског рата у Русији, неколико десетина хиљада људи емигрирало је у Југославију, са пуно Руса који су се населили у Хрватској, а посебно у Цриквеници. Црква је саграђена уз помоћ средстава Александре Гертвиг, удовице руског амбасадора у Београду, као и гробље које је касније подигнуто око цркве.
      Црква је припадала Руској православној цркви до 1954. године, када је потпала под Српску цркву. Међутим, Српска црква није у могућности да одржава грађевину у добром стању и црква је престала да функционише 70-тих година.
      Од тада црквена порта је знатно смањена, пошто су велике површине продате за суседну вилу. Гробље је такође нестало, са неколико гробова који су пребачени на градско гробље, а преко осталих су изграђене приватне куће. Остатак простора је тешко обрастао зеленилом и црква је била скоро невидљива све док је руски активисти нису открили пре неколико година.
      Српска црква је уредила црквену порту 2016. године, али нема новца за друге неопходне поправке.
       
      Извор: Orthochristian.com (са енглеског Инфо служба СПЦ)
    • Од александар живаљев,
      У писму од 7. марта Блажењејши архиепископ Тиране и све Албаније Атанасије, пренео је ставове из одговора Синода Албанске Православне Цркве Васељенској Патријаршији. Одговор је упућен 14. јануара о.г. а сада о њему опширно пишу грчки и украјински сајтови.
      Албанска Православна Црква одлучно одбија било какву каноничност тзв. Православне цркве Украјине, пре свега, водећи се тиме да њени "јерарси" немају никакво апостолско прејемство, да су "хиротонисани" од анатемисаних лица и да је њихов избор права хула на Светога Духа, а не благодатни догађај.
      Осим тога, код ранијих додељивања аутокефалије, радило се о јединственом захтеву јерархије са једног подручја, а сада је из процеса изостављена највећа православна црква у Украјини - Украјинска православна црква.
      Због тога Албанска Православна Црква тражи хитно сазивање Синаксиса Предстојатеља помесних Православних Цркава ради решавања украјинског питања.
    • Од Dominika,
      Великопосна посланица
      Његовог Блаженства Саве
      Митрополита Варшаве и целе Пољске
      Света Четиридесетница 2019 године

      Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре!
      Отвори ми врата покајања, Живодавче…
      Ове речи о покајању чујемо у нашим храмовима у четири недеље припремајуће нас за Велики Пост, и такође у пет недеља за време поста. На такав начин Света Црква усмерава наше мисли и осећаје према радосној реализацији пута, који води к’ празновању Свете Пасхе – Васкрсења нашег Господа, Исуса Христа.
      Господ је учинио нас достојнима такође и у 2019 године ступити у благословено време и спасоносне дане Великог Поста – Свете Четиридесетнице.
      Света Четиридесетница је време духовног пролећа, духовног препорада, истрајне молитве и духовних подвига. Сада се јавило време врлина (…) приђите да постимо, да донесемо сузе, нежност и милост, вапијући: „Згрешили смо више, него има морског песка, али прости свима нама, Спаситељу, да добијемо неуништив венац. (подобен Сиропусне Седмице).
      „Пост је дело Божије, то је слика живота и врлина” – тако каже св. Симеон Нови Богослов, пошто је већ у Старом Завету имао велики значај. Свети пророк Захарија каже: Нека пост (…) преобрази се за народ Јуде у радост, весеље и пријатан празник (За 8,19). Пост је био обавезан и за појединачног човека, и за целу заједницу.
      Постио је Исус Христос, постили су апостоли, пророци, праведни. Постила је Мајка Божија, свети мужеви и жене. Постио је сваки верујући човек. Пост се односи на све, пост чисти и лечи. Пост то је напор да се уздржи од јела, непотребних речи и пожуда; служи побожности човека и спасењу његовом.
      Света Црква зове: „Браћо, нека постимо телесно и духовно, нека развежемо сваку везу неправде… Дајмо хлеб гладнима… Да примимо велику милост од Христа Бога.”
      Савремени свет не дочекује пост и не разуме га. Неки покашавају, да га ликвидирају. А уз то иде поткоповање користи потичућих из њега. Људи траже друге начине да нађу унутрашњи мир. Човек покушава, да реши своје животне проблем изван Бога, заборављајући, да је Христос источник сваког добра. Ја сам Пут, и Истина, и Живот (Ј 14,6) и познаћете истину, а истина ослободиће вас (Ј 8,32).
      Православни верник увек треба да покушава да разуме факт, да је покајање дато човеку из натуре (натурално). Покајање веже земљу са небом; то је лествица вазнесења човека на небеса, чисти, избељује сваки грех.
      Уочи Великог Поста Света Црква позива нас на узајемно опроштење грехова. Тај дан зове се Недељом Праштања.
      Свето Јеванђеље тог дана каже: Ако праштате људима њихове преступе, то ваш Отац небески ће вама опростити. Ипак ако не праштате људима њихове преступе, то ваш Отац неће опростити ваше преступе. (Мт 6,14-15).
      У том смислу поучна је молитва св. Григорија Ниског: „Мој Оче Небески, испунио сам то, што си ми препороучио, да учиним. Опростио сам све грехе и увреде, а прибегавајући до Тебе у мојом покајању надам се, да у сагласности са Твоијм обећањем опростићеш мени безбројне грехе“. Блажени Аугустин додаје „Ако те је лоша особа увредила, опрости њој, пошто ако нећеш опростити, онда ће већ бити двоје лоших људи“. То је пут, којим православни верник улази у Свети Велики Пост.
      Поштовани Свештеници, Монаси и Монахиње, Браћо и Сестре!
      Сагласно са нашом црквеном праксом, уочи Светог Великог Поста 2019 молим све Вас у имену својом, свештенства и монаштва, да опростите наше грехе направљене чином, мислима и свима чулима. Опростите нама, грешним!
      Господе! Ојачај наше духовне и телесне снаге, и допусти да „у добром рату ратујемо, трку завршимо, веру одржимо” (види 2 Тм 4,7) да постанемо „победници греха и без осуђења поклонимо се светом Христовом Васкрсењу”.

      Божијом милошћу покоран
      + Сава
      Митрополит Варшаве и целе Пољске

      Извор; превод pouke.org
×
×
  • Create New...