Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Ракић

Нису бољшевици свргли цара, ни поделили Русију

Оцени ову тему

Recommended Posts

Октобарска револуција у Русији, чија се 100. годишњица управо обележава, дуго је припремана, а онда је све изненадила. Зашто је то тако и зашто је треба сагледавати у целини са Фебруарском револуцијом? Које су последице тих „10 дана који су потресли свет“?

1110356983.jpg

Део одговора нуди управо објављена књига познатог руског историчара Олега Ајрапетова, чији је превод на српски објавила издавачка кућа „Клио“.

Књига је допринос дискусији о 1917. години која је неисцрпна тема, јер су ти догађаји били важни и за Русију и за цео свет, рекао је директор и главни уредник „Клија“ Зоран Хамовић на округлом столу организованом у Историјском музеју Србије. О узроцима и последицама Револуције говорили су професор Московског државног института за међународне односе (МГИМО) Јарослав Вишњаков и домаћи историчари Алексеј Тимофејев, Небојша Дамњановић, Горан Милорадовић и Милан Ристовић.

Тимофејев је истакао да се Октобарска револуција не може посматрати одвојено од Фебруарске револуције, а обе је довео у контекст Првог светског рата. Није случајно што су бољшевици, који су обећавали мир, добили подршку народа, док су организатори Фебруарске револуције тражили наставак рата, рекао је овај историчар у дискусији чији је модератор био новинар Времена Филип Шварм.

За Дамњановића нема сумње да је Фебруарска револуција значајнија од Октобарске револуције и да је, како је рекао, она прокрчила пут за њу.

„Читајући ову књигу имате доживљај чуда. Фебруарска револуција, рећи ће неко, могла се предвидети, али видимо да су сви актери били затечени. Међутим, Русија се истрошила, војска се истрошила. Организам умире кад му откажу унутрашњи органи, па тако умире и организам државе. Ово је први пут да нису официри извели војнике, него су војници извели официре на улице, а иза свега стоји страшна замореност ратом“, оценио је Дамњановић.

Руси у рату, према речима Милорадовића, нису били без успеха — до 1917. године заробили су два милиона аустро-угарских војника и „тој војсци ишчупали срце“, али цена је била страшна и руска војска била је такође исцрпљена. То је ферментисало дубоко незадовољство и у војсци, и код народа, рекао је српски историчар.

Он је такође указао на неуспели покушај спровођења политичких и економских реформи у Русији које су покренуте усред рата.

Учесници округлог стола осврнули су се и на улогу Владимира Иљича Лењина и теорије завере да је он био оруђе страних обавештајних служби. На питање да ли су Лењин и бољшевици били нека врста оруђа Централних сила или су били прагматичари који су по сваку цену желели да изврше социјалну револуцију не бирајући средства, професор Ристовић је оценио да се може рећи и једно и друго.

За кратко време бољшевици су постали снага и највећи профитери кризе јер користе оно што је „већ било на столу“, а то је неуспех политичке елите да реформише друштво. Велике реформе се не праве у време рата, приметио је Ристовић и додао да је то био један од окидача кризе. Немачка, са друге стране, има јасну рачуницу и стало јој је до даље дестабилизације Русије и ту свако има свој рачун и гледа да профитира, додао је Ристовић.

Алексеј Тимофејев, коментаришући за Спутњик теорије завере у вези са Октобарском револуцијом, каже да у свакој револуцији има пуно завера, али да не треба полазити од гласина.

„Нису бољшевици свргли цара, нису бољшевици поделили Русију на више аутономних покрајина, то је тековина Фебруарске револуције. Бољшевици су успели да их задрже у оквиру једног контекста. Сад на који начин, то је као хемиотерапија, неки болесник од хемиотерапије не преживи. Русија је преживела“, каже Тимофејев.

Он подсећа да је Аустроугарска монархија те 1917. године била пандан Русији, а доживела је другачију судбину и распала се.

„Бољшевици су успели не само да задрже све што је имала Руска царевина, него да након 30 година контролишу и много већи простор него царска Русија. Грубо говорећи, бољшевици су успели да одговоре на изазове на које је царска власт хтела да одговори и вероватно би одговорила, у сваком случају планирала је. А привремена влада не само да није могла него није ни хтела да их решава. Фактички, амбис у који је ишла Русија дефакто је био заустављен Октобарском револуцијом“, сматра Тимофејев.

На питање Спутњика да ли је, из перспективе савремене историографије, Револуција била катастрофа или не, професор Вишњаков наводи да је у години обележавања века од Октобарске револуције, то предмет озбиљних дискусија, конференција и округлих столова, а Ајрапетовљева књига се може сматрати доприносом томе.

„У савременој Русији не кажу да ли је то било лоше или добро, да ли је то била трагедија или је напротив Совјетски Савез био велика држава. То су крајње тачке гледишта. Ми сада уз помоћ Револуције покушавамо да постигнемо унутрашњи консензус у друштву, да заједно схватимо шта је то било, како је то стварно утицало на државу, друштво, културу. Она је заиста била кључни догађај. Узгред, није случајно што се у научној и историјској средини термин Октобарске револуције не издваја, него се говори о Великој руској револуцији, тј. то су сви догађаји, и Фебруарска и Октобарска револуција заједно. У том контексту се сада сагледава Револуција, као покушај да се нађе нека консолидација различитих слојева друштва, и либерала, и патриота, најразличитијих слојева становиштва“, навео је Вишњаков.

Није случајно, истиче наш саговорник, што руски политичари, па и председник Владимир Путин кажу да треба имати одмерен приступ и да не треба упадати у крајности.

„Ја бих то упоредио са Француском револуцијом. Без обзира на све крваве догађаје, јакобинску диктатуру, 14. јул и пад Бастиље је дан обједињавања француске нације. Није важно како се односимо према томе што се дешавало. Тако треба радити и да Руска револуција буде неки обједињавајући моменат свих нас, независно од наших погледа и политичких убеђења“, закључио је Вишњаков.

Тања ТРИКИЋ

logo-soc.png

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свештеник Слободан Зековић казао је синоћ у Саборном храму Светог Јована Владимира у Бару, након одлсужене вечерње службе и Молебана Пресветој Богородици пред Њеном чудотворном иконом Пећком красницом, да се власт оглушила о очинске позиве, поруке и благослове страца Амфилохија и осталих архијереја у Црној Гори и презрела глас народа са два велика црквено-народна сабора у Подгорици и Никшићу, као и позив свештенства и монаштва, и усвојила дискриминаторни Закон о слободи вјероисповјести.
          „Нису ни једног тренутка ни уздрхтали пред клетвом Светога Василија Острошког Чудотворца и показали тиме да су њихове савјести спржене а кад пред собом имате такве људи с њима је тешко разговарати и било какав договор постићи… Нису ни свјесни колико су бреме натоварили на плећа, не само своја, него и на плећа чланова својих породица. Неће много времена проћи, нажалост, многи од ових који су подржали ово безакоње, клечаће пред нашим Митрополитом и тражити опроштај.“   Помолио се да се ум и срце властодржаца просвијетли покајањем и да се врате са овог беспућа којим су кренули.   Отац Слободан Зековић се захвалио вјерном народу на оданости својој Цркви и пренио им благослове свих архијереја Православне цркве у Црној Гори: Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског г.  Амфилохија и Преосвећене господе Епископа будимљанско-никшићког Јоаникија, милешевског Атанасија, захумско-херцеговачког Димитрија и диоклијскиг Методија.   На крају протојереј-ставрофор Слободан Зековић је обавјестио сабрани народ да ће се до Божића, по благослову наших архијереја, сваки дан послије вечерње служити Молебан Пресветој Богородици, који се служи у невољама и искушењима која снађу Цркву Божију и њене вјерне.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од obi-wan,
      New York Times: "U.S. Escalates Online Attacks on Russia’s Power Grid."
      Russia: "Hold my Борщ..."

      ...
      https://www.facebook.com/miodrag.kuzmanovic
      https://www.nytimes.com/2019/06/15/us/politics/trump-cyber-russia-grid.html
      https://edition.cnn.com/2019/07/14/us/new-york-power-restored/index.html?fbclid=IwAR1i-Xir5pRWcRxrQ3IgI-NVrKBBrYRaSJJmMFU93Sy993bXRE8xRGWiEG4

    • Од Логос,
      Ниједна православна и римокатоличка црква, као ни џамија, нису биле државна имовина у независној држави Краљавини Црној Гори до 1918. године. Ово пише у документу о попису државне имовине Митрополије црногорско-приморске из 1919. године, који поседује Јован Маркуш, публициста, истраживач историје наше Цркве и бивши градоначелник Цетиња, а у који су „Новости“ имале увид.

      Ти папири могли би бити „ноћна мора“ заговорницима најављене отимачине имовине СПЦ у државици под Ловћеном кроз спорни закон о слободи вероисповести или уверења о правном положају верских заједница, што је наговестио и митрополит црногорско-приморски Амфилохије.
      У разговору за „Новости“, Маркуш каже да корице тог драгоценог документа у овом тренутку чува као очи у глави и не жели да их подели ни са ким јер се плаши да би „друга страна“ могла да злоупотреби документ.
      – Морате ме разумети, а то је у интересу Митрополије – додаје наш саговорник, дајући нам на увид садржај документа. – Само једна капелица за привремено почивалиште покојника (мртвачница) у болници „Данило I“ на Цетињу је припадала држави – Краљевини Црној Гори, до 1918. године. После Другог светског рата, болничке власти нису користиле ту капелицу за привремено почивалиште покојника већ је тај простор употребљен за друге потребе.
      У документу се наводи да је са завршетком Првог светског рата 1918. и престанком постојања Краљевине Црне Горе, као независне и међународно признате државе, створена Краљевина СХС, која је стекла свој међународноправни субјективитет, а први устав – Видовдански – добила 21. јуна 1921. Новостворена држава је преименована у Краљевину Југославију 1929. године.
      У овим списима се подсећа и да је оснивачка повеља Цетињског манастира – издата од стране господара Ивана Црнојевића 1485, коју је потврдио и црногорски владар, књаз и господар Никола Петровић својим указом 1895. године – била поштована у новоствореној држави.
      О томе, каже Маркуш, говоре тапије из 1930, у којима се потврђује за добра Цетињског манастира „да се око ових парцела не води никакав спор, нити на ове парцеле полаже право својине држава ни општина“, а да се право својине доводи на основу „завештаја Иван-бега Црнојевића“, и да је суд оценио поднете доказе и нашао да је Цетињски манастир „држао имање као своје непрекидно четири стотине година“.
      Поред тапија и поседовних листова, и многобројни уговори између институција државе, с једне стране, и управе Манастира цетињског, са друге, о закупу дела манастирског замљишта, такође, како нам открива Маркуш, говоре да се у Краљевини СХС и Краљевини Југославији поштовало право својине над имовином Цетињског манастира, које је утемељено оснивачком повељом господара Ивана Црнојевића из 1485. Све то се до детаља налази у поменутом документу.
      Даље се наводи да је имовина у Црној Гори 1868. године подељена на државну, црквену и личну имовину краља Николе.
      – Краљ је у тестаменту оставио што је његова имовина. Црква зна своју имовину, а данашња власт треба да покаже списак државне имовине коју је Црна Гора имала 1918. Краљ Никола је настојао и да целокупно културно благо, које је од предака наследио, на најбољи могући начин сачува. То је благо, које се на Цетињу гомилало кроз векове, било вековима и под непосредним надзором господара – говори Маркуш.
      Историчар Ристо Драгићевић пише да је 1868. извршена важна финансијска реформа у Црној Гори. Тада је први пут после неколико векова извршено раздвајање државне касе и касе црногорских митрополита и каснијих њихових наследника и световних господара, књаза Данила и књаза Николе.
      Сам књаз Никола пише о томе у својим мемоарима: „Године 1868. почео је прави бујни напредак Црне Горе. Те године на Цвијети сазвао је књаз Никола народну скупштину на Цетињу. Задатак је био, по вољи књажевој, да скупштина одвоји књажевско од народног имања, па да народно имање уреди, јер до тада све што је било народно било је и књажево. Књаз је имао све у својим рукама и са свим је располагао по својој неограниченој вољи.“
      Књаз је за ову народну скупштину, указује наш саговорник, саставио списак „свих својих, државних и црквених добара“. На скупштини је одлучено шта ће припадати Николи као владару, што остаје као његово лично имање, шта припада Манастиру и, на крају, шта је власништво државе. Народна скупштина одредила је да манастиру на Цетињу припадају „све земље, горе и васколики метох, куд крисовуља Иванбега пише, изузимајући оно што су коме даровали досадањи поглавари реченог храма“.
      У државну имовину, поред земљишних добара и малобројних јавних објеката, тада је прешло историјско оружје из ризнице, као и војни архив.
      СКРАЋУЈУ ПОСТОЈАЊЕ МИТРОПОЛИЈЕ
      Јован Маркуш (на слици) додаје да „дукљански Монтенегрини“ чине све да скрате постојање Митрополије црногорско-приморске за 427 година.
      – Њихов портал је објавио као ударну вест да је Митрополија црногорско-приморска формирана 1931. и да је само седам година старија од митрополита Амфилохија. Видите, када се од 1931. одузме година 1504, време када се некадашњи зетски митрополит именује као владика црногорски и приморски, онда се добије 427 година, за колико желе да скрате живот Митрополији црногорско-приморској.
      Неспорна чињеница је да први помен о митрополиту црногорском и приморском Роману, који је једно време заузимао цетињску катедру, имамо сачуван у запису Молитвеника из 1504, рукописне књиге која се данас налази у Бечу, тј. Аустријској националној библиотеци под бројем 79, у коме се помиње „Роман владика црногорски и приморски“.

      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Послѣ уласка у Обећану земљу, Израилци су се нашли у једној новој ситуацији. Новина је била то што су почели да живе као стално насељени, да се баве пољопривредом и другим занатима. 

      Сѣделачки начин живота је мѣњао унутрашње односе у поређењу са ранијим номадским и полуномадским периодом. Врѣме судија је полако пролазило. Самуило бѣше све старији. Синови које је поставио за наслѣднике нису ишли његовим стопама. На општем политичком плану, ситуација је била узбуркана и изазовна. Велике силе, попут Египта или Асирије, пролазиле су кроз унутрашње кризе, тако да ниједна од њих није била у стању да регион држи под контролом. Слабост великих сила омогућавала је мањим народима да се докопају сопствене државе. Тај дѣо Блиског истока постао је узаврео и нестабилан политички простор. Филистејци, Едомци, Моавци, Амонци, Сирци и други мањи народи, гладни моћи и територије, све чешће су укрштали копља. Притѣшњен са свих страна, Израил се нашао на озбиљној политичкој вѣтрометини.
      Додатан проблем био је то што је стање унутар самог Израила било је лоше. Све више су узимали маха безакоње и неправда. Такво стање илустративно свѣдочи догађај у Гаваји, у којем су становници тог градића извршили стравичан злочин (уп. Суд 19). Било је то врѣме општег безвлашћа, како сам писац каже: „не бѣше цара у Израилу: сваки чињаше што му бѣјаше драго“ (Суд 17, 6: уп. 18, 1; 19, 1; 21, 25). Стари племенски систем, из којег су се подизале судије, више није био одржив. Нешто се морало мѣњати. Додуше, већ се у приповѣстима о судијама јавља идеја монархије. Гедеону су неки Израилци нудили „ти владај над нама, ти и син твој и син сина твојега“, али је он тај прѣдлог одбацио: „нећу ја владати над вама, нити ће син мој“ (Суд 8, 22-23). Гедеон је, као и већина тадашњих Израилаца, Бога доживљавао као цара: „Господ ће вам бити владар“. Покушај Авимелеха, сина Гедеоновог, да се зацари неславно се завршио (Суд 9). 
      Према библијском извѣштају, у Рами су се сакупили прваци народни, и од Самуила захтѣвали да им „постави цара“. Старцу то, пак, не бѣше по вољи. Међутим, Бог му саопштава: „послушај глас народа у свему што ти говори, јер не одбацише тебе него мене одбацише да им не будем цар“. Тада Самуило одржи говор народним представницима о томе како ће цар владати, и отпусти их кући. Приповѣст се даље усмѣрава на Саула, сина Кисова, из племена Венијаминовог.
      Саул се први пут помиње у наратолошки занимљивом контексту; са слугом је безуспѣшно тражио залуталу очеву магарад. Обичан младић из народа. Док је тражио магарад, слуга предложи да оду код видѣоца у Раму. Саула тако пут наводи ка Самуилу. Истодобно Бог најављује Самуилу посѣту Саулову: „сутра у ово доба послаћу ти једног човѣка из земље Венијаминове, њега помажи да влада народом мојим Израилом, и он ће избавити народ мој из руку Филистеја. Гле, погледах на народ свој, јер вапај његов дође до мене“. Тако Саул долази код Самуила. Писац га прѣ тога описује рѣчима: „бѣше млад и лѣп да не бѣше лѣпшег од њега међу синовима Израиловим, а бѣше виши од свег народа“. Приликом сусрета Самуило указује посебне почасти изабранику Божијем, а на растанку „узе уљаницу и изли му уље на главу, па га пољуби и рече: ето, није ли те помазао Господ да будеш вођа народу његовом“. Након растанка са Самуилом, Бог даје Саулу „друго срце“, и тако приликом сусрета са пророцима „дође на њега дух Божији, и пророкова међу њима“. 
      Потом Самуило сазива народ у Миспу са циљем да се изабере цар. Сам народ није бирао, него је цара одабирао Бог: „и паде [жрѣб] на Саула сина Кисова“. Упадљиво је да писац наглашава као се Саул бѣше сакрио „иза пртаљага“ – очигледно се нећкао. Убрзо га доводе пред Самуила, који га проглашава царом. Избор владара није био свима по вољи; било је и оних који га нису прихватали: „А људи неваљали рекоше: тај ли ће нас избавити? И презираху га, нити му доносише дара“ (1Цар 10, 27). Саул је на то мудро оћутао.
      Извѣштаји који говоре о Сауловом помазивању за цара свѣдоче да су Израилци у томе погледу још били идејно неодређени. Наиме, на литерарно-приповѣдачком плану постоји унутрашња напетост у самом наративу. Многи научници издвајају дѣлове текста у којима се говори у прилог монархији и оне који су против, називајући их монархистички (1Цар 9, 1–10, 16; 11, 1-15) и антимонархистички извѣштај (1Цар 8, 1-22; 10, 17-27). Упитно је колико је таква научна подѣла текста оправдана. Писци овим већ на почетку библијског приповѣдања уводе богословску дијалектику, по питању унутрашњег устројства изабраног народа: за и против цара. Поред чињенице да постоје различити погледи на настанак монархије, упадљиво је да се и сам Саул није отимао да постане цар. У оба случаја, Бог је одредио Саула. Извѣсна напетост види се у томе што се на једном мѣсту каже да Бог налаже Самуилу да помаже цара „послушај глас народа“ и „јер погледах народ мој, вика његова дође код мене“, односно Бог прихвата вољу народа који је од Самуила тражио да им помаже цара. На другом мѣсту се, пак, говори „ви данас одбацисте Бога својега, који сам вас избављао од свих зала и невоља, и рекосте му: постави цара над нама“. Стиче се утисак да је Бог снисходио Израилу, али му је истовремено замѣрио што су тражили цара. У стварности је очигледно постојало размимоилажење по питању: за и против цара.
       Први Саулов подвиг, који је направио као цар, било је ослобађање Јависа Галаског од Наса Амонца. То јуначко дѣло подигло му је популарност и потврдило позицију цара. Великодушно се понео према онима који га нису подржавали. Послѣ тога Самуило напушта судијску службу, и потпуна власт прелази у Саулове руке. У опроштајној бесѣди, последњи судија Израила наглашава своју правичност и поштен начин управљања: „Ево ме, одговорите ми пред Господом и пред помазаником његовим. Коме сам узео вола или коме сам узео магарца? Коме сам учинио насиље? Коме сам учинио криво? Или из чије сам руке узео поклон, да бих стискао очи њега ради?“. Читав контекст одаје утисак да ће тако нешто ишчезнути под царом. Самуило поново укорѣва народ због захтѣва за царом, али истиче разумѣвање и љубав Божију: „Ако се приклоните Господу, њему служите, и чујете глас његов не противећи се заповѣсти Господњој, тада ћете и ви и цар ваш који царује ићи за Господом Богом својим“. Иако се не говори ништа о догађајима послѣ, очигледно је да је првих годину дана Саул био по вољи Божијој. 
      Међутим, ускоро слѣде искушења: „Када Саул би цар годину дана“ десио се озбиљан сукоб са Филистејцима. Саул је требао да сачека Самуила да принесе жртву. Самуило је каснио па је цар у страху принео жртве прѣ него је дошао Самуило. Из текста се не види јасно у шта је био смисао чекања, само се указује да је тиме прекршио „заповести Господа Бога својега“. Самуило је тада већ био предао власт, тако да се не појављује нао носилац неке духовне власти, која контролише цара. Он се појављује као глас Бога. Незадовољан Самуило одлази. Потом слѣди сцена са Јонатаном, у којој је Саул био спреман да дигне руку на сина. Разлог Сауловог конфликта са Самуилом био је недостатак вѣре. Наиме, проблем је то што је Саул не чекајући на Самуила принео жртве. Тиме је у извѣсном смислу хтѣо да ‘присили’ Бога, што је била основна религијска пракса у тадашњем Ханаану, а блиска је човѣковом размишљању по себи. Саул је ишао логиком: жртвом ћу умилостивити (присилити) Бога. Међутим, требао је да сачека Самуила, јер му се тим путем Бог јавио. Бог га од обичног младића, преко Самуила, поставља за цара. Ту и почињу муке Саулове, које се умножавају због његове базичне плаховитости и неразборитости.
      Затим слѣди једна од најбруталнији сцена у Старом Савезу. Саул је, према налогу Божијем, требао сурово да се освети Амонцима; да их све побије, убије цара Агага и све живо што нађе тамо (1Цар 15, 1-7). Саул одлази у бој и разбија Амаличане. Из неког непознатог разлога заштитио је Агага, покупио најбољу стоку од Амаличана и довео са собом. Бог му је био изричито наредио да све побије. Овај догађај је веома разгневио Самуила, који му због тога најављује пропаст: „…одбацио си рѣч Господњу, и зато је тебе Господ одбацио да не будеш више цар над Израилом“. Отишавши од Саула послѣ овог догађаја, Самуило „више не видѣ Саула до своје смрти, и плакаше Самуило за Саулом, јер се Господ покаја што постави Саула царем Израила“ (1Цар 15, 35). У наставку нарације појављује се лик, којег је Самуило већ најавио, нови изабраник Божији – Давид. Од тога тренутка Саул потпуно губи наклоност Божију, био је то почетак царевог краја. Постао је љубоморан, неповѣрљив, напрасит и нерасположен. Библијски писац констатује: „А дух Господњи отиде од Саула“ (16, 14). Бог му се више није јављао „ни у сну ни преко Урима, ни преко пророка“. Обесхрабрени Саул потом одлази код врачаре у Ен-Дор да му прорекне шта га чека. Тамо му се у једној мучној сцени јавља Самуилов дух и прориче пропаст. Убрзо скончава у бици са Филистејцима на Гелвујској гори. 
      У сцени са Амаличанима опет је показао непоштовање Божије воље. Историчност овог догађа је крајње упитна. Писац је вѣроватно овом литерарном фикцијом хтѣо да нагласи Саулово одступање од Божије воље. Из наше перспективе овај Божији захтев звучи страшно. Међутим, њега треба схватити на другачији начин. Бог је од Саула тражио нешто што је за сваког владара било припродно, да уништи противника. Заповѣст је подразумѣвала да то Саул учини без икаквог користољубља. Међутим, он је подлегао искушењу и посегао за плѣном. Читаву ситуацију треба посматрати из перспективе Саулове подобности да као такав буде цар народа Божијег. Прави цар треба неупитно да испуњава вољу Божију. Поготово ако се упореди са праоцем Авраамом. Саул је требао да буде цар потомству Авраамову. Треба се само присѣтити да је Авраам био спреман да жртвује сина из послушања Богу. У поређивање са Авраамом, добија се профил човѣка који представља супротност Аврамовој вѣри. Саул је због материјалне добити одступио од заповѣсти, док је Авраам био спреман да жртвује сина.
      У лику Саула није оцртана само једна трагична историјска личност. Саул у себи носи архетипску фигуру човѣка владара, кроз коју је сагледана и идеја царства. Са психолошке тачке, може се рећи да је Саула покварила власт. Од скромног младића прерастао је у љубоморног, подозривог и опаког човѣка. Постао је параноичан и депресиван. Иако то писац нигдѣ посебно не наглашава, из ширег контекста је јасно да је подлегао искушењу власти. Моћ управо носи такву опасност. (Људи који желе или стекну такву моћ и власт, нису ни свесни каква их све искушења вребају). Саул је пример погрешног усмерења. Моћ га је учинила непослушним Богу, а страх да то може изгубити, неповерљивим и злим. С друге стране, царство је захтевало другачије устројење од дотадашњег племенског савеза. Цар је морао да има војску, известан број чиновника и друго особље. Тиме је отворен пут будућем социјалном раслојавњу и његовој легитимизацији.
      Из ове перспективе разумљивo је Божије негодовање због цара. То се види у сцени када Израилци долазе са захтѣвом за царом. Огорчени Самуило износи слику монарха по себи: „синове ваше узимаће и метати на кола своја и међу коњанике своје, и они ће ходити пред колима његовим. И поставиће да му буду тисућници и педесетници, и да му ору њиве и жању лѣтину, и да му граде ратне справе и што треба за кола његова. Узимаће и кћери ваше да му праве мирисне масти, да му кувају и пеку. И њиве и винограде и маслињаке ваше најбоље узимаће и раздавати слугама својим. Узимаће десетак од усѣва ваших и од винограда ваших, и даваће дворјанима и слугама својим. И слуге и слушкиње и младиће ваше најлѣпше, и магарце ваше узимаће и упрећи у своје послове. Стада ће ваша оплѣнити, и ви ћете му бити слуге“ (1Цар 8, 11-17). Овим Самуило описује психологију владара и логику царства. Моћ се управо заснива на таквим темељима.
      Међутим, ни Самуилова позиција није била неупитна. Његови синови, Јоил и Авија, нису били достојни да га наслѣде, што је значило да се морало наћи другачије рѣшење. Анархија је водила у пропаст. Доташњи племенски савези, као и дѣловање појединих судија, у организационом и политичком смислу, показали су се недовољно успѣшним. Околни народи су били боље организовани, и тиме имали предност, нарочито војну. Писац на једном мѣсту каже: „у цѣлој земљи Израилској не беше ковача“, што говори о томе да Израилци нису имали ни одговарајуће оружје. Без цара, Израил није могао да издржи историјска искушења. Цар је на неки начин био историјска нужност – нужно зло. Монархија је настала када Израил није имао алтернативу да опстане као народ. Саул због својих склоности није испуњавао визију цара. Ипак, то не значи нужно да је монархија непомирљиво супротстављена идејама библијске вѣре. Иако историјска нужност, цар је могао да добије и позитивну улогу. Пропаст Саула није нужно значила пропаст монархије. Још за Сауловог живота појавио се нови предендент на прѣсто. Био је то Давид, млади пастир из племена Јудина. 

      Извор: Теологија.нет
    • Од Логос,
      Данас, 9. фебруара, делегација такозване "Православне Цркве Украјине скраћено ПЦУ" предвођена "епископом одеским Павлом" покушала је да посети руски светогорски манастир Светог Пантелејмона. Игуман манастира, архимандрит Евлогије затворивши манастирске капије пред незваним гостима појаснио је да братство његовог манастира не признаје "ПЦУ" те да њени предстваници нису добродошли у руски светогорски манастир.
       
      Извор: Светогорске стазе
×
×
  • Креирај ново...