Jump to content
  1. "Tamo daleko"

    "Tamo daleko"

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епархија браничевска ове године прославља значајне јубилеје, 8 векова организације живота Цркве у српским и поморским земљама и 630 година оснивања манастира Тумане.       Тим поводом, са благословом Епископа браничевског господина Игнатија манастир Тумане, Одбор за просвету и културу Епархије браничевске и Институт за систематско богословље Православно богословског факултета Универзитета у Београду, организовао је у суботу 14.септембра, једнодневни богословски научни скуп под називом "Видјехом свјет истини" са централном темом "Исихазам у животу Цркве српских и поморских земаља" , који је имао за циљ промишљања широке и изазовне теме исихазма у актуелном моменту живота Цркве, њеног постојања и сведочења у плуралистичком друштву.   Научни скуп у Манастиру Тумане започео је Светом Архијерејском литургијом којом је началствовао Митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије уз саслужење игумана ове свете обитељи архимандрита Димитрија и бројног свештенства.     Након Божанствене литургије на првој сесији  уводним словом присутне архијереје Митрополита Амфилогија, Епископа стобијског Давида и све остале поздравио је домаћин, владика Игнатије.   Митрополит Амфилохије саледавајући историјски континуитет развоја исихазма на просторима српских земаља, закључио је да је његов утемељитељ Свети Сава а да његови корени досежу још у период просветитеља Словена, Свете браће Ћирила и Методија и њихових ученика.     Сагледавајући богословље у контексту служења Цркви, предавачи су кроз три сесије покушали да обухвате следеће аналитичке опсеге проучавања: библијске претпоставке исихазма; исихастички покрет и синаити у историји Цркве; исихазам у светоотачком Предању; исихазам и Евхаристија Цркве;сотириолошки аспекти исихазма; молитвени подвиг у новом социолошком контексту.   Васкршњим вечерњим богослужењем коме је присуствовао и Епископ милешевски Атанасије, молитвено је затворен је овај богословко научни скуп прослављајући заједно богослужбеним химнама васкрслог Господа Исуса Христа, Светлост Истиниту.      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Овим дописом желим да обавестим целокупну јавност истине ради о недавном инциденту који се десио 2. септембра 2019. године око 8:00 часова увече у Сједињеним Америчким Државама у Флориди. Изражавам велико жаљење што су недавно поједини медији писали не баш веродостојно о овом догађају, а који је везан за оца Драгана Жарића, свештеника СПЦ у Петерсбургу (Ст. Петерсбург) у Америци.     Свештеник Драган Жарић је отац три дечака и однедавно девојчице. Горепоменутог дана кад се догодио инцидент породица Жарић је имала госте, једну младу породицу са њихове парохије који су дошли да виде новорођену бебу (Јефимију). После краћег времена отац Драган је изашао напоље заједно са парохијанином М. Ћ. да види ста раде његова два старија синчића Јован (7 година) и Гаврило (9 година) који су се играли на оближњем игралишту. И тако док су свештеник и М. Ћ. разговарали о. Драган је идући погледао према кошаркашком игралишту и видео како један старији дечак Чарлс (12 година Charles), хвата Гаврила (9 година) за врат, ставља-позиционира руку око његовог врата, притеже и онда га брутално баца као лопту на бетонску подлогу игралишта. А што је проузроковало да је Гаврило почео да се привија лежећи на бетону и да плаче у боловима од пада уз многобројне модрице по телу. Чарлс (Charles) се засигурно не може сматрати другаром Гаврила и Јована, а како би то неко можда рекао. Kо је икад пао на бетон са неке висине зна какве опасне повреде по живот могу да буду проузроковане. После овог отац Драган се умешао у догађај и у афекту ударио ћушку Чарлсу. Чарлс је иначе дете проблематичног понашања. На кошаркашком игралишту је било још троје деце и две старије особе, не укључујући парохијана М. Ч. као и дечака Јована који су видели цео догађај. Свештеник није позвао полицију иако је могао и требао то да уради. Раније пре овог догађаја већ неколико пута Гаврило и Јован су долазили кући у сузама, јер их је Чарлс малтретирао. Свештеник Драган како би се то казало народим језиком није хтео да се „замери ником“ да као српски православни свештеник неког пријављује полицији. Српска дијаспора и парохијани свештеника Драгана су изненађени и шокирани оваквим новинским извештавањем, које није веродостојно. Амерички новинари који су описивали овај догађај уопште нису поменули све детаље већ су тенденциозно сву кривицу свалили на њега. Нажалост неки медији у Србији нису чак ни енглески текст веродостојно превели на српски језик   Можемо судити оцу Драгану читајући овакве текстове али засигурно не можемо сазнати целу истину из овако спинованих вести. Неко ко седи за монитором компјутера и чита све ово може претпостављати да је свештеник требао овако или онако да поступи, али је питање како би они у сличној ситуацији поступили да виде да неко њихово дете туче и малтретира притом знајући да то није први такав инцидент учињен од исте насилне особе. Свештеник Драган је направио грешку што није позвао полицију истог тренутка кад се догодио први овакав инцидент. То је на жалост пропуст многих Срба у дијаспори јер се пре свега руководе својом традицијом и културом, а не традицијом и правосуђем држава у којима живе.   Драган је свештеник који је већ десет година у Америци и за све то време ради са децом. У тих десет година није имао никакав инцидент нити је начинио један једини проблем икоме. Инстинктивно да заштити своје дете, га је сад довео у проблем, Уместо, као што то данас чине у западном свету, да забележи камером Гаврила који лези на бетону и превијајући се плаче, да фотографише све модрице, и да позове полицију, Драган је реаговао инстинктивно као родитељ и то га је сад довело у проблем. Ствари су сад на жалост кренуле другим током. Стога апелујемо барем на наше новинаре у Србији да покушају разумети једног родитеља који је заправо само штитио своје дете.   Ма колико то нама можда звучало неуобичајено а некоме и неприхватљиво, отац Драган је ипак требао пријавити Чарлса полицији. Свако од наших људи који живи на Западу у дијаспори требао би да извуче поуку из ових догађаја. Ми смо као народ такви да често желимо да будемо више добри другима него себи, али средина у којој живимо нема разумевања за нашу традицију и културу те је стога паметније да прихватимо обичаје и понашање Запада, макар то било само формално, али да не доводимо себе у ситуацију да се правдамо и страдамо због својих добрих намера.   Мојсије Жарић     Извор: Видовдан
    • Од Логос,
      Од Господа ти радост! радост – у свакој муци, у свакој невољи, у свакој смрти Њега ради. Јер у овом тужном свету нема истинске радости мимо Њега. Та колико је пута, нема сумње, Он свемилостиви сишао у сам пакао мој и извукао ме из најстрашније смрти моје, умирања мог. То је сигурно и с тобом много пута учинио.      И разлио чудесну радост по души мојој и твојој. Тако увек, тако свуда у свим световима човечанским Он стиже и пристиже к нама са Својом Божанском Истином, Божанском Правдом, Божанском Радошћу. И ко је онда богатији од нас! И заиста смо увек са пресветлим Апостолом – „као они који ништа немају, а све имају“. Несумњиво, све имају – када Господа Христа имају. Зато смо добре воље увек у овом малом и мајушном свету: добре смо воље у мукама, у невољама, у гоњењима, у страдањима, и у свима смртима: јер изнад свију њих и у свима њима чудесни и благи Господ хода од срца мог до срца твог, и срца свачијег. Ко има очи да види, то увек види; ко има уши да чује, то увек чује. Нема муке моје, ни болести моје, ни смрти моје, које човекољубиви Господ није свемилостиво узео на себе. Тако исто и твоје. То си морао осетити.   По твоме писму разливена је нека туга, која као да својим невидљивим капиларима сише очајање. А очајање? То је највећи непријатељ човеков у земаљском свету. Јер најмоћнији: врло лако стровали душу човекову у смрт. А када душа у човеку умре, – нашта му онда сав свет, сви светови скупа? Онда се сви светови претварају у смрдљива гнојилишта, и човек у мукама постаје близанац ђаволу и анђелима његовим. Не! нема места очајању за хришћанина у овом свету, јер када је Господ сишао у овај свет, и Црквом сав остао у њему, – како онда дати места очајању у души својој? Та сав Господ је ту, поред нас, око нас! Само завапи к Њему, и гле! – већ си у загрљају Његовом. А ко те онда може отети из загрљаја Његовог: који то непријатељ, који то човек, који то ђаво, који то пакао? Та никаква нас сила, никаква злосила не може раставити од љубави Његове. Њиме смо увек јачи од свакога зла, од свакога греха, од свакога пакла, од свакога ђавола, и од свију скупа. Сва је мудрост хришћанинова у томе: држати се непрестано Господа Христа – држати се молитвом, држати постом, држати милостињом, држати љубављу, држати кротошћу, држати смиреношћу, држати трпљењем, држати покајањем, држати светим Причешћем, држати светом исповешћу; држати се Њега, Неизменљивог, Ничимнезаменљивог и Никимнезаменљивог Бога и Господа, сваком светом тајном и сваком светом врлином. Онда? – Онда смо изнад свих смрти, изнад свих мука: увек радосни – радошћу вере, радошћу спасења...   Правог свештеника не смеју саблазнити ни рђави свештеници, ни рђави првосвештеници. Он увек гледа изнад њих, и увек угледа свете свештенике и свете првосвештенике: угледа светог Златоуста, светог Саву, светог ђакона Авакума, и безброј других светитеља. И ка њима се пружа свом душом, и њима се одушевљава, и њима се руководи. А они? Сви су они у Цркви живи и данас, као јуче, и као пре хиљаду година. Живи сви свети Апостоли, живи сви свети Мученици, живи сви свети Оци, свети Исповедници, и свакодневно саслужују на светој Литургији и нама, недостојним свештенослужитељима Божјим. Зар нисмо онда јачи и силнији од сваке смрти, од оваког зла, од сваког греха? И зар можемо имати изговора за своје очајање у свештеничком звању? Та ни служба анђелска није узвишенија од службе свештеничке! Свештеник има божанске власти над – рајем и паклом, над смрћу и животом, над бесмртношћу и вечношћу. А ти, драги мој, као да си тренутно посумњао у то, и клонуо духом. Горе срце! Јер нико у роду људском нема што свештеник Христов има. Главно је: ослони се вером и молитвом и љубављу на чудесног Господа, Господа Сладчајшег – и све ће смрти побећи од тебе, а камоли очајање и његова исчадија.   Сва ти добра од Господа жели препоручујући се твојим светим молитвама твој отац Јустин.     Писмо свештенику (13 фебруара 1956). Свети ЈУСТИН Ћелијски (Нови)     Извор: Епархија зворничко-тузланска
    • Од Милан Ракић,
      Pjesmom i aplauzima završena je prva povorka ponosa u Bosni i Hercegovini. U šetnji od Vječne vatre do Trga Bosne i Hercegovine učestvovalo je nekoliko hiljada osoba, piše N1.

      Nakon višemjesečnih priprema u Sarajevu je danas održana prva povorka ponosa. Uz velike mjere sigurnosti povorka je protekla bez ijednog incidenta. Na kraju šetnje bosnansko-hercegovački umjetnik Damir Imamović otpjevao je sevdalinku Himze Polovine "Snijeg pade na behar na voće".
      Na kraju šetnje učesnici su poručili da ova povorka treba da služi kao primjer zaštite prava LGBTI osoba i izrazili nadu da će bh. institucije učiniti sve na zaštiti i pružanju svih prava ovoj populaciji.

      "Mi, lezbejke, gejevi, trans osobe se svakog dana borimo za svoje postojanje. Napadaju nas, ne prihvataju, omalovažavaju i tuku", kazao je jedan od članova organizacionog odbora Branko Ćulibrk.

       
      Naveli su da ne postoji institucionalna podrška pravima LGBTI osoba napominjući da je pravo na slobodu izražavanja jedno od ljudskih prava koje je LGBTIQ osobama uskraćeno.
      "Sigurnost svakog pojedinca i pojedinke, naš fizički i emocionalni integritet pretpostavka su slobodnog društva. Osvajajući javni prostor osjećamo odgovornost da govorimo o svim potlačenima u bh. društvu", poručio je Ćulibrk.

      Lejla Huremović, članica organzacionog odbora prve povorke ponosa, kazala je da su svjesni da ova povorka neće promijeniti svijet i da postoji puno osoba koji ni danas neće smjeti reće svojima bližnjima ko su, ali i njima ovo povorka daje snagu da se može desiti promjena.
      "Danas, više nego ikada do sad mi, lezbejke, gejevi, biseksualne, trans, interspolne osobe prestajemo biti nevidljive", kazala je Huremović.
      Još je kazala da ova povorka neće promijeniti svijet, ali...

      "Svjesni smo da ova povorka neće promijeniti svijet i da postoji puno osoba koji ni danas neće smjeti reće svojima bližnjima ko su, ali i njima ovo povorka daje snagu da se može desiti promjena".
      Šetnja učesnika prve u Bosni i Hercegovini povorke ponosa LGBTIQ zajednice održala se pod sloganom "Ima izać'“.

      Na ulicama glavnog grada Bosne i Hercegovine od jutros su raspoređene jake policijske snage zadužene za sigurnosni aspekt događaja, među njima pripadnici antisnajperske jedinice.
       
      Prvu bosanskohercegovačku paradu ponosa proteklih dana deklarativno su podržali iz delegacije Evropske unije u BiH, a na zgradi Ambasade Sjedinjenih Američkih Država u Sarajevu uoči parade je izvješena zastava duginih boja koja simbolizira prava LGBT zajednice.
      Vijesti.com

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...