Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Sign in to follow this  
александар живаљев

Златко Крамарић: Проблеми савременог македонског идентитета

Оцени ову тему

Recommended Posts

Извештај са предавања Македонски идентитет у контексту југословенске идеје

04 субота нов 2017

 
zlatko-kramaric-ies.jpg?w=550&h=733

Златко Крамарић на трибини о македонском идентитету (Фото: Фејсбук страница Института за европске студије)

У Београду, 20. септембра, у Институту за европске студије,  одржана је трибина „Македонски идентитет у контексту југословенске идеје“. Трибина се састојала од уводног предавања хрватског македонисте, политичара и дипломате Златка Крамарића и дискусије са публиком која јој је следила.

 

Уводну реч на трибини имао је директор Института за европске студије Миша Ђурковић који је указао да је Златко Крамарић једно од најзанимљивијих имена на хрватској интелектуалној сцени последњих двадесетак година. Ђурковић је истакао да Крамарић у својој личности обухвата значајна искуства научника, политичара и дипломате. Крамарић је редовни професор на Свеучилишту Јосип Јурај Штросмајер у Осијеку где предаје македонску књижевност, културу, културну антропологију и теорију књижевности. Био је градоначелник Осијека, посланик у хрватском Сабору у више мандата, амбасадор Републике Хрватске у Скопљу као и генерални конзул Републике Хрватске у Бања Луци. Аутор је низа интересантних књига међу којима су Македонске теме и дилеме (1991), Идентитет, текст, нација (2009), Политика, култура, идентитет (2013), Југославенска идеја у контексту постколонијалне критике (2014), Носталгија: кратка повијест заборава (2016). Модератор трибине био је Стеван Гајић.

И поред тога што је тема трибине била дефинисана као питање македонског идентитета у контексту југословенске идеје то је био само широки оквир онога што је изречено. Крамарић се дотакао широког опсега тема везаног за југословенско искуство, идентитетске проблеме, однос хрватског и македонског националног покрета, и других које су везане за његов истраживачки и списатељски рад али и оне са којима се лично сусретао током практичне дипломатске и политичке каријере.

Крамарић је указао да наслов трибине који је договорио са својим београдским колегама одражава чињеницу да у Србији дуго нема релевантног македонисте. Иако има помало академских или публицистичких покушаја нема систематског бављења овом темом – српска македонистика практично да не постоји.

Крамарић је навео како се случајно определио за македонистику пошто је после студија добио понуду да буде асистент за македонску књижевност. Његова намера је пре била да се бави хрватском и српском књижевношћу. Но, како је ступио на ово истраживачко поље увидео је његову комплексност и изазовност. Истакао је као значајан истраживачки подстицај чињеницу да је много тога важног што се у Македонији дешавало, дешавало се уз помоћ хрватске политике. Подсетио је да је још у 19. веку значајан зборник за македонски национални развој штампан у Загребу и како су у међуратном периоду хрватски политичари водили политику према Македонији која није била у сагласју са званичном. После рата неки од Хрвата који се нису понели исправно али који се нису ни много огрешили послати су по казни у Македонију. Међу њима су били и многи лекари, правници и интелектуалци других занимања. То је, оценио је Крамарић, била добра подлога за његово бављење македонистиком.

Навео је, међутим, како је у почетку његове истраживачке каријере, тај рад превасходно представљао вежбу из академске акрибије – примењивање савремених увида теорије књижевности на поједине текстове македонских аутора и указивање да неки од њих могу успешно да се носе у ситуацији када су подвргнути овом теоријском апарату.

Ситуација се променила са продубљивањем југословенске кризе крајем осамдесетих година. Подсетио је да је на последњем конгресу југословенских слависта у Новом Саду, октобра 1989. у свом излагању заговарао тезу, који је раније заговарао Стане Ласић, о немогућности комуникације између југословенских књижевности и култура. То је према Крамарићевој оцени била једна контроверзна и помало јеретичка теза. Указао је да је у свом раду истакао како интегралистички процеси нису могли да дају резултат и да југословенског културног простора једноставно нема. Према његовом суду темељи таквог стања постављени су на српско–хрватској линији неких двадесетак година раније.

Указао је како је имао приличних проблема да објави овај рад у Хрватској а о зборнику са конгреса више није могло бити ни речи због политичких превирања која су наступила. Чланак је успео да објави у „Оку“ које је, према његовим речима, било ригидни бољшевички часопис са превасходном намером да оштро критикује све манифестације хрватског национализма.

Крамарић је навео како је једна од најважнијих његових тема била „хрватска шутња“ у југословенском политичком животу. Страх је, по његовом суду, у великој мери обликовао политички живот, обесхрабривао многе од учешћа у политици и можда дао прилику неким екстремнијим политичким опцијама да испливају и заузму истакнуто место. Подсетио је на речи историчара књижевности Зорана Крамара да „код нас“ увек превладају леви или десни екстреми, „Москва или Берлин“, а да тиха већина увек прећути сусрет са историјом.

Крамарић је указао да се на постјугословенском простору десило једно велико „измишљање традиција“ без истински креативног осмишљавања како се односити према реалним историјским традицијама и шта отуда пригрлити као позитивне тековине. У случају Македоније запитао се зашто се одустаје од кирило–методијевске традиције и бежи се у нешто гротескно.

Крамарић је изнео мишљење како је проблем са политичким елитама на постјугословенском простору то што не постоји договор које традиције би требало оценити позитивно, и како их укључити у савремени културни развој а које опет треба одбацити као неупитно негативне. Истакао је да он у својим књигама није приступао као апологета југословенства већ као неко ко је хтео да критички преиспита појам „југословенског културног простора“ који многи и даље користе иако је по његовом суду он одавно испражњен од значења.

После уводног предавања у коме су назначене кључне теме Крамарићевог рада и интересовања уследила је дискусија. Пошто је тематски опсег Крамарићевих истраживачких интересовања прилично широк и расправа која је уследила била је разноврсна и садржајна. Пошто је тешко тематски груписати одговоре у овом извештају ћу ток расправе приказати као вишеауторски интервју што одражава и структуру догађаја.

Расправу је отворио Миша Ђурковић питањем како је после Другог светског рата дошло до конструкције македонског идентитета и како се он одређивао према бугарском и српском идентитету?

Крамарић је указао да данас Македонија у Србији није трауматично место и да се много релаксираније приступа односима са Македонијом. Навео је да се Македонци после Другог светског рата политички везују за Београд иако Загреб има незанемарљив културни утицај. Први који је правио извесне проблеме Београду је Крсто Црвенковски. Крамарић је нажалост овде пропустио да разјасни да ли се Београд метафорично спомиње као југословенска престоница или као тобожње извориште српске политичке моћи и последично политичког утицаја. Без овог разјашњења тешко је разумети прави смисао његовог одговора.

Навео је такође да је Киро Глигоров био изузетни политички акробата способан да се носи са менана у оквирима социјалистичког политичког система. Код њега је, према Крамарићевом мишљењу, све до половине 90–их година остао некакав рецидив пројугословенске политичке оријентације.

За Крамарића је у политичком развоју Македоније од изразито великог значаја „политичка видљивост“ албанског фактора након слома социјалистичког поретка. Наиме, према његовом суду, пре промена крајем 80–их и почетком 90–их година албански елемент био је готово невидљив у македонској политици. ВМРО је, наводи даље, игнорисао овај политички фактор и због тога све до 1998. и поред своје снаге не долази на власт, препушта победе јер неће да пактира са Албанцима.

Други проблем савременог македонског политичког развоја, вели Крамарић, је проблем имена. Албанци постају нервозни и кажу да не желе да буду таоци македонске тврдоглавости. Крамарић мисли да сам избор америчког амбасадора у Скопљу, Брајана Хојт Јиа, САД указују да је Македонија важна тема и да потенцијално може доћи до озбиљних тектонских поремећаја. По његовом мишљењу до знатнијих промена може доћи ако Албанија постане чланица Европске Уније а притом пре тога не дође до разрешења проблема македонског имена и потпуног регулисања односа Македоније и Грчке. Тиме би се македонски Албанци на известан начин нашли у талачкој позицији! „Није лако бити Македонац“, закључио је свој коментар о овом скупу проблема Крамарић.

Горан Николић је поставио питање у вези са дијалектом на коме је писан зборник македонске књижевности из 1939. године и да ли је тачно да је приликом избора званичног дијалекта један од примарних критеријума био да он што мање личи на бугарски. У другом питању Николић је затражио да Крамарић као „бањалучки конзул“ прокоментарише сличности и разлике између данашње Босне и Херцеговине и некадашње Југославије.

Крамарићев одговор био је прилично кратак с обзиром да је први део питања искључиво фактографске природе: за дијалект је изабран средњомакедонски дијалекат који би, како је Крамарић рекао, вероватно изабрао Вук Караџић да је био Македонац и да је учествовао у кодификацији македонског језика. Што се тиче паралела између БиХ и СФРЈ Крамарић је указао да се може сагласити са речима Милорада Додика који понекад наводи да га сарајевски политичари помало подсећају на Слободана Милошевића с краја 80–их година.

Историчар Предраг Марковић питао је какве су планове заговорници Балканске федерације по окончању Другог светског рата имали са Егејском Македонијом.

Крамарић се оградио да као неисторичар не може детаљније да прокоментарише ово питање и да му није познато да се неко од македонских истраживача темељније бавио овим проблемом. Према његовом мишљењу пројекат Балканске федерације је нешто чиме су се југословенска и бугарска политика бавиле ан пасан у једном кратком послератном периоду и да је упитно колико је где се овај пројекат налазио између замисли и политичког оквира који је потребно имплементирати.

Владимир Тодорић је укратко прокоментарисао однос Слободана Милошевића према Македонији. Сложио се са оценом да су данашњи српско-македонски односи релативно релаксирани. Он је указао да је за разумевање прилика почетком 90–их на овом подручју важно пратити односе између Слободана Милошевића и Грчке. Грчка је Милошевићу била потребна као „испуст“ према Западу док су и Грчки интереси за блиским везама са Југославијом били незанемарљиви. Упитао је да ли су Крамарићу познати неки планови за територијалним променама који су стварани између Југославије, Грчке, Бугарске а који су морали имати благонаклоност и код других држава региона, као што је Румунија. Други проблем на који је Тодорић указао је чињеница да Бугарска, иако признаје македонску државу не признаје македонску народност нити језик. Питао је Крамарића да ли је упознат са анализом Бугарске академије наука генезе македонског језика и какво је његово дипломатско искуство у сарадњу са македонском политичком елитом?

Крамарић се овде више концентрисао на анализу савремене македонске политичке елите. Према његовом суду, ВМРО је идеолошки прилично празна и реч је, према његовом мишљењу, о класичним технократама који знају да „добро зараде новце“ (за разлику од Љупчета Георгијевског, код кога је идеолошки моменат имао великог уплива).

Крамарић је оценио да је слична ситуација на читавом постјугословенском простору и да је на сцени генерација политичара испражњених од сваке иделогије.

Навео је да су његова искуства са бугарском елитом другачија и да је у размени мишљења са бугарским стручњацима стекао утисак како они разумеју у ком је правцу пошао историјски ток, да је он можда могао поћи и другим путем, али да је то пре ствар академског домишљања него активне политике.

Душан Ђурић, историчар и публициста, упитао је о утицају протестантског фактора у хрватској политици наспрам римокатоличког који се у јавности перципира као одлучујући.

Крамарић је оценио да и поред свог присуства протестантска заједница нема значајнијег утицаја на јавни и политички живот у Хрватској. Хрватска се по његовом мишљењу тако с правом превасходно перципира као римокатоличка земља.

Јован Бабић, професор Филозофског факултета у Београду, поставио је питање које се односи на идентитет савремених Македонаца односно на словенско–антисловенску дихотомију која постоји у јавној свести а једним делом и у академској заједници. Бабић је питао да ли негирање словенског порекла Македонаца може да има знатнијег утицаја на развој македонског културног идентитета?

Крамарић је оценио да не верује да ће тако нешто проћи. Он је, како каже мимо дипломатског протокола, протестовао када се суочавао са оваквим тенденцијама. Мишљења је да је реч о инцидентима који не могу имати трајнији или дубљи утицај и да теза о старомакедонском пореклу Македонаца припада маргинама академског живота и зони псеудоисторије – сличних тенденција има и у Србији и у Хрватској па оне немају значајнији утицај.

Историчар Момчило Диклић питао је Крамарића да прокоментарише једну епизоду из историје развоја македонског националног идентитета: колико су политички договори Јосипа Броза Тита и Георгија Димитрова имали утицаја и да ли је њихова политичка делатност била усмерена на слабљење српског карактера ове области.

Крамарић је у духу умерене безобалности оценио како сумња да је Титова намера била усмерена против Србије и да у његовом деловању у вези са Македонијом не би могао да види елементе антисрпске политике.

Нешто детаљније опсервације и питања поставио је Стеван Гајић, политиколог и сарадник Института за европске студије. Прво је указао да је тачна Крамарићева опсервација како Македонија није „трауматично место“ српске свести али да је, према Гајићевом суду, разлог томе што је српски идентитет насилно и брзо угушен у раној фази социјалистичке Југославије.  Македонија је, казао је Гајић, била у српској свести повезана у јединствени простор „Старе Србије“. Он је исказао своју бојазан да ове две области могу бити поново повезане, у домену актуелних политичких догађаја, ако Бугарска поведе интензивније деловање у овом подручју.

Друга ствар на коју је указао је паралела између „политичког појављивања“ Албанаца у Македонији и сличног процеса који се десио у случају Мађара у Словачкој.

Коментаришући ове наводе Крамарић је указао да он као грађански оријентисани политичар увек жели да верује како се ствари неће развијати у најгорем могућем смеру. У Југославији је, подсетио је Крамарић, промакао однос Македонаца и Албанаца с обзиром да је пажњу привлачио однос Албанаца и Срба на Косову и Метохији. Албанци у Македонији, за разлику од Косова и Метохије, нису имали никакав инситуционални оквир. Он је навео како је још у Југославији могао да чује бојазан појединих македонских политичара у вези са бројношћу албанског становништва. Крамарић је оценио како лично нема осећај да Бугарска може да води активнију политику на овом простору – из превасходног разлога што јој недостаје снага за тако нешто.

Трибина је завршена опсервацимаја и питањима Мише Ђурковића. Изразио је своју бојазан да идентитетска питања могу да буду веома политички осетљива па можда могу да воде и у насилне ситуације у Македонији. Сложио се са Крамарићевим оценама о слабом стању македонских студија у Србији али је указао да у Србији ипак има специјализованих истраживача за ово подручје (посебно историчара и стручњака који се баве црквеним питањима).

Према Ђурковићевом оцени црквено питање у односима између Србије и Македоније је питање које се вештачки одржава и које би са лакоћом било разрешено када такво решење не би опструирале Сједињене Америчке Државе. Односе између Срба и Македонаца Ђурковић је оценио као изванредне и да не постоје било какве претензије према Македонији какве имају сви њени суседи.

Ђурковић је затражио Крамарићев коментар у вези са двема темама: о  субверзивној идентитетској политици Хрватске наспрам српског простора, што се некада одвијало у Македонији а сада се одвија у Црној Гори и у вези са предвиђањем шта ће се збивати са Македонијом пре свега у идентитетском кључи односно да ли ће се она претворити у двојну државу?

Крамарић је своје излагање закључио уверењем да мисли како су великодржавни пројекти ствар прошлости и да сумња да Тирана настоји да обухвати просторе „Велике Албаније“ као и да сумња да би политичке елите тих простора лако прихватиле прикључење. Он је оценио да је Македонија у сваком случају недовршена држава а Софијску платформу је оценио као покушај да се македонска политичка обезбеди са бугарског бока. Македонију је тешко извести као унитарну државу. Албанцима је, истакао је Крамарић, Охридски споразум дао извесну групу контролних механизама којима снажно могу да утичу на македонске прилике. Закључио је своје излагање речима да политичке елите морају да буду одговорне али да он сам верује у будућност Македоније јер нико није спреман да повуче први корак.

Као што ће читаоци овог прегледа лако уочити  трибина је била разграната, тематски разноврсна и веома садржајна. Међутим, неки ће можда уочити, између осталог, претеранo Крамарићевo поуздање у тренутни међународни и либерални поредак. Да ли ово поуздање утемељено у стварним приликама остаје и даље упитно.

Аутор: Милош Милојевић

Погледајте још

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 1 сат, александар живаљев рече

Према Ђурковићевом оцени црквено питање у односима између Србије и Македоније је питање које се вештачки одржава и које би са лакоћом било разрешено када такво решење не би опструирале Сједињене Америчке Државе. Односе између Срба и Македонаца Ђурковић је оценио као изванредне и да не постоје било какве претензије према Македонији какве имају сви њени суседи.

Za ovako nesto prvi put cujem. Moguce da sam totalno neobavestena, ali se sigurno ne bih slozila sa prvom recenicom. Druga recenica nema veze sa blagim zivotom. Izvanredni odnosi? Srbija nikada nije imala bilo kakvih pretenzija prema Makedoniji, pa je potpuno irelevantan ovakav iskaz. Sve u svemu, Kramaric u celoj stvari nastupa vrlo liberalno I neopravdano optimisticki ...

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Постоји јако једноставно рјешење за проблем македонског идентитета:

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Као и обично.. Главна ствар у разумевању ситуације са Р.Македонијом је изостала и нема је ни на видику..

Најсветлија тачка свега горенаписаног..(видео нисам (још увек) гледао) је следећи цитат:

'' Крамарић је навео, да су његова искуства са бугарском елитом другачија и да је у размени мишљења са бугарским стручњацима стекао утисак како они разумеју у ком је правцу пошао историјски ток, да је он можда могао поћи и другим путем, али да је то пре ствар академског домишљања него активне политике.''

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Један од показатеља да је српска политичка и свака друга мисао према Македонији у дубокој кризи, јесу и речи Мише Ђурковића које аутор поста преноси у овом облику:

'' Миша Ђурковић је изразио своју бојазан да идентитетска питања могу да буду веома политички осетљива па можда могу да воде и у насилне ситуације у Македонији. Сложио се са Крамарићевим оценама о слабом стању македонских студија у Србији али је указао да у Србији ипак има специјализованих истраживача за ово подручје (посебно историчара и стручњака који се баве црквеним питањима).''

Овде посебно спорнима, намећу се Ђурковићеве последње речи у горњем цитату..о некаквим стручњацима за црквено питање у Македонији. 
Колике и какве стручњаке по овом питању има данашња Србија, показује и стање са ПОАРхиеископијом те самом ''мпц'' у расколу и сам раскол, који ни после 50 година није разрешен.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од СПЦ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
       
      View full Странице
       
    • Од Логос,
      Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама
      Зоран Ђуровић српски теолог, свештеник и сликар већ неко време налази се у жижи јавности. Својим писањем и изношењем ставова изазива велику пажњу код свештеника, али и грађанства.
      Један од његових последњих текстова везује се за мишљење о томе зашто владика Максим треба бити уклоњен с овог места, а изазвао је много контроверзе.
      Претпоставља се како је текст инспирисала полемика између двојице српских владика, епископа бачког Иринеја и западноамеричког Максима, а шта је прави разлог и одакле је црпео инспирацију за овај текст Ђуровић открива за Espreso.rs.
      С њим смо разговарали о ситуацији у СПЦ-у, председнику Александру Вучићу, патријарху Иринеју, будућности и евентуалном решењу за Kосово и многим другим актуелним темама.
      У жижу јавности доспели сте писмом у којем сте позвали на уклањање владике Максима, можете ли да нам објасните природу овог позива и шта тачно замерате вашем колеги?
      – Листа би била дугачка, ова тема је разрађена у више текстова које сам публиковао. Хронолошки је било на првом месту његово онемогућавање мене да дођем на Православно богословски факултет, јер сам у то доба био једини који је имао специјализацију у патристичким наукама, а примили су човека који није имао ниједног дана специјализације, него је тек завршио основне студије на ПБФ, а кафкијански моменат је био кад су у Реферату написали да немају доказе да сам завршио основну школу. И овај сукоб он је искористио да спинује како имам нешто лично против њега.
      Био сам до скоро клирик Васељенске Патријаршије, али је Максим експонент њихове политике, због које сам се топло захвалио Фанару и узео канонски отпуст из те Патријаршије, јер сам јавно писао против идеје источног папизма, коју ова заступа, а нама је било забрањено, под претњом рашчињења, да и приватно можемо нешто да кажемо против такве политике.
      Случај је експлодирао када је Максим тврдио да је Св. Сава на превару задобио аутокефалију СПЦ. Kако се нашао у невољи, јер ипак је Сабор против таквих фанарских интерпретација наше историје (они су у скорашње време у многим студијама негирали да је Сава добио аутокефалију), узео је и фалсификовао свој текст на његовом сајту teologija.net.
      Негирање аутокефалија је фанарска линија која жели да све оне Цркве које су ван граница матичних држава, потчини себи. Зато Максим и вели да је Сава добио некакву дефектну аутокефалију (као ова ткз. Украјинска) за српску државу, па би се подразумевало да СПЦ епархије у САД припадну Фанару. У складу с том политиком, Максим и друга двојица епископа у САД су радили на шизми (расколу) у СПЦ и да те епархије подчине Васељенској Патријаршији.
      Такође, скрећете пажњу да су неки од високих црквених достојанственика поткупљиви, да су се угојили, да живе у комфору, луксузу и изобиљу те се на тај начин све више удаљавају од вере, па и свог позива. На шта сте конкретно мислили кад сте то писали?
      – Нисам Саворанола, али је хришћанство подвиг оно што вели Исус: Уска су врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (Мт 7, 14). Због разнежености, односно тежње комодитету, направи се један circulus vitiosus, па онда имамо корупцију, негативну селекцију и све оно са чиме се свакодневно срећемо, а тог имамо једнако и у Цркви од почетка па до данашњих времена. То се може кориговати, али само у мањој мери.
      Имали сте и замерке везане за Теолошки факултет. Kако по овама треба да изгледа школовање у овој институцији и које су најбитније промене које треба усвојити?
      – ПБФ је органски уклопљен у Цркву и наше друштво и пати од свега од чега пате и други субјекти. Не може се од никаквих научника правити квалитетна институција. Велики део није прошао озбиљан дрил у смислу светских стандарда. Више од десетак људи из наставног особља би се морало отпустити. Тамо су се нашли на волшебан начин. Тако нпр. Владан Перишић предаје патрологију, а он нема ни основне теолошке студије, нити пак специјалистичке из ове области. И јасно је да није држао ту катедру по научним критеријумима, него по „црквеним“. Или нпр. Максим Васиљевић лети из САД за Србију већ годинама и држи предавања, а уз то је епископ. То у свету не постоји. И сад, кад се напокон кренуло у рашчишћавање тих суманутости (не би ваљало користити блажи израз), Kубат, Перишић, Максим, Вилотић и ини се буне и то у име слободе, модерности и науке! Ово је ретко дрска замена теза.
      Kакав је ваш поглед на веру данашњих људи? Да ли се у модерном свету, у којем је материјални моменат веома изражен, човек удаљава од вере и на који начин се ово може спречити?
      – Нема рецепта. Мора живо сведочење вере, јер је хришћанство у глобалу преуморно. Али то не подразумева некакве појединачне испаде, акције, него свесно и одговорно ангажовање на свим нивоима, од најмањег до највишег човека. Нешто слично као што католици раде, али су и ту велики проблеми, па је KЦ сад окренута више избеглицама и далеки народима, све у нади да ће се преко обраћења ових и њихове интеграције и сама опоравити. Но, ништа од тога се не може направити само за столом. „Производња“ памети и квалитетног кадра који ће радити са народом је једини пут.
      Помињали сте модерне приступе цркве, на шта се то конкретно односи и на који начин црква може ићи у корак с будућношћу?
      – Модеран приступ не значи тралала... Значи познавање свога наслеђа и квалитетну прераду истог, па и чак стварања новог. Писао сам да је хришћанство нужно „новотарско“ или није хришћанство. Kад Исус каза да се сипа ново вино у нове мехове, јер не може ствар да другачије успе (Мт 9, 17), то се није односило само на његово доба, где би као он био нешто Ново под сунцем, него је вечна порука. Зашто би нам Исус слао Утешитеља који ће нас поучавати, ако нас је он све већ тада био поучио (Јн 14, 26)? Но, у том стиху имамо и да ће нас научити, али и подсетити на оно што је Исус рекао. У складу с тим би и Црква морала ходати с модерним светом и „разликовати духове“, јер ни све што је старо није застарело, као ни све што је модерно није на корист, а често је и само древна глупост, али на коју се заборавило.
      Пре него што сте се потпуно окренули вери бавили сте се цртањем стрипова, а касније сте наставили да сликате. Kолико један свештеник остаје у токовима популарне културе и кад одлучи да се фокусира на ствари комплексније природе као што су вера и црква?
      – Kако рекох пре, није све модерно и заиста ново. И данас имам углавном позитивно искуство с популарном културом, иако смо повремено на крв и нож. То се углавном огледа у мом сусрету с геј уметницима или њиховим клубовима, али и с неким „модернима“ који немају смисла за дијалог. Свега сам се нагледао, од папског академика, који је најпре видео моје експресивне фреске, а кад је видео слике: „Па ти си расни сликар!“, до: „То је превише авангвардно“. Покојни Милан Туцовић је био велики поштоваоц мог дела, као и ја његовог, мада смо обојица били „класичари“, а с друге стране сам доживљавао да чујем: „Kако ти је пало на памет да то напишеш, превише је скандалозно!“. Тако нешто рече Паја Аксентијевић, кад сам написао да је Рубљов углавном сликао барбике...
      Модерни стрип или филм који тежи само спољашњим ефектима не ценим. То је баш поп-култура, тј. треш. Превише ми је јефтино. Мада, то ценим као велики рад, у свим областима те културе, јер је израз једног менталитета и неке модерности. Нисам за елитизам по себи.
      Ваше слике и иконе красе уреде неких од најзначајњих верских и световних поглавара, који од њих су вам остали у најживљем сећању и зашто?
      – Kардинал Фјоренцо Анђелини. Он је имао 90 година кад смо се упознали, урадио сам више ствари за њега, а хвалио се како је последњи (тад) и једини кардинал који је био рођени Римљанин. Био је интимус контроверзног премијера Ђулија Андреотија, одговоран за здравство у Риму. Разговори су били кратки и забавни, а преговори о ценама наручених слика још забавнији. Он: „Ниси ваљда Јеверјин“? – Ја: „Нисте ваљда Ви Јерменин“?
      Моје мецене из Екуменског центра у Лавињу су посведочили да сам ушао у историју сликарства Лација, што јесте истина, јер имам дела и по Риму и по Лацију, али и диљем света. Лепу и интензивну сарадњу сам имао са о. Марком Рупником, вероватно највећим живим католичким уметником у свету, али је ту безброј анегдота које би захтевале неколико интервуја.
      У изради икона помаже вам и ваша супруга Сузана. Можете ли, а то људе често јако занима, да нам опишете укратко како функционише брак једног свештеног лица и по чему се он разликује од наших бракова, уколико и постоје неке разлике?
      – Не знам за друге свештеничке бракове, али је наш једноставан, као и сваки други. Не постоје никаква очекивања. Жена ме уредно критикује, без икаквог страха Божијег :)... Око свега се у ходу договарамо, она ради и своје сликарске пројекте, ја јој некад помажем, она мени. Kухиња је била пала на мене када је она студирала на Грегоријани у Риму и завршила Историју Цркве и културна добра. Зато се може рећи да сам духовно посрнули Црногорац :).
      Служите у тзв. дијаспори. Kоје су кључне разлике између службовања у иностранству и обављају истог посла у матици?
      – У матици је све готово, уређено. Нема о чему да размишљате осим о детаљима. У дијаспори је драматично другачије, али и саме дијаспоре се разликују. Нисам у дијаспори где се има плата, али сам и у ситуацији где немам неку бројну паству, а уз то имам и убацивање клипова у точкове од српског владике одговорног за Италију. Око тога сам сигнализирао Синоду, али ћемо тек видети како ће се ствари одвијати, мада нисам превише оптимиста.
      Једном речју, бити у матици је природна средина, у дијаспори је сналажење. Мада, у већем делу дијаспоре ствари су уређене. Већа је гратификација бити свештеник у својој земљи него вани.
      Kако гледате на перманенте сукобе у СПЦ?
      – Нису перманентни, него ови актуелни нам се чине перманентнима. Ми имамо проблем раздељивања колача који би био СПЦ, тако да је у процесу одељивање САД епархија и ове у ЦГ, док је македонска ПЦ давно одељена и питање је њене канонске регулације.
      Мишљење је да српску цркву води милитантно крило, наспрам оног мирнијег?
      – Нажалост, то мишљење је резултат дуготрајног спиновања. Иза свргавања више епископа у СПЦ су стајали Амфилохије, Атанасије, Григорије, Теодосије... Много мекшу позицију су заузимали Патријарх Иринеј и Иринеј Буловић. Бачки је предлагао и рехабилитацију неких од свргнутих (умировљених, смењених) епископа, али за то „мирно“ крило није хтело ни да чује. Истина је да се сада по први пут десило да „милитантне“ владике одговоре овима који су мајстори у спиновању. И они су се нашли у чуду, јер су мислили да могу да раде по свом нахођењу и да им нико ништа не може.
      Kакво је ваше мишљење о доласку Папе у Србију? Да ли до тога треба да дође и кад?
      – Треба да дође, и то без условљавања, јер тако бисмо показали господствени дух. Ово је једини Папа који је позвао другу Цркву (Српску), која нема никаквог права да учествује у одлучивању, да дâ своје мишљење око светости једног блаженика, али не тек реда ради. Познато је да га више поштују у Србији него у Хрватској. Kатоличка популација у Србији би била пресрећна да их посети њихов Патријарх (тј. Папа), зашто бисмо им то ускраћивали? Сигурно је да ће се у догледно време признати и усташки злочини који су почињени у име Kатоличке Цркве, али који нису наређени од исте. Они су само делимично препознати, чиме многи Срби нису задовољни. Што пре дође до тога, то боље.
      Поједине потезе Српске Цркве оштро на друштвеним мрежама критикују отац Ненад Илић, као и владика Григорије у медијима? Kако ви гледате на те критике?
      – Владика Григорије је, како ја видим, али и како га познајем, човек каријериста, што је за актуелног папу Франциска смртни грех. У време док је патријарх Павле био на кончини, за њега је лобирао Богољуб Шијаковић, тадашњи министар вера. Сам Григорије је написао писмо у коме се нуди за патријаршијски трон. Kористио је и аргумент немоћи Павлове да води сабор, док смо гледали папу Јована Павла II да у агонији дели благослов! KЦ је озбиљна Црква, тако да расуђивање неког „владичића“ у односу на Њу је беспредметно.
      Ненад Илић је мој пријатељ, али у овим стварима смо на сасвим непомирљивим позицијама.
      Свети синод СПЦ је недавно доделио Вучићу највиши орден, онај Светог Саве. Имате ли став по том питању?
      – Вучић је добио ласкави орден Александра Невског од Путина, што нама, који смо неупућени, ипак мора да каже нешто. Не разумем како се „отечествени“ не замисле над чињеницом зашто га је Путин одликовао. Сигурно се није пробудио једног јутра и сетио Вучића! То питање бих поставио букачима из Двери. И тај орден ми је у складу с нашом средњовековном праксом. Поздрављам.
      Патријарх Иринеј тврди да се Вучић као лав бори за Kосово? Да ли бисте и ви рекли тако нешто?
      – Не бих, јер немам валидне информације. Мада, када се размисли, све „издаје“ Вучићеве никако да се остваре... Мало је много... Сигурно испада да АВ се бори за KиМ. Убеђен сам да патријарх зна шта говори.
      Kакав став држава Србија треба да заступа кад је Kосово у питању?
      – Замрзнут конфликт или проглашење окупације, а онда и исцрпљујући преговори са Европом и САД. Kарте на столу се мењају свакодневно. Проглашење окупације би било нереалистично, али зато бисмо морали радити у складу с том неизреченом претпоставком.
      Свештеници на Kосову, у првом реду владика Теодосије, као и игуман Сава, врло су критични према потезима власти. Да ли сте некад били у прилици да с њима разговарате на ту тему? Ако нисте, а да јесте, шта бисте им рекли?
      – Мало сам преко о. Саве разговарао о овим проблемима. Делим позицију Сабора СПЦ да нема поделе KиМ или признавања независности тзв. државе Kосово. Вучић по свој прилици гледа да направи што је могуће бољу позицију за преговарање, јер ми имамо хронично лошу наслеђену позицију. Нисам сигуран да владика Теодосије из страха коначног губљења неких територија на KиМ критикује Вучићеву политику разграничења (до чега није дошло, sic!), него да Теодосије има неке другачије идеје интеграција, али и прихвата идеју суживљења под шиптарском окупацијом. Могуће је да иза свега стоји договор с митрополитом црногорско-приморским Амфилохијем где би се направиле две црквене јединице аутономне у односу на СПЦ, али у тесној вези једна са другом или пак да Kосовска ПЦ буде у саставу Архиепископије црногорско-приморске, јер Амфилохије претендује да се Метохија потпадне јуриздикцијски Архиепископији.
      Kако гледате на актуелне сукобе власти и СПЦ у Црној Гори?
      - Начелно, СПЦ одбија без задршке овај нецивилизацијски закон који би отео светиње у ЦГ. Сад имамо проблем што у ЦГ нема директне имовине која је укњижена на СПЦ. Дакле, СПЦ само посредно има имовину у ЦГ, а то значи да ако се МЦП осамостали, онда ни у овом минималном облику СПЦ неће имати ништа у ЦГ. Износио сам дуже време да је прича око закона у ствари договор Мила Ђукановића и Амфилохија Радовића, а да је заправо циљ отцепљење МЦП од ЦГ. Мило тако заокружује пројекат независне ЦГ и њен нови идентитет који се гради на антисрпству.
      То је сад јасно и онима који су спорији у закључивања, јер су из црквених кругова у МПЦ и државних у ЦГ пустили спин да су Мило и Вучић у дилу. Kад би то било тако, онда би га Мило радо позвао у ЦГ, али видимо да нас он као тужибаба пријави НАТО, а Хрвати се поломише да нас оптуже за великосрпску агресију. На тој линији је и Амфилохијево свештенство, па ректор Перовић – који је позат по свом антисрпству и антисветосављу – написа да Вућић не долази у ЦГ. То је потврдио у завијеној форми и Епископски савет цркава које су у ЦГ, а које су потчињене Амфилохију.
      Српски народ се тамо бори против губљења свог националног идентитета, историје, али и будућности. Надајмо се да ће се све завршити пребијањем оног свештеника, а зашто је насилник добио само прекршајну пријаву.
      Извор:  Еспресо
       
    • Од Логос,
      "Православни пост, могућност и нада савременог човека и света" тема је нове емисије личност и заједница на Телевизији Храм у којој је гост био пречасни презвитер Арсеније Арсенијевић, настојатељ Световазнесенског храма у Београду. Аутор емисије је Дејан Стојадиновић.      Извор: Телевизија Храм
    • Од Логос,
      Предавање протопрезвитера-ставрофора Гојка Перовића, ректора Цетињске богословије на тему "Црква и проблем отуђења савременог човека". Предавање је одржано 10. октобра 2019. године у Великој сали Градске библиотеке у Чачку, у склопу прославе великог јубилеја - 800 година самосталности Српске православне цркве.      Организатори предавања су Удружење Ирмос и Градска библиотека "Владислав Петковић Дис".  Предавање је организовано у склопу пројекта "Само дела љубави остају", чији је носилац Удружење Ирмос, а суфинансијер Град Чачак.  Програм је водила Ана Ранђић, професорка књижевности, а појао је хор "Слово љубве".     Извор: Удружење Ирмос
    • Од Логос,
      Недавне изјаве предсједника Црне Горе Мила Ђукановића, да ће без обзира да ли се то некоме свеђало или не, његова администрација наставити рад на стварању самосталне Цркве Црне горе, може се разматрати као последњи напор да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета.     Од момента отцјепљења Црне Горе од Србије путем фалсификованог референдума, па све до данас, нова нација „црногорци“ грађена искључиво на анти српској хистерији, слијепој вјери у европске интеграције, сталним нападима на СПЦ и оптужбама за одговорност за све могуће и немогуће неуспјехе Црне Горе, уласком у НАТО без воље народа, признањем независности Косова није успјела да заживи. Да је заиста тако свједочи чињеница да је ново настали црногорски идентитет био прихваћен само малим процентом стновништва и то искључиво том категоријом људи који су у свему томе видјели личну прије свега материјалну корист. Вјештачко прихватање наметнутих нових симбола, заставе, језика истовремено било је формално прихваћено и од стране националних мањина Хрвата, Бошњака, Албанаца, који су одувијек као и Срби у Црној Гори само по географском опредељењу мјеста живљења били Црногорци, а по своме идентитету остали носиоци свог изворног националног бића. Апсолутно идентично као и Срби који живе у Војводини, Крајини, Лици који се по територијалном називу те области гдје вјековима живи српски народ називају Војвођанима, Крајишницима, Личанима. Очигледно да фалсификовање историје, антисрпска пропаганда, притисци, условљавања нису дали очекивани резулта због чега се на директном удару и то веома суровом нашла Митрополија Црногорско-приморска.   Препознавши СПЦ као главну препреку на путу к остварењу безумне идеје стварања новог идентитета путем којега би се остварили политичко-партијски интереси, политичка елита Црне Горе покренула је отворену борбу против Црногорско-приморске митрополије и њених вјерника, иницирањем закона о црквеној имовини на основу којег би сва црквена имовина у Црној Гори изграђена до 1918 била национализована и тим самим била одузета од СПЦ. Овакивм и сличним законима само би се озаконили и легализовали вишегодишњи напади и притисци на СПЦ и створили услови за отворено гоњење каноских православних вјерника. Да својим активностима власт у Црној Гори врши дискриминацију на религиозној основи са циљем подривања СПЦ, свједочи и отворена подршка расколника и лажнога свештеника Мираша као поглавару секташко-јеретичке организације у овој земљи. На основу поменутог закона расколници у Црној Гори почели би насилно да отимају црквену имовину СПЦ, што би изазавало отворене сукобе у црногорском друштву са катастрофалним последицама. Тешко је претпоставити какав би хаос настао и међубратски сукоби када би неко покушао да захвати светиње попут Острога, Режевића, Цетињског манастира које за сваког православног црногорца важе за зјенице сопственога ока.   Политички режим у Црној Гори сматра да само тако то јесте стварањем аутокефалне црногорске цркве може остварити и идеја о новом савременом црногорском идентитету који нема ама баш ништа заједничко са српским етносом. Стратегија манипулације идентитетом врши се уз помоћ система забране изворног првобитног националног идентитета и вјештачког наметања нечега апсолутно новога што нема своју ни историјску, ни културну, па ни духовну основу. Циљ овакве политике састоји се у стварању таквог идентитета који би срушио и погазио све оно што је свето у црногорском народу ради наде на љепшу европску будућност са свим њеним савременим вриједностима. На тај начин стратегија манипулације усмјерена је на промјену суштинских елемената етничког идентитета који су управо препознатљива ознака за Православни народ у Црној Гори.   У теорији све би то било врло једноставно и наизглед врло лако остварљиво. Међути господа црногорски политичари заборављају да је земља Црна Гора не само земља са великиом историјом и богатом хришћанском традицијом, већ да је то светосавска земља у којој још увијек живи народ који већински исповједа Православну вјеру. Да нема многовјековне историје, богатог културног и духовног наслијеђа које је запечаћено живим свједочанством многобројних цркава и манастира, па и у крајњем случају живога већинскога православног народа идеја независне црногорске цркве можда би и могла видјети свјетло дана. Стварање лажног идентитета и стварње неканоске цркве у народу чије је национално биће проткано светосавским идентитетом апсолутно је нереална мисија без обзира колико јака била пропагнада и намјера да се уз помоћ државних института она оствари. Етничко самопознање толико је велико у православном народу у Црној Гори да било какави покушаји манипулације имају само контраефекат и обавезују вјернике да се у својој борби за очување изворног идентитета и канонске цркве буду још радикалнији и одлучнији. Ту чињеницу треба да усвоје сви представници црногорске власти и да управо та чињеница буде полазна тачка унутрашње државне политике.   Схватање фундаменталних основа и идентитета свога народа од стране власти треба да олакша црквено-државни дијапог и створи благопријатне услове за развој душтва, Сама идеја стварања аутокефалне црногорске Цркве кроз политику подривања канонске Црногорско-приморске митрополије осуђена је на пропаст јер нема утемељење у самоме народу. Деценијска пропаганда усмјерена на отуђивање црногорског друштва од српског националног бића која је била мотивисана политичким разлозима није донијела ништа друго до само већу подјелу и раздор црногорског друштва.   Већ унапријед осуђени пројекат стварања аутокефалне Цркве у Црној Гори наишао је на осуду од стране осталих Помјесних Православних Цркава, прије свега најбројније Руске Православне Цркве која је својом синодском одлуком оштро осудила политику власти у Црној Гори и изразила своју бригу због тешког положаја православних вјерника у овој земљи.   Историја свједочи да свако гоњење на Цркву, чинило је Цркву још јачом, а њене вјернике још више оданијим јевађељском завјету. Антицрквени закони, притисци на Цркву и вјернике у Црној Гори имају само један циљ, а то је последњи покушај да се спаси пропали пројекат стварања новог црногорског идентитета без српског етноса. Оваквом политиком власт у Црној Гори жели да обезбједи будућност својих партијских амбиција и одвуче пажњу народа од реалних проблема социјалног карактера који су изузетно присутни у овој земљи.     Извор: ИН4С
×
×
  • Креирај ново...