Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. MiguelAngel94

    MiguelAngel94

  2. мирођија

    мирођија

  3. Лапис Лазули

    Лапис Лазули

  4. PredragVId

    PredragVId

  5. Аристарх

    Аристарх

  6. JESSY

    JESSY

  7. Гајић

    Гајић

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      Željko Mitrović imao je problem da pronađe lokaciju na kojoj je, kako kaže, Radoš Bajić zamolio sveštenika da osvešta novu seriju "Preživeti Beograd".
       
       On je u video-materijalu, koji je postavio na svoj Instagram naveo da je zamolio popa da osvešta i rejtinge!
      Dodao je, šaljivo: "Neću da čujem zlurade jezike koji kažu 'Radošu ni pop neće pomoći'".
       
    • Од Милан Ракић,
      "KAD NEMAŠ NIKAKAV DRUGI NACIONALNI IDENTITET, KADA NISI UTEMELJEN NI U JEDNOM OBLIKU KULTURE, KADA JOŠ NEMAŠ SVOJE JA A VEĆ IMAŠ DRŽAVU I ZASTAVU, LOGIČNO JE DA TAJ NEDOSTATAK POKUŠAVAŠ DA KOMPENZIRAŠ PROMJENOM ISTORIJE. ČAK I PRISVAJAŠ TUĐI JEZIK I NAZIVAŠ GA SVOJIM IMENOM"
      Nele Karajlić je već decenijama prisutan u eks-YU javnosti: prvobitno je, u sarajevskom periodu, osamdesetih i devedesetih sa svojim saradnicima na projektima "Top lista nadrealista" i "Zabranjeno pušenje" sa mnogo humora, spontanosti ali i umetničke težine odražavao duh burnog i komplikovanog vremena, nastavio je u Beogradu sa albumom Ja nisam odavle i serijom Složna braća, a potom se otisnuo na svetsku turneju sa grupom "Emir Kusturica & No Smoking Orchestra". Sa scene se povukao zbog zdravstvenih razloga, ali je u prethodnih petnaestak godina snimio još jednu televizijsku emisiju satiričnog karaktera Nadrealna televizija i objavio knjige Fajront u Sarajevu i, prošle godine, Solunska 28 (nagrada "Momo Kapor"), obe u izdanju "Lagune".
      Ovog petka, na beogradskom Tašmajdanu, Nele Karajlić koji je oduvek bio timski igrač, održaće prvi solistički koncert. Biće to prilika da predstavi dve nove pesme – Nedelja kad se vratio Hase 2 i Ja to ne razumem. Komičar, rokenrol zvezda, pisac, scenarista i ko zna šta još, Nele Karajlić i dalje drži pažnju javnosti i odupire se godinama, kategorizaciji, ali i življenju na staroj slavi i poručuje da i te kako ima šta da kaže publici dvadeset prvog veka.
      "VREME": Otkud povratak na scenu? Da li je kreativni impuls jači od impulsa za preživljavanje? NELE KARAJLIĆ: Kreativni impuls je način preživljavanja. Pre koju godinu sam zaista mislio da je sa muzičkom karijerom gotovo. Dao sam muzici i previše za ono odakle dolazim. Bilo je i prirodno da se Nele muzičar skloni sa scene i da svoje mjesto prepusti Neletu piscu. Ali, avaj, đavo ne da mira! Osjetio sam neku vrstu odgovornosti prema svima onima koji mi prilaze na ulici, pijaci, kafiću i kažu da su odrasli uz moju muziku. Ja se zamislim i shvatim da niko od njih, mlađih, mene nikada nije vidio uživo! Sve te pjesme oni znaju samo preko jutjuba i kaver bendova. To me je natjeralo da ponovo skočim na scenu.
      Na šta mislite kad kažete "dao sam muzici i previše za ono odakle dolazim"? Roditi se u Sarajevu, u nekoj tamo zemlji koje odavno nema, a svirati na svim kontinentima svoju muziku u preko 40 zemalja svijeta, podvig je ravan slijepcu koji sam, i bez štapa, prođe od Autokomande do Terazija i nazad.
      Da li je ovo novi početak ili zaokruživanje karijere? Kod mene nema gledanja unazad. Imam retrovizore, ali ih rijetko upotrebljavam. Svaki put kad uđem u neku novu avanturu, na nju gledam kao na nešto najvažnije što sam u životu radio. Tako je bilo i sa Nadrealistima, i sa Pušenjem, i sa Složnom braćom... Tako gledam i na nove projekte koji stoje ispred mene. Prije svega, nastavak Solunske 28, koji će biti umnogome drugačiji od prvog dijela, a zatim i na serijal pjesama koji bi trebalo da se sukcesivno pojavljuje na mojoj jutjub stranici od danas pa do Nove godine. Gladan sam izazova... Zašto? Ne znam. Vjerovatno zbog toga što sam se predugo odmarao.
      Kako je bilo osamdesetih na početku karijere, a kako je danas? Šta posle pankmladosti? Osamdesetih nas je nosio neki poseban zanos kojeg danas nema. To je osnovna razlika između ta dva vremena. Samo zbog tog zanosa mi se osamdesetih sjećamo sa nostalgijom. Inače, to nisu bile nimalo lijepe godine. Slutile su na raspad, katastrofu. Na njihovom početku umro je drug Tito, pa se ušlo u ekonomsku krizu, pa političku, pa društvenu, da bi na kraju sve to kulminiralo strašnim ratom. Ali, zahvaljujući tom zanosu, ideji da se sa gitarom u ruci može napraviti neki bolji i pravedniji svijet, te godine ostaće zlatom upisane u istoriju naše popularne kulture. Danas tog zanosa nema. A kada nema zanosa, onda nema ni umjetnosti. Kada zanos postoji, kao nagrada dolaze Bitlsi, kada ga nema, dobijate Rijanu!
      Da li to znači da ono što stvarate vi ili drugi muzičari danas ne može da bude veliko jer nema tog zanosa? Zanos nije samo u autorima, već i u publici. Ona je taj koja bi trebalo da inspiriše, da od umjetnika traži djelo. U suprotnom, čak i ako napraviš veliko djelo, a publika to od tebe ne traži, ono će ostati skrajnuto.
      Kome se obraćate danas? Ako je odgovor u naslovu nove pesme Ti to ne razumeš – zašto i dalje stvarate? Ja nisam od onih koji, kad pišu pjesme, imaju svoju ciljnu grupu. Ja se uvijek obraćam sebi i svome ukusu. Pokušavam da radim nešto što će me radovati. Obožavam eksperimente. Cjela naša svjetska avantura sa "No smoking orchestrom" bila je rezultat jednog eksperimenta. Kako da sklopimo pank muziku sa srpskim kolom. I uspjeli smo! Danas pola planete svira nešto slično! I pjesma Ti to ne razumeš je jedan od tih mojih eksperimenata. Uživao sam dok sam radio sa Palkom i Burazom. Bez obzira koliko sam ja udaljen od te muzike, bilo mi je interesantno da proniknem u njene zakonitosti. Ali, na kraju, kada smo sve završili, ja mogu samo da potvrdim naslov te pjesme. Ja to ne razumijem.
      Za moju generaciju koja je rođena devedesetih serija Složna braća bila je jedna od prvih koje smo gledali, znali smo napamet sve replike. Da li se nekad plašite da sve što ste nekad stvarali jednog dana ljudi neće razumeti? Ne, ne plašim se. I Nadrealisti, ali i Složna braća govorili su o nekim svevremenskim stvarima koje, kako vidite, još uvijek funkcionišu. Opasno je, kada pravite političku satiru, da se upletete u dnevno političke teme. Tada vas već nakon pola godine niko neće moći da razume. Zamislite samo neke šale na Titov račun iz osamdesetih! Vama to ništa ne bi bilo jasno. Ja sam uvijek radio na drugome nivou. Mene je interesovao mentalitet, sociopsihološka struktura, i na svakog od svojih junaka gledao sam sa simpatijama. To je bila tajna Nadrealista i Složne braće. Koliko god da su negativni, oni nose šarm kome ne možete da odolite.
      Takođe, veliki deo opusa "Zabranjenog pušenja" slušali smo na žurkama kao ex-YU rok koji je alternativa dominantnoj folk kulturi, ali pre svega pripada popularnoj muzici. Šta se dešava sa garage rock bendom kad uđe u mejnstrim? "Zabranjeno pušenje", izašavši iz garaže u velike sale, trebalo je da se odmah raspadne. Taj bend je zamišljen kao neka teška socijalna alternativa, ali su dvije stvari okrenule istoriju u drugom smjeru. Prva je bila serija Top lista nadrealista koja se pojavila u isto vrijeme kao i prvi album, a u kojoj sam ja imao vodeću ulogu, a druga je bila pjesma Zenica bluz. Kao rezultat nesklada između tematika naših pjesama i velikih prostora u kojima smo nastupali, iskrsla je afera "crko maršal" . Tad počinju moji kompromisi koji ni danas ne staju. Viktor Igo je rekao da je sam život kompromis. Bog ti ga pokaže, da ti uslove, a ti pristaneš. Izlazak iz garaže na velike scene podrazumijeva drugačiji pogled na svijet koji te okružuje. Ne moraš da pristaneš, ali se onda baviš nekim drugim poslom na kome ćeš svakako naletiti na situaciju u kojoj ćeš morati da pristaneš na kompromis. Ja sam to rano shvatio i zato mi je lakše da jedem g....
      Šta bi danas bilo sa vašim (anti) junacima Pišonjom i Žugom da su preživeli? Da li bi ih snašla slična sudbina kao junake iz serije Grlom u jagode? Previše su njih dvojica brzo vozili da bi preživili. Njihov život bio je sasvim drugačiji od života junaka iz Karanovićeve serije. Ona je lijepa upravo zbog toga što nam daje do znanja da je pogled u mladost jedino čime se u starosti možemo podičiti.
      Čini mi se da se vraćate socijalnim temama, sudeći po Nedelja kad je otišao Hase 2. Kako je biti umetnik u sistemu koji ima osobine kapitalističkog, a kako je bilo u doba socijalističkog samoupravljanja? Da li je moguće furati ajfon a kritikovati kapitalizam? Da nema Kine, pomislio bih da ste u pravu kada kažete da je ajfon produkt kapitalizma a ne tehnologije. Kina nas, međutim, demantuje i pokazuje da i komunizam konja za trku ima. Umjetnik u socijalističkom samoupravljanju bio je ozbiljan faktor na koga je vlast gledala sa podozrenjem. One koje nisu uspjeli da zauzdaju, morali su da izopšte iz društva. To je i logično jer je komunizam ideja, pa je samim time i neko ko je nosilac neke druge ideje opasan. U kapitalizmu, umjetnik je roba kao i svaka druga. Ima svoju cijenu, stoji u izlogu i nudi se potrošačima.
      U romanu Solunska 28 mnogi vaši junaci su došljaci na koje Beograđani gledaju sa podozrenjem, naročito Hercegovka prema kojoj je pripovedač naročito blagonaklon. Da li je ovde na neki način ispripovedana i vaša lična drama? Ma, ne! Ne mislim da Beograd na došljake gleda sa podozrenjem. Da je tako, ne bi ovako naglo rastao. Kad sam ja prvi put došao u Beograd kod moje tetke na Dunav stanicu, bilo je to krajem šezdesetih. Beograd je tad imao oko pola miliona stanovnika. Danas ima četiri puta više, znači da prima, a ne da odbija. Moj rodni grad ima isti broj stanovnika već skoro pola vijeka. Jedni došli, drugi otišli.
      Rekli ste da će treći roman biti o raspadu Jugoslavije. Na koji način ćete prići temi i da li je to potreba da se sada zaokruži i istorijsko iskustvo i ono što ste proživeli? Treći nastavak Solunske 28 trebalo bi da vremenski bude smješten u osamdesete i devedesete. Još uvijek nemam neku jasnu okosnicu tog romana iako pojedini likovi već žive u mojoj glavi. Ali, htio – ne htio, roman će sigurno biti natopljen mojim gorkim iskustvom. To ne znači da će biti gorak. Naprotiv, ja pokušavam da najbolnije stvari predstavim kroz humor.
      Godinama ste se šegačili na račun nacionalnih identiteta. Od svih svojih vokacija, danas ste najmanje komičar. Da li vam je rat ubio smisao za humor? Nisam siguran da li sam ja ikada imao smisao za humor. U Nadrealistima mnogo su smiješniji bili Đuro, Zena, Minka... Ja sam donosio osnovnu ideju, a oni su je razrađivali na svoj način. Kada vidite koliko su Nadrealisti danas gledani na svim mogućim društvenim mrežama, očigledno je da je to bilo nešto više od humora. Rat je tu činjenicu samo podebljao.
      Kako objašnjavate da danas svaki narod kreira svoju istorijsku istinu i čemu to vodi? Kad nemaš nikakav drugi nacionalni identitet, kada nisi utemeljen ni u jednom obliku kulture, kada još nemaš svoje ja a već imaš državu i zastavu, logično je da taj nedostatak pokušavaš da kompenziraš promjenom istorije. Čak i prisvajaš tuđi jezik i nazivaš ga svojim imenom. Zašto Austrijanci svoj jezik ne zovu austrijskim, već ga zovu njemačkim? Zato što imaju Mocarta! Ko ima Mocarta, drugi identitet mu nije potreban. U prvih sto godina takvog razvoja situacije sigurno da će doći do nesporazuma među balkanskim narodima, jer se među njima oficijelna povijest slaže samo u periodu praistorije, ali kasnije, neminovno je da dođe do otrežnjenja i pokušaja da se identitet traži u onim domenima kulture u kojima će ti narodi biti jaki.
      Kaže se da ste nekim pesmama sa albuma Male priče o velikoj ljubavi predvideli raspad Jugoslavije, ali ja u njemu više vidim potišteno mirenje sa neizbežnim istorijskim procesima. Da li je danas u vremenu koje je relativizovalo sukobe i vrednosti dvadesetog veka moguće pisati pesme sa ovakvom težinom? Naravno da jeste. Nije problem u pjesmama, problem je u sebi naći smisao, odnosno izgraditi i vjerovati u moguću promjenu. Kada ispred sebe imate neku utopiju, tada postajete stvaralac. Kada vjerujete u nemoguće, tada ste čovjek. Bez vjere u utopiju, ma kakve boje ona bila, vi ste samo konzument brojnih proizvoda koje imate da nabavite po izuzetno povoljnim cijenama. Utopijska slika je uslov da djelo bude blagorodno. Danas nema zanosa zato što nas reklame koje gledamo (čitaj kapitalizam) uvjeravaju da smo već u raju. A ako si u raju, nema potrebe da snivaš. "A znamo da života nema bez snova..."
      U tekstu Putevi popularne muzike u 21. veku Dragan Ambrozić piše da je rokenrol nekad bio veliki jer su muzičari bili glasnogovornici generacija, a danas svako može sebe da izrazi na internetu. O čemu vi onda danas pevate? Ove dvije pjesme koje sam već izbacio govore o mojoj poziciji u dvadeset prvom vijeku. U pjesmi Nedelja kad je otišao Hase 2, koja nosi određenu religioznu notu, govorim o onome šta nam se sve izdogađalo u poslednjih pedesetak godina i o potrebi ljudskoga bića da u nešto vjeruje... u povratak Haseta. U ovoj drugoj, Ti to ne razumeš, tema je moje nesnalaženje u novome dobu u kome su i estetski i etički kriteriji potpuno suprotni od onih koje sam ja otkrivao u svojoj kući, u školi, u knjigama koje sam pročitao, filmovima koje sam gledao. Ja sam, u stvari, muzejski eksponat, doduše, eksponat koji još uvijek može da digne sto hiljada ljudi na noge. Ali kad se to sve završi, vraćam se u muzej i zauzimam mjesto ispod kojeg piše: dr Nele, rok star, XX vek.
      Nevena MILOJEVIĆ

       
    • Од Милан Ракић,
      Ispitanici su odgovarali na pitanje ‘Da li biste muslimana prihvatili kao člana svoje porodice?'

      Željezna zavjesa koja je nekad dijelila Evropu možda već dugo vremena nije tu, al je i danas kontinent podijeljen u stavovima prema religiji, manjinama i društvenim pitanjima kao što homoseksualni brakovi i pobačaj.
      Istraživački centar Pew u velikoj je studiji pronašao da bi, u poređenju sa stanovnicima zapadne Evrope, manje stanovnika centralne i istočne Evrope prihvatilo muslimana ili Jevreja u svojoj porodici ili komšiluku, manji broj bi podržao pravo na homoseksualne brakove ili proširilo definiciju nacionalnog identiteta kako bi bili uključeni i ljudi rođeni van njihove države.
      Da li biste muslimana prihvatili kao člana svoje porodice?
      U istraživanju su se posebno istakle razlike u stavovima prema muslimanima. Gotovo u svim istočno i centralnoevropskim državama više od polovice ispitanih ne bi prihvatilo muslimana u svoju porodicu.
      S druge strane, u gotovo svim državama zapadne Evrope, više od polovice ispitanih kaže kako bi učinili isto.
      Najisključiviji su Armenci, gdje je samo sedam posto ispitanih reklo kako bi prihvatilo muslimana u porodici. Iza njih su Česi (12 posto), te Bjelorusi i Litvanci (16 posto).
      Najspremniji prihvatiti muslimana u porodici su ispitanici iz Holandije (88 posto), Norveške (82 posto) i Danske (81 posto).
      Hrvatska, Srbija i BiH su takođe obuhvaćene istraživanjem. U Hrvatskoj je 57 posto ispitanih reklo da bi bilo spremno prihvatiti muslimana kao člana svoje porodice, u Srbiji 43 posto, a u Bosni i Hercegovini 42 posto.
      Stavovi prema Jevrejima
      Slična je podjela prisutna i kod stavova prema Jevrejima iako postoci nisu tako ekstremni. Stanovnici istočne i centralne Evrope u znanto manjoj mjeri su spremni prihvatiti Jevreja kao člana porodice. Najisključiviji su Gruzijici, gdje bi samo 27 posto ispitanih prihvatilo Jevreja kao člana porodice. Armenci su na drugom mjestu (28 posto), zatim Grci (35 posto).
      U Njemačkoj, 69 posto ispitanih je reklo kako bi prihvatilo Jevreja kao člana porodice, u Austriji 65 posto.
      U stavovima prema Jevrejma u zemljama regije ističe se Bosna i Hercegovina, gdje je samo 37 posto ispitanih reklo kako bi prihvatilo Jevreja kao člana svoje porodice. U Srbiji taj postotak je 61 posto, u Hrvatskoj 67 posto.
      Podjela na evropskom kontinentu prisutna je i po pitanju prihvatanja muslimana i Jevreja u svom susjedstvu. Tako na primjer, 83 posto Finaca kaže kako bi bilo spremno prihvatiti muslimane kao komšije, dok je taj postotak u Ukrajini 55 posto. Iako podjela između dvije strane nije izražena kao kod prvog pitanja, veća je vjerovatnoća prihvatanja Jevreja kao komšije kod stanovnika zapadne Evrope, nego onih iz centralne ili istočne Evrope.
      U interaktivnoj mapi istražite detaljnije.

      Izvor: Pew Research Center i agencije
      Edan HENIĆ
    • Од Драгана Милошевић,
      Deset godina Ledena i Rade Životić iz Požarevca pokušavali su da dobiju dete. Kako u tome nisu uspeli, rešili su da usvoje malenog Vukana, koji je tad imao svega 13 meseci. Ali život se poigrao sa njima, pa je nakon devet meseci od usvajanja Ledena ostala trudna. Rodila se Milica, koja ima Daunov sindrom. Ona će sa svojim drugarima danas obeležiti Svetski dan osoba sa Daunovim sindromom, koji se širom sveta obeležava 21. marta.
      PORODICA ŽIVOTIĆ IZ POŽAREVCA: RADE, MILICA, VUKAN I LEDENAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA Kad sam ga prvi put videla, Vukan je imao 13 meseci. U sobu u kojoj smo sedeli unela ga je sestra. Pogledam, a ono krupne crne oči i kosa u loknama. Lep kao lutka i gleda pravo u mene. Sestra mi ga stavlja u krilo. Pogledam ga, a on se okrene i zalepi mi se snažno za grudi. Ja kažem: „Zdravo, sine“ i tu sve počinje – priseća se Ledena Životić prvog susreta sa Vukanom, usvojenim sinom, koji je danas odrastao čovek. Bilo je to u Zvečanskoj, u Centru za zaštitu odojčadi, dece i omladine u Beogradu pre 19 godina.
      Pre toga celu deceniju suprug Rade i ona pokušavali su da dobiju dete. Borili su se, išli kod raznih lekari i svi su govorili isto – da zdravstveni problem nemaju i da je u njihovom slučaju prepreka u glavi. Za sve to vreme Ledena je znala da postoji i drugi način da postanu roditelji, a to je usvajanje. Jednog dana to je izgovorila i naglas pred suprugom.
      – Moj muž je čovek koji u suštini neće da pokvari ništa što će mene da usreći. I sam je jako želeo decu, tako da nismo dugo razmišljali. Odmah smo krenuli u proceduru usvajanja, koja je jako stroga i komplikovana, što je i razumljivo – otkriva nam Ledena dok sedimo u njihovoj kući u Požarevcu.
      Sa 16 godina Vukan je otvorio dosije
      I tako posle skoro godinu otkad su ušli u proceduru usvajanja, želja im se ostvarila. U kući su se najzad čuli dečji smeh i plač, a Ledena je postala majka u 33. godini. Imala je mnogo nepoznanica, nije znala kako Vukan spava, šta voli da jede, čega se plaši. U početku je spavala sa njim u sobi i nije htela da ga ostavi ni na tren.
      – Čekali smo ga tolike godine, a sad kako je došao, to je totalno nebitno – kaže Rade dok u tom trenutku u sobu ulazi Vukan.
      Danas je on vedar, voljen i nasmejan mladić, ima 20 godina, a još kao petogodišnjaku rekli su mu da mu oni nisu biološki roditelji. Tako su im savetovali psiholozi, a kako je postajao stariji, pitanja o njegovom poreklu bila su sve češća i složenija. Rade i Ledena nikad ništa nisu krili od Vukana, a sa 16 godina je tražio da otvori dosije. Tad je saznao za svoje poreklo, mada ga neka pitanja i dalje kopkaju.
      – U našoj porodici svi su ga odmah prihvatili. Nikada ga niko nije gledao drugim očima, a najvažnije je da smo ostali zajedno i podržavali jedni druge u teškim trenucima koji su nas snalazili – ističe ova hrabra i snažna žena velikog srca.
      MILICA I VUKAN SE LEPO SLAŽU I NA TO JE LEDENA NAJVIŠE PONOSNAFOTO: MITAR MITROVIĆ / RAS SRBIJA U porodilištu mi nisu rekli da Mica ima Daunov sindrom
      Vraćamo se opet u Vukanovo detinjstvo. Otkad su ga dobili, Ledena više nije razmišljala o trudnoći, pregledima kod ginekologa, terapiji. Uživala je sa njim, a onda je posle tačno devet meseci od njegovog usvajanja usledio šok. Ostala je trudna i život im je doneo nov izazov. Iako je imala divnu trudnoću bez ikakvih tegoba, tek kad se porodila, saznala je da njena devojčica Milica ima Daunov sindrom.
      – Tačnije, u porodilištu niko mi ništa nije rekao. Na otpusnoj listi videla sam dijagnozu. Znala sam šta to znači jer sam 10 godina pokušavala da ostanem u drugom stanju i čitala sam uglavnom medicinsku literaturu. Ne znam samo da li je to Bog tako namestio, ali tokom trudnoće baš sam dosta tekstova pročitala o Daunovom sindromu – priča u dahu.
      Njihova borba je zapravo tek tad počela. Na svojoj koži osetili su šta znače surovost i odsustvo podrške sistema. Ledena ističe da pojedini lekari polaze od pretpostavke da ćete dete sa Daunovim sindromom odbaciti i smestiti ga u neku ustanovu.
      – Jedna od najtežih situacija za mene desila se kad je Milica imala svega nekoliko meseci. Došli smo u savetovalište za bebe pri Domu zdravlja da primi vakcinu. Doktorka koja je tad radila napravila je haos. Izvrištala se na mene zašto sam dozvolila da se dete rodi iako ništa nije znala o našoj životnoj priči. Samo sam joj rekla da nisam sama sebi vodila trudnoću već njen kolega, koji tokom tih devet meseci ni reč o tome nije pomenuo. Uzela sam Milicu i izašla iz ordinacije – priseća se očiju punih suza.
      Od tog stresa izgubila je mleko. Bio je to period kad je iskreno mislila da će skratiti život i sebi i njoj. Ali ne zato što je nije volela, volela je više nego oči svoje, nego iz straha šta će se desiti. Kako će se ona boriti kroz život sa tim, jer deca i okruženje znaju da budu vrlo okrutni. A onda se setila Vukana. Njemu se zarekla da ga nikad neće ostaviti.
      – I on me je spasao. Sad kad ih pogledam kako se lepo igraju i slažu, znam da sam uradila pravu stvar.
      Nakon te situacije u domu zdravlja promenili su lekara. Doktorka kod koje su otišli rekla im je da je njihova Mica kao i svako drugo dete, samo što će morati malo više da joj se posvete.
      – I danas mi odzvanjaju njene reči u ušima. Rekla nam je: „Idite kući i volite je kao da je najsavršenije biće na svetu.“ I mi to činimo 17 godina – kaže Ledena.
      Njihova Milica završila je osnovnu školu i prvo je dete u Požarevcu koje je iz specijalnog odeljenja išlo na malu maturu sa zdravorazvojnom decom. Ona inkluziju sprovodi na svoj način, osmehom i zagrljajem. To najbolje znaju njeni drugari iz dnevnog boravka za decu i omladinu ometenu u razvoju, u koji sada ide. I to sa radošću, jer je tamo čeka dečko.
      link
           
×
×
  • Create New...