Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

  1. Аристарх

    Аристарх

  2. Вилер Текс

    Вилер Текс

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Његова Светост Патријарх московски и све Русије г. Кирил одликовао је 17. марта 2019. године, у Недељу Православља, у храму Христа Спаситеља у Москви др Славенка Терзића, амбасадора Републике Србије у Руској Федерацији, орденом Преподобног Серафима Саровског (III степена) за допринос у развоју односа Руске и Српске Православне Цркве.

      Свечаности су, поред Његове Светости, присуствовали и председник Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије Митрополит волоколамски г. Иларион, настојатељ Подворја Српске Православне Цркве и викар Патријарха српског Епископ моравички г. Антоније, као и заменик и секретар председника председник Одељења спољних црквених послова Московске Патријаршије протојереј Николај Балашов и протојереј Игор Јакимчук.

      Извор: Српска Православна Црква
    • Од Zoran Đurović,
      Зоран Ђуровић: Како сањамо светост
       
      Палермо је Ави место чуда. Више пута забележих догађаје, а сада бих испричао за о. Андреја и мог кумића Јефрема, кога сам венчао. Јефрем је био чтец при цркви Св. Марка Ефеског у Палерму, али је био и код Руса, па је у овом смутном времену и дефинитивно тамо прешао. Руски парох је био о. Андреј, који је поболео од рака. Знао сам га годинама. Но, кад је оболео, нисам видео у молитви да ће остати овде. Скоро ме позва и Гаетано[1] и замоли да се помолим за њега, али сам се обратио Господу да га у миру пресели.
       

      У Палерму, Андеј први с' десна.
       
      Јефрем објави да се упокојио Андреј. Позовем га, и он ми исприча: Падре, дан пре сам га сањао како смо сви скупљени у цркви, обучени у бело, ту си и ти, падре Еуђенио, сви... Андреј је предводио службу, сви смо били весели. А та црква на стени у мору! Ја се пробудим и зовем да питам за Андреја. Кажу да је добро.
      Следећу ноћ га сањам, он насмејан, каже: Види, Јефреме, спаковао сам кофер, идем па се видимо. Лепо се поздравимо, срећни...  Ујутро ми јавише да је умро.

      Јефрем Андреју: Grazie per tutto caro padre! Riposa sereno nella Pace del Signore! Eterna sia la tua memoria!
       
      Наравоученије или морал: Постоји неко лепо и тајанствено ткање између људи који се воле. И Дух Свети је тај који нас повезује и држи у неком светом простору. Као што оприсутњује Христа на литургији, тако и нас ван ње повезује. Само треба да ослушкујемо...
       
      Рим, 14. март 2019
        [1] Salve padre Zoran ... una preghiera forte per Padre Andrei , che in questi giorni sta poco bene; grazie mille anticipatamente da Silvano!
    • Од Логос,
      Литургија пређеосвећених дарова, или Литургија раније освећених дарова (грч. Λειτουργία των προηγιασμένων), богослужење на коме се не врши чин приношења и освећења Часних дарова, него су Часни дарови (Тело и Крв Христова) освећени на претходној Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог (од Сиропусне до Цветне недеље). О значају ове Свете службе Божије, њеном иторијату и поретку саме службе за наш Радио говорио је свештеник Слободан Лукић парох црмнички.

      Звучни запис разговора
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од александар живаљев,
      Интервју: Ђурица Гордић, свештеник
      Боље су прошли православни Индијанци
      ПОНЕДЕЉАК, 11. МАР 2019,
      ИЗВОР:РТС
      АУТОР:ЗОРАН СТАНОЈЕВИЋ
        О искушењима живота у најлибералнијем граду Америке, о православним верницима из Силицијумске долине, литургијама на енглеском језику и посебностима свештеничког живота у дијаспори причао нам је отац Ђурица Гордић, парох вероватно најзападније парохије СПЦ, оне у Сан Франциску.
      Када уђете у цркву Светог Јована Крститеља у Сан Франциску имате осећај као да сте се вратили кући, због икона и олтара. Малу разлику праве клупе којих у православним храмовима у Србији нема, али су на Западу уобичајене. 
      Your browser does not support the HTML5 video tag.
      У парохији ове цркве која покрива Сан Франциско и околне му градове у истоименом заливу живи нешто више од хиљаду људи српског порекла. Неколико стотина долази у цркву разним поводима, најчешће због недељне литуригије, али и због дружења са сународницима и прилике да причају на српском.
      Црква има и друштвене просторије, украшене српском и америчком заставом, где се организују прославе и даће. Налази се близу центра града у којем се не пешачи много, не толико због великих раздаљина колико због стотина брежуљака на којима град лежи.
      Отац Ђурица Гордић овдашњи је парох већ 12 година и изузетан је домаћин. Уз служење у храму предаје славистику на Беркли универзитету и права је особа за разговор о животу сународника у далекој земљи.
      Присећа се свог опредељења за свештенички позив, средином осамдесетих у СФРЈ, када школа није била одушевљена таквом амбицијом одличног ђака. Можда и због тога је он данас чврст у вери, али веома благ у саветовању оних који му се обрате. 
      Разговор за РТС прихватио је уз благослов свог епископа Максима наглашавајући да има његову велику подршку у свему што ради. И уз нервозу јер, како каже, није вичан обраћању камери, чак и ако је у питању камера мобилног телефона.
       
      Колико се посао свештеника у Сан Франциску разликује од посла свештеника у Ивањици или Сомбору?
      У принципу нема ту неке велике разлике свештеници слуђе потребама својих парохијана. Разлика је у томе што живимо далеко од отаџбине, далеко од градова у којима смо одрасли и то што су у дијаспори парохије бројчано мање него у отаџбини. Тако да ми као свештеници имамо више времена које можемо да посветимо парохијанима и њиховим духовним потребама.
      Какве су то потребе?
      Па као и потребе свих. Живимо у великом граду под великим стресом и свако од нас дође недељом у цркву да се обрати свештенику за духовни савет, да присуствује литургији, да говори својим језиком да се сретне са својим сународницима.
      Америка је земља у којој су људи прилично религиозни. Како то утиче на Ваш посао, да ли овде свештенике поштују више него у другим земљама?
      У сваком случају. Чак и када кроз град шетам у мантији или без ње, људи који знају да сам свештеник увек се лепо јаве. једна доза поштовања постоји код Американаца када виде свештеника да пролази улицом. Наши који живе овде, далеко од Србије, чешће се можда обраћају свештенику и цркви него што би да живе у Србији. Црква је место где могу да се виде са сународницима, али свакако да је на првом месту литургија коју служимо сваке недеље.
      Колико дуго сте у Америци?
      У Америци сам од 1994. године. Студирао сам у Либертвилу у манастиру Светог Саве. После тога сам био у Србији као ђакон годину дана. Онда 1999. долазим са својом породицом у Лос Анђелес где сам био ђакон и секретар Западно-америчке епархије осам година, а од 2007. сам свештеник овде у Сан Франциску.
      Ко су верници који долазе у цркву?
      Верници су углавном Срби и људи српског порекла. Мада има и Бугара и Руса и Грка и осталих православних хришћана који похађају нашу цркву. Тако да су службе овде и на српском и на енглеском језику.
      Какав је профил људи, чиме се баве?
      У последње време углавном су то високо образовани људи који су добро интегрисани у ово друштво, који претежно раде у Силицијумској долини на разним пословима. Међу парохијанима има и оних који се баве разним другим занатским пословима, тако да је шаренолика парохија.
       
      Свештенику се људи обично жале. На шта се жале верници у Сан Франциску?
      Ја не бих рекао да се жале, пре бих рекао да траже савет за неке своје животне проблеме. Било да је промена посла у питању, било да је искушење пред којим се налазе као верници или у својој породици. У сваком случају, пошто нас је овде мањи број, ми смо сви блиски једни другима узимајући у обзир и свештеника и његове парохијане, па се тако и људи свештенику обраћају са различитим питањима за веће животне одлуке које треба да направе.
      Има ли нешто што је специфично зато што је у питању Америка или Сан Франциско?
      Мислим да се то не разликује у дијаспори. Можда се разликује више у дијаспори него у отаџбини. Кажем, пошто нас нема пуно ми смо блиски и трудимо се да једни другима помажемо. Ја као свештеник покушавам њих да повежем између себе. У последње време примећујем у парохији све више младих људи који долазе овде преко разних програма као што је програм Путуј и ради (Work and travel) и који и по истеку програма остају овде. Јер овде по свој прилици налазе бољу егзистенцију бољи начин за напредак у животу него, нажалост, у нашој земљи.
      Јесу ли људи у дијаспори ближи цркви него када су у матици?
      Ја мислим да јесу. Зато што је црква место где се могу окупити и разговарати својим језиком. Мада треба имати у виду да црква овде постоји дуже од 60 година, а да су Срби присутни у овим крајевима Калифорније још од средине 19 века. Тако да у мојој парохији има људи који су друга и трећа генерација рођена у Америци да не говорим само о овима који су као ја дошли овде у неком свом зрелом добу и основали породицу или су са породицом дошли овде.
      Како одржавају језик?
      У млађим генерацијама се језик одржава лакше у поређењу са оним старијима зато што је данас лакше путовање и комуникација са отаџбином него пре сто година. Тако да оне прве генерације емиграната које су се доселиле овде пре сто година су већ у другој генерацији изгубиле језик али су сачувале веру. Кроз чување вере сачували су и свој национални идентитет тако да су они православни Срби, Американци,
      Са њима причате на енглеском?
      Да, то је једини начин како можемо да комуницирамо пошто су они углавном изгубили језик. Али их то не чини мање Србима од нас који говоримо језик.
      Питао сам на шта се жале парохијани. А чему се радују?
      Радују се сусретима. Лепим догађајима. Ја сам као свештеник овде на првом месту да их окуражим, охрабрим у свакодневном животу против свих искушења и проблема са којима се сусрећу а онда да заједно са њима славим и крштења и венчања, али и да будем са њима када неко отпутује на други свет. Тако да је свештеник ту увек за њих.
      Рекли сте да има верника који не знају српски језик. Служите ли некада на енглеском језику?
      Недељне службе овде су пола-пола. Можда су сада мало више на српском него на енглеском. Чак и ови људи који не говоре српски воле да га чују јер их то подсећа на земљу из које су дошли њихови преци.
      Поменули сте искушења. Верујем да је Сан Франциско најлибералнији град у САД. Али се овде вероватно лако заблуди...
      Шта значи либералан? За мене је то прихватање различитости. Овде у овом граду, у миру и слози и добром расположењу живе људи из различитих крајева света који долазе из различитих култура. Сви они живе сложно и лепо и нико никоме ништа не замера. У принципу, за мене је тај либерализам значи прихватити другога онаквим какав јесте.
      Шта Вас, као свештеника, мучи. Питали смо за вернике, али имате ли Ви неку муку овде?
      Свакако. Свако од нас има искушења кроз која пролази. Мени је драго да је на челу наше епархије епископ западноамерички Максим Васиљевић који је увек ту за нас свештенике када имамо проблема и искушења, као што смо ми увек ту за наше парохијане. На њега увек можемо да се ослноимо и он је увек ту да нам буде саветник и духовни вођа и да чује наше проблеме и да нас на прави начин посаветује.
      А проблеми су различите природе. Ја имам породицу и свако ко има породицу жели јој најбоље. Живети у овом свету, далеко од своје најуже породице није лако. Али у сваком случају помажемо једни другима, храбримо се и настављамо да се боримо са свим оним што сусрећемо у овом животу.
       
      По чему је Сан Франциско значајан за људе из Србије?
      Треба имати у виду да се у овм граду налазе мошти једног великог светитеља православне цркве, то је Свети Јован Шангајски или Свети Јован Максимовић и мислим да је за Србе који верују у Бога и следе своју традицију и културу значајно то што је он једно време боравио у Србији, између два рата. Његове мошти се налазе овде у Руској Саборној цркви која није далеко од наше цркве тако да и ми, моји парохијани и ја лично, често одлазимо тамо да се обратимо Светом Јовану за помоћ у тешким тренуцима када имамо искушења.
      Имате ли мошти и у овој цркви?
      Да, у нашем храму имамо мошти Светог Себастијана Дабовића који је први православни свештеник који је рођен у Америци. Он је био велики мисионар, обилазио је наше заједнице у читавој Америци и више пута је ишао и у Русију и пред Други светски рат се упокојио у манастиру Жича где је био и сахрањен. Једно време је мало пао у заборав, али онда, ето, чуда се дешавају, тако да су на иницијативу парохијана у Џексону, наше најстарије српске цркве у Америци, његове мошти пренете, његово тело је пренето и сахрањено у цркви Светог Саве у Џексону. Пре неколико година наш Свети архијерејски сабор је одлучио да га канонизује због свих његових заслуга за Српску православну цркву и православље уопште.
      Ово је најзападнији храм Српске православне цркве. Код вас Божић стиже последњи. Размишљате ли некада о томе?
      Нисам размишљао о томе. Западније су једино Хаваји, тамо постоји мисионарска парохија, али не постоји храм. Може се рећи да је наша црква у Сан Франциску на најзападнијој тачки. Оно што је интересантно је да док људи гледају у исток ми гледамо у запад јер је овде са запада дошло православље, преко Аљаске из Русије. Док сви гледају на исток ка извору православља, овај део Америке је примио православље са запада преко руских мисионара који су са Аљаске дошли на амерички континент. И на неких 70 километара одавде постоји још увек једно мало, није баш руско утврђење, већ пристаниште, Форт Рос, где су Руси вршили робну размену са Индијанцима негде у 19. веку. Постоји капела и руско гробље.
      Многи који последљих година долазе у Америку нису верници или су барем агностици. Зашто и они треба да дођу у цркву, зашто је она и за њих добро место?
      Интересатно питање. Мислим да човек ако верује у Бога и нада се у Бога не може ништа да изгуби. Мислим да много више може да изгуби ако не верује у Бога. Природно је за људе да у тешким тренуцима траже помоћ. Траже помоћ од некога у кога могу да се уздају, а то је управо оно што нам вера нуди, даје одговоре на сва наша питања.
      Позивам све који живе у Сан Франциску и нису били у нашем храму, а гледају ову емисију, да дођу да се упознамо. Наравно, ја никога не могу да присилим да верује у Бога, али ако ништа друго, нека дођу због тога што смо потекли сви из исте земље и што говоримо исти језик и могу да се упознају са сличним људима који живе и раде у овом граду.
      Рекли сте да има Индијанаца који су примили српско православље?
      Не баш српско. Индијанци, ескими, на Аљасци су православље примили од Руса. Њих су руски мисионари Свети Герман Аљаски, Свети Тихон и Свети Инокентије покрстили и они и дан данас постоје и живе. У томе и јесте разлика у православљу са истока и оног са запада, да не кажем католичке цркве, јер тамо где су католици ширили хришћанство данас нема пуно Индијанаца.
           
    • Од Логос,
      У Недељу праштања, дан пред Велики пост, Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије служио је Свету архијерејску литургију у Цетињском манастиру, уз саслужење свештенства и монаштва, и молитвено учешће вјерног народа. Током Свете службе Митрополит Амфилохије је миропомазао новокрштену Митру, кћерку ђакона Александра и ђаконице Тијане Лекић.
      У литургијској бесједи Високопреосвећени је казао да дјела таме човјека приводе и воде у смрт и пролазност, а дјела свјетлости у бесмртност и вјечни живот. Дјела свјетлости су Божија дјела јер је Бог вјечна свјетлост која обасјава сваког човјека који долази у овај свијет:
      „Дијела Божија су она дјела на која је призван човјек, као биће створено по лику и по подобију Божијем призвано на вјечност, непролазност и бесмртност, на општење са вјечном непролазном божанском свјетлошћу. Та свјетлост је она свјетлост која је засијала са лица Христовога и обасјала Свете пророке Божије, посебно пророка Мојсија на Синајској гори, као и претечу Христовога, Светога Јована Крститеља, који је још у утроби матере био просвећен том свјетлошћу. То је она свјетлост која је привукла и прве ученике Христове да буду Његови следбеници.“
      Појаснио је Митрополит да је то она свјетлост која је сишла у виду огњених језика на Свете апостоле – на прву Цркву Божију, свјетлост која их је обасјала и просвијетлила тако да су проговорили различитим језицима и почели да проповедају Бога свјетлости – Христа Бога нашега од Дјеве рођенога и Духа Светога.
      „И тако, од тада па ево до данас, 2000 година сви који се крштавају у име Христово призвани су да се одрекну дјела таме, демонских дијела и да се просвијетле божанским дјелима, дјелима свјетлости.“
      Нагласио је да је и новокрштена мала Митра просвећена том свјетлошћу силом Духа Светога, крштена у име Оца и Сина и Духа Светога, и запечаћена печатом Духа Светога, истог Духа којим су запечаћени Свети апостоли и Црква Божија кроз вјекове.
      Упозорио је да разне идеологије проповиједају дјела таме и безбожништва, дјела мржње, зависти и друга дјела која отуђују човјека од његове природе и од живога и вјечнога Бога – вјечне свјетлости, и нагласио да су хришћани свједоци и носиоци свјетлости просвећења, једине истините и непролазне.
      „Црква Христова је носилац те свјетлости и данас и јуче, и тако ће бити до краја свијета и вијека. То Јеванђеље, та блага вијест о Богу као свјетлости, о човјеку као бићу призваном на просвећење и на вјечну свјетлост, она се данас проповиједа широм свијета. Нема мјеста на земаљском шару гдје се не пјева Богу свјетлости, гдје се не сабирају људи око те свјетлости и не чезну за њом.“
      Он је казао да та свјетлост усавршава човјека, те није случајно да се овај Свети пост за који се припремамо, назива Свијетли пост – пост душом и тијелом, уздржање од свега што нас одваја од живога Бога и примање свега онога што нас са Богом сједињује и што нас приводи Господу.
      Говорећи о посту, владика је казао да је и сам Господ, иако Њему то није било потребно, али ради нас и нашега спасења, постио 40 дана и 40 ноћи, кушан од демонске силе.
      „Црква проповиједа пост као пут за ослобођење од дијела таме и за задобијање дијела свјетлости, нарочито пред велике празнике, Божић, Васкрс, пост пред празнике Пресвете Богородице, и Светих првоврховних апостола. Пост је, дакле, припрема човјека за оне велике догађаје у историји спасења и пут за очишћење од дјела таме, да би човјек могао да се причести дијела божанске истине и љубави, божанскога добра и свјетлости.“
      Посебно је нагласио да нас овај Свети пост, који почиње сјутра, призива на опраштање, да опростимо једни другима, јер ако не опростимо једни другима онда нам ни Бог неће опростити: Опростите једни другима да би Бог вама опростио гријехе!
      „Нека би нам Бог дао те дивне врлине на које нас призива Свети пост, да би и ми могли да будемо дјеца свјетлости и живи свједоци живога Бога и његовог присуства у људској историји, човјечанству. Нека би свјетлост Оца и Сина и Духа Светога обасјала наша срца и све људе који живе у овоме граду, овој земљи, и широм свијета, јер свако људско биће је призвано на ту и такву свјетлост.“
      На крају Свете литургије Митрополит је пожелио свим православни хришћанима срећан и благословен наступајући Васкршњи пост: „Опростите и мени, и Бог да прости свима вама у вијекове вјекова, амин!“

      Извор: Радио Светигора
×
×
  • Create New...