Jump to content
  1. Аристарх

    Аристарх

  2. Вилер Текс

    Вилер Текс

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Да би верник што достојније учествовао у причешћу Телом и Крвљу Господњом неопходна је, наравно, посебна припрема. Апостол Павле (Прва Коринћанима 11, 27 – 32) наглашава последице недостојног приступања Трпези Господњој. Томе дугујемо болести, смрт и друге тешкоће које Бог ставља на људе који се недостојно причешћују. «Јер који недостојно једе и пије, суд себи једе и пије, не разликујући тела Господњега». Он и саветује да онај који намерава да се причести најпре испита себе и потом да приступа: «Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије(…) Јер да смо сами себе испитивали, не бисмо били осуђени». Али у чему се састојало ово «разликовање» и «испитивање»? Апостол нам то не говори. Али је из праксе Цркве онога доба свакако видљиво да је то био један живот у страху Божијем, дубока вера и страхопоштовање према Тајни, мирење и узајамно праштање, и испитивање савести о свему овом. Значи, оно што Црква и данас, у три речи, тражи од онога који приступа, говорећи: «Са страхом Божијим, вером и љубављу приступите». Пост није сматран претпоставком за Свето Причешће. Света Литургија је вршена увече, на заједничким трпезама, «агапама» (=гозбама љубави), пошто би претходно сви учествовали у заједничкоиј трпези. Дакле, понављали су управо дело Господа, који је установио Тајну «по вечери», у Сионској горњици. Касније је Света Литургија из благочешћа одвојена од вечере и бивала је ујутро. Тада је постепено почео да се појављује и обичај уздржавања од сваке хране, од полуноћнице до часа причешћа. Ово је био, и до данас остао, званични и обавезујући пост, припрема за Свето Причешће. То су пост и уздржање које верници држе очекујући Женика душе своје, и који су повезани с молитвом, сабирањем и очишћењем душе и тела. Кад је Света Литургија вршена поподне, као у дане Велике Четрдесетнице (Пређеосвећена), или уочи Божића и Богојављења, и на Велику Суботу, пост је продужаван од поноћи до поподнева, значи до часа Причешћа. Само је ο Великом Четвртку држана најдревнија пракса те су се верници причешћивали поподне, не постећи током целог дана. Овај «евхаристијски пост» налажу многи канони као што су 41. канон Картагинског Сабора („Тако, светиње Жртвеника, нека се не савршавају ни од кога осим од стране људи који су се уздржавали од хране, са изузетком једног дана у години, када се врши Вечера Господња“, (дакле ο Великом Четвртку), 47. канон истога Сабора «(…)а у погледу Светиња (тј. Светих Дарова), да се приносе, као што доликује, од стране оних који су се уздржавали хране»), 29. канон Петошестог Васељенског Сабора и 9. канон Светог Никифора Цариградског. Њега засигурно подразумева и Свети Јован Златоусти говорећи: «Они који намеравају да приступе страшној и Божанској Трпези, и Свештеној Мистагогији, нека то чине са страхом и трепетом, чисте савести, с постом и молитвом» (Беседа на дан Рођења). Древној Цркви је био непознат вишедневни пост, значи сухоједеније а не, наравно, потпуно уздржање од хране, као припрема за Свето Причешће. Најкарактеристичнији доказ за то јесте недељна Литургија. Служење Свете Литургије претпоставља да ће се верници причестити. Мећутим, како би се могли причестити ако би пост пре причешћа био обавезан, будући да је пост суботом, изузев једино Велике Суботе, забрањен строгим забранама од стране свештених канона (66. Св. Апостола, 45. Петошестог)? Исто важи и за Светлу седмицу, будући да 66. канон Петошестог Сабора одређује да се хришћани свакодневно «хране» Светим Тајнама (тј. причешћују), иако свих тих дана имамо «потпуно» разрешење поста. Међутим, будући да Црква сматра пост једним одличним средством за припрему, очишћењу и спремање верника, она због тога верницима који се причешћују у великим размацима препоручује или да Светом Причешћу приступају након устаљених црквених постова (Велиике Четрдесетнице, Светих Апостола, Успенија, Божића), или да пре Светог Причешћа, по могућности, држе пост од три и више или мање дана. Ο овом питању расуђује просветљени духовник (а не човек сам по себи) који ће, познајући дубине срца и услове живота своје духовне деце, одредити, ако то сматра неопходним, и припрему постом, као и његово трајање. У сваком случају, понављамо, пост који пре Светог Причешћа не треба кршити, јесте потпуно уздржавање од хране од полуноћнице, који се, по 9. канону Светог Никифора Цариградског, може прекшити једино у случају смртне опасности („Болеснику, коме прети смрт, треба дати Свето Причешће и после јела“).
      https://www.cudo.rs/проф-др-јован-фундулис-како-бисмо-се-м/
       
    • Guest - . . .-
      Од Guest - . . .-,
      Преузето са сајта Српски културни клуб

      КРАДЉИВАЦ У КРОШЊИ
      Ријечи мога оца биле су толико утицајне да сам их се више бојао него мајкиних батина.
      Тај „чича Крстин“ ауторитет из љубави био је познат и другима. Знали су да је за нас највећа казна ако нас неко „каже таји“. Ипак, тешко је обуздати радозналост дјеце, нарочито када су у друштву вршњака који имају блажу представу о томе шта се може а шта не ваља…
      Идући једном из школе, спазисмо прелијеп призор: поред пута крушка жута, и на њој родило као за причу. Наравно, све што је било ближе земљи, побрано је и омлаћено, али је још пуно зрелих плодова мамило са горњих грана… Власник воћке Славко Миловановић окресао је доње гране како би дјеци отежао крађу…
      Ја сам некако био највиши, а танак и лак, те одмах паде предлог да ме другари подигну да се попнем и наберем крушака…
      Само што сам дохватио неколико мирисних плодова, кад однекуд изби Славко. Дјеца зграбише своје торбе и побјегоше. Остаде главни кривац у крошњи! Шћућурио сам се уз дебло да ме Славко не опази…
      ЧИЈИ СИ ТИ, МАЛИ?
      Узалуд сам се трудио, издале су ме ципеле и ђачка торба испод крушке. Славко обиђе око стабла и, кад ме спази, викну:
      „Силази доље, шта радиш ту!“
      „Не могу“, рекох.
      „Како си се попео?“
      „Други су ме подигли.“
      „Силази, ја ћу ти помоћи…“
      Спусти он мене, и сад очекујем шамар, али се деси нешто горе:
      „Чији си ти?“, упита.
      Лакше би ми било да ме је ударио него што сам морао казати:
      „Крсте Ђокића“.
      „Хоћеш ли да те истучем, или да те кажем Крсти?“
      „Истуци.“
      Није ме истукао, само је продужио даље. Ја се обуо, нисам крушке ни окусио, смучиле ми се. Пошао сам кући, у страху шта ће бити кад ме каже таји…
      ВЛАДИКА СВЕ ПРИЗНАО
      Пролазили су дани, ништа се није десило…
      Прошле су године, и ја завршио школе, постао и владика. Долaзио сам кући сваки пут када бих допутовао из Торонта у Београд, на сједницу Светог архијерејског сабора. Тако се једном задесим у селу у недјељу. Тајо предложи, иако сам из Београда стигао аутомобилом, да идемо пјешке у цркву, два километра.
      Ходајући, наиђосмо на огроман пањ, она крушка посјечена.
      „Знаш, тајо, овдје је била крушка…“
      Тајо ме погледа подозриво и рече:
      „Знам! А што питаш?“
      „Па, ја мом таји морам рећи истину, макар и после толико година…“
      Испричам му причу до детаља. Тајо каза да му Славко никада ништа није рекао…
      „А да је рекао, ала би фасовô!“ – сијевну Тајо очима.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      РАД У ДВИЈЕ СМЈЕНЕ
      Мој дан у Савини изгледао је овако: тачно у шест сати ујутру звоним, па похитам у шталу. Помузем краву, пустим кокоши, нахраним свиње, приставим кафу и спремим доручак. После доручка пођем у град, Херцег-Нови, који је удаљен два километра. Разнесем вишак млијека купцима по солитерима, набавим намирнице неопходне за ручак, и трк назад. Спремим ручак, пуштајући узгред туристе у музеј изнад кухиње, до дванаест сати, када се капија затвара, а ја постављам ручак. После ручка оперем посуђе. Онда сам слободан до четири сата, када служим кафу и сок од дивље поморанџе. Почистим цркву и двориште, ако је штогод нападало или остало иза туриста. У пет сати се поново отвара капија и почиње вечерња. Туристи опет навале, и тако све до седам сати. У седам је вечера. После вечере збринем стоку, затворим кокоши, нахраним свиње, помузем краву, па на спавање.
      Иако сам имао само петнаест година, није ми било тешко да радим. По природи сам марљив, Бог ми дао. Рано сам схватио да човјек мора да ради док је жив, и права је срећа ако је за то способан. Много је лакше кад се послушања прихватају радосно и са вољом, него безвољно. Мени воље никада није недостајало.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      ПОП У ВОЈСЦИ
      Моје духовно узрастање одвијало се у периоду велике нетрпељивости државе према цркви. Била су то тешка времена… У класичној црној униформи, с којом је ишла озбиљност необична за младог човјека, трпио сам омаловажавање и заједљивост. Нарочито после Монашке школе у Острогу, када сам морао отићи да служим „Југословенску народну армију“.
      У Скопље, у касарну „Маршал Тито“, отпутовао сам, још памтим, 28. августа 1969. године. Ту сам провео пуних седамнаест мјесеци.
      Прије рата се та касарна звала „Краљ Петар“, а данас јој је име „Илинден“. Три оклопна батаљона и друге помоћне службе и родови бројали су укупно осам хиљада војника. Стигао је и двадесетогодишњи будући свештеник и донио „опијум за народ“.
      Прије мене у касарну је приспјела моја биографија.
      „Попе“ – тако су ме ословљавали, и одмах ме закитили пушкомитраљезом. („Пушка“ се на македонском каже „пушката“, а ми смо пушкомитраљез звали „пушка-та-та-та“.)
      Било је разних згода и незгода у тој војсци. Тешко сам подносио такозвану „политичку наставу“. На тим часовима се могло чути више глупости и ироније него реалне науке или бар смислених прича. Једна од наставних тема односила се на „штетан утицај религије у друштву“. Предавач, заставник, говорио је са неописивим жаром, као да ту, пред нама, Бога убија!
      Наравно, ако неком нешто није јасно, може да постави питање…
      „НЕШТО“ ЈЕ БОГ
      Јавио сам се и упитао – како то да се баш ништа позитивно не може рећи о религији, кад већи дио човјечанства вјерује у Бога? Уосталом, уколико би се поштовале само основне вјерске норме, не би се двије трећине буџета државе морале давати за наоружање.
      Заставник рече презриво:
      „Ма ко данас још вјерује у Бога!“
      „Многи“, одговорих, „чак многи и од ових овдје војника који вас слушају“.
      „Нека се јаве они који вјерују“, прозва заставник.
      Од сто двадесет војника у чети, само један је подигао руку! То ме је разгњевило.
      „Друже заставниче, већина ових људи су преда мном говорили да вјерују у нешто, а бар половина да вјерују у Бога. Нажалост, због вас су се устрашили и одрекли своје вјере. Нисам сигуран да се, тако превртљиви, сутра не би одрекли и друштвеног уређења и војничке заклетве да ће бранити своју земљу!“
      Ту заставник војсци даде вољно и пожури у команду да реферише „о Поповом испаду“. Војници се разиђоше, а уз мене остаде онај један једини вјерник, из Босанског Шамца.
      За сваки случај, војска ме се клонила, а мени је било мило што исповиједих своју вјеру.
      Првог и другог дана ништа се није десило. Друштво поче да ми се враћа…
      За велики „празник рада“, Први мај, приређена је свечаност. Постројене војне јединице слушале су говоре високих официра, а дијељена су и одликовања и унапређења. Као пушкомитраљесцу, по правилу ми припада чин разводника. Послије оног „испада“? Не вјерујем.
      Али, догоди се нешто сасвим неочекивано. Добих и чин, и награду, као „добар војник“!
      Командант касарне Никола Љубичић, предајући ми три књиге, грмну:
      „Другови старешине и војници, видите ли овога војника?! Волео бих да сте сви као он! Не по опредељењу, јер он је поп, него по карактеру!“
      Од тога трена можда је било војника који не знају ко је њихов капетан, али су сви знали ко је Поп.
      НЕКУЛТУРА АТЕИЗМА
      Сјећам се још једне хришћанске побједе над нехришћанским официром, Трнинићем, командиром мог вода, који је стално Бога псовао. Неколико пута сам га учтиво замолио да то не чини, јер ме вријеђа. Он би оћутао, па касније поновио псовку. Најзад сам се одважио и љутито рекао:
      „Друже старији водниче, псовка је одраз некултуре човјека.“
      „Ти мени да кажеш да сам некултуран?!“, дрекну командир.
      „Јесте!“
      „На рапорт!“
      Прво сам изложен мишљењу командира чете, који није знао шта ће са мном, па ме је прослиједио мајору безбједности. Безбједњак такође није био начисто, те ме посла начелнику касарне. Начелник нас саслуша у ставу мирно и рече:
      „Излазите напоље, у праву је био војник Ђокић!“
      На повратку у јединицу, увријеђени старији водник је спласнуо, предложио да се помиримо и замолио ме да никоме ништа не помињем.
      Касније, ако би се десило да Трнинић опсује, одмах би ми се извинио, не што му се омакла псовка, него што „нисам видо да си ту“.
      СУБВЕРЗИВНА ВАСКРШЊА ЈАЈА
      Изгледа да сам задобио наклоност старијег водника Јове Трнинића… Имао је разумијевања ако бих тражио ванредну дозволу за излазак у град. Десило се то пред Васкрс. Стигао ми је пакет од куће, са васкршњим јајима, па су због тога у команди учинили све да не добијем пакет на вријеме. Обавјештење је приспјело на Велики четвртак, и ја сам на Велики петак, послије наставе, пошао да подигнем пакет. У команду је кренуо и Јово Трнинић, који ми успут рече:
      „Сутра је Васкрс.“
      „Да, прекосутра.“
      „Хоћеш ли ићи у цркву?“, пита ме Трнинић и гледа право у очи.
      Помислих да хоће да ме уходи, а план сам већ био направио…
      „Нећу“, рекох.
      „Зашто?“, упита он, разочаран.
      „Зато што ми нећете дати дозволу. А ако одем без дозволе, следује ми затвор. На мене се пази…“
      „А ако ти ја дам дозволу?“
      „Онда бих радо отишао.“
      Још увијек нисам био сигуран да ли ме куша, или искрено пита, па му нисам рекао да је служба у поноћ.
      „Даћу ти дозволу“, обећа старији водник Јово Трнинић.
      Стигосмо до зграде команде, но неким чудом све је већ било позатварано. Ја не добих пакет, нити је Јово Трнинић могао да направи нове дозволе за излазак из касарне. И, то би добро. Ја се развикао како су ми људска и вјерска права ускраћена, како пакет нисам могао да подигнем, а до понедјељка ће се све у њему покварити…
      БИЈЕГ У ЦРКВУ
      У суботу се договорим са једним војником из мога одјељења да ме пробуди петнаест минута прије поноћи и да не тражи смјену док ја не изађем. Наравно, прорачунао сам да ћу се вратити око четири ујутро. Другог пожарног сам замолио, частићу га, да не буди смјену док се ја не појавим, за случај да закасним.
      Пробуди ме онај војник, ја се опремим, искочим кроз прозор, добро знаном стазом изађем из касарне, па у цркву.
      Код цркве сам ставио капу за појас, дадоше ми икону Васкрсења, и крену литија са пјесмом Воскресеније Твоје, Христе Спасе… Потом започе јутрења и литургија, а ја сам пјевао за пјевницом, понесен, на општу радост народа који бјеше преплавио цркву.
      На крају, добри прота Василије, Рус поријеклом, који је служио у тој цркви Светог Ђорђа, позва ме у олтар и рече:
      „Узми ова јаја…“
      Угурах у џепове неколико комада, али ми прота објасни:
      „Ово је све за тебе.“
      Натрпа ми у војничку блузу четрдесет јаја! Опасан појасом, носио сам их као у некој торби. Стид ме је било онако проћи кроз народ, али је народ баш чекао да ме испрати аплаузом, додајући и понеку пару. Ја сам их, излазећи из цркве, све поздрављао најрадоснијим поздравом:
      „Христос воскресе!“ .
      ВОСКРЕСЕ, А САД МЕ КАЗНИТЕ
      Вратих се у касарну. Војска је још спавала. Частих пожарног и увукох се у постељу. Ујутро, мој најбољи друг и земљак Цвико Крстић, из свег гласа поздрави:
      „Христос воскресе!“
      „Ваистину воскерсе!“, отпоздравих радосно, отворих касетицу и почастих га јајетом.
      Послије су сви редом долазили да ми честитају празник, како је ко знао. Свима сам дијелио јаја. Разбацаше војници љуску по ходнику, а ја се нисам баш трудио да је сакупљам. Празник је.
      Сутрадан сам позван на рапорт.
      „Шта си ти то јуче радио?“
      „Шта сам радио?“
      „Како си дијелио јаја?“
      „Па мени до сада мој пакет са јајима није уручен!“
      Потпоручник Граховац је знао да сам за ту силну љуску од јаја једино ја могао бити крив. Није наваљивао да кажем како, само је упорно питао:
      „А ко је то урадио?“
      „Шта знам, питајте мало и друге, што само мене питате.“
      Војска се касније чудила:
      „Ти, Попе, ниси добио пакет…“
      „Јесам.“
      „А, не, ниси га добио, јер си се бунио. Одакле ти онда фарбана јаја?“
      „Бог ми их је послао.“
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      СРБИ И ЕНГЛЕЗИ
      У тридесет трећој години сам, из Тавне, отишао у Енглеску на усавршавање. Уписао сам се на постдипломске студије. Тада сам први пут у животу искусио шта значи бити странац. Још живо памтим те давне утиске… За двије године сам видио и доживио свашта. Схватио сам да није нимало лако живјети у расијању – макар и са својим народом.
      Поред студија којима сам се у Енглеској посветио, задатак ми је био да опслужујем једну парохију, Светих апостола Петра и Павла, која је обухватала четири града, четири богослужбена мјеста: Дарби, Лестер, Сток он Трент и Донингтон.
      Срби, махом политичка емиграција незадовољна југословенским комунистичким режимом, најгушће су населили индустријски град Лестер. Служио сам у једној огромној цркви која је посвећена, и архијерејским освећењем, Светом Ђорђу. Та црква је готска грађевина из 1823. године. Освећење је обавио и служење започео Епископ Лаврентије.
      Црква се налази у самом центру града, огромна је и прелијепа, а припада јој и простран паркинг, гдје се паркирање, уобичајено, плаћало, што је унеколико доприносило издржавању цркве.
      Занимљиво је како смо ту цркву купили. Ми, Срби, понудили смо Енглезима пет хиљада фунти. Чувши да се црква продаје, а не знајући за нашу понуду, Пољаци су англиканцима понудили дупло више, десет хиљада фунти! Међутим, тадашњи Бискуп Ричард Рат одговорио је Пољацима: „Ми смо цркву продали Србима – по цијени која одговара и њима и нама.“
      И данас сам му због тога захвалан.
      Још ме је нечим гануо Бискуп Ричард. Енглези су пожељели да одслуже посљедњу службу и да се помоле за све оне који су се у тој цркви молили, а ја сам се двоумио да ли да им дозволим да уђу у, сад већ православни, олтар… Моју дилему, иако му је још нисам предочио, ријешио је сам уважени Ричард Рат, рекавши:
      „Ми знамо да постоји један канон по коме жене код вас не улазе у олтар. Ако бисте били љубазни, молили бисмо да нам поставите сто пред иконостасом, гдје бисмо ми служили.“
      Дирнула ме је толика пажња, и нисам му то добро никада заборавио. Нека му то Бог у добро упише.
      Послије продаје цркве, Енглези су се досјетли да им треба крстионица, урађена у камену, рељефна, са поклопцем од дрвета у дуборезу. Послали су захтјев и питали да ли бисмо им то продали. На моје запрепашћење, неки од наших људи су предлагали да им продамо крстионицу по цијени од пет хиљада фунти, колико смо ми платили цијелу цркву! Наравно, поклонио сам Бискупу Ричарду њихову бившу крстионицу, рекавши да ћемо ми лако набавити другу. Међутим, кад је схватио да је и нама потребна, није хтио да је узме на поклон.
      Занимљиво је и то да сам се на тапији о цркви потписао заједно са Краљицом Елизабетом, јер је Краљица формални поглавар Англиканске цркве.
      ФАДЕР БРАЈАН
      У то вријеме имао сам тридесет три године и велику вољу да ширим распон знања, као и круг пријатеља… Госпођа Џенифер Морисон, предавач на курсу језика, својски се трудила да помогне странцима, спајајући их са Енглезима. Мени је предложила да се упознам са свештеником Брајаном Хакнијем, који је службовао у једној малој парохији, са црквицом у граду.
      Фадер Брајан је био диван човјек. Он и његова супруга +Линда добили су троје дјеце: Марка, Остина и Демијана. Но, поред та три лијепо васпитана сина, усвојили су и једну дјевојчицу, Кејти, која је била афричког поријекла – црнкиња.
      Одмах смо се спријатељили, на првом чају код њих (сup of teа). Позвали су ме на вечеру, сљедећег уторка. Послије тога, Фадер Брајан ми је рекао:
      „Remember, every Tuesday, dinner in my house.“ („Упамтите, сваког уторка – вечера код мене.“)
      Било ми је незамисливо да један Енглез позива госта на вечеру сваке недеље.
      Ово угодно дружење ми је и користило. Учио сам енглески језик, играо се са дјецом која су ме искрено вољела, одраслима причао о православној доктрини… Фадер Брајан је чак пустио браду, сагласан да су је и Господ Христос и апостоли носили…
      Благодаран за гостопримство Хакнијевих, предложио сам им да буду моји гости у Србији. Тако смо, у августу мјесецу 1983. године, петнаест дана обилазили манастире Србије, Босне и Црне Горе, а још петнаест дана су моји драги пријатељи провели на Јадранском мору, у манастиру Градишту крај Буљарице.
      Наше искрено пријатељство је, вјерујем, утицало на одлуку Фадера Брајана да, после смрти супруге Линде и после одлуке Англиканске цркве да рукополаже жене за свештенике и владике, пређе у православље. Он се припремио (као катакумен), крстио се, стажирао шест мјесеци, и најзад примио чин ђакона. Сада је некадашњи фадер Брајан – православни свештеник Георгије, у Руској православној цркви у близини Лондона.
      ГРОЖЂЕ СВЕТОГ СИМЕОНА
      И госпођа Џенифер Морисон доживјела је срећу у вези са православљем.
      Имала је четрдесетак година и дуго живјела у браку без дјеце. Једнога дана упитала ме је за могућност да негдје у Југославији усвоји дијете. Упутио сам је на оца Василија Томића, који је тада служио у цркви Светог Марка у Београду.
      Покушавала је она свуда, али с обзиром на њене године, нико јој није хтио дати бебу на усвајање.
      Поменуо сам јој чудесну лозу Светог Симеона, у Хиландару, помоћу које су се многе бездјетне породице усрећиле. Није много томе вјеровала, али ме је замолила да ипак поручим ту лозу.
      Кроз неко вријеме стигао је пакетић са три зрна грожђа и комадићем лозе. Позвао сам професорку Џенифер и дао јој упутство на енглеском. Кад је она то прочитала, заплакала се и рекла да је сувише стара и неће моћи да зачне. Размишљала је, и најзад ме је замолила да пошиљку из Хиландара ипак понесе кући.
      „Наравно, узмите, то је за Вас наручено.“
      Отишла је, и мени би жао њене муке. Готово сам се покајао што сам јој тако нешто предложио. Међутим, после неколико сати зазвони телефон, и зачух „тичеркин“ радосни усклик:
      „It`s а Miracle!“ („То је чудо!“)
      Шта се десило? Када је приспјела кући, ставила је пакетић из Хиландара изнад камина и пошла да се помоли Богу. У том трену стигао је неки човјек из Социјалног центра и рекао јој да може да добије дијете, из Боливије!
      Дакле, на мало другачији начин, Свети Симеон јој је помогао!
      Када сам у Београду изабран за владику, Госпођа Џенифер је дошла у Дарби са мужем и малом Аном-Маријом-Катарином на рукама. Појавила се на том опроштајном банкету, који су ми моји врли парохијани приредили. Најдражи дар ми је био што сам је видио срећну, са дјететом које је добила благословом Светог Симеона.
      КРАЉЕВ ВОЈНИК ТАДИЈА
      У Енглеској сам сусрео неколико веома добрих и занимљивих, незаборавних Срба. Чика-Тадију Радивојевића красила је ширина и племенитост. Био је и духовит, што је одлика великих људи. Његова кућа била ми је први дом у Дарбију.
      Тадија је родом из Сврљига, ратни заробљеник који је остао да живи у Енглеској после рата.
      Код чика-Тадије и тета-Бране провео сам први мјесец, али сам се ту хранио готово све вријеме мога боравка у Енглеској.
      Тадија је био Божији човјек, добродушан, дарежљив, вриједан. Цркву је волио више него своју кућу. Од скромних примања помагао је кога год је стигао. Пазио је и једну самохрану жену, Гркињу Катарину. Свакодневно јој је носио намирнице, а она га ни својом џандрљивом природом није могла наљутити.
      Од чика-Тадије, који је упечатљиво опонашао Чарлија Чаплина, остало је много прича из ратних година. Причао их је у духу Бранислава Нушића.
      „Појуре нас партизани, кукавице једне, а ми – бежи. Њих седам-осам, а нас пуно, и не мо’ш побећи!“
      Једном приликом нам је вјетар оштетио кров на цркви. Спало је неколико лепенки, а осигурање нам понуди хиљаду фунти да се то среди.
      Црква у Дарбију је висока, са окомитим кровом, и било је тешко наћи мајстора који би то поправио. Чика Тадија је био спреман да се упусти у ризичан посао, али нипошто није хтио да прими новац од осигурања. Једва сам га убиједио да прихвати хиљаду фунти и приложи их цркви, ако их већ не жели за себе…
      ЛАЖЉИВИ ТЕЛЕВИЗОР
      Мој добри комшија, који је живио „next door“, врата уз врата са мном, звао се Ђуро Урукало. Далматинац из Полаче, људина, снажан, племенит, био је добар вјерник и добар домаћин. Са својом супругом Миланком и дјецом Момчилом и Десанком често ми је указивао гостопримство.
      Имали су телевизор, а ја сам волио да погледам вијести и понеки добар филм. Ђуро никада није хтио да гледа телевизију, нарочито филмове. Кад сам га питао зашто су му филмови одбојни, објаснио је:
      „Видиш, уби човјека, а ја то да гледам!“
      „Ма то је само глума, тај исти ће глумити и бити жив у другом филму“, увјеравам га ја.
      Он се уозбиљи, па упита:
      „Стварно?“
      Потврдих, а он још мало размисли…
      „И, да ме лажу, а ја да то гледам!? Нећу!“
      Ђуро Урукало био је један од бораца војводе Момчила Ђујића. Никада после рата није отишао у своју родну Далмацију, ни пошто се комунистички режим урушио.
      „Шта бих ја тамо могао да видим? Ништа тамо више није моје. Нема мојих другова, комшија, пријатеља; или су протјерани, или умрли, или побијени. Остајем овдје да будем Србин.“
      УТЈЕШНИ МЛАДОЖЕЊА
      Занимљиво је како су се Ђуро и Миланка Урукало вјенчали. Испричао ми Ђуро.
      Миланка је у Енглеску стигла из Крушевца, педесет и неке године, са намјером да се уда за неког другог. Са њом је допутовала и њена кума Зага…
      Зага се удала за Петра Трифуновића, а Миланкин изабраник се предомислио. Извињавао се, нудио јој шта год жели, али „срце те моје неће“…
      Дјевојку је у оно доба било срамота да се врати кући изиграна…
      Тако, док је она сједила, тужна, са својом кумом, а Ђуро пио за шанком неког паба, спазио ју је и пришао да пита:
      „Би ли се ти, ђевојко, удала за мене?“
      „Ма, за црна Циганина, само да не идем кући на срамоту!“, прихвати Миланка.
      Прекинем Ђурину причу:
      „Не вјерујем да је баш тако било.“
      Миланка потврди:
      „Јесте, оче Георгије, тако је било.“
      Ђуро се није покајао. Миланка је изузетно добра жена и искрена хришћанка. Научио сам је да пјева у цркви, те су ми она и Смиља, кћерка Тадије Радивојевића, биле главни појци, док су Ђуро и Тадија послуживали у олтару и код свијећа.
      Поменућу само још неке добре људе: Илија Грубинић, Стево Трифуновић, Лазо Ћерјанић, Јосип Курајица… Успомена на њих је увијек жива, отпорна на вријеме.
      Јосип Курајица, такође из Далмације, једном је био и мој пророк. Пред Божић се разбоље Јосип, и ја на сам дан Божића, послије службе, одем у болницу да га посјетим. Сви су ми говорили – умријеће…
      Затекнем га доста слабог, али ведра духа. Кад ме спази, живну и рече:
      „Знам ја зашто си ти дошао… Чуо си да ће чика Курајица умријети, па да не буде да га ниси обишао у болници. Но, слушај ме, оче: прије ћеш ти постати владика него што ћу ја умријети!“
      „Дај Боже“, прихватих, „само нек си ти нама жив и здрав, то је најважније“.
      Пророчанство се убрзо обистинило. У мају сам изабран за владику. Чика Јосип се опоравио и појавио на свечаном опроштајном банкету у Лестеру, гдје је раздрагано испричао овај необичан догађај.
      ПРОЗОРЉИВИ ВЛАДИКА ЛОНГИН
      Згода са чика-Јосипом подсјетила ме је на Владику Лонгина и његов дар виђења будућности.
      Владика Лонгин је последње три године свог живота провео у манастиру Тавни, везан за постељу. Умро је 26. августа 1977.
      Још током мојих студија, 1976, дође у Тавну један мој парохијанин, из села Главичице на Дрини, који је живио у престоници Канаде, Отави. Исприча ми како је Владика Сава тамо основао парохију, а немају свештеника. „Ми бисмо омогућили некоме да дође и буде код нас бар двије године. Платићемо му пут и обезбиједити смјештај, визу, курс језика, као и скромну плату“ – изложи земљак примамљив план.
      Пожељех да искористим прилику. Одем код Владике, замолим га за разговор, примакнем се његовој постељи и предочим му ситуацију. Кад сам му најзад затражио благослов за пут у Канаду на бар једну годину, Владика одби: „И ја бих ишао, то је одлично, но, немој ти да идеш. Много сам болестан, умрећу, па ће ти замерити. Рећи ће – оставио је тај Георгије човека на самрти и отишао у свет да се скита! Али, ништа не брини – отићи ћеш ти у Канаду када се не будеш надао.“
      Образложење сам прихватио као очински савјет, са захвалношћу, али последњу реченицу сам пропратио ироничним гестом. Што му треба да тако прича! Могао је једноставно рећи – не можеш да идеш, и тачка.
      Међутим, Владика је осјетио да ме је то погодило, па понови: „Запамти: отићи ћеш ти у Канаду када се не будеш надао!“
      Кроз пет-шест година и ово се пророчанство обистинило. Када сам изабран за владику, знао сам одмах, прије него што су ми саопштили: идем у Канаду.
      НИШКИ ЕНГЛЕСКИ
      Мој први учитељ енглеског језика била је тета Брана Радивојевић. Додуше, ни она сама никада није добро научила тај језик, али је одлично разумијевала филмове и серије, попут „Даласа“… Пратила је помно радњу и жестила се на оне који су варали своје жене или мужеве у тим серијама. Знала је напамет све личности, шта је ко рекао, ко је са ким био, ко кога преварио… Јунаци филмова и серија научили су је енглески, али нису могли да је ослободе нишког акцента…
      Тета Брана је између два филма одлично кувала, а није умјела да кува за троје, колико нас је најчешће било, већ увијек за добру чету гладних војника! Било је немогуће појести све што би тета Брана наспремала. Вишак би касније јела сама, „да си се не баци“. Рада, њена унука, бојала се да ће јој сувишна храна нашкодити и често је подсјећала:
      „Баба, You are no dustbin“ – ниси ти канта за отпатке.
      Тета Брана, Богу хвала, живи своју деведесету годину, са једнако добрим апетитом, који јој никада није нашкодио.
      МИРНО, МАЈОРЕ!
      У Донингтону је живио још један занимљив Србин, мајор Крсмановић.
      Оженио се Енглескињом. Одлично је знао и језик и законе, па је за све тамошње Србе, углавном саборце, одрађивао административне послове.
      Мајор Крсмановић радо је испољавао ауторитет и као да није схватaо да је рат завршен, да није више командант неког батаљона већ, скупа са својим некадашњим војницима, волонтер. Од њега су сви зазирали, а и мени су припоменули да му се ни случајно не замјерим.
      Но, једном приликом, и то на сам дан Васкрса 1982. године, нисам успио да избјегнем окршај са мајором.
      Тек што се бијах вратио са литургије из Лестера, и таман сјео да ручам код чика-Тадије и тета-Бране, зазвони телефон. Домаћин је изговорио неколико ријечи, и прекиде се веза.
      „Мајор Крсмановић“, рече чика Тадија.
      „Сигурно је честитао празник“, претпоставим ја.
      „Не, већ хоће да му се јавите, тачно у два сата.“
      Преостало је петнаест минута. Избјегавао сам да увећавам телефонски рачун Радивојевића и да показујем гњев на лицу, па одох до говорнице. Позвах мајора, и поздравих га како доликује:
      „Христос воскресе!“ .
      Одговорио је млако и одмах прешао на ствар:
      „Сутра да венчаш…“
      Српкиња се удаје за Украјинца…
      „Празник је“, рекох, „и то не бива до сљедеће недјеље… Па нису ни диспензацију тражили, нису били на предбрачном испиту. Он је био ожењен, нисам сигуран да ли је црквено био вјенчан…“
      Мајор поново употреби свој омиљени заповједни начин:
      „Да их венчаш, нема полемике!“
      Е, то ме је наљутило. Дрекнух у слушалицу:
      „Мирррно! Нисам ја Ваш војник, већ сте Ви мој вјерник! Ви мене морате да слушате кад је вјера у питању! Биће онако како сам Вам рекао!“
      „Разумем, свештениче!“ , одбруси мајор и веза се прекиде.
      Наравно, нисам обавио вјенчање кад је мајор наредио, већ када је Бог заповиједио, све по реду и закону.
      Дуго сам зазирао од сусрета са господином Крсмановићем. Но, када сам га срео и помислио да је у реду да му се извиним, он ме предухитри и рече пред својим бившим војницима:
      „Таквога свештеника хоћу! Убудуће ће бити како Ви кажете, оче.“
      „Не морате да ми персирате, Ви сте Краљев официр. А биће онако како се договоримо.“
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      ГДЈЕ СУ СВИ СТРАНЦИ, НИКО НИЈЕ СТРАНАЦ
      У двадесетом вијеку у хладну Канаду се доселило око двјеста хиљада Срба, и за толико је опустјела отаџбина.
      Канада је заиста хладна земља, тако хладна да се, рецимо, зимске сахране одлажу за пролеће…
      На нашем манастирском гробљу нема бетонских гробница, све су земљане. Бетон пуца од зиме… Једном смо зимску сахрану обавили помоћу лименог бурета и бренера. Цијеле ноћи смо гријали земљу плинским гориоником покривеним металним буретом, а сутрадан једва ископасмо раку: земља тек тада бјеше мало попустила од мраза… Иначе, земља зна бити замрзнута у дебелом слоју до четири стопе (сто двадесет центиметара).
      Но, хладноћа се да издржати. Људи су мотивисани. Канада је, по мом увјерењу, једна од најбољих земаља за живот Срба, односно емиграције уопште.
      Пред полазак из Енглеске, мој пријатељ фадер Брајан ми је рекао:
      „Благо теби, идеш у земљу гдје нећеш бити странац.“
      То сам схватио касније. Гдје су сви странци, нико није странац.
      У Канади живе све могуће нације свијета, и сви имају свој акценат у говору, који ама баш никоме не смета. У Енглеској је другачије, а Канада је земља странаца, свих боја и језика. Закони су јој такви да штите дошљаке и њихово право на свој језик и вјеру. Штавише, држава плаћа учитеље у свим етничким скупинама, који уче дјецу сопственом језику, култури и обичајима. То се зове програм мултикултуре и сматра се највећим достигнућем у демократији Канаде.
      Торонто је навећи канадски град, престоница провинције Онтарио, у којем живи трећина од око двије стотине хиљада канадских Срба. Чак половина од четири милиона становника Торонта су досељеници из свих крајева свијета, па се у овом необичном граду говори сто шездесет језика!
      ЕПАРХИЈА СА ПЕТ ВРЕМЕНСКИХ ЗОНА
      Епархија канадска је највећа српска православна епархија на планети. Протеже се од Атлантика до Пацифика, од Халифакса, у провинцији Нова Шкотска, до Келовне у Британској Колумбији, а то је више од десет хиљада километара! На примјер, од Торонта до Ванкувера на западу авион лети пет и по сати, а до Халифакса, на истоку, још два и по. У огромном распону Канаде је чак пет временских зона!
      Долазак у тако голему земљу за мене је био огроман изазов. Требало је да се снађем и утемељим Српску православну цркву на непрегледном пространству.
      Црква је била организована у већини садашњих приграничних градова по дужини Канаде. Храмова је било свега неколико. Није постојало сједиште Епархије, а средства су била оскудна. Сав капитал који сам затекао износио је четири хиљаде и седамсто долара, а и то је пренијето из некаквог канадског фонда…
      У прво вријеме становао сам у изнајмљеној кући. Моја кољена су била подлога за писаћу машину „бисер“, коју сам донио из Србије…
      Зато се увијек радо сјећам људи који су ми тада притекли у помоћ. Неке је Бог призвао к себи, и ја се сад за њих молим и по добру их помињем. Неки су још живи и нису малаксали.
      ПРВИ ДОБРОТВОРИ
      Најприје ми се у невољи нашао +Милован Ратковић, пензионер. Дошао је да ме види и за Епархију донио пет хиљада долара. То је било више од цјелокупне имовине коју је млада Епархија имала.
      Убрзо се појавио добри и великодушни Гојко Кузмановић и донио најновију писаћу машину „IBM“, са куглом, која је одлично радила и имала чак и неку малу меморију, као и могућност брисања словних грешака.
      Касније ће Гојко у сједиште Српске православне Епархије канадске унијети и први компјутер. Његова помоћ никада није затајила нити се смањила. Бог је њему давао, а он Богу и Цркви.
      У то вријеме нашао ми се и +Васа Дебељачки, некадашњи фотограф, Банаћанин из Долова код Панчева. Годинама смо скупа припремали и славили исту славу. Дебељачки је поклонио Епархији плац и кућу у Нијагари. Приликом куповине куће за Епархијски центар, то смо продали и исплатили дио дуга…
      MADE BY ZIVANA
      Тета Живана и чика Никола Новаковић толико су бринули о мени да је њихова кућа била и моја кућа.
      Чика Никола је прије Другог свјетског рата био врхунски спортиста – првак Европе у бацању диска и балкански првак у бацању копља. У Краљевини Југославији, како сам касније сазнао, радио је у тајнoј служби и прогонио комунисте.
      Тета Живана је, са својом мајком Олгом, из Темишвара пребјегла у Србију одмах послије рата. Пропутовала је Југославију и најзад се скрасила у Канади. Ту се упознала са Николом, веома способним и лијепим Личанином. Склопили су брак и добили једну кћерку, Љиљану, која сада ради као промотер глумаца у Холивуду.
      Тета Живана је била и остала моја друга мајка, мајка у Канади, а Љиљана је моја сестра, јер нема рођеног брата.
      Друга мама, у својој 88. години, још је крепка, и разложна, и правична. Била је права брана пред свим насртајима на мене…
      Живана је за мене шила готово све одежде, мантије и другу гардеробу. Она је по професији кројачица, али модни кројач, умјетник. Преносила је моделе са цртежа у живот. Шила је, дакле, први примјерак нацртане одјеће, који се не продаје већ стоји изложен у витрини. На њему би писало: „Made by Zivana“.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      САН О МАНАСТИРУ
      Убрзо је постало јасно да нам је неопходно једно ново имање, које ће служити као центар Епархије. На сједници Скупштине 1987. године предложио сам да купимо имање на којем ћемо изградити први српски манастир у Канади, па да нам више никада не буде тијесно на Епархијски дан.
      Епархијски дан је највећи православни сабор српског народа у Канади. Одржава се у недјељу по Духовима. На миленијумском окупљању, 2000. године, манастирско имање су преплавиле десетине хиљада људи.
      Предлог је прихваћен, мада су га многи доживјели као фантазију од које најзад неће испасти ништа. Средстава немамо, а за такав пројекат потребно је да сакупимо неколико милиона долара!
      Гојко Кузмановић је једини човјек који није испољио нимало сумње и стално је ширио оптимизам.
      ОСТВАРЕЊЕ СНА
      Пошли смо у потрагу за подесним имањем, обилазили шуме и шикаре, разгледали њиве и пустаре, и нигдје не нађосмо услова за будући манастир…
      У потрази су најревноснији били Гојко Кузмановић и +Бранко Вучковић. Посрећило се Гојку и нашао је имање, ово на којем је данас манастир. Богом дано, на средини између три велика српска центра – Торонта, Хамилтона и Киченера. Само је Бог тако могао удесити: имање од 43 акра (нешто мање од 20 хектара), на горњој половини Нијагариног зеленог појаса, који се протеже од Нијагаре до Џорџтауна.
      Кад ми је мој добри кум Гојко саопштио да је нашао погодно тло, чекао је шта ћу ја да кажем. Одвео ме је да видим имање, а ја сам се и обрадовао и забринуо: „Ово је сам Бог дао да буде српски манастир. Но, како ћемо, и са чим ћемо?“
      Гојко је одмах покренуо своје пријатеље, који су за једно вече сакупили деведест три хиљаде долара. То је било довољно за почетак. На рачун те суме подигли смо кредит на још двјеста хиљада и исплатили купљено имање. Од тада прославу Епархијског дана приређујемо на том мјесту.
      На самом брду, насред имања, постоји једна зараван, камена плоча, на којој смо службу вршили… Као вјетробран би нам увијек лијепо послужили чланови Хамилтонског хора на челу са попадијом Миром, који су првих година редовно долазили на све свечаности.
      Позвао сам госпођу Марију Јуцу Јовин из Београда, која је радила дуги низ година на рестаурацији манастира Студенице и напосљетку на обнови конака у Пећкој Патријаршији, пошто су га Шиптари запалили.
      Јуца је дошла, и након извјесног времена сачинила веома грандиозан план манастирског комплекса. Узор је тражила у манастирима Студеници, Милешеви, Хиландару – гдје су зграде сконцентрисане укруг и све окренуте ка цркви у средини. Тај план смо доставили „Нијагара ескартменту“, првој установи чија нам је сагласност била неопходна.
      План је ревидиран, пројекат преполовљен, и добијена начелна сагласност.
      НА СУДУ СА КОМШИЈАМА
      Муке су почеле са освајањем сагласности комшија за подизање манастира. По канадском закону, глас комшилука је веома важан. Комшија је свако ко живи на раздаљини до четиристо метара од додирне тачке са имањем. Велика земља, раштркане комшије…
      Двадест комшија се супротставило изградњи манастира. Прикупили су двеста осамнаест потписа противника наше замисли! Настао је рат, који је прерастао у отегнути и мукотрпни судски процес. Требало је да докажемо пред судијом да ми својом градњом нећемо нарушити изглед тог краја, да нећемо правити гужву и дизати галаму, нити остављати за собом прљавштину и неред…
      Манастирско имање припада градићу Милтону код Торонта, и дио је предјела изузетне природне љепоте, под заштитом Уједињених нација.
      Претходни власници тог имања, Словаци, годинама су чекали дозволу за градњу, али је нису добили. Међутим, тај податак нас није обесхрабрио.
      Девет дана трајао је окршај са сусједима у суду у Милтону.
      Наши противници су се добро организовали, снимали терен, мјерили висину и сликом доказивали како ће црква да штрчи изнад шуме у подножју брда…
      Ник Лохоки, један од вођа комшијске побуне, изашао је пред судију са писменим исказом, тврдећи како смо неподношљиво неуредни. Бајаги, док је он био кућепазитељ, уочио је да нема отпадака, а сада их има, и пацови му скачу око куће!
      Његова кућа налази се двјеста метара источно од имања, и исказ му није логичан, али га је господин „поткријепио доказима“. Приложио је неколико фотографија шачице смећа снимљене из свих углова. Сниматељ је потврдио вјеродостојност и почео да говори бесмислице, што је судија одмах схватио.
      На питање нашег адвоката Милене Протић како је доспио на то мјесто и начинио снимке, рекао је да он свакога дана туда трчи, па је спазио хрпицу отпадака… Када га је Милена упитала да ли то он трчи преко нашег имања, рекао је:
      „Прошао сам имањем господина Лохокија.“
      Тврдио је немогуће. Од Лохокијеве куће до нашег имања посвуда је густо шибље и дивље растиње…
      На питање када су снимци начињени, поново је дао погрешан одговор. Споменуо је неки датум у јануару, а ми смо последњи пикник имали у првој половини августа.
      „А да ли је смеће било фришко или бајато?“
      Лажљиви сниматељ је размишљао шта ће рећи, и најзад каза како је смеће сликао телеобјективом, па не може са сигурношћу да одговори на то питање…
      Наш адвокат је сузио круг око њега још једним незгодним питањем:
      „Па јесте ли видјели инсекте, или ма какве трагове живих бића која се окупљају на смећу?“
      Опет му је фалила сигурност.
      „Нисам видио инсекте, али сам видио трагове пацова“, бубну лажни свједок.
      Наш адвокат закључи:
      „Е, ти пацови су морали бити као коњ да би у јануару оставили трагове у трави и растињу.“
      Судији се тада смучило и енергично је одстранио смушеног фотографа.
      УСЛИШЕНО
      Други свједок у процесу против нашег манастира, непосредни сусјед, била је нека госпођа Данијелс која је, поред изнајмљеног заједничког адвоката, сама себе представљала.
      Причала је неке ствари које су биле дубоко увредљиве. На примјер, упоређивала је наш будући манастир са једним из Калифорније, гдје су се одвијале оргије и неморал, о чему је тих дана писало у штампи. Говорила је такође како јој сада ми загађујемо воду нашом септиком, која је била ту одраније и коју ми тада уопште нисмо употребљавали…. Наш адвокат је побио њену тврдњу рекавши да воде иду од њене куће према манастиру а не обратно, „тако да ви загађујете воду манастиру, а не манастир вама“.
      Госпођа Данијелс је имала и којекаквих питања за нашег архитекту Ричарда Рејсона, на примјер: како мисли да подигне цркву а да не сруши сву шуму уоколо? Када се архитекти смучило, револтирано је рекао:
      „In principlе – KISS.“ („Кис“ уједно значи и пољубац.)
      Госпођа Данијелс је затражила појашњење и добила га:
      „Keep inconvenient stupid sentences.“ (Обуздајте незгодне глупе реченице.)
      Сви су се томе насмијали, чак и судија. Потом је неуморна госпођа почела „стручно“ да обрађује тему градње цркве, како би најзад закључила:
      „Ја не желим да видим ту ружну цркву испред моје куће.“
      Бог, који све слуша, испунио јој је жељу, те прије него је црква подигнута, она је пропала у бизнису. Банка је преузела њену кућу, тако да бивша власница вјероватно и није видјела новоподигнуту цркву.
      Иста судбина је снашла и несрећног Ника Лохокија, који је изјавио да не воли да види крст. Умро је на дан подизања крста на цркви.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      НЕВИДЉИВИ УПРАВНИК
      Добротвори су неуморно творили добро и помагали ми да лакше преживљавам негативне појаве које су ме повремено погађале.
      Комунисти у отаџбини су били атеисти, а антикомунисти ван отаџбине су каткад погрешно сматрали да су они, самим тим, по неком аутоматизму, вјерници. Поједини су много невоља задавали Божјим посланицима у туђини. И сам сам испаштао овакву забуну.
      Ако неко мисли да су Срби у дијаспори бољи од оних у отаџбини, вара се. Сви смо ми од једног истог српског бића, сви смо нечији синови, са дубоким трагом поријекла у себи.
      Бити утицајан у друштву подразумјева да си вјерујући. А то није занат. То је живот. Многи су окусили горчину од оних којима вјера није саставни дио живота већ дио просперитета и бизниса.
      Уосталом, Христос Господ је једном рекао: „У свијету ћете имати невоље, али не бојте се, Ја побиједих свијет.“ И још је рекао: „Ја вас шаљем као овце на вукове; будите, дакле, мудри као змије, а безазлени као голубови.“ Управо тим ријечима ме је у Канаду испратио блаженопочивши Патријарх Герман.
      Све је овдје рат. Ратује се са шефовима који циједе животне сокове из својих радника. Ратује се у породици, јер су закони благонаклони према женама, па се мужеви осјећају угрожено. Ако се жена наљути и позове полицију, полиција мужа избаци из куће. Нема му повратка док се суд не смилује или га прописно казни, а то најчешће води разводу и распаду породице.
      Наш човјек осјећа да је неко и нешто једино у Цркви, па каткад враћа претрпљену неправду дијелећи правду поповима и владикама.
      Свети владика Николај је рекао: „Сачувај ме, Боже, од безбожних и необразованих српских вођа.“ Највише сам пострадао од људи који су уобразили да су „управници цркве“. Узалуд сам их подсјећао: Црквом управља Бог, а и ја и ви смо само слуге које треба да се владају према вољи господара свијета – Бога.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      НЕБО ЧЕКА НА НАС
      Ми Срби морамо да се вратимо Господу. Није то ни лако ни тешко. Угледањем на Христа се у нашим обичним људским животима могу постићи чуда. Христос је био Бог, а спустио се до обичног човјека.
      Данашњи човјек прижељкује да буде хришћанин, али када би могао да то изведе тако да му служи цијела његова околина!
      Богомладенац Христос је рекао: „Нисам дошао да ми служе, већ да служим, и живот свој да положим за ближњег.“
      Када бисмо се и ми потрудили да тако схватимо повратак Богу и вјери, постали бисмо прави хришћани и достојни насљедници наших славних предака. Наши велики преци су умјели, снагом свога ума и духа, да Европу привуку к себи, и они на нашем мјесту сигурно не би трчали за безбожном Европом…
      Није идеал живота безвизни режим, слобода кретања, луксуз у кући и око куће, разметање и провод, већ богатство духовно, које човјеку нико никада не може отети.
      Доскора смо говорили да нас комунизам спутава да се окренемо вјери, а испаде да данас глобализам упропаштава душу горе него некада комунизам.
      Највећи дар који је Бог човјеку дао, човјек је подредио своме комфору, и за све ће наћи и времена и новца, само није сигуран да ће моћи да рађа дјецу и стара се о дјеци Божијој…
      А дјеца су најчистији и најљепши дио свијета. Једно дијете сам питао: „Колико волиш свога владику?“, а оно је одговорило: „Волим сваки дан.“ И ја дјецу волим сваки дан.
      Лакше је вољети дјецу него одрасле, али живот у Христу подразумијева љубав чак и према лошим људима. „Вољети човјека значи видјети га онаквог каквим га је замислио Бог“, каже Достојевски.
      Није лако непрестано бити добар. Било би лијепо да нас кроз живот увијек воде дух истине и мудрост љубави, али нико то не постиже непрекидно, осим светитеља… И ја каткад морам себе да враћам на Христов пут.
      Веома је важно да никада не осјећамо усамљеност, да смо стално са Богом.
      Додуше, ја сам повремено прижељкивао да се осамим од људи, како бих се посветио читању, за које ми увијек недостаје времена.
      Ако нисам са онима који од мене траже помоћ и савјет, онда сам са онима који ми дају савјете.
      Лијепо је бити сам са собом, са својим мислима: пребирати у себи шта треба да урадиш, шта да поправиш, а шта да промијениш…
      СПОТИЦАЊЕ УМЈЕСТО ПОДСТИЦАЊА
      Живот у Христу не значи да је човјек лишен туге. Мене, рецимо, растужује српска неслога. Увијек сам тужан када избијају сукоби и трвења међу људима, и то, по правилу, због безначајних ствари, на какве је грехота трошити снагу…
      Када би се срце злобника, грешника било које врсте, могло видјети тјелесним очима, изгледало би грозно, тврди један свети отац. Било би грозотом слично плућима човјека који пуши, али још црње и горе.
      Растужују ме све српске неслоге и одсуство патриотизма.
      Чињење пакости другоме, како би се прибавила лична корист, код нас је усавршено: чини се пакост несебично, без икакве користи! Ето, просто, нека настрада, по ко зна који пут, она чувена крава, само да се у комшијском дворишту нађе цркотина…
      Растужује ме што они на које сам ослоњен и који би требало да желе да ми помогну, раде нешто од чега немају никакве користи, а ја имам само невољу и муку.
      Већ мој владичански почетак у Канади донио ми је многе невоље, од покушаја да ме уклоне, до насртаја на Епархију, са нескривеном жељом да потчине свом безумљу дио Свете Цркве, па да умјесто Бога и Божијих закона, у Цркви владају овоземаљски закони.
      ДАР РАДОСТИ
      По приспијећу у Канаду, окружен сам људима који су ме спутавали и чак ми јавно рекли:
      „Ма не треба ви да бринете ни о чему. Ми ћемо све да радимо, а ваше је само да благосиљате.“
      „Још да ме ставите под стаклено звоно, па да се окрећем укруг и благосиљам“, рекао сам с тугом и стрепњом да ме, не дај Боже, мржња може обузети…
      Страшно је тешко било кроз све те године испуњавати Христове ријечи: „Љубите и непријатеље своје.“
      Срећом, увијек је ту, око нас и бољи дио свијета.
      Радост ми је када угледам радост у другим очима.
      Када би човјек само знао колико је то важно и вриједно, све би чинио да стално гледа радост у другим људским очима.
      Радује ме и када смогнем снаге да чиним добро и онима који нису тога вриједни.
      Радујем се нашем манастиру, поготово када у њему врви од живота, када се ту саберу добре душе попут Марије Глишић, мале Анђеле и њене сестре Марине, Меланије, Петра (олтарбоја) који са својих седам година каже да ће ми бити и ђакон и свештеник али неће да буде владика јер хоће да се жени! Памтим још једног олтарбоја, од шест година. Обучем га у стихар, поучим како треба да стоји, како књигу да држи. Он се уозбиљио, свидио му се сопствени значај, па ме куцка по рамену и пита: „Је ли тако, Владико, ја и ти смо главни данас?“ „Јесте, Филипе, нас двојица смо главни.“
      Лијепо је када манстирско имање преплаве дјеца и праве несташлуке. Никада ме ти дјечији несташлуци не изводе из такта. Не заборављам да сам и ја некада био несташан дјечак…
      Радује ме када посјетим неку од наших удаљених парохија, и око мене се сјате дјеца. Понешто им подарим, испричам им понеку лијепу причицу, и они то памте.
      Једном приликом, за вријеме проповиједи, једна је дјевојчица пришла близу и помно ме слушала. Када сам завршио службу и нафору подијелио, изађем да упознам ту дјевојчицу. Она, чим ме спази, показа прстом на мене и ускликну: „Мама, ено га онај чика што много прича!“
      МОЛИТВА КАО ГРОМОБРАН
      Канадска епархија је огромна, па често парохије обилазим авионом. Од Торонта до Ванкувера, на примјер, лети се пет и по сати…
      Много времена сам, за ових двадесет и седам година, провео у ваздуху. Најбоље се осјећам са књигом у руци, усамљен, уштављен у својој столици, занесен неким својим мислима и плановима.
      Никада се нисам плашио да сједнем у авион. А имао сам неприлика. Три су ми остале упечатљиве.
      Једном сам путовао за Едмонтон, три сата вожње од Торонта. Лоше вријеме, велика турбуленција. Осјећам мучнину и покушавам да скренем мисли на молитву. У једном моменту нешто пуче. Забљешта цио авион. Као да поклекосмо, али све се стиша, и онда чусмо да је гром ударио у авион. Пилот рече да је све у реду. Громобрани су дјеловали ефикасно. Када смо слетјели у Тандер Беј, испоставило се да је гром заварио врата бункера!
      Другом приликом се неколико нас враћало са неке црквене сједнице из Чикага, и авион никако да полети. Утврђен је квар. Оправљаше они то једно два сата, и на крају посада одустаде од летења. Дође нека друга посада, сви се смјестисмо и свезасмо, и јавише да полијећемо. Винусмо се у небо. Лет је изгледао као и сваки други. Таман да се мало опустимо, кад се авион стрмоглави и ми попадасмо под сједишта. Зачу се усплахирени глас стјуардесе:
      „Не брините ништа, све је под контролом!“
      Пилот нам је касније разјаснио овај драматични случај. Један уређај је отказао и авион се попео на петнаест хиљада метара! Када га је земаљска контрола о томе обавијестила, стрмоглавио се како би што брже постигао нормалну висину летења од 10.300 метара.
      Трећи случај се догодио при слијетању у Торонту. Нормално смо слетјели на писту, али је у том моменту дошло до пуцања обје гуме на једној страни авиона. Пилот је тако тешко закочио моторима, да ми појас умало није пресјекао стомак.
      Пошто смо о проблему обавијештени, помислио сам колико ли ће сада протећи времена док стигнемо на „гејт“… Међутим, точкови су брзо замијењени, тако да смо каснили свега петнаестак минута.
      Када је дошло до квара оба мотора на авиону, пилот се обратио путницима: „Само без панике, и следујте моја упутства. Понављајте: Оче наш, који си на небесима…“
      Ово је виц, смијешан тек кад се авион безбједно приземљи.
      ЛЕТ ИЗ ПЕТКА У ПЕТАК
      Пловећи огромним канадским небом, пролазим кроз различите временске зоне, а разлика је прилично велика када се упутим у Србију, на сједницу Светог архијерејског сабора. У Београду је шест сати више него у Торонту.
      Научио сам да се хитро прилагођавам, нема друге. Није баш да ми временске зоне не сметају. Покушавам да се прилагодим како знам и умијем, што брже, јер ми обично не преостаје довољно времена за поступно прилагођавање.
      На примјер, док летим, размишњам шта ме чека на крају пута. Онда се сконцентришем и одспавам у авиону, тако да се метаболизам одмори, па када слетим, спреман сам за акцију.
      Има феномена у вези са временским зонама. Један занимљив сам доживио приликом посјете Аустралији, у пратњи Патријарха Павла. На повратку кући, кренуо сам у петак око једанаест сати из Сиднеја, преко Хаваја и Ванкувера, до Торонта. Авион је слетио на аеродром Хонолулу, у поноћ, и опет је настао петак! Повезала су се два дана поста, а авиопревозник није нудио посну храну… Након двадесет осам сати вожње стигао сам на циљ, у Торонто, у петак после подне.
      “””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””””
      СПОМЕН-МОСТОВИ
      Журим да још понечим допринесем своме роду у годинама које су ми преостале. Ако сам, може бити, сва већа дјела завршио, преостају ми мања – попут уљепшавања манастира. Волио бих, рецимо, да на манастирској рјечици, која протиче јужним дјелом имања, подигнем неколико мостића, за које сам већ припремио пројекте.
      Мостићи би имали много смисла. Прво, то је начин да отмемо од заборава оне мостове које је НАТО 1999. године порушио по Србији. Стога ће ови мали мостови носити називе – „Жежељев“, „Сурдулички“, „Новосадски“…
      Затим, мостићима ћемо повезати имање, чији је један мањи дио недоступан, јер га та рјечица, понегдје широка и до шест метара, одваја од већег дијела.
      Створићемо, ако Бог да, услове за низ занимљивих активности за дјецу и омладину.
      Циљ нам је да се наш народ ту осјећа као у неким стародревним манастирима у отаџбини. Цијело огромно имање могло би да подсјећа на наша стара сеоска насеља, да буде нека врста српског етносела у Канади.
      Има још тога што нисам стигао да урадим, а желим.
      Има тога што људи желе да виде у мени, а ја то нисам.
      Молим се Богу да ми остави памети и даде вида да још нешто могу да урадим, али и да утолим жеђ за читањем.
      Бојим се да ћу, кад будем имао више времена, имати мање вида – но, то је све од Бога, па како буде.
      ВЕЈЧНА КУЋА ЈЕ НЕБО
      Волио бих да за собом оставим још цркава… Подизати физичке грађевине није лако, али је још теже подићи духовну грађевину, Цркву Божију.
      Цркве су духовне оазе, лађе нашег спасења. Зато су нам потребне. Потребне су нам и као путоказ нашег стремљења ка небу. Због тога свака црква треба да има куполу, која представља отворено небо, а уједно и гроб Христов, и наш гроб испод неба. Да нам буде путоказ нашег живота.
      Треба журити, како таланте који нам је Бог дао не бисмо закопали у земљу. Од оних којима је мало дато, мало ће се и тражити, а од оних којима је дато много, тражиће се више него што могу замислити.
      Жудим да видим да овај наш манастир живи својим животом, са монаштвом – бар приближно онако како сам се ја одгајао и живио… Знам да је веома тешко да се то оствари. Канада и Америка немају традицију монаштва. Доскора, само десет година уназад, ни Грчка црква није имала на цијелом континенту манастире са монаштвом. Сада их је десетак.
      Све је мање, уосталом, монаха и у отаџбини, зато што је све мање дјеце. Некада се знало: било је дјеце и за цара (војника) и за Бога (свештеника, монаха) и за кућу (потомака). Како данас то постићи, када је у српском народу двапут више гробова него колијевки? Како, када је слобода неразумно велика, а ауторитет родитеља тако мали?
      Слободе су неограничене, а изазови огромни, па како у таквим околностима наћи некога ко је у стању да се одрекне своје воље, узме Крст свој и пође за Христом?
      Но, вјерујем да ће се Бог побринути за посланике своје. До тада ћу ја сједити овдје у манастиру са бар једним монахом, а када се манастир испуни, онда ће бити вријеме да се преселим – или у неку оближњу кућу, или, ако буде вакат, у већ припремљену вјечну кућицу испод манастира.
      Најважније је за човјека како је, а не колико је живио.
      Живот људски је у Божијој руци и вољи, нека буде воља Његова. Амин.
      Зато журим да још штошта порадим, и не осјећам године, иако је мој живот већ у зениту. Моје је да се, док живим, док ми Бог даје снаге, трудим, а покољења нека суде.
      За сада сам о свом животу рекао оволико, а оно што ће остати за мном у рукописима, нека буде објелодањено пошто ме Господ мој и Бог мој к себи призове.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свијет и друштво у којем живимо све већом динамиком трајно и неповратно мијењају своје лице. Глобалистичка идеологија са свим њеним накарадним анти-вриједностима рефлектује се и на мање системе и друштва и већ двије деценије представља основни амбијент у којем се креће дискусрс владајућих гарнитура у готово свим балканским државама. Тај одраз се веома лако може пратити у данашњој Црној Гори.    У глобалном домену владајући релативистички, декадентни и индивидуалистички поглед на свијет, без историје, савјести и упоришта у традиционалним хришћанским вриједностима код нас се одражава у одрицању вишевијековне традиције, језика, писма и припадности Цркви која је и створила државу којој припадамо.   Пола године након што је Скупштина Црне Горе изгласала дискриминаторни анти-закон о ”слободи” вјероисповијести, стигао је приједлог новог закона о животном партнерству лица истог пола. Оно што је у овом случају неуобичајено када је у питању изгласавање закона јесто то да му се противи и један дио владајуће већине. Наиме, мањинске партије коју чине углавном припадници исламске вјероисповијести, а такође и странка коју представљају вјерници Римокатоличке цркве, одбијају да дају глас усвајању предложеног закона чиме се показује да је поштовање породице и традиционалних породичних вриједности заједнички и незаобилазан елемент етичког учења све три традиционалне вјерске заједнице у ЦГ.   Дужни смо, као хришаћни, да дамо одговор на овај дрски насртај на светињу брака. Света тајна брака коју чине мушкарац и жена (Мојс. 2,18-25; Јн 2, 1-11) у данашњем потрошачком друштву постаје ствар међусобне конзумације, релативизује се и у крајњој линији поништава. Губљење смисла брака као свете тајне коју апостол Павле упоређује са везом Христа и Цркве, погубно ће се одразити на породицу и васпитање будућих генерација. Од постања свијета брак јесте само савез мушкарца и жене и само као такав бива благосиљан од Цркве. Господ је Својим присуством на свадби у Кани Галилејској (Јн. 2,1-11) благословио брачну заједницу и кроз њу рађање и родитељство. Прво чудо претварања воде у вино које се збило у Кани је наговјештај онога што се збило на Голготи: Један од војника прободе му ребра копљем и одмах истече крв и вода… (Јн. 19,34). Постоји тијесна унутрашња веза између стварања, Распећа, Крштења, Евхаристије и брака. Жена је створена од ребра човјека, а по заповијести Божијој, човјека и жена постају једно тијело. У светој тајни брака и полност добија истински смисао и бива преображена. Тривијализација полности која је данас постала ништа више него животна забава покретана сензуалним нагонима, води ка дехуманизацији, расчовјечењу личности. Према томе, озакоњивање ”брака” истополних особа представља легализацију гријеха којом се изврће Богом благословена тајна и изврће руглу породица која се више не посматра као ”Црква у малом” већ као некакакав ”заједнички живот”, уговор и сл.   Јасно је да се након евентуалног усвајања овог закона послушници глобалистичких владара неће зауставити у испуњавању задатих налога. Сљедећи корак би могао да буде закон којим би се ”животним партнерима” истог пола омогућило да усвајају дјецу. Дакле, циљ је разбијање породице, хришћанске заједнице и вриједности (истом циљу служи и злоупотреба пандемије тајанственог вируса корона), а све са намјером да се задовоље западни глобалистички центри моћи. Док непрестано слушамо како су наводно угрожена права ЛГБТ особа, у пракси видимо сасвим супротно: неометану пропаганду хомосексуализма у вртићима и школама кроз разне брошуре и приручнике, што представља најгнуснији атак на невине дјечије душе. Једном ријечју, упоредо са наративом да ЛГБТ особе бивају дискриминисане, упорно се намеће њихова идеологија као исправна и пожељна. Када Црква, позивајући се на Јеванђеље, опомиње на значај чувања светиње брака и породице, либерални ”душебрижници” устају са оптужбама за ”ретроградност”, затуцаност, непоштовање људских права и слобода. При томе иста та Црква, од истих тих душебрижника трпи страшан прогон, њени епископи бивају хапшени, свештеници који су овом народу двадесет и више година проповиједали Ријеч Божију се протјерују, руше се манастирски конаци итд.   Ово је, заправо, својеврсни наставак онога што је започето крајем прошле године доношењем антиуставног и дискриминаторног закона о ”слободи” вјероисповијести који је изазвао реакцију већинског становништва Црне Горе и која се преточила у величанствене литије које су својим достојанством задивиле цијели свијет. У питању је судар два начела, борба духа времена са Духом Божијим и Црквом Његовом. Људска права и слободе коју проповиједају идеолози неолиберализма су привид слободе и представљају заправо ропство гријеху и кнезу овога свијета.   Важно је нагласити да Црква никада не осуђује грјешника, него гријех. Свој терапеутски приступ она темељи на тајни Богочовјека и Јеванђеља Његовог које је свевремено и упућено сваком човјеку у сваком времену. Зато Јеванђеље треба да буде критеријум и путоказ свима нама, а нарочито онима који доносе овоземаљске законе.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Рапсоди,
      Квотујте форумаша и опростите се  било песмом, стихом, жељом ...итд. 
      Први ми паде Оби на памет 
      @obi-wan 
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његова Светост Патријарх српски Г. Иринеј служио је Свету архијерејску Литургију на празник Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у среду 24. јуна 2020. године, у храму у Раковици који је посвећен овим светитељима.   Звучни запис беседе   Данас славимо два апостола који су имали ту част да виде Господа својим очима и да чују речи којих није било ни пре ни после тих речи. Речи које су доносиле благост и радост слушаоцима. Речи које су исцељивале многе болести. То су биле речи нашега Господа“ рекао је Патријарх Иринеј у беседи о светим апостолима Ватроломеју и Варнави. Патријарх је додао и да су св. Ватроломеј и Варнава „чули реч Господњу и позив Његов на који, као и други Апостоли, нису могли одолети. И пошли су да пренесу те речи кроз цео свет. Они су тиме посејали семе науке Христове. И то семе расте и доноси подове до наших дана“. „Ту реч, коју су Господ и Апостоли проповедали, данас Црква проповеда“ закључио је Патријарх говорећи о предању Цркве кроз које су сви светитељи живели кроз све векове Цркве.   Говорећи о дешавањима у Црној Гори Патријарх Иринеј је рекао: „То све што се дешавало Св. Апостолима и данас се то исто дешава. Сви ми знамо за св. Василија Острошког тамо где се дешавају чудесни догађаји. Тамо где се нажалост Србин одрекао српства. Вере своје, православља свога и свега онога што нас је красило. А св. Василије Острошки је један од највећих чудотвораца у хришћанском свету. Али није он једини. Где год је вера и наша љубав према Господу тамо се и чуда дешавају.   На крају, после литије око храма и резања славског колача, Патријарх Иринеј је на предлог старешине храма протојереја - ставрофора Радослава Савовића доделио је грамату г. Дарку Спајићу, предузетнику из Раковице.   Свјатјејшем су саслуживали протојереј-ставрофор Бранко Митровић и протонамесник Миле Суботић, протођакон Стеван Рапајић и протођакон Дамјан Божић, уз појање храмовног хора „Свети Прохор Пчињски“, под управом диригента Милене Јанковић.     Извор: Радио Слово љубве

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Креирај ново...