Jump to content

Катихета Бранислав Илић: Древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег

Оцени ову тему


Препоручена порука

Поводом празника Светог и богоносног оца нашег Јакова брата Господњег, првог Епископа јерусалимског, доносимо текст катихете Бранислава Илића о древној Литургији која се приписује овом великом угоднику Божјем. Поред кратког историјског прегледа јаковљеве Литургије, кроз овај текст ближе се упознајте са поредком и настанком српског превода ове древне Литургије. 

У богослужбеном животу наше Свете Цркве поред Свете Литургије Светог Јована Златоуста, Светог Василија Великог и Пређеосвећених Дарова, у одређене дане у току богослужбене године служи се и древна Литургија Светог Апостола Јакова, брата Господњег првог Епископа јерусалимског. 
 
Повезано:
 
 
%25D0%259B%25D0%25B8%25D1%2582%25D1%2583%25D1%2580%25D0%25B3%25D0%25B8%25D1%2598%25D0%25B0%2B%25D0%25A1%25D0%25B2%25D0%25B5%25D1%2582%25D0%25BE%25D0%25B3%2B%25D0%2590%25D0%25BF%25D0%25BE%25D1%2581%25D1%2582%25D0%25BE%25D0%25BB%25D0%25B0%2B%25D0%2588%25D0%25B0%25D0%25BA%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B02.jpg
 
Литургија Светог Апостола Јакова припада Антиохијском литургијском типу. У многобројним богослужбеним изворима она носи назив ЈЕРУСАЛИМСКА Литургија, што свакако указује на Светог апостола Јакова који је био први Епископ Светог града Јерусалима. Као таква она се може назвати и древном Литургијом Јерусалимске Цркве – Мајке Свих Цркава. Настала је у Јерусалиму током четвртог века. Овај период њеног настанка на неки начин њу повезује са петом мистагошком  Катихезом Светог Кирила Јерусалимског где Свети Кирил управо њу и тумачи. Ова древна Литургија из јерусалимске Цркве бива проширена на крајеве Антиохијске Патријаршије и преведена на сиријски језик. По сведочанству Епископа Атанасија (Јевтића) изворни језик јаковљеве Литургије јесте свакако грчки, али она је касније ради богослужбене употребе преведена на многобројне језике. 
 
Вредно је напоменути да се текст Јаковљеве Литургије на српски језик први пут појавио благословеним трудом блаженопочившег Епископа жичког Хризостома (Столића). О богатом литургијском издаваштву почившег владике Хризостома подробније пише протопрезвитер-ставрофор др Владимир Вукашиновић. Владика Хризостом је познат као велики љубитељ богослужења и богослужбеног благољепија, а своју љубав према богослужењу исказао је делатно управо у богатом литургијском издаваштву. Када је у питању Литургија Светог Апостола Јакова Владика је најпре као хиландарски јеромонах припремио и уредио чин ове Литургије за презвитерско служење и тај чин је из штампе изашао 1982. године. Такође као хиландарски јеромонах 1985. године издаје превод ове Литургије на црквенословенском језику са српским рубрикама, док касније као Епископ банатски 1992. године издаје чин јаковљеве Литургије на српском језику. 
 
Литургија Светог Апостола Јакова, према данашњој богослужбеној пракси служи се два пута у току године. Служи се на празник Светог Апостола Јакова (5. новембра), као и у недељу по празнику Рођења Христовог - Светих Богоотаца. 
 
Кратак преглед поредка и специфичности:
 
%25D0%259B%25D0%25B8%25D1%2582%25D1%2583%25D1%2580%25D0%25B3%25D0%25B8%25D1%2598%25D0%25B0%2B%25D0%25A1%25D0%25B2%25D0%25B5%25D1%2582%25D0%25BE%25D0%25B3%2B%25D0%2590%25D0%25BF%25D0%25BE%25D1%2581%25D1%2582%25D0%25BE%25D0%25BB%25D0%25B0%2B%25D0%2588%25D0%25B0%25D0%25BA%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B01.jpg
 
Презвитер и ђакон се облаче у потпуно одјејаније не изговарајући притом молитве. Напомена приликом облачења ђакона указује да се ђакон одмах опасује ораром и тако остаје приликом савршавања Литургије. Битна напомена је и да се проскомидија не врши пре Свете Литургије (као што је случај са Литургијом Светог Јована Златоуста и Светог Василија Великог), већ је време савршавања у склопу Свете Литургије и то за време певања херувимске песме (нека умукне свако тело човечије). Када се презвитер и ђакон обуку у свештено одјејаније, ђакон излази из олтара и стаје испред царских двери, а презвитер испред часне трпезе чита молитву у којој се моли да Господ благослови његово свештенослужење и да по Његовој неизмерној доброти ниспошље благодат Светога Духа која ће га укрепити за предстојећу службу. Након неколико уводних молитава долазимо до првог кађења пре кога се чита посебна молитва за благосиљање кâда као миомирисног приноса Богу:
 
Боже, Ти си примио Авељеве дарове, Нојеву и Авраамову жртву, Ароново и Захаријино кађење, прими из руку нас грешних ово кађење као пријатан мирис за опроштај грехова наших, и свеколиког Твог народа. Јер си благословен и Теби припада слава, Оцу и Сину и Светоме Духу, сада и увек и у векове векова Амин. 
 
IMG_24701.jpg
 
Након овог благосиљања кадионице и кађења пева се Јединородни Сине и Слове Божји… и за време појања ове химне презвитер даје ђакону у десну руку Еванђеље, а у леву руку Апостол (Посланице Светих Апостола), док презвитер узима Паримејник. Носећи ове свештене књиге они чине вход и стају на амвон и на већ припремљене налоње постављају књиге (Еванђеље на средини, Апостол са десне стране, а Паримејник са леве). Након молитве Боже Сведржитељу, Преславни Господе… ђакон са амвона произноси велику јектенију (шест прозби). Потом следи појање Трисвете песме, и одмах чтец почиње са читање Старозаветних одељака у виду читања из пророштава. После Старозаветног чтенија чита се одељак из Посланица и за време појања алилујарија ђакон узевши благослов од презвитера врши кађење. Овде постоји једна специфичност да презвитер не благосиља кадионицу изговарајући претходно наведену молитву кадионице, већ изговара следећу молитву:
 
Теби који си испуњен сваком добротом и весељем, Господе Боже наш, приносимо ово кађење пред Тобом, и за све што си нам даровао, и молимо ти се нека се узнесе из наших бедних руку, на пренебесни Твој жртвеник као пријатан мирис ради опроштаја сагрешења наших и васцелог народа Твог. Милошћу, милосрђем и љубављу, за људе Јединородног Твог Сина, са којим си благословен, са Пресветим и добрим и Животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова Амин.  
 
За разлику од Литургије Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог, након читања Апостола и кађења, следи јектенија са читањем молитве пред Еванђеље:
 
Запали у срцима нашим Човекољубиви Владико, непролазну светлост Твога богопознања и отвори очи ума нашега, да бисмо победивши све телесне похоте, живели духовним животом, мислећи и творећи све што је Теби угодно. Јер си Ти просветљење душа и тела наших и Теби славу узносимо са Безпочетним Твојим Оцем, и Пресветим и добрим и Животворним Твојим духом, сада и увек и у векове векова Амин. 
 
v-njegovo-preosvestenstvo-episkop-dioklijski-kirilo-odsluzio-je-jakovljevu-liturgiju-u-sabornom-hramu-hristovog-vaskrsenja-u-podgorici-1478371009-.png
 
Следи читање Еванђеља које не почиње добро познатим узвиком пазимо  којим нас позива ђакон да пазимо на читање, већ речима: Обратимо пажњу на Свето читање! Када се заврши читање еванђелске перикопе ђакон са амвона произноси прозбену јектенију, а презвитер потом чита молитве за оглашене и за оне који се припремају за свето просветљење. На месту херувимске песме на Литургији Светог Апостола Јакова поје се химна Нека умукне свако тело човечије која се пева и на Литургији Светог Василија Великог на Свету и Велику суботу. За време појања ове химне презвитер изговара молитву херувимске песме предухитривши Твој страшни улазак, дивимо се изгледом твоје светле трпезе… у којој моли јединог истинског свештенослужитеља, Господа нашег Исуса Христа, да му подари духовну крепост да са сваком пажњом и страхом Божјим приступи савршавању овог свештенодејства, али и да му подари непорочно свештенослужење. Ова молитва је по свом садржају слична са молитвом херувимске песме коју литург изговара на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, у којој се на крају наглашава управо онај свештени моменат да је Господа наш онај који приноси и који се приноси, који прима и који се раздаје. Презвитер благосиља кадионицу речима следеће молитве:
 
Заједно са кађењем Арона и Захарије, Твојих угодника, молитву као духовни мирис, кађење ово као жртву паљеницу, прими од нас грешних ради опроштења грехова наших и очишћења васцелог Твог народа, од овоземаљског световног смрада и удостоји нас да приступимо Твоме Светом жртвенику. Јер је благословено пресвето Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове, векова амин. 
 
Након кађења презвитер са ђаконом одлази до проскомидије где врши проскомидију. Извадивши агнец, жртву је га и полаже на дискос, без изговарања молитава, а потом улива вино и воду у путир, такође без изговарања молитава. Овде је занимљиво нагласити да се не ваде честице, већ се на дискос поставља само агнец. У српском преводу ове Литургије блаженопочивши Владика Хризостом у рубрици напомиње да је ово древна пракса Цркве, али ако литург жели да вади честице као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоуста, он то може учинити и овде. Дискос и путир се овде не покривају покровцима, већ тако са њима чине велики вход, изашавши на северне двери и ушавши на царске двери. Презвитер одмах изговара молитву предложења:
 
Боже, Боже наш који си послао Небески Хлеб, храну целоме свету, Господа нашег и Бога Исуса Христа, који нас благосиља и освећује; Ти сâм благослови ово предложење и прими га у свој наднебески жртвеник. Помени као добар и човекољубив, оне који принесоше, и оне за које принесоше, и нас неосуђене сачувај у свештенодејству божанствених тајни Твојих. Јер се свети и прославља Пречасно и величанствено Име Твоје, Оца и Сина и Светога Духа, сада и увек и у векове векова Амин. 
 
Ова молитва предложења иста је и на Литургији Василија Великог и Јована Златоустог. Након краће јектеније сабрана литургијска заједница једним устима и једним срцем изговара исповедање вере, а тек након исповедања вере врши се целив љубави, не само свештенослужитеља, већ и међу сабраним народом. После исповедања вере и целива љубави долазимо до централног дела Свете Литургије. Свеобухватност и обимност ове Анафоре нам не дозвољава да дубље проникнемо у њен садржај. Она заиста одише не само молитвеним духом, већ посебном песничком лепотом. Након освећења дарова литург се до појединости моли да Господ помилује све јерархијске службе, помињући све понаособ, народ и све хришћане. Значајно је напоменути да се верни народ на овој Светој Литургији причешћује под оба вида. Ова пракса причешћивања под оба вида јесте присутна у поретку јаковљеве Литургије, али у пракси наше помесне Цркве често се избегава из практичних разлога, већ се причешће верног народа врши кашичицом као на Литургији Светог Василија Великог и Светог Јована Златоустог. После благодарствених литургијских молитава након речи ОТПУСТИТЕ СЕ У МИРУ, презвитер чита молитву отпуста којом у виду благослова отпушта народ. 
 
%25D0%2591%25D0%25B0%25D0%25BD%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B8%25D1%259B%2B%25D0%25B8%2B%25D0%2598%25D0%25BB%25D0%25B8%25D1%259B%252C%2B%25D0%25BD%25D0%25BE%25D0%25B2%25D0%25B5%25D0%25BC%25D0%25B1%25D0%25B0%25D1%2580%2B2017..jpg
 
Опширније о овој древној Литургији можете да ПОСЛУШАТЕ у разговору вероучитеља Мирјане Бановић са аутором овог текста који је реализован и емитован у оквиру јутарњег програма Радија Беседа, Православне Епархије бачке.
 
катихета Бранислав Илић
 
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У Четврту недељу Свете Четрдесетнице савршавамо спомен на преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела „Лествица рајаˮ. Кроз његово богонадахнуто дело Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу.  
          Подсетимо се на кратко претходних недеља Свете Четрдесетнице, како не бисмо изгубили континуитет нашег подвижничког путовања.  Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством. Друге недеље Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. Треће недеље прославили смо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. Четрвте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижиштву као лествици духовног живљења. Рајсака лествица преподобног Јована Лествичника, како појемо у кондаку,  дарује нам цветне плодове учења, који наслађују срца оних који их изимају са трезвеношћу, јер Лествица узводи душе од земље на небо, у слави Божјој. Пред нас се износи образац испосничког живота, у личности преподобног Јована Лествичника, који се  подвизавао на Синајској гори и у свом знаменитом делу показао пут постепеног усхођења човека до духовног савршенства по лествици душе која се са земље узноси до вечне славе.    У предговору Лествице читамо: У својој знаменитој књизи “Небеска Лествица” описује (монашке) врлине и пороке, монашки живот и природу потпуног бестрашћа, које се сматра за идеал хришћанског савршенства. То је спис састављен из тридесет поука: као што је потребно да човек проживи тридесет година од свог рођења како би постао зрео – по мерилима оног доба – тако је и монаху потребно да прође тридесет ступњева у свом подвигу да би достигао савршенство. Идеја Лествице, тог ступњевитог узрастања у духовном савршенству, узета је из познатог старозаветног виђења праоца Јакова. (1Мојс.28,12-12). Симболички, Јаковљева лествица, која стоји на земљи а врхом дотиче небо, по којој се Ангели Божји пењу и силазе, и на чијем се врху налази Господ, треба да означи човеков пут ка висинама божанског савршенства везу између неба и земље, пут на коме човека прате анђели Божији и који има сасвим одређен циљ: самог Господа Бога. Своје место међу недељама Великог поста спомен на преподобног Јована Лествичника налазимо веома касно. Јерусалимски канонар, типик Велике цариградске Цркве, Синајски канонар, Евергетински типик, па чак ни српски Никодимов типик не спомињу овај спомен. Први пут овај спомен налазимо у српском Романовом типику који је састављен у манастиру Хиландару (1331. год). У синаксару ове недеље налазимо занимљив податак да је за време Свете Четрдесетнице на Светој Гори устаљен обичај читања Рајске Лествице као келејно правило.   Богоносни оче наш Јоване, показао си се као житељ пустиње, Ангел у телу и чудотворац. Постом, бдењем и молитвом примио си небеске дарове. Као исцелитељу духа и исцелитељу немоћних, притичемо теби са вером. Слава Ономе који је теби подарио крепост, слава Ономе који те је прославио, слава Ономе који тобом свима дарује исцељење.  (тропар)   Триодска химнографија прподобног Јована Лествичника велича као премудрог учитељ подвижнитва, као пример испосника и Ангела у телу. Величамо га као оног који је процветао као крин, а својим смирењем себе испунио благодаћу Духа Светога. У једној слави на вечерњем богослужењу величамо га:   Преподобни оче, следујући гласу Еванђеља Господњег, богатство и славу си презрео и напустио си свет. Свима си говорио: Заволите Бога и наћи ћете благодат вечну и ништа не цените више од љубави Божије, да бисте када Он дође у слави својој, пронашли мир са свима светима, чијим молитвама Господе помилуј и спаси душе наше.    Сваки Хришћанин је позван да целог живота буде подвижник, а то подвижништво подразумева подвиг душе и тела у одрицању од греха и пролазних овоземаљских пожуда. Овај недељни спомен подстиче нас да у данима Свете Четрдесетнице наш подвиг саобразимо духовној лествици. Та лествица нас степеницу по степеницу, корак по корак, узводи до препорађања наше душе која је окорела у греху. Богослужбене песме наглашавају важност подвига и молитве као два основна начина корачања кроз духовну пустињу Великог поста. У својој беседи преподобни Јустин Ћелијски сагледава врлине као степенице лествице небеске: „Рајска лествица – шта је то? То су свете врлине, свете еванђељске врлине: смиреност, вера, пост, кротост, трпљење, благост, доброта, милосрђе, истинољубље, христољубље, христоисповедништво, страдања за Господа Христа. Ето и још много других светих врлина новозаветних. Свака заповест Господа Христа, то је врлина, браћо. Твориш ли је, чиниш ли је, на пример Његову заповест о посту, твориш ли је, чиниш ли је? Пост је света врлина, степеница на лествици од земље до Неба. Пост, славни пост, чак и цела лествица од земље до Неба. Свака врлина је мали рај, свака врлина гаји душу, облажени је, низводи у душу твоју божанске небеске милине. Свака врлина, златна и дијамантска степеница у лествици твога спасења, која се протеже између земље и Неба, протеже између твог пакла и твог Раја.ˮ   Ти све људе подупиреш и понижене усправљаш, Христе Боже наш. Ти си из недара отачких неодељено произишао и од Свете Дјеве Марије се оваплотио и у свет си дошао да би природу нашу, отпалу од раја, и од нетелесних и душегубних разбојника нападнуту, обнажену трулежношћу и зло рањену, бриге удостојио и древној отаџбини повратио. Ти Сам Владико невидљиве наше убоје исцели и телесне погибли свежи, преко часне крви Твоје, коју си за нас излио, и светог печата Твог који си нам даровао. И избави нас од непрестаних рана и од невидљивих злодетеља који хитају да нам отму веру и наду у Тебе, и хоће да са нас свуку Твоју благодат. Не лиши нас Твога човекољубља, гостионице и спаситељног Твога лечилишта да бисмо се, излечени и, од свакога порока очишћени, удостојили да будемо записани са првороднима Цркве небеске; Јер си Ти лекар видљивих и невидљивих болести; Ти и благочестивом роду нашем саборац буди. Јер си ти Бог Спаситељ наш, и Теби славу узносимо, са беспочетним Твојим Оцем, и свесветим, и благим и животоворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин. (заамвона молитва четврте недеље Великог поста)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Пред читалачком публиком је нови мартовско-априлски 378. број „Православног мисионараˮ, званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе. Наведени број је посвећен 350-годишњици упокојења Светога Василија Чудотворца Острошког, а носи наслов „Свети Василије Острошки – сведок Васкрсењаˮ. Информације о наведеном броју доступне су на интернет страници часописа:  http://misionar.spc.rs/index.php.
       
      Представљање овог броја у медијима: 
      Катихета Бранислав Илић гост Радио-Светигоре: "Православни мисионар" утиче на нашу духовну будност
      Катихета Бранислав Илић гост Радио-Беседе: Сви смо на великом мисионарском задатку
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Слово љубве": Свети Василије Острошки - мисионар речју и делом
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Глас": Читањем "Православног мисионара" обогаћујемо своју душу
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Источник": Да ли у потпуности следимо пут Светога Василија?
      Катихета Бранислав Илић гост Радија "Српски Сион": Циљ црквене мисије је да приводи људе Христу Богу

       
      На првим страницама овог броја налази се честитка уредништва и редакције, поводом избора и устоличења новог првојерарха Српске Православне Цркве. Наведену честитку доносимо у целости:
      Током припреме за штампу овог броја Православног мисионара, дана 19/6. фебруара 2021. године, у Саборној цркви у Београду устоличен је новоизабрани Архиепископ пећки, Митрополит београдско карловачки и Патријарх српски Господин Порфирије (Перић). Уредништво и редакција Православног мисионара овом приликом упућују срдачне жеље Његовој Светости Патријарху српском Г. Порфирију, да га Господ укрепи у жртвеном служењу Богу и роду, и да молитвени покров Светог Фотија Цариградског (на чији празник је устоличен) и Преподобног Порфирија Атонског (чије име носи), а особито молитвено заступништво светих српских архијереја на челу са Светим Савом увек буду уз њега у узвишеној патријарашкој служби на коју је призван. Аксиос! На мнoгаја љета!
      Мисионар par excellence, наслов је уредничког уводника у којем презвитер др Оливер Суботић казује да је Манастир Острог духовно и телесно лечилиште коме од вајкада прибегавају небројени људи жељни утехе. Они притичу Светитељу кога је Бог изабрао да кроз његове мошти чудотвори својом нествореном благодаћу. Наш уредник се присећа речи блаженопочившег митрополија црногорско-приморског Амфилохија које је изрекао на устоличењу, сада, новопрестављеног умировљеног Епископа захумско-херцеговачког и приморског Атанасија (Јевтића). Уводно слово отац Оливер закључује подсећањем да је Острошки светитељ био прави и истински мисионар, како речју, тако и делом.
      У оквиру рубрике Сећајте се својих старешина, протонамесник Александар Јевтић, парох при Светосавском храму у Краљеву, читаоцима предочава једну занимљиву причу која сведочи о љубави братства према свом упокојеном духовном оцу и игуману. На следећим странама, а у оквиру истоимене рубрике, налази се слово Епископа западноамеричког Максима, које је посветио свом духовном оцу блаженопочившем епископу Атанасију (Јевтићу).
      Приказ житија свете славне и добропобедне мученице Агније, чији свештени спомен прослављамо 21. јануара / 3. фебруара, можете да прочитате у рубрици Материк.
      Свете тајне су пројавa јединствене Светајне — Цркве, у којој Сâм Господ дарује човеку божански живот и избавља га од греха, смрти и ђавола, истиче у свом ауторском тексту потписник ових редова, који је своје казивање о значају Светотајиснког живота крунисао подсећањем на своју ауторску емисију „Светотајинско богословљеˮ, која је у оквиру три циклуса емитована на таласима Радио-Беседе, Епархије бачке.
      Наш сарадник Раде Булајић пише о великом расколу, и у оквиру свог текста, између осталог истиче да су: Постојеће разлике између Истока и Запада проширили су римски црквени обичаји као што су: обавезни целибат клира, вршење миропомазања само од стране епископа, скраћење Велике четрдесетнице за једну недељу, служење Свете Литургије на бесквасном хлебу.
      Оперативни уредник нашег мисионарског гласила, за овај број пише о надасве познатом и знаменитом делу Светог Владика Никола „Охридски прологˮ. Према сведочанству аутора Охридски пролог Владике Николаја је радо читан деценијама после свог настанка. Упркос одређеном дистанцирању од лика и дела Епископа Николаја, Охридски пролог је уважаван и поштован међу верујућима и током периода социјалистичке Југославије.
      Милена Стефановић за рубрику Црквена уметности, а у оквиру циклуса текстовâ Библијски бестијаријум, доноси занимљиву причу о Пеликану. Она подсећа да је изузетна симболика пеликана нашла је своје место код раних хришћанских теолога, настављајући да живи у световној књижевности. Средњовековни симбол божанске милости, спремности на жртву и спасења, резонантан је и у рано модерно доба.
      Човекова идеја бесмртности, па и идеја Ричарда Докинса о „бесмртним смотуљцима“ јесу ништа друго него, свесно или несвесно, сведочење истине библијског откривења – да човек јесте на слику Оног који јесте, наводи др Александар Милојков у свом ауторском тексту „Идеја бесмртностиˮ.
      Тематски део часописа отвара протопрезвитер Слободан Лукић, парох будвански. У свом ауторском тексту под насловом „Свети Василије Острошки – похвала рода нашегаˮ, прота Слободан указује на правилно поимање светости у Цркви Христовој и подсећа на важну истину да је светитељство дар Божји.
      Васкрсење — начин живота Светог Василија Острошког, наслов је ауторског текста ђакона Владимира Пекића. Мошти Светог Василија, међутим, никако нису једини разлог зашто би га требало повезивати са животом који сведочи васкрсење, премда су најочигледнији. Заправо читав живот овог угодника Божијег говори о томе, поучава читаоце ђакон Световаведењске обитељи у Београду.
      Према сведочанству протонамесника Александра Јевтића, Свети Василије Острошки је у духовном смислу био на челу прошлогодишњих величанствених литија које су походиле Црну Гору закрстивши је колонама људи са молитвеним песмама на уснама. А о сили Божјој која се пројавила на лику и делу великог чудотворца Острошког, можете на прочитате у наставку тематског дела овог броја.
      Светитељ острошки је сведок васкрсења, јер је својим животом показао нама да је наш живот динамизам који подразумева реалност распећа, али увек врхуни и завршава се у радости Христовога Васкрсења, које је постало догађај над догађајима, чудо над чудима и једини истински смисао људскога живота и делања – јер ако Христос није устао, онда је празна проповед наша, па празна и вера ваша (1 Кор 15, 14), наводи се у ауторском тексту потписника ових редова. На наведени ауторски текст ослања се и извод из химнографије Светом Василију Острошком.
      Мр Александар Вујовић, професор Богословије Светог Петра Цетињског и уредник Катихетског програма Радио Светигоре, доноси неколико молитвених записа из богате архиве свештене обитељи манастира Острог. Међу овим записима налазе се писма светитеља и знаменитих првојерараха и архијереја, који су своју љубав према Острошком чудотворцу показали и на овај начин.
      Духовно искуство са Острога уверило ме у снагу Христових речи: „Дођите и видите“ (Јн 1, 39). Увидео сам, непосредно, да хришћанство није идеологија, спекулативни систем, само пуки религиозни наратив, већ да је оно духовна сила која преображава човека, да у њему долази до истинског сусрета Бога и човека, наводи психолог Виктор Вицановић у свом надахнутом казивању.
      Тематски део овог броја у част Светог Василија Острошког, закључен је текстом др Ђорђа Вуковића под насловом „Пренос моштију Светог Василија Острошкогˮ.
      У оквиру рубрике Света земља, Јелена Јонић пише о манастиру Светог Онуфрија Великог, Акелдама. Манастир је смештен на уској тераси у југоисточном делу долине Хиноом, на око 150 метара од места где се ова долина спаја са долином Кидрон. Постоји предње које каже да се средином 4. века у пећини, изнад које је манастир саграђен, доселио монах Онуфрије, подсећа аутор.
      О Светогорском скиту Светог Димитрија читајте у рубрици Света Гора. 
      Здравље душе као предуслов за здравље тела, наслов је текста др Марије Лазаревић, који је објављен у новоотвореној рубрици Хришћанство и медицина. А овој број „Православног мисионараˮ закључен је рубриком Мисионарски излог и текстом Дајане Лазаревић под насловом „Збирка поезије Игора Григорјева на српском језику Отаџбина срце милујеˮ.
      Православни мисионар – званично мисионарско гласило Српске Православне Цркве за младе, можете купити у храмовима Српске Православне Цркве и црквеним продавницама и књижарама, а о начину претплате могуће је информисати се путем имејл адресе [email protected] или путем наше интернет странице на адреси  http://misionar.spc.rs.
       
      Препоручени садржај: 
      Свете Тајне као благодатно дело љубави Божје
      Сведок васкрсења
      Радуј се, Василије свети, похвало рода нашег!
       
      Катихета Бранислав Илић,
      Члан уређивачког одбора „Православног мисионараˮ
      задужен за односе са медијима
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Треће издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо плодоносној светитељевој архијерејској служби Богу и повереном му народу Божјем. Ово издање емисије Свети Василије Острошки – сведок Васкрсења доноси сликовит приказ архипастирског служења великог чудотворца Острошког, који је и поред ношења тешког животног крста уз састрадавање са повереном му паством, преузимао на себе подвиг за подвигом, трудећи се да до краја остане прави и истински монах достојан равноангелног образа.

       
      По повратку из Свете Горе архимандрит Василије је отишао у Пећ и јавио се патријарху. Свјатјејши патријарх је тада сазвао отачаствене архијереје и на Свето Преображење Господње 1638. године хиротонисао је архимандрита Василија за епископа, и поставио га за Митрополита требињског са седиштем у манастиру Тврдошу. Иако беше још млад, са непуних тридесет година, он би удостојен епископског чина због светости свога живота и због велике потребе Цркве у тим тешким временима.
      Иако је највише желео да живи у манастиру Светог апостола Луке у Жупи Никшићкој, а уз то беше већ обновио и манастир Светог великомученика Димитрија у селу Попе крај Оногошта где такође често обитаваше, светитељ Василије је био принуђен да се удаљи из свог седишта, јер је био притешњен турским зулумима. Светитељ Василије је сада нашао једно скровито место, у које је намеравао да се повуче. То место је била једна пећина у Пјешивцима под планином Загарачом. Тамо је он уредио себи келију.
      На предлог бјелопавлићког народа светитељ одлази у Острог. Са својих острошких духовних висина силазио је и у народ и делио са њим многоврсна страдања његова као прави пастир. Прогоњени херцеговачки народ се склањао испред турских злочина ка светитељу у Острог, и многи старци, жене и деца су остајали дуже времена код свог владике. Блажени духовни отац њихов, и пред Богом молитвеник, свесрдно је бринуо о њима, а хранио их је благодарећи помоћи из околних села.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић


       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Празник Благовести Пресвете Владичице наше Богородице, почетак је нашега спасења и сваке радости у овоме свету, како и појемо у празничном тропару. Ову сверадосну вест Пресветој Дјеви изркао је први благовеститељ Архангел Гаврило, чија благвест и данас одјекује васцелом васељеном.       По надахнутим речима преподобног оца Јустин ћелијског: „Вечна тајна открива се данас – Син Божји постаје Сином Човечијим, да узевши оно што је најгоре, подари најбоље. Превари се у старини Адам па окуси плод … да постане Бог. Не постаде! Бог постаје човек, да човека начини Богом. Ето красне песме и у њој све Еванђеља Неба и земље: Вечна Тајна открива се данас. Каква тајна, браћо! Тајна да ће Света Дјева родити Бога.   Света Дјева родивши Бога, сама постаде Богородица. Ово је прва половина ове велике свете Тајне и светога Празника; а друга половина: да ће тај рођени Бог, тај Богочовек, Господ Христос, људе начинити боговима. Ето друге половине ове велике и страшне Тајне: људи створени да постану богови! Ја вам говорим о великим истинама. Такав је ово Празник, браћо, такву нам велику и свету Тајну доноси.ˮ Ова благовест Пресветој Дјеви да ће родити Спаситеља света, благовештава и нама онај дар над даровима и достојанство над достојанствима, да је сваки хришћанин бог по благодати, а то нам потврђује и Свети Атанасије: „Бог се очовечио, да би се човек обожиоˮ. Са друге стране, као што је човеку даровано достојанство да буде бог по благодати, тако се и Пресвета Дјева Марија овом Архангелском благовешћу уздиже мимо свих створених људи, јер је управо она, својим подвигом и предавањем вољи Божјој, суделовала у име рода људског у спасењу света.  О догађају Благовести Архангела Гаврила Пресветој Богородици једино нам сведочи Свети Апостол и Еванђелист Лука у свом Еванђељу (Лк. 1, 26-38). Благовештенски синаксар нам такође описује овај спасоносни догађај ослањајући се на Еванђелско сведочанство, наглашавајући да овом Архангелском благовешћу отпочиње не само спасење људи, већ и обновљење васцеле твари. Обратимо мало пажњу на све стихире које појемо приликом прослављања овог дивног празника, а које на предиван начин својом лепотом цело биће човечије испуњавају Архангелском благовештенском радошћу. Наше срце радује се Пресветој Богородици, часнијој од Херувима и славнијој од Серафима, оној  која је у својој утроби благодаћу Светога Духа сместила Несместивог Бога.      Данас је почетак нашег спасења и објава вечне Тајне: Син Божији постаје Син Дјеве, а Гаврило јавља радосну благодатну вест. Због тога, заједно с њим, кличемо Богородици: Радуј се, Благодатна, Господ је с Тобом! (тропар)   Празник Благовести припада реду Богородичиних празникâ и најранија сведочанства о његовом прослављању имамо од седмог века, али то не значи да се празник није и раније прослављао. Једно од сведочанстава празновања Благовести као посебног празника налазимо у 52. канону Трулског сабора (692. год), који наглашава да се у овај празнични дан, када падне за време Свете четрдесетнице, не служи Литургија Пређеосвећених дарова, већ због спасоносног значаја и величине празника служи се потпуна Литургија Светог Јована Златоустог која почиње вечерњим. Према сведочаству блаженог Јеронима, на месту у Назарету на коме је Архангел Гаврил благовестио Пресветој Дјеви радосну вест, саграђен је храм у спомен на овај празник. И најраније омилије које су изговорене на Благовести потичу из седмог века, међу којима је најстарија проповед Светог Софронија патријарха јерусалимског. Као што је познато, празник благовести прослављамо тачно девет месеци пре празника Рождества Оваплоћеног Логоса.    Теби, војвоткињи, поборнику нашем, ми слуге твоје, Богородице, узносимо победничке песме и захвалност за избављење од зала. А ти, пошто имаш непобедиву моћ ослободи нас од свих опасности, да ти кличемо: Радуј се, невесто неневесна! (кондак)   Када је у питању химнографија празника Благовести, богослужбене текстове саставили су познати химнографи цркве: Свети Андреј Критски славу и ниње на стиховње; Свети Јован Дамаскин  једну стихиру и славу и ниње на Господи возвах, али и чувени благовештенски канон; Козма монах спевао је славу и ниње на литији, док је другу литијску стихиру саставио Анатолије. Када говоримо о богослужењу овог празника неизоставно је споменути чувени Благовештенски акатист који у исто време представља најлепши и најстарији акатист који је постао образац за све касније акатисте. Са друге стране, благовештенски акатист је једини који је присутан у богослужењу наше Свете цркве.    И завршавајући, поново се подсећамо речи преподобног Јутина Ћелијског који нас надахнуто поучава: „И данас, данас кроз црквене песме и молитве само се химне и славопоји чују пресветој Богомајци. Чули сте и чујете како се стално њој обраћамо кроз песме: „Радуј се, радуј се“! Зашто? Јер си нам Ти, Пресвета Богомајко, Једину Радост донела роду људском, Ти си нам објавила и дала силе, да победимо смрт, ђавола и грех. Има ли веће радости од тога за род људски? Има ли веће среће од тога, већега блаженства од тога? Сигурно да нема. У једној дивној стихири се пева: „Радуј се, Весеље рода људског“. Заиста, Богомајка је Вечно Весеље за свако људско биће од Адама до последњег човека на дан Страшнога Суда.   И ми славећи Свете Благовести, славимо Њу као свог Вођу, као свог Вођу и Учитеља, и Омоћитеља, Који нам даје моћи да победимо сваки грех, сваку страст, сваког ђавола. А пре свега, Она и чини у нама, само Је треба призивати, Њој се обраћати. Нема милостивнијег бића од Ње. Она свемилостива као и њен Божански Син, Господ Христос.Браћо моја, данашњи Свети Празник биће на спасење свакоме од нас, ако ми као хришћани и данас обновимо у себи то осећање, и то сазнање, и ту свест: да смо ми од крштења богоносци; да смо дужни живети у овоме свету као богоносци, као христоносци, да избегавамо сваки грех и чинимо свако добро. У томе, у томе, у томе је наш Вођ бесмртни, Чудесна, Дивна, Свемилостива Богомајка. Она, Она нека нас води и руководи у свима путевима Сина Свог Божанског. Еда би сваки од нас, вођен Њоме, ишао за Њом и стигао у Царство Небеско. Да тамо са Светим Анђелима, Арханђелом Гаврилом и Михајлом, и са Небеским Силама, славимо Вечно Весеље рода људског: Пресвету Богомајку и Њеног Божанског Сина, Господа Христа. Амин!ˮ     Господе, Боже Сведржитељу, Ти си благоволео да се Јединородни Син Твој оваплоти од неискусобрачне жене и постане човек ради нашега спасења, а послао си Твога архангела Гаврила који је благовестио Његово бесемено зачеће Светој Дјеви Марији, коју си пре векова предодредио да буде радионица ове страшне тајне, унапред знане Теби и Твоме савечном Логосу. Ти сам молитвама њеним и свих светих Твојих благовести душама нашим, благодаћу Твојом, отпуштење грехова и радост неодузимљиву . Проповедај мир народу своме, дај нам да познамо пут којим ћемо идући благоугодити Твоме небеском царству .Милосрђем Христа Твога, са Којим си благословен, са пресветим, и благим и животворним Твојим Духом, сада и увек и у векове векова. Амин (Заамвона молитва Благовести)     катихета Бранислав Илић   Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Трећа недеље Свете четрдесетнице посвећена је прослављању и величању Часног и Животворног Крста Господњег. У једној богослужбеној песми појемо Крст је чувар васцеле Васељене, часни Крст је потпора верних, слава Ангела и рана (бол) демонима. У времену Великопосног путешествија у посту и подвигу, потребна нам је потпора и утеха како не бисмо клонули. Ту потпору, утеху и снагу на средини Свете четрдесетнице дарује нам сила Часног и Животворног Крста Господњег.     Прве недеље Свете Четрдесетнице прославили смо победу Православља над иконоборством и осталим јересима које су уздрмале брод Цркве Христове. Друге недеље прославили смо Светог Григорија Паламу великог међу светитељима и великог међу победницима Православља који се у свом богословствовању борио и изборио за богословље Православног мистичног подвижништа. А сада, на средини Великог поста, треће недеље прослављамо Часни и Животворни Крст Господњи, хришћански знак победе и Васкрсења. У еванђелском зачалу Господ нас позива: Ко хоће за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст свој и за мном иде (Мк.6,34). Животни Крст сваког Хришћанина почиње од самог његовог рођења водом и Духом, почиње Светом Тајном Крштења и прати нас кроз цео наш живот. Крстоносни живот је наша свештена реалност која траје цео живот кроз наше учествовање у богослужбеном животу Цркве. Света Четрдесетница је најпогодније време да се на опитан начин одазовемо на Христов позив о ношењу Крста. У светом и узвишеном времену Великог поста ми се одричемо себе јер кроз пост и молитву потискујемо из нашег бића све оно греховно и трулежно, а себе кроз врлински и Светотајински живот испуњавамо Богом. Хришћанин је без крста као војник без оружја, као цвет без мириса, као виноград без плода и као мајстор без алата. Господ наш Исус Христос који је и сâм носио свој Крст за време целога свога земаљског живота, препоручио га је и нама као знак припадништва Њему, као символ нашега живота, као знак нашег заједничарења са Њим. Врхунац нашег духовног подвижништва и ношења животног Крста јесте поистовећивање са великим речима Апостола Павла: Не живим више ја, него живи у мени Христос. Познајући добро нашу огреховљену и слабу природу, Часни Крст нам се данас дарује као потпора и укрепљење како би издржали и други део поста, да не клонемо и паднемо, већ да оснажени силом Часног Крста Господњег издржимо до краја наше путешествије ка крајњем циљу ка коме идемо. Као процветало дрво које даје хлад, свежину и одмор уморном путнику, Крст Христов у подвигу поста даје вернима свежину и охрабрење. Крст Христов се пореди са дрветом које је осладило горке воде Мере, са дрветом живота које је засађено усред Раја. Благовест о Крсту и поклоњење њему нас подсећа на празник Васкрсења Христовог ка коме хитамо. Црквена историја нам казује да трећа недеља Свете Четрдесетнице није од увек била посвећена Часном и Животворном Крсту Господњем. Наиме, у Јерусалимском канонару из 7. века нема спомена Крста Господњег у ову недељу. Већ типик Велике цариградске Цркве из 9-10. века указује да се треће недеље прославља и велича Часни Крст Господњи ради укрепљења верних.  
      Радуј се Живоносни Крсте, непобедива победо благочестивих, двери раја, тврђаво верних, заштито Цркве. Тобом се уништи погибао, разруши се царство смрти, и узнесосмо се са земље на небо, оружије непобедиво, противниче демона, славо мученика, истински украсе преподобних, пристаниште спасења, даруј свету велику милост. (стихира на Господи возвах)   Часни Крст се на овом недељном јутрењу износи на средину храма где остаје до петка. Након појања великог славословља, а презвитер за време појања великог славословља обучен у потпуно одјејаније кади Часни Крст који је положен на Часној трпези. За време појања „Свети Боже…ˮ презвитер на себе ставља воздух, Часни Крст положен на дискосу држи изнад главе, износи га кроз северне двери и стаје испред царских двери. Одатле начинишви знак Крста узглашава „Премудрост, усправно стојмо!ˮ после чега појци певају три пута тропар празника. Презвитер затим са себе скида воздух полаже га на припремљено постоље (налоњ) који се налази на средини храма, преко воздуха поставља Часни Крст и кади га, после тога три пута поје „Крсту Твоме клањамо се Владико, и свето Васкрсење Твоје певамо и славимоˮ. За време целивања поју се самогласне стихире Часном Крсту. Више о чину Воздвижења и Часном Крсту у богослужбеној традицији Цркве можете прочитати ОВДЕ .   Поклонимо се данас изнесеном Часном Крсту Христовом, и истински се развеселимо целивајући га у љубави. На њему добровољно распетог Господа замолимо, удостој и нас да се неосуђено поклонимо Часном Крсту Твом и дочекамо Твоје славно Васкрсење! (Стихира на поклоњењу Часном Крсту)   О изношењу Часног Крста у Крстопоклону недељу познати литургичар протопрезвитер Александар Шмеман говори: „Знамо да је Велики пост припрема за Страсну седмицу, за дане у које се Црква сећа страдања, распећа и крсне смрти Исуса Христа. Изношење крста на Крстопоклону недељу има за циљ да нас опомене на крајњи циљ нашег интензивног и продубљеног хришћанског живота којим живимо у те великопосне дане. У вези са тим умесноје да се још једном присетимо места које Крст - као главни и узвишени символ Хришћанства - заузима у хришћанској вери. Тај символ има два - међусобно уско повезана - значења. Са једне стране, то је Крст Христов као онај одлучујући догађај којим се завршава земаљски живот и служење Господа Исуса Христа. То је прича о чудној и страшној људској мржњи према Ономе Који је све Своје учење усредсредио на заповест о љубави, Који је сву Своју проповед усредсредио на позив на самоодрицање и саможртвовање у име те љубави. Пилат - римски управитељ Јудеје - коме су привели ухапшеног, пребијеног и попљуваног Христа говори: "Овај човек никаква зла није учинио". Међутим, то је изазвало само још бучније урлање руље: " Распни Га, распни Га!". За Крстом, Христовим долази наш крст, мој крст о коме је говорио Христос: "Ко хоће да иде за мном... нека узме крст свој... (Мк. 9,34)". То значи да пред истим оним избором пред којим су оне ноћи стајали сви - и Пилат, и римски војници, и јеврејски вођи, и гомила, и сваки човек у тој гомили - стоји свако од нас увек и сваки дан свога живота. Споља гледано то може да нам изгледа као нешто неважно и другостепено. Међутим, за савест нема првостепеног и другостепеног. Има само истине и неистине, добра и зла. Али, сваки дан узимати и носити свој крст не значи само трпети тешкоће и бреме животно. То пре свега значи непрестано живети у сагласју са својом савешћу, живети у светлости суда савести, поучава нас отац Александар Шмеман у свом делу Тајне празника.   Дан је свечани, устајањем Христовим зора живота засија, смрт се нејасном показа, Адам уздигнут радосно ликује, зато ускликнимо песмом прослављајући победу. Нека уједињени прославе небом и земљом пред свима положено Часни Крст, на њему је телесно прикован Христос, целивајмо га радујући се духовно. Ходите, запевајмо песму нову прослављајући разрушење ада, из гроба Васкрсе Христос и подари спасење свима уништивши смрт. Ходите верни, захватите не воду из стварног извора изходећу, већ од извора Крста Христовог којим се хвалимо. Просветљење задобимо клањајући му се. Васкрсао си Христе уништивши смрт, као велики Цар из скровишта ада позвао си нас у радост небеског царства у земљу бесмртности. (Стихира Часном Крсту из службе Крстопоклоне недеље)

      катихета Бранислав Илић

        ВАШОЈ ПАЖЊИ ПРЕПОРУЧУЈЕМО:     Звучни запис текста катихете Бранислава Илића о историји и богослужбеним особеностима Крстопоклоне недеље    
×
×
  • Креирај ново...