Jump to content
  1. Вилер Текс

    Вилер Текс

  2. Драгана Милошевић

    Драгана Милошевић

  3. Џуманџи

    Џуманџи

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу 17. октобра 2021. године у Дому културе у Пријепољу игуман манастира Хиландар архимандрит Методије одржао је предавање на тему Православно монаштво и његова улога у савременом свету. Да је тема била занимљива говори и то што је сала била испуњена скоро до последњег места.

       
      Звучни запис предавања
       
      На почетку, након отпеваног тропара Светом Сави, Његово Преосвештенство Епископ милешевски г. Атанасије је у поздравном слову рекао: – Архимандрит Методије, игуман манастира Хиландара, донео нам је благослов Свете Горе и манастира Хиландара посебно. Ништа чудно у томе да се тако поново повезују и своје заједништво ојачавају манастир Хиландар и манастир Милешева, светосавски су у најпунијем смислу и један и други. У име свих нас, у име целе Епархије милешевске изражавам добродошлицу нашем драгом оцу игуману. Добро сте нам дошли и јако сте нас обрадовали.
      Архимандрит Методије је потом својим излагањем заинтересовао слушаоце за поменуту тему. Након завршеног предавања, Преосвећени Епископ Атанасије се најсрдачније захвалио предавачу а затим позвао слушаоце да поставе питања. Датим одговорима тема још више проширена и појашњена.
       
      Извор: Епархија милешевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Нови број листа Епархије бачке Виноград Господњи доступан је у пдф формату на званичној интернет страници Информативне службе Епархије бачке. 
      Преузмите пдф примерак
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Епископ Херувим: ”Црква увек сведочи да без обзира каква су искушења ништа није без наде, већ да колико су већа страдања толико смо ближе васкрсењу и ближи истини која је искључиво испуњена у Светом Јеванђељу. Захвалио бих се својој драгој браћи архијерејима, вама политички представници нашег народа на овим просторима, и вама драги народе који сте се данас сабрали, не само из Барање већ широм наше епархије. Дошли смо сви овде на сабор да се помолимо Господу, да добијемо благослов и задобијемо благодат Божју. Дошли смо се помолимо да нас љубав Божја увек негује и храни, да нас она упућује ка јединству и братској слози, то је оно што нам је потребно и што нас увек као људе треба красити на овим просторима.”
       
      У суботу, 16. октобра 2021. године, Епархија осечкопољска прославила је свог патрона Светог Стефана Штиљановића. Светом архијерејском Литургијом у храму Ваведења Пресвете Богородице у Кнежевим Виноградима началстовао је Његово Преосвештенство Епископ зворничко-тузлански г. Фотије уз саслуживање браће архијереја пакрачко-славонског г. Јована, далматинског г. Никодима, ваљевског г. Исихија, ремезијанског г. Стефана и осечкопољског и барањског г. Херувима и свештенства и монаштва из више епархија.
      Светој Литургији присуствовали су госпођа Олгица Лаконић, представница Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама при Влади Републике Србије, господин Дејан Дракулић, председник ЗВО, господин Срђан Колар, председник ГО СДСС-а Вуковар и заменик градоначелника, господин Југослав Весић, начелник Општине Ердут и господин Јово Вуковић.
      Епископ Херувим честитао је славу својим епархиотима те се свим сабранима обратио речима љубави:
      -У име Оца и Сина и Светога Духа!
      Браћо архијереји и оци, драги народе Божји, радујем се данас што смо се сабрали овде у Кнежевим Виноградима, у нашој Барањи која од самога почетка свога постојања увек негује светосавски дух, светосавски етос, а то је етос љубави, етос мира.
      Нажалост, и Барања као и остали делови наше епархије суочени су са разним искушењима. Данашњи сабор овде говори нам да ништа није изгубљено, нада увек постоји и увек у томе духу треба да мислимо и у том духу да размишљамо. Са доласком наших архијереја, који су данас са нама били у молитви да останемо на путу светосавља, на путу истине, на путу Јеванђеља којим се искључиво изграђује љубав и јединство, ми смо сигурно данас добили велики благослов и велику благодат. Добили смо благодат да ходимо тим путем, открива нам се да ова наша Барања није заборављена, да је она дубоко у нашим срцима, да је дубоко у нашим мислима. Црква увек сведочи да без обзира каква су искушења ништа није без наде, већ да колико су већа страдања толико смо ближе васкрсењу и ближи истини која је искључиво испуњена у Светом Јеванђељу. Захвалио бих се својој драгој браћи архијерејима, вама политички представници нашег народа на овим просторима, и вама драги народе који сте се данас сабрали, не само из Барање већ широм наше епархије. Дошли смо сви овде на сабор да се помолимо Господу, да добијемо благослов и задобијемо благодат Божју. Дошли смо се помолимо да нас љубав Божја увек негује и храни, да нас она упућује ка јединству и братској слози, то је оно што нам је потребно и што нас увек као људе треба красити на овим просторима. Замолио бих нашег владику Фотија да нам се обрати, да нам упути речи Јеванђеља, речи љубави и мира, и да нас благослови својим архијерејским благословом.
      Владика Фотије је затим проузнео своју архипастирску беседу:
      -Ваше Преосвештенство, драги владико Херувиме, часни оци, драга браћо и сестре, владика је довољно рекао пастирску реч, ја немам много шта да кажем, али ево рећи ћу неку реч о данашњем Јеванђељу које кад год чујемо некако нас подсети изнова и изнова које је значење те приче. У Јеванђељима се врло често користе обичне ствари из живота човека, као што ми данас разумемо надницу, неко иде у надницу и треба да ради читав дан за један динар. И по људском је да сви који раде један дан добију динар. Читав дан, осам сати или десет сати. А у Јеванђељу није тако. Неко ко дође у последњи час, пети, шести час поподне, он ради један сат и добије исто један динар. То је Божја правда која превазилази људску правду. Е кад би разумели да тај динар који се добије јесте спасење људско. Онда не можемо добити више него што је то спасење. Бог хоће спасење свих људи и оних који су у младости били крштени и радили читав дан, читав живот свој провели у Цркви, они ће задобити спасење. Али има људи који ће се крстити пред крај живота и биће хришћани можда годину, две дана и они ће задобити спасење. има народа који су крштени у првом веку хришћанства и биће хришћани до другог доласка Христовог, хиљаду, две, три, пет хиљада година. Они су дакле радили пет хиљада година за спасење, а има народа који ће се крстити пред крај, пред други долазак Христов и они ће задобити спасење, биће хришћани можда неколико месеци или дана. Е то је љубав Божја браћо и сестре. Она превазилази све оно људско и земљаско, наша гледишта. Бог види другачије него ми људи. Ми смо ускогруди, рачунамо математички и тако даље. То је ова прича која је веома потресна за нас и оно што је владика рекао - имамо наде.
      Увек имамо наде за спасење и треба да призивамо људе на спасење. Бог је тај који нас благосиља и то нам припрема, не ништа мање од спасења, вечног живота, све друго би било мало. Да владамо хиљаду година мало је то, као што је у Старом Завету било са царем Давидом, Немањићима, у Средњем веку смо владали, мало је то. Желимо спасење, желимо вечни живот, то је оно на шта нас Бог призива, то је једна ствар. А друга ствар је житије Светога Стефана Штиљановића. Он је био толико велики јунак, тачно нас подсећа на наше косовске јунаке, косовске мученике. Ми Срби смо одувек имали тако велике људе које су поштовали чак и наши непријатељи, противници, Турци и други с којима смо се борили. Тако је једном приликом Свети Стефан Штиљановић био заробљен и турски паша га сам откупи од тих људи што су га заробили и да му слободу. Јер каже такав јунак не приличи да буде погубљен кад је тако диван, величанствен јунак. И Турци су поштовали такве људе и такве личности. Као што је био Свети Стефан Дечански, Аелксандар Невски у Русији и многи други. Једноставно, такви људи су толико велики. Зато је добро да овај крај буде под заштитом Светог Стефана Штиљановића, великога угодника Божјег човека који се бавио земаљским пословима, влашћу и да је то спојио са светошћу. Е то је заиста велики подвиг, е то је мучеништво. Ми, црквени делатници, да кажемо, епископи, свештеници, некако смо призвани непрестано да будемо уз олтар и уз житија светих и уз богослужења. А људи који се отисну у живот овако у политичком смислу, друштвеном, уђу у токове животне, то није једноставно, али да остане човек заиста ту светим и достојанствен и узвишен, такав је био Свети Стефан Штиљановић. Имамо његове мошти у Београду, у Саборној Цркви. Дуго година су биле у манастиру Шишатовцу у Срему.
      На његовом гробу се светлост појављивала и тако су људи открили где је његов гроб док нису ископали његове мошти. Имамо примере пред собом таквих људи, из нашега народа, увек има наших косовских мученика и новомученика и косовских јунака у народу нашем, има увек. Можда се не виде, али Бог их позива када је потребно. Имајмо наду на спасење из ове Јеванђељске приче. Без обзира кад сам постао истински православни хришћанин, кад сам заиста почео некако да верујем. Старац Тадеј Витовнички, за њега сте вероватно чули сви. Он је говорио: ”Она моја вера у младости, коју сам имао, а просто је била невера ја бих данас рекао у односу на ово што сам ја”. Био је хришћанин, као дете од 12 година дошао у манастир.
      У вери се напредује, у вери се из једнога подвига у други напредује. Не можемо остати на нивоу основне школе у вери, идемо ка факултету, докторату, да постанемо савршени. Е то је та вера коју нам Бог даје, спасење нам нуди и призива нас на спасење. Без обзира кад смо дошли, да ли смо овог тренутка приступили Цркви и вери или не.
      Да не бих много дужио, рекао сам да нећу много дужити. Радујем се да нас је владика Херувим данас сабрао, увек се код владике осећамо пријатно, осећа се његова топлина, осећа се његова безазленост. И то сви осећамо и у Сабору и овде када долазимо, у његовом дому, и заиста се радујем да сте добили правога владику овде из вашега краја, који с вама дели добро и зло. Буде добро, буде, буде наравно и распеће. Где су Срби ту је распеће. Али хвала Богу верујемо дубоко и у васкрсење, то је наша победа. Живели и свако добро! Амин.

       
      Извор: Епархија осечкопољска и барањска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У уторак, 12. октобра 2021. године, у Крагујевцу је одржан једнодневни стручни скуп за представнике верских медија, под називом: „Стратегија верских медија у управљању друштвеним мрежама за потребе остваривања јавног интереса у информисању, са посебним освртом на кризне ситуацијеˮ.
      Повезане вести:
      У Крагујевцу одржан стручни скуп "Наступ верских медија на друштвеним мрежама"
      Наступи верских заједница у медијима и слика сукоба у верским медијима

       
      Благословом Епископа шумадијског г. Јована, скуп је организовао Радио Златоусти Епархије шумадијске, уз финансијску подршку Министарства културе и информисања Републике Србије, у Богословији „Светог Јована Златоустаˮ. На стручном скупу учествовали су представници четрнаест медија православне, римокатоличке и исламске вероисповести. У име црквених радио-станица Епархије бачке учествовали су представници из Радио-Беседе и Радио-Тавора.
      Програм скупа је започео поздравним словом протојереја-ставрофора Зорана Крстића, ректора Крагујевачке богословије, који је пренео благослов Преосвећеног Епископа шумадијског г. Јована. Прота Зоран је, између осталог, истакао да је овај стручни скуп једна карика у побољшању рада црквених медија.
      Главни уредник Радија Златоусти, прота Милић Марковић, истакао је значај непосредне комуникације у раду медијских делатника при црквеним медијима и појаснио суштину теме скупа. 
      Ђакон  Александар Савић, управник Центра за проучавање савремених технологија Српске Православне Цркве, који је на овом скупу говорио на тему: „Наступи верских заједница у медијима – где су грешке и како их побољшати?ˮ, истакао је да треба имати свест о томе коме се обраћамо у медијима, да широки аудиторијум треба да разуме наш језик. Радио и телевизија, као медији, нису превазиђени, казао је ђакон Александар и додао да је улога ових медија додатно употпуњена учешћем на друштвеним мрежама. Ипак, сматра ђакон, нису све мреже подједнако пријемчиве за мисијску делатност Цркве. Цитирајући Патријарха српског г. Порфирија, ђакон Александар је истакао да ми треба да причамо о светлости, да се не бавимо тамом и да је то наша медијска мисија.
      Професор др Растко Јовић, са Православног богословског факултета у Београду, говорио је на скупу у Крагујевцу на тему „Медији и слика сукоба у Црквиˮ, указавши да поједини изазови произилазе из недостатка јасног идентитетског односа ко смо.
      Сузана Миличић, директорка ПР агенције „Контактаˮ, говорила је на тему „Традиционални медији и друштвене мреже – сарадници или супарнициˮ. Она је, представљајући и објашњавајући статистичке податке везане за медије и друштвене мреже, истакла да комуникација на друштвеним мрежама захтева озбиљне ресурсе и организацију, као и добро осмишљену стратегију комуникације. На скупу су говорили и поједини представници црквених емитера. Истакнуто је да су изазови о којима се говори заједнички, с обзиром на историјски тренутак у којем се налазимо. Такође, учесници скупа су се сагласили да је стратегија за унапређење кључна у усавршавању и професионалнијем деловању.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Марчанска епархија, такође позната и као Вретанијска, била је најзападнија епархија Српске патријаршије на заграничним крајишким подручјима у Хабзбуршкој монархији од краја 16. до краја 17. века. Накратко је обновљена 1734. године као Лепавинска, односно Северинска епархија, у саставу тадашње Београдско-карловачке митрополије. Коначно је укинута 1750. године и од тада се њено подручје налазило у саставу суседних српских епархија. Њена данашња наследница је Митрополија загребачко-љубљанска, која је образована 1931. године. У спомен на стару Марчанску епархију, Српска православна црква је установила службу и наслов викарног "епископа марчанског".

       
      Марчанска епархија је почевши од краја 16. века обухватала све православне Србе у Хабзбуршкој монархији, на ширем простору од сењског приморја у Хрватској, преко тадашње Горње Славоније (Словиње), до западноугарских области и градова Ђера и Коморана на Дунаву.
      Већ од половине 15. вијека, а нарочито послије битке на Мохачком Пољу (1526) и пада Лике и Крбаве под Турке (1528), почело је снажно исељавање Срба, турских крајишника и кметова, у слободне крајеве Хрватске, а помало и у Крањску и Штајерску. Прве знатније сеобе биле су 1530. и 1538, из Србије, Босне, Херцеговине и Црне Горе у сењско приморје, Крањску и Жумберак. Главне сеобе биле су крајем 16. и током 17. вијека, из разних српских крајева на Балкану, преко Славоније, Босне и Далмације. Ти Срби настанили су се око Сења, Огулина, Карловца, Иванића, Крижеваца, Копривнице и Ђурђевца, као главних градова на Крајини према Турцима. Њихови вође обично су већ прије прелаза на аустријску страну склапали уговоре са аустријским војним заповједницима: да ће увијек остати војници на Крајини, да ће бити слободни од спахија и да ће несметано моћи исповиједати православну вјеру. С тим Србима, које су највише звали Власима и Ускоцима, а рјеђе Рашанима и Србима, подигла је Аустрија два своја најзнатнија генералата, карловачки и вараждински.
      Са народом обично су прелазили и његови свештеници и калуђери, те су они, чим се населило довољно народа по хрватској и славонској Крајини, приступили црквеном уређењу. Први српски владика на хабзбуршким подручјима у Вараждинском генералату био је Василије, избегли митрополит пожешки који је 1595. године пребегао са турске на хабзбуршку страну.
      У хрватској Крајини, између Сења и Огулина, подигнут је 1602. године манастир Гомирје, а у славонској Крајини, око 1609, манастир Марча код Иванића, и манастир Лепавина, око 1636, између Крижеваца и Копривнице. Ти су манастири убрзо постали главна црквена и просвјетна средишта свих Срба под тадашњом Хабзбуршком монархијом.
      Марча је, пошто је имала централни географски положај, изабрана за резиденцију нове српске епархије, коју је 1609. основао српски патријарх Јован Кантул за све православне по западним странама у Хрватској, Славонији, Крањској, Штајерској и западној Угарској, уколико су те земље потпадале под власт аустријских царева. Патријарх је тој епархији у западним странама дао име Вретанијска (в. Вретанија), те је она тако називана све до почетка 18. века, али су је звали и марчанском и ускочком. Иако је епископ Симеон Вретања био постављен од стране патријарха Јована, на наговор и под притиском римокатоличког свештенства и војних власти отпутовао је 1611. године у Рим на поклоњење папи. Пошшто је пристао да се поунијати, добио је условну потврду да буде бискуп "грчког обреда" чиме је положен камен темељац за настанак стогодишњих невоља за православне Србе у Хабзбуршким земљама. Међутим, по повратку из Рима, Симеон се нашао између две ватре. Са једне стране, државна власт и римокатолички бискупи су се надали да ће унија пустити корена у свештенству и народу, али убрзо се показало да је народ одлучан у намери да остане у православљу. Стога је Симеонова унија остала на речима, као његов појединачни чин. Временом се показало да ни он сам нема намеру да стварно спроводи унију у раздраженом народу.
      Након његове смрти (1630), за новог марчанског владику је изабран Максим Предојевић (1630—1642) који је примио посвећење од српског патријарха и тиме потврдио опстанак православне марчанске епархије. И он је трпео притиске у циљу спровођења уније, као и његови наследници, који су упркос забранама налазили начин да приме посвећење од српског патријарха и православних епископа. Остали су постојани у православљу и нису ништа мијењали ни у вјеровању, ни у православним обичајима. Поред назива вретанијски, аустријски цареви давали су овим епископима и име свиднички. Међутим сви су се они потписивали увијек на српским актима само: епископ Србљем вретанијским. До промена је дошло тек након уклањања владике Гаврила Мијакића који је 1671. године оптужен за учесништво у побуни Зринског и Франкопана, те је стога затворен, а у тамници је и умро 1686. године. Тада је државна власт онемогућила народ да изабере православног епископа и покушала је да му наметне правог унијату. То је био Павле Зорчић (1671—1685), који је био питомац римске пропаганде у Болоњи те је стога још у младости постао увјерени унијат. Такови су били и његови наследници, које није више, као раније, сам народ бирао, него постављао аустријски цар, а рукополагали русински унијатски епископи. Стога је од Павла Зорчића наступила тешка унутрашња борба између унијатских бискупа и по неког њиховог калуђера са народним представницима, парохијским свештенством и осталим калуђерима, који су, готово без изузетка, остали вјерни православљу и најзад побиједили.
      Током 1692. и 1693. године, на подручју Марчанске епархије је боравио српски патријарх Арсеније III Црнојевић. Пошто хабзбуршке власти у то време нису дозвољавале постављање новог православног епископа за подручје Вараждинског генералата, патријарх Арсеније је морао да пронађе друго решење за уређење црквених односа на том подручју, што је отварено тек 1705. године, приликом именовања Софронија Подгоричанина за пакрачко-славонског епископа. Под његову надложност је поред доње Славоније (Мала Влашка) потпала и горња Славонија са Вараждинским генералатом. Међутим, чак ни ово изнуђено решење није било по вољи хабзбуршким властима, услед чега су пакрачко-славонски епископи наилазили на многе потешкоће приликом вршења своје надлежности у областима горње Славоније. Стога је тамошњи православни народ заједно са својим свештенством наставио да се залаже за обнову посебне епархије на подручју Вараждинског генералата.
      Велики успех је остварен 1734. године, када је успостављена Лепавинска епархија са средиштем у манастиру Лепавини, а потом у Северину. Међутим, убрзо се показало да је државна власт противна опстанку ове епархије. Након смрти њеног првог епископа Симеона Филиповића (1743), Лепавинском епархијом су неколико година управљали администратори, а потом је 1750. године укинута и њено подручје је прикључено суседној Костајничкој епархији. Управо у то време, распламсала се борба око манастира Марче, који је 1753. године спаљен. Услед нередовних прилика, тадашњи унијатски бискупи морали су се држати подаље од Вараждинског генералата. Када је 1771. године укинута и Костајничка епархија, подручје бивше Лепавинске епархије је прикључено Пакрачкој епархији, у чијем је саставу остао све до 1931. године, када је на том подручју створена Загребачка епархија. Дио марчанске епархије који се налазио у Карловачком генералату, већ је крајем 17. вијека, послије ослобођења Хрватске од Турака, здружен са Горњокарловачком епархијом. У том је дијелу унијатска пропаганда успјела, око 1761, да цијели Жумберак поунијати, и Жумберчани су данас главни дио унијатске или грчкокатоличке Крижевачке бискупије, која је 1777. установљена, пошто је покушај са унијаћењем цијеле бивше Марчанске епархије пропао.
       
      Ризница литургијског богословља и живота: Историјат Епархије марчанске
      BRANISLAVILIC.BLOGSPOT.COM   Марчанска епархија, такође позната и као Вретанијска, била је најзападнија епархија Српске патријаршије на заграничним крајишким подручјим...  
×
×
  • Креирај ново...