Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

александар живаљев

Непокорни даниловградски гимназијалци: Свети Петре каљају ти лице, школа Твоја нема ћирилице!

Оцени ову тему

Recommended Posts

31 октобар 2017
21.jpg

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ђаци гимназије „Петар Први Петровић Његош" у Даниловграду још једном су показали да је жив дух слободне Црне Горе. Током свечаности поводом Дана школе у холу су развили транспарент са натписом „Свети Петре каљају ти лице, школа твоја нема ћирилице".

Овај гест ученика старијих разреда поздрављен је бурним аплаузом свих ђака, али и професора сада већ чувене гимназије која негује праву историју Црне Горе, а свој дан слави на црвено слово — по календару Српске православне цркве, данас је Свети Петар Цетињски.

Агресивном ампутацијом историјске и духовне баштине Црне Горе, коју је извела власт Мила Ђукановића, ћирилица је искључена из званичне употребе у школама, па су родитељи чак приморани да, ако желе сведочанство детета на српском писму, школи пишу посебан захтев.

То је само један од примера у којима се ћирилица у Црној Гори појављује као изузетак, а никако као правило, како је до недавно било.

Подсетимо, седамнаесту годишњицу бомбардовања Србије и Црне Горе, матуранти ове школе обележили су тако што су са школског разгласа пустили звук сирена за узбуну и бацали авионе од папира на којима је била исписана порука „Да се не заборави!" Са разгласа се затим чула песма „Рибље чорбе" — „Децу ти нећу опростити".

Наставничко веће Гимназије „Петар Први Петровић Његош" једногласно је одбило да расправља о кажњавању ученика који су 24. марта пуштањем сирене за узбуну и авионима од папира обележили годишњицу почетка НАТО агресије.Тадашња директорка даниловградске Гимназије Славица Павићевић послата је у пензију одлуком министра просвете, јер није хтела да казни ђаке. Апели њених колега остали су без одговора надлежних.

Поводом Дана школе, домишљати и храбри гимназијалци штампали су и посебне мајице са натписом „Ћирилица — наше писмо".

21-1.jpg
Ђаци Гимназије у Даниловграду за ову прилику штампали су и мајице са натписом "Ћирилица - наше писмо".

Сенка Милош Спутник

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Свима је потребно старање, труд и пажња, али не свима у истој мери јер је ово потребније онима који су одевени у славу, богатство и власт, и који су учени и поседују мудост, ако желе да се спасу. То се види из Еванђеља Христовог које је прочитано јуче и данас (на Лазареву суботу и Цвети). 

      Када је чудо над Лазаром савршено, и када је Христос потпуно јасно пројавио да је Он Бог, народ је то прихватио и поверовао, док су неки кнезови, то јест књижевници и фарисеји, били толико далеко од вере да су неразумно смишљали зло против Њега и, по свом безумљу, желели да смрти предају Онога Који је, и кроз то што је рекао и кроз то што је учинио, представио себе као Господара живота и смрти. Зар не би свако рекао, како су они лако могли да схвате да је Он раван Оцу, онда када је Христос подигао очи ка небу и рекао: „Оче, благодарим Ти што си ме услишио“. Јер Он је сам тада појаснио: „А ја знадох да ме свагда слушаш; него рекох народа ради који овде стоји, верују да си ме Ти послао“ (Јован, 11, 41-42), то јест зато да би они знали да је Он једино са Богом и да долази од Оца и да се Њему ни у чему не супротставља, него да по вољи Очевој твори чудеса. Подигао је пред свима очи своје ка Оцу, и обратио му се тим речима, како би они схватили да је Он, Који говори на земљи, раван Највишем Оцу, Који је на небесима. Саветовање је претходило како почетку стварања које је требало да приведе човека у биће, тако и сада – приликом пресаздања човека у лику Лазара. Тада је, намеравајући да створи човека, Отац рекао Сину „Да начинимо човека“, и Син је послушао, па је тако човек дошао у живот. Овде пак, сада, када је Син говорио, Отац га је послушао, и тако је Лазар оживео.

      Видите ли овде исту част и једнако поштовање? Ове речи, иако због народа изговорене у облику молитве, нису биле речи молитве, него власти и господарења: „Лазаре, изађи напоље!“ – и одмах је Лазар, четири дана мртав, стао пред Њега жив; зар нису дакле једно били заповест Живог и молитва Животворног? Он је викнуо громким гласом, и то је било ради присутних, јер могао је не само тихо, него и само вољом да га васкрсне, и то издалека, док је још камен лежао на гробу. Он је пак пришао гробу и рекао присутнима да склоне камен, те су сви осетили задах распадања и тада је громким гласом позвао Лазара, позвао га к себи, и баш тада га је васкрсао. И све то – зато да би они видели сопственим очима – јер су били крај гроба, да би сопственим носем осетили смрад мртваца који је четири дана био у гробу, и да би осетили сопственим додиром – пошто су својим рукама дотакли камен када су га уклањали са гроба, затим плаштаницу и убрус на глави када су их одвијали, као и да би лично чули глас Господњи – који је допирао до ушију свих присутних: кроз све то, дакле, они су спознали и поверовали да је Он – Онај Који „зове непостојеће као постојеће“ (Римљанима 4, 17), који све носи речју силе своје и Који је у почетку једном својом речју све привео из небића у биће.
      Тако је, после свега што се догодило, незлобиви народ поверовао у Њега, и то не само да је ћутећи имао веру, него је почео на делу и на речи да проповеда Његово Божанство. После васкрсења четвородневног Лазара, Господ је, нашавши магарца кога су ученици претходно припремали, како каже еванђелиста Матеј (21, 1), сео на њега и ушао у Јерусалим, сагласно пророштву Захаријином, који је рекао: „Не бој се кћери Сионска, ево Цар твој иде к теби, праведан је и спасава, кротак је и јаше на магарици, и магарету, младунчету товарне животиње (Захарија 9, 9). Пророк је овим речима објавио да тај Цар о коме је пророковао представља јединог истинског Цара Сиона. Цар твој, каже он, није страшан, нити љут, нити чини зло, нити води за собом штитоносце и маченосце, или мноштво пешадије и коњаника, нити је грамзив, нити му је потребно да га послужују и да наређује, нити му требају ропство и служење који су нечасни и погубни, него је знак Његов – смирење, сиромаштво и скромност, јер Он долази седећи на магарету, без претње великог мноштва људи. Стога је Он – Једини праведни Цар, Који спасава у праведности; и Он је кротак, јер има нарочиту кротост, како сам каже за себе: „Научите се од мене, јер ја сам кротак и смирен срцем“ (Матеј 11, 29).
      Када је, дакле, васкрсао Лазар из мртвих, Цар је, седећи на магарцу, тако ушао у Јерусалим. Сви људи – деца, одрасли, старци, простирући своју одећу по путу и са палминим гранчицама у рукама које су символ победе, журно су Му пошли у сусрет, као Животворцу и Оном Који је победио смрт. Пали су ничице пред Њега и онда пошли за Њим, не само на улазу у град, већ и у самом светом месту, певајући у глас: „Осана сину Давидову, осана на висини“. Похвална песма „Осана“ узноси се Богу, јер у преводу она значи: „Спаси Господе“. Додајући „на висинама“, показали су да се Он песмом прославља не само на земљи и не само од стране људи, већ и од стране ангела на небесима.
      Певајући Му тако, они Га признају за Бога, супростављајући се тиме опаком и богоборном плану књижевника и фарисеја који су намеравали да Га убију. Они су о Њему безумно говорили: „Шта да радимо? Овај човек чини многа знамења. Ако га оставимо тако, сви ће поверовати у њега, па ће доћи Римљани и узети нам и земљу и народ“ (Јован 11, 47-48). А шта каже народ? – „Благословен који долази у име Господње“, показујући тако да је Он – Онај Који је од Бога и Оца и који је дошао у име Очево, како је и сам Господ говорио о себи: „Ја сам дошао у име Оца мојега; изиђох од Оца и дошао сам на свет“ (Јован 5, 43; 16, 28). Под речима: „Благословено Царство Оца нашег Давида који долази“, подразумева се такво царство, у које ће по пророштву поверовати и многобошци, а нарочито – Римљани. Тај Цар није само нада Израиља, него и ишчекивање многобожаца, и Он, према пророштву Јаковљевом, „веже за чокот магаре своје, и за племениту лозу младе у магарице своје“ (1 Мојсијева 49, 11). Гранчице винове лозе јесу ученици Господњи, којима је Он рекао: „Ја сам чокот, ви сте лозе“ (Јован 15, 5). Кроз те лозе, Господ је себи присајединио „младунче магарице своје“, то јест Нови Израиљ од незнабожаца, оне који су по благодати постали Авраамови синови. Ако то Царство преставља наду и за незнабошце – као да су рекли (они који су дочекали Христа) – зашто бисмо се онда ми који верујемо у Њега плашили Римљана?
      Будући, дакле, као деца, не умом него по незлобивости, надахнути Духом Светим, они су Господу принели савршену и најпотпунију химну, сведочећи да је Он, као Бог, оживео четвородневног мртваца Лазара. Видевши таква чудеса и ту децу која певају: „Осана сину Давидову“, књижевници и фарисеји су узнегодовали и рекли Господу: „Чујеш ли шта ови говоре?“ (Матеј 21, 16). Како лако би им Господ могао рећи: „Је ли могуће да још не видите, не чујете, не разумете?“, јер Он, Који је на достојан начин био опеван, обраћајући се онима који су га порицали, могао је рећи: „Да, на невидљив начин ја чујем оне који расуђују о мени, а такође и оне који ми певају, но и када би они заћутали, камење би проговорило. Ви све до сада нисте разумели пророштво: ‘Из уста одојчади и деце начинио си себи хвалу’.“ Било је то велико чудо што и прости, и деца, и неуки на савршен начин богословствују о Богу ваплоћеном ради нас, узевши на своја уста ангелску химну. И као што су ангели на Рождеству Господњем запевали: „Слава на висини Богу и на земљи мир“ (Лука 2, 14), тако су сада ови, приликом уласка Његовог у Јерусалим запевали одговарајућу химну, говорећи: „Осана сину Давидову, осана на висини“.
      Браћо, будимо и ми, у односу на зло, и млади и стари, а исто тако и кнежеви и потчињени – незлобиви као деца, како бисмо, будући оснажени од Бога, добили награду и понели символ победе не само над мрским страстима, него и над невидљивим и видљивим непријатељима, и да бисмо благодаћу Логоса задобили правовремену помоћ. Управо то младо магаре, на које се нас ради удостојио да седне Господ, било је праслика народа који ће се покорити Њему, а међу којима се налазимо и ми, било да смо кнежеви или потчињени.
      Као што у Исусу Христу, како каже Божански апостол, нема ни мушког ни женског пола, ни Јелина ни Јудеја, него су сви – једно, тако у њему нема ни кнеза ни потчињеног него сви ми – вером у Њега, по благодати Његовој – представљамо једно. Налазећи се у Телу Његовом, у Цркви, ми имамо једну главу – Њега; благодаћу Свесветог Духа сједињени смо у један дух; сви смо примили једно крштење; и сви имамо једну наду; и један је наш Бог, над свима, и кроз све, и у свима нама. Љубимо, дакле, један другог, и примимо један другог, и постарајмо се један за другог, јер смо сједињени један с другим. Знак по којем познају да смо ученици Његови јесте – љубав, и очинско наслеђе које нам је Он оставио одлазећи из овог света јесте – љубав. И последњи савет који нам је дао одлазећи Оцу своме утврђује нашу међусобну љубав.
      Старајмо се да следимо Очински савет и да не одбацимо Његово наслеђе, ни знамења која нам је дао, како тиме не бисмо одбацили – ни синовство, ни благослов, ни учеништво којег нас је удостојио, у да нам се тако не деси да отпаднемо од онога чему се надамо. И као што је на путу за Јерусалим, уочи Страдања Спаситељевих, народ полагао своју одећу пред Њега, и не само народ, него и кнежеви народни (говорим о апостолима Господњим), тако и ми, и кнежеви и потчињени, простримо одежде које су нам својствене, управо – тело наше, покоравајући његове жеље духу, како бисмо се не само удостојили да видимо и да се поклонимо Спасоносним Страдањима Христовим и Светом Васкрсењу, него и да бисмо се насладили сједињењем са Њим. Јер ако „постадосмо сједињени“, каже апостол, „са обликом смрти Његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Римљанима 6, 5), које нека сви дочекамо благодаћу и човекољубљем Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, Којем доликује свака слава, част и поклоњење, са беспочетним Његовим Оцем и Животворним Духом, сада и увек и у векове векова. Амин.

      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
       
    • Од Логос,
      Његово преосвештенство Епископ рашко-призренски и косовско-метохијски Г. Теодосије замонашио је на свечаном бденију, у навечерје празника Лазареве суботе, у манастиру Светих архангела код Призрена искушеника Ратка Мићовића из Никшића који је добио монашко име Василије по Светом Василију пећком Пекару, канонизованом на Светом архијерејском сабору 2018. године.
       
      Ово је прво монашење у капели Светог владике Николаја након њене и обнове конака после мартовског погрома 2004. године. Чину монашења присуствовао је велики број свештеника, монаха, професора и ученика Призренске богословије и вјерног народа. Искушеника Ратка је на монашење привео игуман манастира Светих Архангела архимандрит Михајло, јавља новинар Оливера Радић, професор из Ораховца која је присуствовала монашењу у Светим Архангелима и благодарећи којој имамо тонске записе бесједа на богослужењу.
      Владика Теодосије је, по свечаном чину монашења, сабране поучио бесједом рекавши да је монаштво у Христу Господу нашем у ствари слика мучеништва као и Хришћанство уопште, јер је Господ наш Исус Христос први пострадао за нас и Он је првомученик и архимученик.
      ,,Господ нам је показао пут спасења, пут крста и Васкрсења. Његове спасоносне ријечи су: Ко хоће да иде за Мном нека узме крст свој (мучеништва), нека се одрекне себе (овога свијета и свега у њему) , и нека пође за Мном. Ова Света обитељ светоархангелска такође је прошла мучеништво, разорена од оних који нису знали за Господа и Крст Његов. Она у наше дане доживљава своју обнову и васкрсење не само физички него и духовно.
      учеништво је радост наша и нада наша јер нас уводи у велику тајну спасења и вјечни живот у Царству Христовом. Ова Света обитељ посвећена је Светим архангелима а монаштво јесте анђелски образ, пут мучеништва али и слика анђелског живота и нашег живота у Царству небеском“-рекао је Владика Теодосије.
      Говорећи о небеском заштитнику новог монаха оца Василија, Светом Василију Пекару, Владика Теодосије је подсјетио на радост којом нас је Господ обрадовао прошле године када смо на Светом архиерејском Сабору добили троје нових Светитеља са ових простора: Василија пекара, преподобномученика Григорија пећког и Свету мученицу Босиљку, чиме нам је Господ показао да је наш пут пут мучеништва како би били овјенчани вијенцем вјечног живота.
      ,,Они су наши сапутници кроз овај живот, они нам придржавају крст који носимо и свјетлост су која нам освјетљава пут истине, како би и ми опстанели на њему и како се не би одрекли Господа нашега, вјере наше, имена нашега и нашег Светог Косова и Метохије. Нови монах Василије је нови молитвеник пред Господом за сав вјерни народ, јер монаси своју молитву приносе као кад Господу а то ће нас спасити пред Њим. Са обновом ове Свете обитељи, са обновом Богословије, са обновом црквеног живота, како у Призрену тако и на Косову и Метохији ми стојимо пред Господом и Господ ће нас погледати и оснажити. Ми никада нисмо сами, молитве Светих су са нама“, рекао је Владика Теодосије. Он је пренио благослов високопреосвећеног Митрополита Амфилохија и преосвећеног Владике Јоаникија који су послали Ратка, сада монаха Василија, на Косово и Метохију да овдје нађе свој спасење. Митрополит Амфилохије је овим поводом на дар послао икону бројаницу оцу Василију.
      ,,Како ти је име брате?
      Грешни монах Василије.
      Спасавај се ангелским чином“-чуло се на крају бесједе Владике Теодосија.
      У манастирској трпезарији је приређена трпеза љубави, а за трпезом се игуман Михајло захвалио Владики и окупљенима подсјетивши да се Свети Василије Пекар слави 12. маја на празник Светог Василија Острошког, а да је отац Василије дошао управо из Никшића, у близини којег у манастиру Острог почивају Свете мошти Светог Василија Острошког.
      ,,Молимо се Богу да се братија умножава и да се окупљамо овдје у ову Светињу. Велики је благослов Светих Архангела који су овдје домаћини, Светог цара Душана који је основао ову обитељ, оца нашег Харитона који је пострадао у овом граду са свим његовим светињама и осталих Светитеља
      Наше Свете Цркве“- казао је Игуман Михајло.
      На сам празник Лазареву суботу светом литургијом биће прослављена мала слава манастира, који има параклис посвећен Св. Лазару четвородневном. Овај параклис подигнут је у славу повратка монаха, управо на Лазареву суботу, у свој манастир, након што су из њега били прогнани у Мартовском погрому 2004. године. Лазарева субота је и крсна слава игумана ове Свете обитељи оца Михајла.

      Слободанка Грдинић

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      Ономад сам вам, мили моји, плетући многоцветни венац пролећа и као на каквој плочи речима сликајућито годишње доба, показивао не само лугове како цвату, ливаде бујају и поветраце како их гоне да оживе, него сам вам показивао и природу нашу како у то време прихвата символе васкрсења; тражећи неки предмет који одговара томе тренутку, извукосмо (пред нас) у живот враћенога Лазара. 

      Но не могавши истрајати у обећноме, беседу завршисмо код првог подухвата, истражујући пре свега (другог) због чега су остали еванђелисти прећутали Лазара – Јован једини (о њему) пише – говорили смо да је Дух Свети унапред сасецајући подозрење (да је све то) измишљотина, допустио еванђелистима да чуда Спаситељева забележе заједнички и у сагласју, али је уредио да (један) пропусти (једно) а други неко друго (чудо), чинећи (тиме) јасан доказ да Евнађеља нису написна злонамерно, нити са (претходном) припремом и договором, нити њима на угађање, (него) тако да све, када (нека) појава изостане, означи неумишљену истину.
      Но, пошто смо то тада унапред довољно уредили, да погледамо каква је еванђелистима у то време била благо-времена потреба за чудом са Лазаром. Спаситељ је, више пута и много тога изговоривши ученицима о страдању (свом), гледао како они (при том) падају и стрепе при таквом слушању, те унапред објављено страдање прихватају пре као немоћ (Спаситељеву), него као Икономију, да су још увек ношени људским мислима и да страхују. Због тога, када се Страдање већ било приближило и Крст требало да буде учвршћен, Он подиже умрлога Лазара, како би делом поучио оне који се уче да Крст и смрт није ствар немоћи (Његове), да (све) присутне увери да Он заповеда смрти, и позива назад (у живот) душу која се одрешила земних везâ Са неким циљем Он поставља својевољну смрт, на Лазару можда унапред оцртавајући (своје) Васкрсење после три дана, тешећи малодушне кратким роком борављења под земљом, нужним (начином) унапред раздрешујући ученике страха у предворју Крста[2],показујући да ће се оно што је Он другоме даровао, лако збити и на Њему самоме, на самим делима поучавајући оне који се двоуме и тим начином дела речима придодајући, те тиме што је чинио готово ово узвикујући: „Примљено човештво нигде нисам оставио непомешано са Божанским дејством, него сад као човек, а сад као Бог, једним показујући природу, другим уверавајући у Икономију, и поучавајући да она понизна (дела ваља) везати за човештво, а она узвишенија приписати Божанству, и посредством тог таквог неједнаког мешања дејстава тумачећи неједнако јединство природа а преко власти над страстима чинећи очигледном да су страдања (била) по властитом избору – као Бог зауздах природу, пост развукох на четрдесет дана, а огладнех потом и уморих се као човек; као Бог успавах побеснело море, а бејах од ђавола кушан као човек; као Бог, међутим, заповешћу ослободих (друге) од демона а као човек ћу страдати од људи, но да не бисте то што се дешава узели као слабост, пре но што одем на смрт, позивам онога којега смрт држи, и унапред одавшидејство Божанства, тек тада отплаћујем стари дуг човечанства; покидавши везе (смрти), тек тада се везујем и на самим стварима показујем да власт имам положити живот свој и власт имам опет га узети“ (Јн10,18). 
      То је Спаситељева поука на делима, јер да није то била, Он не би из неког разлога чудо са Лазаром сачувао (за касније), не би када му је негде током пута јављено за болест Лазареву – каже, наиме, (Еванђелиста): Послаху сестре његове к Господу говорећи: Ево, онај којега љубиш болује (уп. Јн 11,3) – чувши, дакле, то Он не би то на дуго одложио, него као што је учинио код капетана и Сирофиникијке, и провме и без свога присуства исцелио слугу, а другој исцелио кћер док она није била ту, тако би и учинио и код Марте која јавља о болноме брату.
       А овако, Он хотимице чека смрт, и задржава се и одлаже, и долазак свој смишљено помера како би победу над смрћу показао пре (своје) борбе са смрћу, три дана одлаже у доказ истинитости кончине. У присуству Јудеја отвара гробницу како би оне који га гоне учинио проповедницима чуда, Лазара буди молитвом и призивом Оца, како не би изгледало да се противи законима Творца. И погле’ то чудо, није казао: „Лазаре, оживи!“, него шта (је казао): Лазаре, изађи напоље (Јн11,43) како би присутне поучио да је Он тај који непостојеће зове као постојеће (Рм 4,17), како би присутнима показао да је Он Бог живих, а не мртвих, како би у право време доказао незауствљивост заповести Божије и потсетио оне који су стајали около на Онога који говори: Нека буде земља … нека се саберу воде на једноме месту … нека земља исклија биље травно … нека воде изведу све што гмиже живих душа (1Мојс 1,6.9.11.20). Лазаре, изађи напоље – и то је (било) због веће и сигурније вере оних који су се ту сакупили, како би и покров (посмртни) и повези посведочили смрт, а неодложна послушност и незаустављив страх огласили власт Господњу: Лазаре, изађи напоље! И он који се (већ) распадао – усправио се, који је (већ) трулио – почео је да опажа, мртав је послушао, везани почео да трчи и оплакани поскочио.

      Извор: Епархија нишка
    • Од Логос,
      Субота Светог и Праведног Лазара, као и празник свечаног уласка Христовог у Свети Град Јерусалим – Цвети, били су тема новог издања специјалне емисије серијала Богослужбене особености Великих празникâ. Управо о суштини и богослужбеним особеностима овог двојединог празника разговарали смо са нашим гостом катихетом Браниславом Илићем. Емисију смо употпунили химнографским текстовима наведених празникâ, као и делом из беседе Преподобног оца Јустина Ћелијског. Емисију водила: Драгана Машић.
       
       
    • Од Логос,
      У недељу, 14. априла 2019. године, у оквиру предавања Школе православне духовности при Црквеној општини новосадској, ПРОТОНАМЕСНИК МИЛОРАД МИРОВИЋ одржаo je предавање у Гимназији Јован Јовановић Змај, на тему: СВЕТИ САВА - ЧОВЕК БОГОЧОВЕКА ХРИСТА.

      Извор: Радио Беседа
×
×
  • Create New...