Jump to content

Rate this topic

Recommended Posts

  Пише: др Александар Живковић

                                                                           Блаженом Спомену Митрополита Дабробосанског Николаја

Најава књиге архимандрита Никодима (др Богосављевића) Прилог измирењу раскола еп. Артемија (Издавач: аутор, Голубац, 2017, стр. 207, без благослова, али са посветом "Епископу ваљевском Г. Милутину"), изазвала је различите коментаре, углавном усмерене на саму личност аутора и његова претходна дела, али до сада, колико знамо, на саму књигу нико није дао критички осврт. Штета, јер такав осврт књига и по свом усмерењу и по својој садржини, вишеструко заслужује. Наравно, чин миротворства у Цркви и повратак једне "изгубљене овце", увек је благословен и ауторова настојања у том смеру могу само да се поздраве. Контекст у којем је књига објављена, вишеструко је занимљив: дакле у тренутку када ни једна ни друга страна у овом спору не говори, како примећује архим. Никодим о расколу: за СПЦ реч је о изопштеницима који само кроз покајање и одрицање од антицрквеног деловања и писања могу да се врате у Цркву, за артемијевце СПЦ је под њиховом епитимијом изопштена због свејереси екуменизма као начин да се спасе чистоћа вере. Они осуђују канонску ригорозност ако она доводи до "догматског релативизма", како нас обавештавају у Богословском образложењу постојања "Епархије рашко-призренске у егзилу". (Ми овај текст нећемо претоварити фуснотама, јер приступамо књизи без научних претензија, због чега се извињавамо и аутору и читаоцима.) Дакле, ни за једну страну "проблем" не постоји. Но, вапај митрополита Амфилохија на Благовести о.г. на ћивоту Преподобног Аве Јустина у Ћелијама: "Гдје си, брате Артемије?", и, пре свега, заповест=благовест Господња уписана у свако хришћанско срце, ма колико оно било скамењено : "Да буде један пастир и једно стадо", показује да проблем којим се књига бави итекако постоји. Не можемо да не приметимо, да се проблем користи и од ванцрквених кругова за притисак на Цркву (као што је то учинила Политика од 20.октобра 2017. приказујући опширно "Артемијево" монашење, извршено још 27/28. августа о.г.).

Шта је по садржини књига архимандрита Никодима? То, одмах да нагласимо, није свеобухватна историја артемијевског раскола, већ канонско-богословска анализа само неких његових аспеката. Њена два носећа поглавља су "Каноничност одлука против вл. Артемија" и "Каноничност поступака вл. Артемија". Прво поглавље је опширније, али садржи више докумената, него ауторових ставова, тако да се у том смислу, иако важно за књигу, ово поглавље и не може да узме као битан допринос архимандрита Никодима расветљавању проблема. Ми ћемо приметити само једну аномалију, више наше црквене администрације, него аутора. Већина докумената, заправо сви који се користе у књизу пореклом су са интернета, а ниједан из, рецимо, Гласника СПЦ. Управа црквена је доста запустила службене новине (оне данас могу да буду и електронске), а не мора се доказивати колико је потребно да оне постоје због јасног обавештавања манастира, парохија, црквених општина и црквене и друштвене јавности о делатности Светог Сабора, његових одбора, Свјатејшег Патријарха, Синода и његових комисија, Патријаршијског управног одбора, добротворних фондова, Великог црквеног суда, епархијских архијереја итд. Из докумената Синодских и Саборских се види колике би ствари биле предупређене у "случају Артемије", ако не у самој Епархији рашко-призренској, оно у најширој јавности, да су Саборске одлуке биле благовремено објављиване. Такав рад се, ваљда код нас у новије време сматра бирократским и недостојним, али такво схватање није ни у традицији наше, нити у пракси осталих сестринских помесних Цркава, о римокатолицима да не говоримо.

Сва питања каноничности одлука Синода и Сабора против "вл. Артемија", архимандрит Никодим разматра по једној схеми, која, рекосмо, не представља битан ауторов допринос, али су вредна његова запажања да је владика Артемије могао у том спору (споровима) да буде канонски рашчињен, а онда, по црквеној икономији остављен у епископском сану, а никако пензионисан за канонске кривице за које је оптужен. Друго, да је владика Артемије увек избегавао канонску могућност жалбе редовним путем, а определио се за Саопштења и Јавна писма која се не могу узети као канонски акти. Но, претежна кривица, по аутору, пада на Синод и Сабор, који су направили процесне грешке, због чега све одлуке у "случају Артемије", архимандрит Никодим карактерише као неканонске. 

Оставимо Синоду и Сабору да се позабаве или не, аргументацијом архимандрита Никодима. Ми ћемо са своје стране да приметимо како у његовом приступу има и доста, да тако назовемо, нејасног формализма. Разуме се да је канонски поступак у границама строге формалности, као у сваком позитивном праву, и таква "формалност" јесте суштинска. Али, неумесно је тврдити да ако је нешто неким каноном забрањено, а за ту забрану није предвиђена истим каноном и одговарајућа казна, то значи да се за кршење тог канона може, па чак и мора, проћи, некажњено.

Даље, архимандрит Никодим избегава да се изјасни о неким канонским преступима владике Артемија, који су и били повод ургентне реакције Синода и Сабора, а тичу се директно епископског звања. То је напрасна одлука, да се монах за кога је Сабор тражио да се стави под црквени суд (протосинђел Симеон Вилоски), мимо неопходне одлуке Синода, произведе за архимандрита и, штавише, постави за архијерејског заменика уместо постојећег викарног епископа. И све се то дешава у новембру 2009. непосредно по упокојењу и погребу Патријарха Павла, када Црквом руководи мјестобљуститељ. По нама, није претерано рећи да је то својеврстан пуч у цркви. (Други неканонски чин који не разматра аутор књиге, а морала је да произведе реакцију Сабора јесте "хиротонија хорепископа").

Тако да је потпуно у праву Владика Фотије, писац канонске оптужнице, да се владика Артемије позива на 34. правило Светих Апостола у борби за самовласну управу над епархијом, а управо га оно осуђује, ставом да епископ ништа значајније не може чинити без Првог у помесној цркви. Тако је "процес Артемије" имао и улогу у спречавању неке "конфедерализације цркве" од стране "владика-феудалаца", тенденције која је у време болести патријарха Павла била изражена, што је далеко од праве саборности. Сада, то што владика Артемије није и кажњен за кршење 34. правила Светих Апостола, вероватно показује да је било епископа којима тако нешто није било по вољи.

Иначе, оптужница владике Фотија из 2010. кристално је јасна и чињенична, да се може довести у питање схватање архимандрита Никодима да је владика Артемије показао смирење, прихватањем пензионисања. Пре ће бити да је имао мало аргумената за одбрану. Али је архимандрит Никодим у праву када каже да је владика Артемије, на известан начин, био дужан да се жали на донету пресуду канонским путем, а не да је накнадно оспорава саопштењима и интервјуима.

Међутим, да се не огрешимо ни о аутора, ни о браћу артемијевце ("светосавце" како их назива Политика од 20.10.2017., ваљда за разлику од нас који смо у канонској Светосавској цркви!) који исто то тврде, понављамо архимандрит Никодим: сматра све казне изречене у случају неканонским и подразумева највећу одговорност Сабора и Синода за то. Вероватно зато и доследно користи, од наслова књиге па надаље, ословљавање са "еп. Артемије", "вл. Артемије". Приметимо да када је каноничност поступака Артемија почео да оспорава и креатор идеје о "хорепископима" др Миодраг Петровић, мало је људи данас који би у неком канонском спору стало на "артемијевску страну".

То даје за право, архимандриту Никодиму да врло јасно, и то је претежан његов ауторски текст, разобличи "артемијевски раскол" у поглављу "Каноничност поступака вл. Артемија". Упркос наслову у овом тексту се дају не само канонска, него и аскетско-педагошка богословска разматрања, која ће бити незаобилазна за све оне који се убудуће баве овим расколом, било да их прихватају или одбацују.

Архимандрит Никодим истиче два битна принципа, (1) у Цркви се не толеришу догматске лажи (неисправности), али се против њих бори канонским путем с поверењем у Милост Божију чекајући Саборску пресуду, (2) канонску неправду треба истрпети, јер је то трпљење веће од мученичког подвига. Па зашто онда владика Артемије и његова духовна деца нису истрпели канонску неправду, већ су, по анализи архимандрита Никодима, створили раскол (по њему Сабор и Синод су криви за канонске неправде, али не и за раскол, раскол је извео тада још епископ Артемије и његова духовна деца)? Па су, штавише, када су погрешним тумачењем канона изазвали раскол, почели то накнадно да прикривају потребом борбе против јереси екуменизма, а своју каноничност доказивали позивањем на 15. правило Прво-Другог Цариградског Сабора.

Архимандрит Никодим је ту чвориште проблема нашао у нездравом односу владике Артемија и његове духовне деце. Већ у Саопштењу (опет јавности, а не канонској молби) црноречког братства 23.02.2010, он види не само нецрквену и неканонску изјаву, и одсуство послушности, а у следећем саопштењу од 30.05. 2010 у коме монаси Црне Реке прете напуштањем манастира и без канонског отпуста, зашта су спремни да прихвате сваку казну "не одвајајући се од Цркве", Никодим види читав програм раскола. Братство јесте било на тешком искушењу и, по Никодиму, под суровим одвајањем од духовника, али је оно поклекло, и по допуштењу Божјем и законитостима духовног живота отишло у самовласно деловање, тврдећи "да остаје у Цркви". Јер из тог случаја се види, наглашава архимандрит Никодим, "да због исказане непослушности Цркви монаси Црне Реке нису имали ни праву љубав према њој, а, самим тим, нити имали праву послушност и праву љубав према њиховом духовном оцу". Уместо љубави они су имали пристрашће, страсну љубав, која је далеко од Жртвене љубави Христове и спремности на добровољно страдање. А, одакле, такво, застрањење? То се види, опет из јавних писама владике Артемија, који као и његови монаси не користи право жалбе већ показује исто пристрашће, до тога да оправдава неканонски и нецрквени поступак своје духовне деце.

О чему је реч, по архимандриту Никодиму? Цитирамо га опширно са 166. странице књиге:

"Љубав вл. Артемија према чедима, која кроз непослушност, несмирење и нетрпљење врше безакоње, није искрена и права, духовна љубав према чадима, већ суштински и дубље посматрано, љубав према непослушности, несмирењу и нетрпљењу, тј. безакоњу, показујући тиме да ту исту непослушност, несмирење, нетрпљење и одсуство љубави, тј. љубав према безакоњу има у самом себи, односно да су се наведеним страстима, духовна чада могла научити од њега као духовног оца. Исто важи и у супротном смеру. /.../ Оно што није имао вл. Артемије није могао пренети на своја чада, по закону прејемства дарова. Супротно, он им је могао пренети само оно што је у себи имао: самовољу, непослушност и одсуство љубави према Богу, Цркви и чадима, што се у суштини назива страшћу самољубља."

Због тога, када се све преиспита, види се по Никодиму да:
"Нису, дакле, вл. Артемија и његово монаштво из Цркве извеле, као што смо утврдили неканонске одлуке СА Синода и СА Сабора, већ њихове страсти самољубља, непослушности и самовоље, тј. одсуство љубави према истини и правди, миру и јединству на којима почива заједница сваког човека са Богом, Црквом и ближњима. Неканонске одлуке су их покренуле, подстакле, дале им покрет, а ван Цркве су их извеле и довеле њихове страсти. Зато кривца за свој положај треба да траже у себи самимама, а не у другима. И решење, такође."

А све се десило, примећује архимандрит Никодим, по допуштењу Божијем: "Бог је допустио да они постану оно што су још раније били у Цркви - ванцрквеници, тј. расколници. Они су и пре садашњег потпуног били у релативном и литургијском расколу. Бог је показао љубав према вл. Артемију и његовим чадима, желећи да кроз неправду и страдања постану свесни свог духовног стања и положаја. Да није попустио искушење, Бог би дозволио да они унутар Цркве духовно умру, јер су духовно мртви увелико били." (стр. 168) Овако им је омогућено да разбуде савест расколника и не потпадну под осуду Преподобног Аве Јустина под коју сада потпадају, који јасно каже: "Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос - један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а била су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене од Чокота - Господа Христа (упор. Јн. 15, 1-6)." (стр 175)

Коначан раскол се већ збио 16.11.2016. када тада умировљени владика Артемије шаље писмо Светом Архијерејском Сабору, потписујући се као "епископ рашко-призренски у егзилу", што, по архим. Никодиму, јасно значи "у расколу". Затим по избору владике Теодосија на трон своје бивше епархије, 18.11., Артемији и његови следбеници 19.11. врше познати упад у Дубоки Поток. Али се све време позивају на канонску неправду (и "оцеубиство, додајем ја питајући се да ли се тим језиком говорећи радило о "синоубиству" и "братоубиству"?), да би се тек накнадно досетили поделе на "добар" и "лош" раскол (владика Артемије у интервјуу Данасу). Па, како показује архимандрит Никодим, потпуно несноване у свим тачкама паралеле ("Као и у мом случају! Прим. Еп. Артемије") са случајем Светог Јована Златоустог, (то је, истина, и раније показао владика Атанасије Јевтић, али занимљиво, Никодим се на њега не позива), до накнадно, недоследног и превртљивог преласка из улоге мученика у улогу исповедника вере, накнадним позивањем на 15. канон Прво - другог Цариградског сабора (који у ствари прописује обавезу литургијског помињања патријарха и епископа, а понавља и озакоњује стару црквену праксу да се онај архијереј који исповеда јерес осуђену од Сабора и Отаца не помиње).

Ту се, биће мало чудно навиклима на једнолинијско размишљање, архимандрит Никодим, потпуно слаже са др Зораном Ђуровићем, чију аргументацију изнету у чланку на Поукама О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма, наводи на страницама 185, 186 и 187. књиге.

На крају, задржавамо право на доста резерви према аргументима архимандрита Никодима, но она је одиста нелицемерна. Ако је понегде и пренагљена, онда је то због пожртвованости аутора. Зато посветисмо овај мали осврт успомени на митрополита дабробосанског Николаја, који је аргументовао битно другачије, али деловао увек по цену личне жртве за ближње.

 

 

 

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Веома је добро да се појавио овај текст којим се приказује књига архимандрита Никодима која је писана без унапред задатих премиса или острашћеностии којом се на неки начин он рехабилитује у нашој црквеној јавности, тако да више неће моћи да буде предмет изругивања оних који једва чекају да неко каже неку глупост па то као оспоравају.Хвала Александру што се потрудио да нам прикаже ову књигу

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала за текст. :skidamkapu:

А да полушаљиво питам. Ја не схватих да ли се то архимандрит позива на о. Зорана али не и на в. Атанасија, или само наводи аргументе истоветне о. З?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Vedran рече

Хвала за текст. :skidamkapu:

А да полушаљиво питам. Ја не схватих да ли се то архимандрит позива на о. Зорана али не и на в. Атанасија, или само наводи аргументе истоветне о. З?

Позива се на оца Зорана у доказивању да раскол није настао због јереси. А сам критикује позивање Артемија на Светог Јована Златостог, побијајући паралелу тачку по тачку. При томе не користи владику Атанасија који је исто то критиковао раније.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И даље ми остаје нејасно како је тај архимандрит Никодим постао исповедник читавом свештенству Епархије ваљевске. Да, да, баш сваки поп мора њему да се исповеда.

Не могу да схватим како је могуће да ужива огромно поверење у Епархији ваљевској и да Епископ ништа не ради без њега.

То што цитира о. Зорана можда говори о промени личног курса, то даје наду... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, Леон Професионалац рече

И даље ми остаје нејасно како је тај архимандрит Никодим постао исповедник читавом свештенству Епархије ваљевске.

Па ваљда га је Владика поставио? Узгред та пракса постављања исповедника ми је недрага. Али ваљда зато што се попови махом не исповедају мора да им се наметне декретом па макар једном годишње ради декорума :(

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Vedran рече

Па ваљда га је Владика поставио? Узгред та пракса постављања исповедника ми је недрага. Али ваљда зато што се попови махом не исповедају мора да им се наметне декретом па макар једном годишње ради декорума :(

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

Познајем га јако дуго...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада... Мислим се, критика као критика је и потребна но овај стално лупета глупости.

Неки монаси уместо да се смирују свако мало неки почиње свој лични рат издајући се за Месију. Докле више?

Овога је требало одавно склонити.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Леон Професионалац рече

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

Познајем га јако дуго...

Да, разумео сам, али бојим се да нико од нас нема одговор на то питање. Вероватно према њему гаји поверење као према духовнику. Ни мени није јасно.

Или!!

Нико други није хтео да се прихвати да буде исповедник. :D 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Леон Професионалац рече

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада...

Да, ђакон Ненад неофит :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

A što se ti petljaš u poslove druge eparhije? Odakle ti to pravo? 

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Познајем га јако дуго...

Ja tebe dovoljno dugo...

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада...

 

Što se tiče đakona Neše, ako ga je kritikovao zbog hvaljenja one skaradarije na Bitefu (ili čemu god već ...) to mogu samo da potpišem.

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Неки монаси уместо да се смирују свако мало неки почиње свој лични рат издајући се за Месију. Докле више?

To rade i neki popovi. Dokle više???

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Овога је требало одавно склонити.

Ne samo njega...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Небитан Лик
      Сајт "Борба за веру" објавио је измишљени интервју са непостојећим. "др Србољубом Петровићем из САД" - пљување по епископима, СА Синоду и Патријаршији са циљем прављења раскола. Фотографија "др Србољуба" је заправо фотографија неког америчког професора. Ко год да стоји иза сајта "Борба за веру", није много промишљен - гуглање по задатој фотографији је могуће и овакве ствари се лако провале.
      Ширење лажних вести је кривично дело по КЗ Републике Србије, а о крађи туђег идентитета да и не говорим.




    • By Поуке.орг инфо
      Слава Богу, бивши клирик секте екскомуницираног лаика Марка Радосављевића (некада владике Артемија), брат Жељко Јовановић, вратио се из раскола у Христову Цркву.
      Наиме, после духовног разговора са епископом Шумадијским Г. Јованом, Жељко се искрено и дубоко покајао за свој некадашњи живот у секти размонаха Артемија и вратио се Мајци СПЦ. Он је пре два дана канонски рукоположен у чин ђакона у храму преподобног Јоаникија Девичког у Крагујевцу, а данас је у храму свете Петке у Крагујевцу од стране владике Јована рукоположен у чин свештеника.

        Отац Жељко ће од данас служити Богу и роду у истинској Цркви Христовој у духу љубави, смирења, послушности, поста и молитве.
    • By Поуке.орг инфо
      Слава Богу, бивши клирик секте екскомуницираног лаика Марка Радосављевића (некада владике Артемија), брат Жељко Јовановић, вратио се из раскола у Христову Цркву.
      Наиме, после духовног разговора са епископом Шумадијским Г. Јованом, Жељко се искрено и дубоко покајао за свој некадашњи живот у секти размонаха Артемија и вратио се Мајци СПЦ. Он је пре два дана канонски рукоположен у чин ђакона у храму преподобног Јоаникија Девичког у Крагујевцу, а данас је у храму свете Петке у Крагујевцу од стране владике Јована рукоположен у чин свештеника.

        Отац Жељко ће од данас служити Богу и роду у истинској Цркви Христовој у духу љубави, смирења, послушности, поста и молитве.

      View full Странице
    • By александар живаљев
      Заточеници раскола
        Аутор: Радош Бајић недеља, 01.12.2019. (Душан Лудвиг)     Кад смо 2012. године у Крагујевцу и околини снимали телевизијску серију „Равна гора” сељаци из брдовитог гледићког села Аџине Ливаде негодовали су што серију у којој се појављује Дража снимамо у њиховом атару. Једног дана док смо снимали сцене са сада покојним Небојшом Глоговцем – ратоборно и свађалачки су упали на наш сет и запретили да ће нам бомбама разнети камионе и технику уколико иједан члан наше екипе стане ногом на њихова имања. А на неких пар километара низ Гледић према Краљеву – друга прича.
      Домаћин и кафеџија Зоран Тијанић из истоименог села три дана нас је гостио и нуткао с молбом да неке секвенце снимимо на територији његовог села. По могућству – баш са Дражом. Он, чланови његове породице и комшије водили су нас по забитима, утринама и вододеринама којима пролазе само дивље звери и убеђивали да би било најбоље да баш ту снимимо пуковника Михаиловића и његов брзи одред који се априла 1941, године, одбивши да се преда и положи оружје немачком окупатору, повлачио кроз источну Босну према Србији. Преко плаховите Дрине, све до Равне горе која ће постати митско ходочасно место отпора српског народа.
      Слично су се понашали и сељаци из села Љубичевац, Страгаре, Доње и Горње Грбице, из Борача и Десимировца – лепог разуђеног шумадијског села недалеко од Крагујевца на путу према Тополи.
      Памтим дирљиве сусрете с мештанима тих села који су глумцима и многобројној екипи износили из својих кућа со и хлеб, сир, кајмак, суво месо… Нудили су и понеку чашицу којој иначе за време рада и битке за сваки кадар нема места у мојој екипи. Јер  у нашим околностима снимање филма или серије најчешће је равно одсудној исцрпљујућој борби – да се скромним и недовољним средствима сними оно што је замишљено. Тим пре кад је реч о епохи Другог светског рата… Одавно је он завршио, али се –како видимо ових дана – и даље води у Србији. На свим фронтовима.
      Епској међусрпској мржњи никако да дође крај. Чини се да кости партизана и војника Југословенске војске у отаџбини или, да удовољим онима који ту реч изједначују са издајом, четника – ратују и дан-данас. Ненадано, битка која има обрисе драме са трагикомичним заплетом распламсала се ових дана баш у поменутом Десимировцу. „Једногласна одлука одборника крагујевачке скупштине да улица у приградском насељу Десимировац понесе име генерала Драгољуба Драже Михаиловића, команданта Југословенске војске у отаџбини, продрмала је успавану политичку сцену у Крагујевцу. Сви одборници СПС-а гласали су за овај назив улице, али после критике СУБНОР-а, председник локалних социјалиста јавно се извинио антифашистима и левичарима. После најаве социјалиста да ће скинути табле са називом улице чим буду постављене, монархисти тврде да ће својим телима бранити Дражину улицу.„ Тако је то изгледало по једном од цитата са лица места који су ових дана преплавили медијску сцену у Србији.
      Дакле, нови рат је на видику? Борачка организација Субнор којој нико не спори право да негује тековине Народноослободилачке борбе, која што смо даље од Другог светског рата има све више бораца и чланова у својим редовима(?) – поново је постала савест читавог друштва. Поново је стала у одбрану револуционарних постулата сопствене идеологије и показала да не поштује легитимне одлуке српских правосудних органа? Или су заборавили да су Драгољубу – Дражи Михаиловићу, команданту Југословенске војске у отаџбини правоснажном судском одлуком враћана сва људска и грађанска права, а пресуда преког комунистичког суда из 1945. године проглашена ништавом. Нисам држао свећу па да знам, али пустимо мало машти на вољу? Слутим да је мом дугогодишњем пријатељу председнику Социјалистичке партије Србије Ивици Дачићу упућена дипломатским речником речено нота, то јест демарш у виду протестног писма, с питањем: Шта раде ови твоји у Крагујевцу? Иду избори, ако овако наставите да се понашате нећете добити ниједан наш глас…? Свакако, допуштам себи да мало импровизујем – али, чврсто верујем да импровизација није далеко од истине?
      Какву је то клетву ђаво бацио међу Србе? Нисмо ми једини народ који се у ратовима који су иза нас клао међу собом? Сличне националне трагедије са проливањем братске крви догодиле су се и у Француској, Шпанији, Мађарској, Грчкој, Италији… готово у свакој европској земљи. Разлика је само у томе што су ти народи у цивилизованом процесу националног помирења окренули лист, што су реципрочно опростили једни другима и одали пошту свим страдалницима у међусобним сукобима који су однели на стотине хиљада живота. А ми? Ми остајемо заточеници једног од најцрњих и најгорих периода у нашој националној историји.
      Не видим разлог због кога би се сељанима Десимировца оспорило право да један свој сокак назову именом ђенерала Михаиловића? Хоћемо ли се призвати памети и послушати Бојана Радосављевића сељанина Десимировца који је ових дана изјавио: „Моје је мишљење да људи треба да се помире и да опросте једни другима. Све политичке партије и сви борци на Балкану, из нових ратова, из бивших, да опросте једни другима, да се изљубе и да оду негде и попију нешто”. Очигледно – овом младом човеку је до будућности. У којој ми овакви какви смо – немамо шта да тражимо.¶
      Глумац, сценариста и редитељ
    • By Логос
      Опет ја о „другосрбијанцима“ и њиховим прикљученијима, мада ми је та подела мрска јер на толико Србија поделисмо ову нашу милу мученицу као да је вазда има за корак превише и ових што је професионално презиру и ових што је професионално воле, до бољег ухлебљења, но… Силно се, дакле, порадовала та клика некаквом расколу у цркви, наричући како то више није њихова светиња и како су изгубили веру, а све након доделе Ордена Светог Саве- Вучићу!     Шта сам имао да кажем о томе- рекох, но морам их разочарати што се раскола тиче, јер тако шта као раскол у цркви не постоји, постоји само раскол у човеку…   Нисам ја православни фанатик, како ми спочитавају, верујући да ће ме љутнути, већ само православац, светосавац, Србин, грешник и покајник који се небројено пута распао на комаде али вазда знао где ће те крхотине наново сабрати у човека- у цркви, вазда и само у њој!   И, нема у пресветоме православљу ничега фанатичног, напротив, ничега до чисте и непатворене љубави!   Љубави према Господу и Господње љубави према своме грешнику, ма колко непокајан био.   Фанатична је само та ваша отужна жеља да се потре црква, заблудела браћо и сестре, јер гнушајући се пламена кандила- гнушате се оног пламена који вас вазда разгорева да наставите даље и када се чини да је мрак поробио све путеве.   Зовите то како вам воља, али то јесте пламен кандила и то јесу путеви Господњи, јер колико год ви не веровали у Бога заправо не верујете у себе, а Бог у вас вазда вере има!   Зато и велим да раскола може бити само у човеку, јер што је даље од олтара није ближи суштини већ себи којег неће познати кад се са собом мимоиђе.   Нисте се ви, господо, изгубили веру већ сте збацили крст са плећа а не схватате да сте лакши за човека а не за терет…   Ако света Српска православна црква више није ваша- која је онда?!   Ципеле се истроше па се замене, али чиме се то замени црква кад се истроши човек, вајкајући се како се то више није оно у шта је веровао?!   Јесте ли то веровали у владике и првог међу њима, или Господа?!   Шта су они до и сви ми: грешни, смртни, овоземни, покајни, непокајни…   Ако вам је вера у њих мера вере у Господа онда вас, понављам, није разочарала црква но заблуда да вам се ваља равнати са грешнима, смртнима, овоземнима, покајнима, непокајнима…   Црква је, барем за мене, она милост да увек имам где сабрати себе када се расплинем и распаднем у комаде.   Када ми се нико не осмехне- иконе ми се смеше.   Када не знам куда бих- знам одакле сам пошао па ћу полако стићи где ми ваља бити.   Када се немам с киме разговорити вазда имам с киме благовесно оћутати…   Све ваљано што сам учинио- учинио сам у име Господње, а сваки пасјалук који починих- починих у заблуди да је пад- лет…   Ништа бољи ни лошији од вас нисам, али сам тога свестан и то је света Српска православна црква у мени и ја у њој!   Питаћете, знам: „Па, јеси ли кад видео Бога кад толико верујеш у њега?!“   Нисам, али јесам милост његову небројено пута!   Но, јесам видео зло у људима, сушто зло, разбило ме је на комаде онолико пута и увек сам се сабрао и наставио за пламеном кандила.   Да је то зло од Бога не бих изнова у цркви проналазио оно најбоље од себе!   Да није од безвере у људима пламен воштанице би пржио грђе од погана језика и мртвих душа!   Тамо где најречитије оћутим- тамо суштински постојим.   Где се у „слепилу“ Симонидиног вида скријем од јарости погледа- ту сам трошан а вечан.   Не постоји раскол у цркви, заблудела браћо и сестре, но у човеку!   Црква је пут, но ви јурите за пречицама ћорсокака…   Михаило Меденица     Извор: Два у један

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...