Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Оцени ову тему

Recommended Posts

  Пише: др Александар Живковић

                                                                           Блаженом Спомену Митрополита Дабробосанског Николаја

Најава књиге архимандрита Никодима (др Богосављевића) Прилог измирењу раскола еп. Артемија (Издавач: аутор, Голубац, 2017, стр. 207, без благослова, али са посветом "Епископу ваљевском Г. Милутину"), изазвала је различите коментаре, углавном усмерене на саму личност аутора и његова претходна дела, али до сада, колико знамо, на саму књигу нико није дао критички осврт. Штета, јер такав осврт књига и по свом усмерењу и по својој садржини, вишеструко заслужује. Наравно, чин миротворства у Цркви и повратак једне "изгубљене овце", увек је благословен и ауторова настојања у том смеру могу само да се поздраве. Контекст у којем је књига објављена, вишеструко је занимљив: дакле у тренутку када ни једна ни друга страна у овом спору не говори, како примећује архим. Никодим о расколу: за СПЦ реч је о изопштеницима који само кроз покајање и одрицање од антицрквеног деловања и писања могу да се врате у Цркву, за артемијевце СПЦ је под њиховом епитимијом изопштена због свејереси екуменизма као начин да се спасе чистоћа вере. Они осуђују канонску ригорозност ако она доводи до "догматског релативизма", како нас обавештавају у Богословском образложењу постојања "Епархије рашко-призренске у егзилу". (Ми овај текст нећемо претоварити фуснотама, јер приступамо књизи без научних претензија, због чега се извињавамо и аутору и читаоцима.) Дакле, ни за једну страну "проблем" не постоји. Но, вапај митрополита Амфилохија на Благовести о.г. на ћивоту Преподобног Аве Јустина у Ћелијама: "Гдје си, брате Артемије?", и, пре свега, заповест=благовест Господња уписана у свако хришћанско срце, ма колико оно било скамењено : "Да буде један пастир и једно стадо", показује да проблем којим се књига бави итекако постоји. Не можемо да не приметимо, да се проблем користи и од ванцрквених кругова за притисак на Цркву (као што је то учинила Политика од 20.октобра 2017. приказујући опширно "Артемијево" монашење, извршено још 27/28. августа о.г.).

Шта је по садржини књига архимандрита Никодима? То, одмах да нагласимо, није свеобухватна историја артемијевског раскола, већ канонско-богословска анализа само неких његових аспеката. Њена два носећа поглавља су "Каноничност одлука против вл. Артемија" и "Каноничност поступака вл. Артемија". Прво поглавље је опширније, али садржи више докумената, него ауторових ставова, тако да се у том смислу, иако важно за књигу, ово поглавље и не може да узме као битан допринос архимандрита Никодима расветљавању проблема. Ми ћемо приметити само једну аномалију, више наше црквене администрације, него аутора. Већина докумената, заправо сви који се користе у књизу пореклом су са интернета, а ниједан из, рецимо, Гласника СПЦ. Управа црквена је доста запустила службене новине (оне данас могу да буду и електронске), а не мора се доказивати колико је потребно да оне постоје због јасног обавештавања манастира, парохија, црквених општина и црквене и друштвене јавности о делатности Светог Сабора, његових одбора, Свјатејшег Патријарха, Синода и његових комисија, Патријаршијског управног одбора, добротворних фондова, Великог црквеног суда, епархијских архијереја итд. Из докумената Синодских и Саборских се види колике би ствари биле предупређене у "случају Артемије", ако не у самој Епархији рашко-призренској, оно у најширој јавности, да су Саборске одлуке биле благовремено објављиване. Такав рад се, ваљда код нас у новије време сматра бирократским и недостојним, али такво схватање није ни у традицији наше, нити у пракси осталих сестринских помесних Цркава, о римокатолицима да не говоримо.

Сва питања каноничности одлука Синода и Сабора против "вл. Артемија", архимандрит Никодим разматра по једној схеми, која, рекосмо, не представља битан ауторов допринос, али су вредна његова запажања да је владика Артемије могао у том спору (споровима) да буде канонски рашчињен, а онда, по црквеној икономији остављен у епископском сану, а никако пензионисан за канонске кривице за које је оптужен. Друго, да је владика Артемије увек избегавао канонску могућност жалбе редовним путем, а определио се за Саопштења и Јавна писма која се не могу узети као канонски акти. Но, претежна кривица, по аутору, пада на Синод и Сабор, који су направили процесне грешке, због чега све одлуке у "случају Артемије", архимандрит Никодим карактерише као неканонске. 

Оставимо Синоду и Сабору да се позабаве или не, аргументацијом архимандрита Никодима. Ми ћемо са своје стране да приметимо како у његовом приступу има и доста, да тако назовемо, нејасног формализма. Разуме се да је канонски поступак у границама строге формалности, као у сваком позитивном праву, и таква "формалност" јесте суштинска. Али, неумесно је тврдити да ако је нешто неким каноном забрањено, а за ту забрану није предвиђена истим каноном и одговарајућа казна, то значи да се за кршење тог канона може, па чак и мора, проћи, некажњено.

Даље, архимандрит Никодим избегава да се изјасни о неким канонским преступима владике Артемија, који су и били повод ургентне реакције Синода и Сабора, а тичу се директно епископског звања. То је напрасна одлука, да се монах за кога је Сабор тражио да се стави под црквени суд (протосинђел Симеон Вилоски), мимо неопходне одлуке Синода, произведе за архимандрита и, штавише, постави за архијерејског заменика уместо постојећег викарног епископа. И све се то дешава у новембру 2009. непосредно по упокојењу и погребу Патријарха Павла, када Црквом руководи мјестобљуститељ. По нама, није претерано рећи да је то својеврстан пуч у цркви. (Други неканонски чин који не разматра аутор књиге, а морала је да произведе реакцију Сабора јесте "хиротонија хорепископа").

Тако да је потпуно у праву Владика Фотије, писац канонске оптужнице, да се владика Артемије позива на 34. правило Светих Апостола у борби за самовласну управу над епархијом, а управо га оно осуђује, ставом да епископ ништа значајније не може чинити без Првог у помесној цркви. Тако је "процес Артемије" имао и улогу у спречавању неке "конфедерализације цркве" од стране "владика-феудалаца", тенденције која је у време болести патријарха Павла била изражена, што је далеко од праве саборности. Сада, то што владика Артемије није и кажњен за кршење 34. правила Светих Апостола, вероватно показује да је било епископа којима тако нешто није било по вољи.

Иначе, оптужница владике Фотија из 2010. кристално је јасна и чињенична, да се може довести у питање схватање архимандрита Никодима да је владика Артемије показао смирење, прихватањем пензионисања. Пре ће бити да је имао мало аргумената за одбрану. Али је архимандрит Никодим у праву када каже да је владика Артемије, на известан начин, био дужан да се жали на донету пресуду канонским путем, а не да је накнадно оспорава саопштењима и интервјуима.

Међутим, да се не огрешимо ни о аутора, ни о браћу артемијевце ("светосавце" како их назива Политика од 20.10.2017., ваљда за разлику од нас који смо у канонској Светосавској цркви!) који исто то тврде, понављамо архимандрит Никодим: сматра све казне изречене у случају неканонским и подразумева највећу одговорност Сабора и Синода за то. Вероватно зато и доследно користи, од наслова књиге па надаље, ословљавање са "еп. Артемије", "вл. Артемије". Приметимо да када је каноничност поступака Артемија почео да оспорава и креатор идеје о "хорепископима" др Миодраг Петровић, мало је људи данас који би у неком канонском спору стало на "артемијевску страну".

То даје за право, архимандриту Никодиму да врло јасно, и то је претежан његов ауторски текст, разобличи "артемијевски раскол" у поглављу "Каноничност поступака вл. Артемија". Упркос наслову у овом тексту се дају не само канонска, него и аскетско-педагошка богословска разматрања, која ће бити незаобилазна за све оне који се убудуће баве овим расколом, било да их прихватају или одбацују.

Архимандрит Никодим истиче два битна принципа, (1) у Цркви се не толеришу догматске лажи (неисправности), али се против њих бори канонским путем с поверењем у Милост Божију чекајући Саборску пресуду, (2) канонску неправду треба истрпети, јер је то трпљење веће од мученичког подвига. Па зашто онда владика Артемије и његова духовна деца нису истрпели канонску неправду, већ су, по анализи архимандрита Никодима, створили раскол (по њему Сабор и Синод су криви за канонске неправде, али не и за раскол, раскол је извео тада још епископ Артемије и његова духовна деца)? Па су, штавише, када су погрешним тумачењем канона изазвали раскол, почели то накнадно да прикривају потребом борбе против јереси екуменизма, а своју каноничност доказивали позивањем на 15. правило Прво-Другог Цариградског Сабора.

Архимандрит Никодим је ту чвориште проблема нашао у нездравом односу владике Артемија и његове духовне деце. Већ у Саопштењу (опет јавности, а не канонској молби) црноречког братства 23.02.2010, он види не само нецрквену и неканонску изјаву, и одсуство послушности, а у следећем саопштењу од 30.05. 2010 у коме монаси Црне Реке прете напуштањем манастира и без канонског отпуста, зашта су спремни да прихвате сваку казну "не одвајајући се од Цркве", Никодим види читав програм раскола. Братство јесте било на тешком искушењу и, по Никодиму, под суровим одвајањем од духовника, али је оно поклекло, и по допуштењу Божјем и законитостима духовног живота отишло у самовласно деловање, тврдећи "да остаје у Цркви". Јер из тог случаја се види, наглашава архимандрит Никодим, "да због исказане непослушности Цркви монаси Црне Реке нису имали ни праву љубав према њој, а, самим тим, нити имали праву послушност и праву љубав према њиховом духовном оцу". Уместо љубави они су имали пристрашће, страсну љубав, која је далеко од Жртвене љубави Христове и спремности на добровољно страдање. А, одакле, такво, застрањење? То се види, опет из јавних писама владике Артемија, који као и његови монаси не користи право жалбе већ показује исто пристрашће, до тога да оправдава неканонски и нецрквени поступак своје духовне деце.

О чему је реч, по архимандриту Никодиму? Цитирамо га опширно са 166. странице књиге:

"Љубав вл. Артемија према чедима, која кроз непослушност, несмирење и нетрпљење врше безакоње, није искрена и права, духовна љубав према чадима, већ суштински и дубље посматрано, љубав према непослушности, несмирењу и нетрпљењу, тј. безакоњу, показујући тиме да ту исту непослушност, несмирење, нетрпљење и одсуство љубави, тј. љубав према безакоњу има у самом себи, односно да су се наведеним страстима, духовна чада могла научити од њега као духовног оца. Исто важи и у супротном смеру. /.../ Оно што није имао вл. Артемије није могао пренети на своја чада, по закону прејемства дарова. Супротно, он им је могао пренети само оно што је у себи имао: самовољу, непослушност и одсуство љубави према Богу, Цркви и чадима, што се у суштини назива страшћу самољубља."

Због тога, када се све преиспита, види се по Никодиму да:
"Нису, дакле, вл. Артемија и његово монаштво из Цркве извеле, као што смо утврдили неканонске одлуке СА Синода и СА Сабора, већ њихове страсти самољубља, непослушности и самовоље, тј. одсуство љубави према истини и правди, миру и јединству на којима почива заједница сваког човека са Богом, Црквом и ближњима. Неканонске одлуке су их покренуле, подстакле, дале им покрет, а ван Цркве су их извеле и довеле њихове страсти. Зато кривца за свој положај треба да траже у себи самимама, а не у другима. И решење, такође."

А све се десило, примећује архимандрит Никодим, по допуштењу Божијем: "Бог је допустио да они постану оно што су још раније били у Цркви - ванцрквеници, тј. расколници. Они су и пре садашњег потпуног били у релативном и литургијском расколу. Бог је показао љубав према вл. Артемију и његовим чадима, желећи да кроз неправду и страдања постану свесни свог духовног стања и положаја. Да није попустио искушење, Бог би дозволио да они унутар Цркве духовно умру, јер су духовно мртви увелико били." (стр. 168) Овако им је омогућено да разбуде савест расколника и не потпадну под осуду Преподобног Аве Јустина под коју сада потпадају, који јасно каже: "Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос - један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељење Цркве никада није било, нити га може бити, а била су и биваће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене од Чокота - Господа Христа (упор. Јн. 15, 1-6)." (стр 175)

Коначан раскол се већ збио 16.11.2016. када тада умировљени владика Артемије шаље писмо Светом Архијерејском Сабору, потписујући се као "епископ рашко-призренски у егзилу", што, по архим. Никодиму, јасно значи "у расколу". Затим по избору владике Теодосија на трон своје бивше епархије, 18.11., Артемији и његови следбеници 19.11. врше познати упад у Дубоки Поток. Али се све време позивају на канонску неправду (и "оцеубиство, додајем ја питајући се да ли се тим језиком говорећи радило о "синоубиству" и "братоубиству"?), да би се тек накнадно досетили поделе на "добар" и "лош" раскол (владика Артемије у интервјуу Данасу). Па, како показује архимандрит Никодим, потпуно несноване у свим тачкама паралеле ("Као и у мом случају! Прим. Еп. Артемије") са случајем Светог Јована Златоустог, (то је, истина, и раније показао владика Атанасије Јевтић, али занимљиво, Никодим се на њега не позива), до накнадно, недоследног и превртљивог преласка из улоге мученика у улогу исповедника вере, накнадним позивањем на 15. канон Прво - другог Цариградског сабора (који у ствари прописује обавезу литургијског помињања патријарха и епископа, а понавља и озакоњује стару црквену праксу да се онај архијереј који исповеда јерес осуђену од Сабора и Отаца не помиње).

Ту се, биће мало чудно навиклима на једнолинијско размишљање, архимандрит Никодим, потпуно слаже са др Зораном Ђуровићем, чију аргументацију изнету у чланку на Поукама О лажи артемита да су се отцепили због јереси екуменизма, наводи на страницама 185, 186 и 187. књиге.

На крају, задржавамо право на доста резерви према аргументима архимандрита Никодима, но она је одиста нелицемерна. Ако је понегде и пренагљена, онда је то због пожртвованости аутора. Зато посветисмо овај мали осврт успомени на митрополита дабробосанског Николаја, који је аргументовао битно другачије, али деловао увек по цену личне жртве за ближње.

 

 

 

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Веома је добро да се појавио овај текст којим се приказује књига архимандрита Никодима која је писана без унапред задатих премиса или острашћеностии којом се на неки начин он рехабилитује у нашој црквеној јавности, тако да више неће моћи да буде предмет изругивања оних који једва чекају да неко каже неку глупост па то као оспоравају.Хвала Александру што се потрудио да нам прикаже ову књигу

Share this post


Link to post
Share on other sites

Хвала за текст. :skidamkapu:

А да полушаљиво питам. Ја не схватих да ли се то архимандрит позива на о. Зорана али не и на в. Атанасија, или само наводи аргументе истоветне о. З?

Share this post


Link to post
Share on other sites
1 hour ago, Vedran рече

Хвала за текст. :skidamkapu:

А да полушаљиво питам. Ја не схватих да ли се то архимандрит позива на о. Зорана али не и на в. Атанасија, или само наводи аргументе истоветне о. З?

Позива се на оца Зорана у доказивању да раскол није настао због јереси. А сам критикује позивање Артемија на Светог Јована Златостог, побијајући паралелу тачку по тачку. При томе не користи владику Атанасија који је исто то критиковао раније.

Share this post


Link to post
Share on other sites

И даље ми остаје нејасно како је тај архимандрит Никодим постао исповедник читавом свештенству Епархије ваљевске. Да, да, баш сваки поп мора њему да се исповеда.

Не могу да схватим како је могуће да ужива огромно поверење у Епархији ваљевској и да Епископ ништа не ради без њега.

То што цитира о. Зорана можда говори о промени личног курса, то даје наду... 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 31 минута, Леон Професионалац рече

И даље ми остаје нејасно како је тај архимандрит Никодим постао исповедник читавом свештенству Епархије ваљевске.

Па ваљда га је Владика поставио? Узгред та пракса постављања исповедника ми је недрага. Али ваљда зато што се попови махом не исповедају мора да им се наметне декретом па макар једном годишње ради декорума :(

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 1 сат, Vedran рече

Па ваљда га је Владика поставио? Узгред та пракса постављања исповедника ми је недрага. Али ваљда зато што се попови махом не исповедају мора да им се наметне декретом па макар једном годишње ради декорума :(

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

Познајем га јако дуго...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада... Мислим се, критика као критика је и потребна но овај стално лупета глупости.

Неки монаси уместо да се смирују свако мало неки почиње свој лични рат издајући се за Месију. Докле више?

Овога је требало одавно склонити.

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 8 минута, Леон Професионалац рече

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

Познајем га јако дуго...

Да, разумео сам, али бојим се да нико од нас нема одговор на то питање. Вероватно према њему гаји поверење као према духовнику. Ни мени није јасно.

Или!!

Нико други није хтео да се прихвати да буде исповедник. :D 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 7 минута, Леон Професионалац рече

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада...

Да, ђакон Ненад неофит :))

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Није спорно ко га је поставио, наравно да владика то одређује, спорно је како је могуће да је баш њега поставио и да у њега има онолико поверење.

A što se ti petljaš u poslove druge eparhije? Odakle ti to pravo? 

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Познајем га јако дуго...

Ja tebe dovoljno dugo...

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Надам се да није потребно да копам по Јутубу да Вам покажем како критикује читав Сабор па ђакона Ненада...

 

Što se tiče đakona Neše, ako ga je kritikovao zbog hvaljenja one skaradarije na Bitefu (ili čemu god već ...) to mogu samo da potpišem.

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Неки монаси уместо да се смирују свако мало неки почиње свој лични рат издајући се за Месију. Докле више?

To rade i neki popovi. Dokle više???

пре 20 часа, Леон Професионалац рече

Овога је требало одавно склонити.

Ne samo njega...

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг инфо,
      На помолу наставак замрзнутог дијалога СПЦ и непризнате цркве у Северној Македонији. О решавању статуса најпре са аутономном православном Охридском архиепископијом
       
      РЕШАВАЊЕ црквеног раскола у православљу у Северној Македонији је на помолу! Како "Новости" сазнају, у току су интензивне припреме стратегије за релативно брзи наставак замрзнутог дијалога комисије Српске православне цркве и неканонске цркве у Северној Македонији.
        Поново испољену спремност СПЦ за дијалог како би се коначно достигло решење проблема на аутентично канонској основи, како је то потврђено у саопштењу Светог архиерејског сабора после мајског заседања у Београду, владике неканонске Македонске православне цркве - Охридске архиепископије (МПЦ-ОА), званично засад не коментаришу. Према поузданим сазнањима "Новости", темељно, међутим, раде на стратегији за наставак разговора у ишчекивању одговора на њихову молбу и молбу премијера Зорана Заева васељенском патријарху Вартоломеју "за одлуку утврђивања статуса цркве у овој земљи, прикључењем признатим црквама у православном свету".
      Портпарол Синода МПЦ, владика Тимотеј, није желео да коментарише евентуалне потезе, уз примедбу "да ће владике заседати и разматрати евентуалну понуду СПЦ за наставак дијалога када то званично стигне у Скопље". Према делу тих припремних питања, како наводи извор нашег листа, опрез је разумљив, поготово у могућој солуцији отварања иновираних етапних преговора за решавање статуса МПЦ-ОА, најпре са аутономном Православном охридском архиепископијом (ПОА), архиепископа охридског и митрополита скопског Јована (Вранишковског).
      - Тај приступни квалификациони део могућих постепених преговора пожељан је и упутан, независно колико болан, јер би евентуалним прикључењем МПЦ у ПОА, био обезбеђен неопходан канонски услов стицања претходне аутономије, на путу ка самосталности, захтевом за аутокефалију - тумачи извор "Новости", подсећајући да је патријаршијски и Саборски томос о аутономији ПОА у литургијском и канонском јединству са СПЦ, дат 24. маја 2005. са потписом тадашњег патријарха српског Павла.
      Саборна црква у Скопљу / Фото М. Станчић
       
      Уколико би та "прва етапа" обновљених преговора била задовољена, реална су очекивања да би захтев за статусно решење самосталности МПЦ био брзо разматран у СПЦ.
      ПРОБЛЕМ ОД 1967.НЕКАНОНСКА МПЦ-ОА пребива у расколу још од 1967. године. Тада је дошло до једностраног издвајања од мајке СПЦ, проглашењем аутокефалије коју до сада није признала ниједна помесна црква у православном свету. Евентуална резервна солуција могла би да буде припремљена и у пакету трилатералних разговора комисија СПЦ, ПОА и МПЦ-ОА. И за такав "обрт", како се објашњава, чекаће се и одговор Васељенске патријашије на писано реаговање СПЦ, због евентуалне одлуке о стављању на дневни ред питања за отпочињање разматрања захтева из Скопља за решавање статуса МПЦ-ОА.
      Оптимизам владика неканонске МПЦ оснажен је после решења спора између Скопља и Атине због службене употребе имена државе потписивањем Преспанског споразума, али и контроверзне одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о признању самосталности парацрквене структуре у Украјини.
      Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован
       
      ВЛАДИКА ПЕТАР БИО У БЕОГРАДУ
      ЗА време заседања Архијерејског сабора СПЦ, у Београду је боравио владика Петар из неканонске МПЦ-ОА у настојању да, потврђено је "Новостима", издејствује убрзање дијалога, који никада није био ни прекидан, већ замрзнут у периоду док је поглавар ПОА, у литургијском и канонском јединству са СПЦ, митрополит Јован био у затвору.
      Иако је најпре негирао, владика Петар је, иако невољно, ипак, потврдио да је заиста боравио у Београду, и да је "у једном ресторану" надомак Патријаршије, разговарао са неким од владика СПЦ, "старим пријатељима са којима је заједно студирао".
       
      НОВОСТИ http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:797019-УЈЕДИЊЕЊЕ-ПА-ПРИЗНАВАЊЕ-На-помолу-крај-раскола-православља-у-Северној-Македонији
    • Од Поуке.орг инфо,
      На помолу наставак замрзнутог дијалога СПЦ и непризнате цркве у Северној Македонији. О решавању статуса најпре са аутономном православном Охридском архиепископијом
       
      РЕШАВАЊЕ црквеног раскола у православљу у Северној Македонији је на помолу! Како "Новости" сазнају, у току су интензивне припреме стратегије за релативно брзи наставак замрзнутог дијалога комисије Српске православне цркве и неканонске цркве у Северној Македонији.
        Поново испољену спремност СПЦ за дијалог како би се коначно достигло решење проблема на аутентично канонској основи, како је то потврђено у саопштењу Светог архиерејског сабора после мајског заседања у Београду, владике неканонске Македонске православне цркве - Охридске архиепископије (МПЦ-ОА), званично засад не коментаришу. Према поузданим сазнањима "Новости", темељно, међутим, раде на стратегији за наставак разговора у ишчекивању одговора на њихову молбу и молбу премијера Зорана Заева васељенском патријарху Вартоломеју "за одлуку утврђивања статуса цркве у овој земљи, прикључењем признатим црквама у православном свету".
      Портпарол Синода МПЦ, владика Тимотеј, није желео да коментарише евентуалне потезе, уз примедбу "да ће владике заседати и разматрати евентуалну понуду СПЦ за наставак дијалога када то званично стигне у Скопље". Према делу тих припремних питања, како наводи извор нашег листа, опрез је разумљив, поготово у могућој солуцији отварања иновираних етапних преговора за решавање статуса МПЦ-ОА, најпре са аутономном Православном охридском архиепископијом (ПОА), архиепископа охридског и митрополита скопског Јована (Вранишковског).
      - Тај приступни квалификациони део могућих постепених преговора пожељан је и упутан, независно колико болан, јер би евентуалним прикључењем МПЦ у ПОА, био обезбеђен неопходан канонски услов стицања претходне аутономије, на путу ка самосталности, захтевом за аутокефалију - тумачи извор "Новости", подсећајући да је патријаршијски и Саборски томос о аутономији ПОА у литургијском и канонском јединству са СПЦ, дат 24. маја 2005. са потписом тадашњег патријарха српског Павла.
      Саборна црква у Скопљу / Фото М. Станчић
       
      Уколико би та "прва етапа" обновљених преговора била задовољена, реална су очекивања да би захтев за статусно решење самосталности МПЦ био брзо разматран у СПЦ.
      ПРОБЛЕМ ОД 1967.НЕКАНОНСКА МПЦ-ОА пребива у расколу још од 1967. године. Тада је дошло до једностраног издвајања од мајке СПЦ, проглашењем аутокефалије коју до сада није признала ниједна помесна црква у православном свету. Евентуална резервна солуција могла би да буде припремљена и у пакету трилатералних разговора комисија СПЦ, ПОА и МПЦ-ОА. И за такав "обрт", како се објашњава, чекаће се и одговор Васељенске патријашије на писано реаговање СПЦ, због евентуалне одлуке о стављању на дневни ред питања за отпочињање разматрања захтева из Скопља за решавање статуса МПЦ-ОА.
      Оптимизам владика неканонске МПЦ оснажен је после решења спора између Скопља и Атине због службене употребе имена државе потписивањем Преспанског споразума, али и контроверзне одлуке васељенског патријарха Вартоломеја о признању самосталности парацрквене структуре у Украјини.
      Архиепископ охридски и митрополит скопски Јован
       
      ВЛАДИКА ПЕТАР БИО У БЕОГРАДУ
      ЗА време заседања Архијерејског сабора СПЦ, у Београду је боравио владика Петар из неканонске МПЦ-ОА у настојању да, потврђено је "Новостима", издејствује убрзање дијалога, који никада није био ни прекидан, већ замрзнут у периоду док је поглавар ПОА, у литургијском и канонском јединству са СПЦ, митрополит Јован био у затвору.
      Иако је најпре негирао, владика Петар је, иако невољно, ипак, потврдио да је заиста боравио у Београду, и да је "у једном ресторану" надомак Патријаршије, разговарао са неким од владика СПЦ, "старим пријатељима са којима је заједно студирао".
       
      НОВОСТИ http://www.novosti.rs/вести/насловна/друштво.395.html:797019-УЈЕДИЊЕЊЕ-ПА-ПРИЗНАВАЊЕ-На-помолу-крај-раскола-православља-у-Северној-Македонији

      View full Странице
    • Од Логос,
      Навршило се четири месеца од када је цариградски патријарх Вартоломеј потписао „Томос“ о аутокефалности „Православне цркве Украјине“, према којем је за поглавара новоформиране организације именован Епифаније Думенко са титулом „митрополит кијевски и све Украјине“. 

      Патријарх Вартоломеј је послао писмо предстојатељима помесних Православних Цркава, са захтевом да се ова организација призна за канонску Православну цркву Украјине уместо Украјинске Православне Цркве, на чијем се челу налази Блажењејши Митрополит кијевски и све Украјине г. Онуфрије. 
      За протекла четири месеца ниједна помесна Православна Црква није признала поступак патријарха Вартоломеја учињен уз недопустиво кршење црквених канона. Један број Цркава званично је изјавио да се не слаже с тим поступком, да не признаје легализацију расколникâ, као и да пружа подршку канонској Украјинској Православној Цркви на челу с митрополитом Онуфријем. Друге Цркве су себи дале времена за анализу ситуације. Ниједна није подржала тај незаконити чин који се догодио. Зашто? 
      Прво, свима је познато да Украјинска Православна Црква обједињује већину православних верника Украјине. Она обухвата скоро 13 хиљада парохија, више од 200 манастира, њени припадници су милиони верника. Управо она, а не група расколника која је данас добила легитимитет од стране патријарха Вартоломеја, представља једину канонску Цркву Украјине, о чему је више пута јавно говорио и сâм патријарх Вартоломеј, последњи пут — у јануару 2016. године, на Синакси предстојатељâ помесних Цркава. 
      Друго, Украјинска Православна Црква на челу с Блажењејшим Митрополитом Онуфријем једина је канонска Црква Украјине. То није „Руска Црква“, како је покушао да је погрдно назове одлазећи председник П. А. Порошенко. Њени припадници су грађани Украјине који су се родили и одрасли у својој земљи, који имају украјинска лична документа и који воле своју домовину. Њен административни центар не налази се у Москви, већ у Кијеву. Упркос тврдњама Порошенка, молитве у Украјинској Цркви се не узносе за руску власт и руску армију, већ за украјинску власт и украјинску армију. Самоуправна Украјинска Православна Црква има сву пуноћу правâ која јој омогућавају да буде национална Црква своје земље. С Московском Патријаршијом је повезује духовно и историјско јединство које датира из времена Кијевске Русије, али она нема ни административну, ни финансијску, нити било какву другу зависност од Москве. 
      Треће, свима је познато да расколничка заједница, коју је данас легализовао патријарх Вартоломеј, представља конгломерат двеју група, од којих ниједна није имала канонску јерархију у тренутку када их је Цариград признао. Једну групу — такозвану „Кијевску патријаршију“ — предводи човек чије су одлучење од Цркве признале све помесне Цркве, укључујући Цариградску. Друга група потиче од епископа Руске Цркве, којем је забрањено богослужење, односно лица које никада није имало не само епископско, већ ни свештеничко рукоположење. У народу такве људе називају „самосвети“. До признавања те лажне јерархије дошло је без адекватног испитивања њеног порекла и чак без формалног поновног рукоположења, само на основу одлуке патријарха Вартоломеја.
      Четврто, чак и после стицања „Томоса“, расколничка заједница наставља да демонстрира потпуно канонско безакоње, гажење свих црквених правила. Та заједница, која себе назива „Православном црквом Украјине“, има два поглавара са скоро истом титулом. Један се назива „митрополитом кијевским и све Украјине“, а други „патријархом кијевским и све Русије-Украјине“. Први постоји за спољну употребу, а други за унутрашњу. Управо други, а не први, управља „Кијевском митрополијом“. Ево шта је он недавно изјавио: „ПЦУ је званично признао Васељенски Патријарх. Али у Украјини постоји Кијевска патријаршија. Јер ми нисмо задовољни статусом митрополије. Ми преко 25 година постојимо као патријаршија. И народ је избирао патријархе. Ја сам трећи патријарх. А пре мене били су патријарх Владимир и патријарх Мстислав. Били су патријарси! И стога смо за Украјину ми патријаршија. А за спољни свет, односно за православни свет, ми смо Кијевска митрополија“. 
      Може ли такву двоглаву хидру признати иједна помесна Православна Црква? 
      Пето, раскол показује потпуну духовну и канонску неоснованост. Позиције „Томоса“ се двосмислено интерпретирају и не реализују се. Тако је на пример у „Томосу“ прописано да „Православна црква Украјине“ не може обухватати парохије ван територије Украјине. Али са гледишта лажног патријарха Филарета Денисенка, ове парохије могу да не иступају из такозване „Кијевске патријаршије“: „Ми их не можемо натерати, али их не можемо ни одбацити. Пошто оне не желе да оду од нас, ми их сматрамо својима“. Двоглава хидра не може да нема ни двоструко књиговодство. За домаћу употребу остаје „Кијевска патријаршија“ с мрежом „парохија“ у иностранству, а за спољну „Кијевска митрополија“ — без њих. 
      Шесто, уз подршку власти која је срамотно изгубила изборе, покренута је — и за сада није обустављена — кампања заузимања храмова канонске Украјинске Православне Цркве од стране присталицâ раскола. То заузимање се врши уз употребу силе: људи са маскама упадају у храм, туку вернике, истерују свештеника из зграде, проглашавају себе његовим канонским власницима. Како би на то безакоње требало да реагује светско Православље? Управо онако како су већ реаговали патријарси александријски Теодор, антиохијски Јован и јерусалимски Теофил, који су се окупили на Кипру и заједно с архиепископом кипарским Хризостомом „апеловали на све стране да сарађују ради постизања, с једне стране, евхаристијског јединства, које чини пуноћу Цркве у Исусу Христу, а с друге, заштите верникâ, храмова и манастирâ од нападâ и насиљâ сваке врсте, одакле год да она долазе и макакви били разлози и мотиви који их изазивају. 
      Доносећи одлуку о легализацији украјинског раскола, која је без преседана, патријарх Вартоломеј је рачунао на то да ће организацији која је створена приступити архијереји канонске Цркве и да ће ту организацију признати помесне Православне Цркве. Ни једно ни друго се није десило, „блицкриг“ је пропао. Уместо да исцели раскол, патријарх Вартоломеј га је само продубио, изазвавши оправдано одбијање светског Православља да прихвати његове поступке. Ако је раније као „први међу једнакима“ и могао да игра координишућу улогу у породици помесних Православних Цркава, онда сада, када се прогласио за „првог без једнаких“, он се самостално лишио улоге таквог координационог центра. 
      И зато је потпуно природно да предстојатељи помесних Православних Цркава почну да траже нове формате за сарадњу. А прва ласта је био састанак четири предстојатеља на Кипру. У завршном коминикеу после састанака они су изјавили: „Пошто је Блажењејши Архиепископ кипарски Хризостом обавестио о иницијативи за посредовање, коју је лично он покренуо, три предстојатеља су се с њом сагласила, као и с тим да Његово Блаженство настави да је спроводи у корист јединства Православне Цркве у Христу“. 
      Шта то значи? То значи да ће због непостојања координационог центра, који заступа „први међу једнакима“, Православне Цркве учинити покушај да се формира нови центар за сарадњу. У тим околностима, када је први по диптиху фактички сâм напустио своју улогу и изоловао се, координатор свеправославних напора на савладавању раскола и хаотичног стања могао би да постане и други, трећи, четврти, десети, онај коме помесне Православне Цркве повере ту мисију, зато што поседује мудрост и смирење које је за њу потребно, не претендујући на примат и власт. 
      Када је у петом веку цариградски патријарх Несторије пао у јерес, александријски патријарх Кирил је на Трећем васељенском сабору одиграо одлучујућу улогу у осуђивању те јереси. И када је у 15. веку цариградски патријарх подржао унију са Римом, други источни патријарси нису признали тај поступак. Сада, када се цариградски патријарх Вартоломеј нашао на страни раскола, светско Православље није никако остало обезглављено. Цариградски патријарх никада није био глава Васељенске Цркве. То је увек био и остао Сâм Господ Исус Христос. И, ако се у католичкој традицији формирала представа о римском папи као о викару Христовом, Његовом земаљском заступнику у православној традицији никада није било такве представе. 
      „Пошто је човек подложан смрти и не може бити стални поглавар Цркве, наш Господ Исус Христос Сâм, као Глава која држи кормило управљања Црквом и влада њоме преко светих Отаца“. Испод ових речи су се 1723. године потписала четири источна патријарха — константинопољски, александријски, антиохијски и јерусалимски. А 1895. године, одговарајући на апел римског папе Лава XIII, Синод Цариградске Цркве је изјавио: „…Обраћајући се Оцима и васељенским саборима Цркве првих девет векова, ми се уверавамо да се никада римски епископ није сматрао највишим начелником, односно поглаваром Цркве и да је сваки епископ глава и предстојатељ своје часне Цркве, који се потчињава само саборним закључцима и одлукама Католичанске Цркве, које су једино непогрешиве, па ни римски епископ, како показује црквене историја, никако није био изузетак од тога правила. Он (Исус Христос) је Глава Телу Цркве. Он је почетак, први који је устао из мртвих, да у свему буде Први“. 
      Данашња Цариградска Патријаршија се фактички одрекла свеправославног учења, недвосмислено израженог у тим текстовима и умислила је да је једини непогрешиви поглавар Православне Цркве, који има право да прима жалбе из свих помесних Цркава, да се меша у њихов живот, да суди и уређује њихове послове по свом нахођењу и самовољно. Али тужно искуство волунтаристичког мешања у ситуацију у Украјини показало је да, уз пуно уважавање постојећих институција које проистичу из примата части по диптиху, Пуноћа светског Православља одбацује такво прекорачење сопствених овлашћења од стране Цариградске Патријаршије, као и у прошлости она је доследно одбацивала покушаје ових или оних јерарха да за себе присвоје прерогативе које им не припадају. 
      Раскол остаје раскол, а Православље од искушењâ кроз која пролази само јача. То показује пример Украјинске Православне Цркве, која данас иде путем исповедништва, мирно и храбро одговара на спољашње и унутрашње изазове. У свом подвигу одбране истине она ће имати снажну подршку помесних Православних Цркава и управо ће та консолидована подршка на крају помоћи да се украјински раскол излечи. 

      Интервју Митрополита Илариона за портал Исус

      Извор: Радио Беседа 
    • Од Логос,
      Објављено је писмо дванаесторице атонских стараца упућено Светом Киноту Свете горе у вези с украјинским питањем, датирано 17. мартом 2019. године.

      Аутори писма са жаљењем и забринутошћу говоре о ономе „што се дешава у Православној Цркви у целини због неканонског давања аутокефалности расколницима у Украјини без сагласности канонске аутономне Цркве с митрополитом Онуфријем на челу, која нове аутокефалце и даље сматра расколницима, не општи с њима, а на основу светих канона, и са свима онима који опште с расколницима“.
      По речима аутора писма „Руска Црква је већ прекинула општење са Васељенском патријаршијом, која је без обзира на јасну забрану светих канона самовољно дала аутокефалност умешавши се у туђу јурисдикцију ван својих граница. Исто тако ће поступити и друге Цркве, као што су већ најавиле. Тако постоји опасност од ширења раскола у размерама попут раскола из 1054. године.“
      Црквена ситуација у Украјини, констатују атонски старци, „се опасно искомпликовала после незаконитог мешања патријарха Вартоломеја у туђу јурисдикцију и општење с расколницима који су лишени општења. Украјина се до 1686. године потчињавала Васељенској патријаршији, као што јој се раније, до 1590. године потчињавала и Руска Црква. На основу дела патријарха Дионисија IV она је 1686. године потпала под јурисдикцију Московске патријаршије по којој се по општеправославној сагласности до данас налази 333. године. Истовремено, с настанком независне украјинске државе после пада комунизма 1990. године поставило се питање стварања независне аутокефалне Цркве. Ради се о законитој и оправданој молби на коју се Руска Црква делимично одазвала, давши јој статус широке аутономије, али не и потпуне аутокефалности. Не слажући се са овом одлуком Митрополит кијевски Филарет, у то време још увек канонски епископ Руске Цркве, после свог пораза на избору за Патријарха московског, изазвао је раскол створивши сопствену, независну цркву, због чега је био кажњен лишавањем чина и анатемом.“
      Филаретову групу је заједно с још једном расколничком црквом, под руководством свештеника Макарија Малетича који је лишен чина „у својству канонске Цркве самовољно примио у општење само патријарх Вартоломеј. А канонском и законитом Црквом до данас сви сматрају ону која припада јурисдикцији Руске Цркве – аутономну Украјинску Цркву на челу с митрополитом Онуфријем.“
      Како истичу аутори обраћања Светом Киноту, „патријарх Вартоломеј не гаји нарочито поштовање према светим канонима које је кршио и крши, посебно у погледу веза са јеретицима, а сад још и с расколницима. Он се умешао у питање украјинске аутокефалности немајући за то канонску јурисдикцију и овлашћења. На почетку, ослањајући се на недовољно образоване или користољубиве богословске консултанте, он је покушао да образложи свој упад позивајући се на установу као што је апелација, односно на то да он сам, као други папа, може да прихвата апелације и обраћања из других аутокефалних Цркава, пошто наводно није први међу једнакима (primus inter pares), већ први без једнаких (primus sine paribus), по новом папистичком мишљењу неуких богослова из постотачке епохе. Али овај аргумент је одмах доживео неуспех, јер противречи саборном систему управљања Црквом, у оквиру којег се сви патријарси и поглавари сматрају равноправнима, а цариградски има само првенство части, а не власти, на шта претендује папа. Право примања апелација односи се само на лица која спадају у његову јурисдикцију, а не јурисдикцију других патријараха.“
      Затим је патријарх Вартоломеј „уз помоћ сопствених сервилних саветника након 333 године открио да Украјина не потпада под јурисдикцију Руске, већ Цариградске Цркве! Његови непажљиви или ратоборни богослови су сакрили и погрешно протумачили мноштво докумената и мишљења како би дошли до смешног закључка о привременом карактеру предаје Украјине Руској Цркви (привремени карактер који траје преко три века!), а сад се овај уступак укида.
      Како истичу атонски старци, „све аутокефалне Цркве без изузетка су до данас увек сматрале и сматрају Украјинску Цркву делом Руске Цркве, а за Митрополита кијевског признају мудрог и скромног владику Онуфрија. Дакле, враћање чина украјинским расколницима од стране туђег патријарха који се умешао и самостално им је дао црквену аутокефалност коју канонска Помесна Црква није тражила, упркос супротном мишљењу њиховог сопственог свештеноначалија, без свеправославног косензуса, и пре ће бити, без обзира на свеправославно неслагање, наводно и неканонско позивање на право примања апелација и смешно претендовање на јурисдикцију после више од три века праћено поновним тумачењем одговарајућих докумената, чине статус нове аутокефалије проблематичним. Расколници остају расколници, а једина канонска Црква у Украјини остаје она на чијем челу је митрополит Онуфрије. И зато ниједна аутокефална Црква до данас, изузев Цариградске, није признала новог „митрополита“ псеудоаутокефалне „Цркве“ – расколника Епифанија.“
      У закључку писма старци се обраћају Киноту с молбом да „до свеправославне одлуке забрани приступ наведеним расколницима на наше Свето Место или да им барем забрани да обављају било које радње у својству клирика.“
      Писмо су потписали: старац Арсеније јеромонах с братством (келија „Панагуда“, манастира Кутлумуш); старац Аврам јеромонах с братством (калива светог Герасима, Кутлумушки скит); старац Теофил јерођакон с братством (келија светих Бесребреника манастира Григоријат Пахомејев); старац Николај монах (келија светог Димитрија манастира Хиландар); старац Јосиф с братством (келија светих Теодора манастира Светог Павла); старац Сава монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар Савејев); старац Никодим монах (келија светог Нектарија манастира Ставроникита); старац Гаврило монах (келија преподобног Христодула манастира Кутлумуш); старац Ефросин монах с братством (келија светог Јована Претече манастира Кутлумуш); старац Пајсије монах с братством (келија светих Архангела манастира Хиландар); старац Никодим монах (келија светог Јована Богослова манастира Велика Лавра); старац Арсеније монах (калива светог преподобномученика Герасима, Кутлумушки скит).

      Извор: Православие.ру
    • Од Логос,
      Дан 6. јануар 2019. године ући ће у историју Православне Цркве као једна од трагичних страница. Патријарх цариградски Вартоломеј задао је нову рану Христовој Цркви, начинио је још један корак ка продубљивању раскола између бивше православне Цариградске Цркве и Тела Васељенског Православља.    Саслужујући с лажним „митрополитом“ кијевским Епифанијем, тачније, световним човеком и расколником Сергејем Думенком, Вартоломеј је са свим својим епископатом ступио у хибридну расколничку творевину начињену од два украјинска раскола („УПЦКП“ и „УАПЦ“), чије је оснивање лично и „благословио“ посредством синодалне одлуке Цариградске патријаршије и личног учествовања његовог представника Митрополита галског Емануила. Центар искључиво политичког и русофобског раскола од сада није резиденција једног од украјинских вођа раскола Денисенка и Малетича или новојављеног лажног поглавара СЦУ („Свете цркве Украјине“) Думенка.   Овај центар је сада бивши православни храм светог Георгија у истамбулском рејону Фанар. Зашто бивши? Зато што се више не може сматрати храмом место оскрнављено светогрдном „литургијом“ која је обављена у саслуживању шизматика који нема свештенички чин. Ово тешко пада православном срцу. Али зар још више нас, децу Руске Православне Цркве не боли чињеница скрнављења велике општеруске светиње – кијевског храма Светог Владимира, који су 1992. године запосели Филаретови расколници?   Осим тога, званични документ који указује на нераскидиву и органску везу између руског раскола и његовог новог вође, Вартоломеја Архондоноса, представља сам безакони „томос“ о оснивању наводно аутокефалне СЦУ, који је Епифанију Думенку уручен истог дана, 6. јануара 2019. године. Већ је много написано о томе како овај „томос“ украјинским расколницима не даје статус аутокефалности, већ их доводи у положај строге потчињености истамбулском епископу митрополије. И ово јасно сведочи не само о подметању и превари од стране Вартоломеја у оквиру игре која је од самог почетка била прљава, већ и о томе да је Патријарх цариградски на тај начин документовано потврдио своју чврсту везу с расколом и да је стао на његово чело. Није само реторички тачна, већ је и канонски проверена изјава председника Патријаршијске прес-службе оца Александра Волкова: Вартоломеј „подржава и чак већ предводи раскол“.   Евхаристијско општење с расколницима у које су ступили Вартоломеј и јерарси Цариградске патријаршије који су служили заједно с њим, светим и богонадахнутим канонима Православне Цркве се класификује као тежак канонски преступ. Тако 10. апостолско правило каже: „Ако се неко помоли с оним ко је изопштен од црквеног општења, чак и ако би то било у кући: нека буде изопштен.“ Једанаесто апостолско правило гласи: „Ако се неки припадник клира буде молио с изопштеним из клира, нека и сам буде изопштен.“ Друго правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ или презвитер, или ђакон, или било ко од клира буде молио с изопштенима из општења: нека и сам буде ван црквеног општења, јер изазива замешатељство у црквеном чину.“ Четврто правило Антиохијског сабора гласи: „Ако се неки епископ, којем је сабор одузео чин, или презвитер или ђакон којем је чин одузео епископ, усуди да служи било коју свету службу... таквом се нипошто не дозвољава да учествује на другом сабору, нити има наду у враћање претходног чина, нити да му буде дозвољено да се оправда. Већ ће и сви они који с њим саучествују, бити изопштени из Цркве, а тим пре ако се знајући за осуду која је изречена горе поменутима, усуде да опште с њима.“ Девето правило Картагинског сабора гласи: „Ако неки епископ, или презвитер, прими у општење праведно изопштене из Цркве због својих злочина: нека и сам буде подвргнути истој осуди...“   Цариградски патријарх није учинио легитимном шизму, веч је сам постао нелегитиман. Нису расколници постали део Христове Цркве, већ је Цариградска патријаршија отишла у раскол. Притом ово није нови раскол, већ је део већ постојећег чију је црквену осуду раније признавао и сам Вартоломеј, потпуно слободно и без икакве принуде. Ево, на пример, каква је била реакција Цариградске патријаршије на свргавање бившег Митрополита кијевског Филарета Денисенка (1992. г.) и на његово изопштавање (1997. г.): „Наша Света Велика Христова Црква признајући пуноћу искључиве надлежности Ваше Свете Руске Цркве по овом питању, прихвата синодалну одлуку о горе реченом“ и „Добивши обавештење о поменутој одлуци, пренели смо то хијерархији нашег Васељенског Престола и молили је да убудуће нема никакво црквено општење с поменутим лицима.“ Заиста, „због својих речи бићеш оправдан и због речи својих бићеш осуђен“ (Јеванђење по Матеју, 12: 37).   Још један нови правац, не само у развоју фанариотско-украјинског раскола, већ и у еволуцији јеретичког учења источног папизма представља сам текст „томоса“ Патријарха цариградског. У њему је изразио многобројне претензије на статус поглавара целе Цркве, на посебна права власти и овлашћења над помесним Црквама. У овим претензијама се углавном понавља оно што је су већ изјављивали сам Вартоломеј и неки његови претходници, фанариотски аутори који су створили ову доктрину туђу црквеном предању. Међутим, има једно место у „томосу“ које показује потпуно нови степен у претензијама „источног папе“. То је део о специјалној судској апелационој власти Цариградске катедре у Православној Цркви. На први поглед, текст понавља стару претензију. Међутим, приликом пажљивијег читања видимо да постоји битан помак позиције Фанара према јачању сопствених властољубивих амбиција: „...остаје право свих архијереја и другог клира на апелационо обраћање Патријарху васељенском који има канонску одговорност да доноси безапелационе судске одлуке за епископе и други клир помесних Цркава у складу са 9. и 16. (грешка у куцању око које се дигло много буке, у ствари се ради о 17. – А. Н.) светим каноном IV Халкидонског Васељенског сабора.“ Овде привлаче пажњу два аспекта.   1. Док су раније фанариотске апологете изјављивале да наводно право да прима апелације од епископа других помесних Цркава има само Патријарх цариградски, сад се судске одлуке овог патријарха званично проглашавају још и „безапелационима“. Ово је потпуно нова реч у папистичкој доктрини Фанара, која његове претензије још више претвара из антиканонских у јеретичке управо догматски. Шта то значи, да на судске одлуке Цариградског престола према клиру свих помесних Цркава не може бити поднета никаква апелација? То значи да у уобразиљи фанариота нико и ништа, чак ни Свеправославни и Васељенски сабори немају право да поново размотре одлуку цариградског патријарха. Његова судска власт се сматра вишом од Васељенског сабора, што ову доктрину чини непосредно сродном с учењем римокатолицизма о папству, која је изражена у догматском уставу I Ватиканског сабора „Pastor Aeternus“: „Ми учимо и такође објављујемо да је он (папа) врховни судија верних и да се у свему што се тиче црквене јурисдикције може упутити апелација његовом суду. Не постоји никаква власт изнад Суда Светог Престола, нико не треба да доводи у сумњу и нико нема права да осуђује његове одлуке. Зато с пута истинске вере скрећу они који тврде да је дозвољено упутити апелацију Васељенском сабору поводом одлука Папе римског, као да овај Сабор ужива већи углед од папе“ (Глава 3).   Да би суд Цариградске катедре био безапелациони у размерама Васељенске Цркве он би требало да буде суд Васељенске Цркве, последњи суд. Пошто се не може оспоравати, значи да он мора бити тачан и непогрешив, јер у Цркви не може бити институционално предвиђена могућност усвајања грешака, неправедности и неистинитости, пошто је Пуноћа Цркве света и непогрешива. То значи да највиша и неоспорна судска власт над целом Црквом, у Цркви и у име Цркве треба да буде институционализована у конкретној катедри, по мишљењу фанариота – Цариградској. Али онда из овога следи да ова катедра треба да поседује одређена својства која припадају целој Васељенској Цркви. Кад се ради о судској власти – Светост (непогрешивост) и Саборност (католичност, васељенскост). И ово такође звучи врло слично – не подударајући се у свим детаљима, разуме се – с римокатоличком јеретичком доктрином папства, која учи да папа у одређеним питањима поседује „ову непогрешивост коју је Божански Искупитељ изволео да дâ Својој Цркви“ („Pastor Aeternus“, глава 4).   2. Други аспекат који посебно привлачи пажњу у цитираном делу „томоса“ о оснивању расколничке СЦУ је ширење непосредне јурисдикције апелационог суда над помесним Црквама, на које претендује новојављени источни папа. Док је раније било речи о епископима, сад се већ говори и о другом клиру, односно, о презвитерима и ђаконима. Карактеристично је то да је оваква претензија чист производ самосталних измишљотина фанариотских „богослова“, који су се потпуно ослободили чак и ранијих неуспешних покушаја да лажно протумаче црквена правила и саборне одлуке.   Шта се има у виду? Незаконито приписивање Цариградском престолу права на највиши апелациони суд према епископима других помесних Цркава на основу тенденциозног и неоснованог тумачења 9. и 17. правила IV Васељенског сабора. Ова правила помињу право епископа, незадовољних судом обласног митрополита да се обраћају или суду егзарха дијецезе или суду Патријарха цариградског. Под егзарсима дијецеза у канонима се подразумевају управо егзарси дијецеза, односно низа великих црквених округа за које одлуком IV Васељенског сабора признато да припадају Цариградској катедри. Лажно тумачење неких цариградских канониста састоји се у поистовећивању ових егзарха с другим патријарсима, дакле, у приписивању Цариграду права да се меша у суђење епископима других помесних Цркава. Међутим, чак ни ова погубна погрешна тумачења никад нису говорила о праву апелационог суда цариградских патријараха према било коме осим епископа других помесних Цркава, пошто се у одговарајућим деловима поменутих правила Халкидонског сабора говори само о епископима.   Након што је, не базирајући се више ни на чему, Вартоломеј по сопственом каприцу проширио своја непостојећа судско-апелациона права на туђе свештенике и ђаконе, позивање у тексту „томоса“ на 9. и 17. канон IV Васељенског сабора изгледа просто као отворено ругање, по принципу: па требало се позвати на нешто! Овакво самовољно ширење наводних „права“ такође све више приближава учење источних паписта доктрини западних паписта који уче о „потпуној и врховној јурисдикцији над целом Црквом“ Папе римског, о његовој власти, „обичној“ и „непосредној“ „над свим Црквама и сваком појединачно, као над свим и сваким појединачно пастиром и верником“ („Pastor Aeternus“, глава 3). Јасно је да се учење Фанара још увек није у потпуности открило као учење Рима. Међутим, правац и тенденција су очигледни. Као и то да се ради о две врсте једне исте папистичке јереси, које ће се тешко икад стопроцентно подударити, што не укида њихово сродство и типолошко јединство.   На шта ће се још одлучити бивши први по части патријарх православног света? Тешко је било шта прогнозирати, тим пре што његово понашање постаје све више волунтаристичко и непредвидиво. И сасвим сигурно нема никакве везе с Христовом јеванђељском Истином коју објављује Црква.   Извор: Православие.ру
×
×
  • Create New...