Jump to content

Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

Оцени ову тему


Препоручена порука

пре 7 часа, Isusovo magare рече

То је добро! Сићи ће благослов Господинов на тебе!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 8.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Ведран*

    1409

  • Volim_Sina_Bozjeg

    1106

  • Zoran Đurović

    1107

  • Bokisd

    697

пре 1 минут, Zoran Đurović рече

То је добро! Сићи ће благослов Господинов на тебе!

Ne sumnjam u blagoslov ali sanjah da se spremaju da Vas ubiju..:sunce:

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Управо сада, Isusovo magare рече

Ne sumnjam u blagoslov ali sanjah da se spremaju da Vas ubiju..:sunce:

То сам и ја видео, али им неће успети. Господ ће ме заштитити. Али о томе заиста снују. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 минута, Zoran Đurović рече

То сам и ја видео, али им неће успети. Господ ће ме заштитити. Али о томе заиста снују. 

Postaces nevidljiv za njih...??

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 15 минута, The Godfather рече

Postaces nevidljiv za njih...??

Није дошао још мој час. Јутрос, док сам ишао у продавницу, видео сам шта ми снују и да им неће упалити. Не шалим се ни најмање. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 21 минута, Zoran Đurović рече

ело и крв неће наследити, разумевају само у смислу греха и пропадљивости, не у смислу супстанце. Дакле, тело васкрсава. Имаћемо кости и мишиће. Одбацујући уобичајено платоничарско становиште да су свеци као душе на неком небу, опасно се приближава негирању васкрсења тела. Исус је васкрсао Лазара у телу и он је јео и пио. Треба видети ту моју тему. Ис је јео рибу и мед. Није постао нека висока пећ па да је то спржио, анихилирао у себи. 

Мени делује, да ти заступаш тезу сједињавања човека након смрти са Богом Оцем у смислу постојања у атемпоралној димензији на начин да човек након смрти одмах оживи у новом телу. Јер време неће постијати за душу. 

Тај део ми је магловит, Боксид је на теми о бесмртности цитирао Светог Јустина Философа, који се уклапа у Николаја Велимировића на начин да се васкрсење у успење верника, не меша са новом земљом и новим телима.

Ја Исуса Христа, гледам као Месију, који је Цар Небеског Царства (како је рекао пилату), са тиме да му то значи да нас одводи са овога света у нови свет као Мојсије својевремено јевреје из Египта. И у тај нови свет ће опет да нађемо стабла бесмртности... која ће нам променити природу, али ће мо имати правила понашања, да не би опет неко кренуо да куша воће са погрешним редоследом, као Адам у своје време.

пре 38 минута, Zoran Đurović рече

Наводио сам што је владика Николај говорио да се по смрти облачимо у васкрсло тело. Да васкрсавамо у телу. Тога немамо у Рацингера, јер он опонира Ранеру. Ја сам само до екстрема довео Николајеву визију.

Скренуо си мало са Николаја, почео си да мешаш атемпоралност која је по својој суштини свепрожета и доступна само Богу Оцу, са осећајем за време које чак и Христос има у Царству небескоме, јер да нема времена код Христа, не би било ни стварања новог света и нових тела у виду бесмртности. Јер сам појам бесмртан, значи да постоји смртна природа ван будућег човека који је васкрсао. 

не мислиш ваљда да Исус Христос не носи сат на руку?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 минут, Аристарх рече

Скренуо си мало са Николаја, почео си да мешаш атемпоралност која је по својој суштини свепрожета и доступна само Богу Оцу, са осећајем за време које чак и Христос има у Царству небескоме, јер да нема времена код Христа, не би било ни стварања новог света и нових тела у виду бесмртности. Јер сам појам бесмртан, значи да постоји смртна природа ван будућег човека који је васкрсао. 

не мислиш ваљда да Исус Христос не носи сат на руку?

Не можеш да разумеш ову тему без да читаш о аевум. Све је овде већ испричано и то на јако суптилан начин, а поткрепљено и светим оцима. На овој теми је Кратос доживео психичку декомпензацију. Мора да се чита, не могу наново да пишем. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 46 минута, Zoran Đurović рече

Има овде већ 520 страница. Просто је невероватно како сам са једном "глупом" тезом указао на компликованост проблема и подстакао људе да размишљају. 

Ово што си рекао, поред других паметних ствари, је тачно. Исус је дошао да нам овде да живот (зато не ваља рећи да из смрти прелазимо у живот). Ко га овде не живи, неће га живети никад. 

Наводио сам што је владика Николај говорио да се по смрти облачимо у васкрсло тело. Да васкрсавамо у телу. Тога немамо у Рацингера, јер он опонира Ранеру. Ја сам само до екстрема довео Николајеву визију. Васкрсава се у телу одмах по смрти. Рацингер се налази пред класичним проблемом: где су сада свеци? Он не сме да негира Други долазак, али види да је трула прича о блејању душа на небу, тако да убацује и некакво тело, али не и телесност. Ту се удаљује од Отаца који Павлово: Тело и крв неће наследити, разумевају само у смислу греха и пропадљивости, не у смислу супстанце. Дакле, тело васкрсава. Имаћемо кости и мишиће. Одбацујући уобичајено платоничарско становиште да су свеци као душе на неком небу, опасно се приближава негирању васкрсења тела. Исус је васкрсао Лазара у телу и он је јео и пио. Треба видети ту моју тему. Ис је јео рибу и мед. Није постао нека висока пећ па да је то спржио, анихилирао у себи. 

Нажалост, ова прича се може разумети само у категорији аевум. Онда се анулирају апорије које има Рацингер. Код њега се још помиње "тело", ма шта то значило, док ће Вито Манкузо говорити да нема никаквог васкрсења него су једноставно душе бесмртне. Рацингеров говор о неком персоналном односу са Богом у квази телу је бесмислица, празна прича.     

Da li ljudi nakon smrti nisu nicega svesni i u isto vreme jesu jer se nalaze i Eshatonu? Serafim, Avakum i Mardarije su se javili kao bestelesni duhovi. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, Zoran Đurović рече

Није дошао још мој час. 

i ja sam vas sanjala, u kafani za stolom sa nekim društvom, do duše možda i nije bila kafana, oko stola je sedelo dosta ljudi, možda je bila tajna večera neka, i to crno-belo,  a moji snovi su proročki obično :D

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 55 минута, Vladan :::. рече

Па, ако сам добро укопчао, виси тело, мало фали да буде привид, илузија, матрикс...
 

Da.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 4 минута, Снежана рече

i ja sam vas sanjala, u kafani za stolom sa nekim društvom, do duše možda i nije bila kafana, oko stola je sedelo dosta ljudi, možda je bila tajna večera neka, i to crno-belo,  a moji snovi su proročki obično :D

Блажен је Ава док га жене сањају! :)) Неки сумњају у постојање злих духова, ја у то не сумњам. Знам пак да смо сви умрежени преко Духа Светога. Зато се осећају те вибрације и наше мисли. Ево један интермецо на ту тему.

Мој ђедо по мајци, Лука Мила Радова Вуксановић, је био човек од морала, али не фарисеј. Он ме је као малога научио: Чувај образ, јера ако га изгубиш, никада га више нећеш наћи!

Није био никакав хришћанин практикант, него крштена душа. Он је знао да се пење у Созину планину са мора, да заноћи са младом под исто ћебе и да је не пипне. Оде под Острог једном, виђе светог Василија, слава му и милост, и опли му чвргу: Гле, ово је кочина! (мисли на лобању). 

Оболио је од плућа јер је пушио, имао 78 година. Жалио се да не може да поати (ухвати даха). Више пута је био у болници на интервенцијама. Ја сам тада требао да се упишем на богословски. Причао сам више пута са њиме док је био лоше, а рак га је полако јео. Одем у болницу, дам му један Нови Завет. Каже ми: Знаш да је неумијем да читам. - Знам, ђедо, али га стави на срце па да одеш Господу. Изашао сам из болнице, мој ујак, а његов син ушао тамо и почео да кука. Ђедо се преселио Господу. 

Из моје куће смо ја и Саша, брат ми од ујака, ишли пешке и заједно носили постељину што је требала за кућу ђе је ђедо умаро. Кажем му ја: Знаш, све се сада нешто питам што је требало Бранку Ћопићу да се самоубије? - Он стаде, пребледе: Знаш ли да се и ја то исто сада питам?! 

Наравоученије: Могућност да се неки младићи, ја и мој брат од ујака, питамо исту ствар за човека који се доста година пре тога убио, а ништа нам није свој је 0. Као сада да неко помисли на Роберта Кука, док ово пишем. Зато велим да нас Дух прожима и да на тој матрици постојимо. 

Јоиљ је рекао (не онај из ЦГ) да ће Господ у последње дане излити Духа свога светога па да ће људи сањати снове итд. Зато је нужна молитва, јер је она од Духа, не од нас и она нас спаја. 

Позва ме једна пре неко вече (око поноћи) плачући: Аво, не знам зашто те зовем, али не могу од болова више! - Рекао сам јој да ће (иако је проблем озбиљан и доктори је упропастили) јој се од сутра све то решити. И било је тако. Послала ми за неког доктора, ја јој рекао да иде код њега, после прве терапије почела да пипа предмете без бола. Има још неколико сеанси, али ће све то бити добро. Да не улазим у детаље шта је било пре тога и зашто сам се нервирао...

Зато се молите једни за друге. Без обзира што ми нисмо одлучујући фактор, али и јесмо, јер нас Господ позива да учествујемо у тој небеској поезији. Никако пасивизам (све ће то Бог да уради), али ни бесомучни активизам (да буде по вољи нашој). Зато треба молитва са вером која је у љубави. Бог је љубав, и ко воли познао је Бога. Али тај воли ближњег и онда има "виђења". Зато се и сањамо. Јер смо у истом Духу.   

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Има овде већ 520 страница. Просто је невероватно како сам са једном "глупом" тезом указао на компликованост проблема и подстакао људе да размишљају. 

ravi ti znaš da sam ja tvoj veliki fan i da bi ovo bila odlična osnova da se ćeramo, ali sad stvarno bez ikakve polemičnosti: moraš da iskočiš iz tih čizama da si ti nekom nešto otvorio prosvetlio ukazao ...itd. mislim ja o ovome razmišljam od kada sam saznao za Boga. to bi bilo kao da sad kažeš da je tvoja teza o atemporalnosti (za koju znaš šta lično mislim) potakla sv. Nikolaja Velimirovića da razmišlja o "komplikovanosti problema". dakle nisi ti ukazao na neku nelogičnost, nego je samo postojanje ovoga o čemu pričamo i opita bezbrojnih ljudi potaklo njih da probaju da to nekako iskažu, definišu, smeste u reči...

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Ово што си рекао, поред других паметних ствари, је тачно. Исус је дошао да нам овде да живот (зато не ваља рећи да из смрти прелазимо у живот). Ко га овде не живи, неће га живети никад. 

da ovo je dobar primer kako reči ponekada mogu da budu ne dovoljne da iskažu realnost onoga o čemu se govori. kada kažemo preći iz smrti u život najnormalnije je da to shavtimo u onim pojmovima kako ih mi poznajemo (umreš pa oživiš). međutim ovi pojmovi imaju i dimenziju koju mi ne poznajemo a ona je realna koliko i ova dimenzija koju poznajemo. dakle moguće je: preći iz života u Život, da tako kažem.

namerno veliko slovo Ž kako bi se napravila razlika (a koja ukoliko se ne shvata pravi konfuziju u poimanju onoga o čemu Jevanđelje govori), jer život (malim slovom ž) je ova dimenzija koju mi pozmajemo dok Život (velikim slovom Ž) je Život koji smo retki, dodirom božije blagodati, mogu da vide i upoznaju, ovde i sad. Terminološki gledano reči Život/život uopšte nisu pogrešno izabrana jer i jedna i druga označavaju postojanje, međutim ta dva načina postojanja su toliko udaljena jedna od drugog, toliko dijametralno suprotna, toliko različita da se potpuno opravdano govori o praktično prelazu iz smrti (život) u Život. dakle jednostavno ne postoji druga terminologija koja bi se iskoristila ( i jedna i druga reč označavaju postojanje nekakvog Ja) međutim kvantni skok je toliko veliki da se može praktično reči da je to prelazak iz smrti u Život. 

sam Isus Hristos nije mogao da nađe bolju/pogodniju reč, već je takođe ovo opisao kao prelazak iz smrti u život, što ono faktički i jeste.

u tom "faktički", odnosno u tome o čemu ponešto nemušto pokušavamo da sričemo dakle u tom ogromnom gepu (koji mi nemamo iskustveno u sebi, a fakat je i postoji) se nalazi svi odgovor na sva naša pitanja (jer čitamo nešto što nemamo u svom iskustvu).

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Рацингер се налази пред класичним проблемом: где су сада свеци? Он не сме да негира Други долазак, али види да је трула прича о блејању душа на небу, тако да убацује и некакво тело, али не и телесност.

Mislim da ovde ili ti ne razumeš kako ont o vidi ili ja ne razumem tebe. Ako možeš pojasni:

- Zašto misliš da ima problem sa Drugim dolaskom, ja ga potpuno vidim u njegovom tekstu

- Zašto misliš da su: blejanje duša na nebu i vaskrsenje tela (kako ti kažeš mišića i kostiju) dva nekompatibilna koncepta? 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 1 сат, Zoran Đurović рече

Не можеш да разумеш ову тему без да читаш о аевум. Све је овде већ испричано и то на јако суптилан начин, а поткрепљено и светим оцима. На овој теми је Кратос доживео психичку декомпензацију. Мора да се чита, не могу наново да пишем. 

Немој ме погрешно схватити. али не могу сада да се храним логичким конструкцијама, на ову тему од 10.000 коментара. да их има мање па да прочитам.

поставио сам једноставно питање: Да ли Исусу Христу треба сат, док је вазнесен на небесима? или он познаје шта ће Бог Отац урадити, који је и господар времена...

Ја не могу прогутати да је то зато што Бог држи сат на левој руци, јер му Христос седи са десне стране па не може да познаје време из атемпоралне димензије!:coolio:

јер пази детаљ, исусу христу треба сат, али му Бог отац није дао познавање о времену и самим тим својој вољи, зато је Христос наглашавао молитву. Иако је Ирод знао када ће се родити месија, што видимо по покољу десе у Израиљу, рођених у време рођења Исуса Христа. Ирод није пронашао Исуса Христа, као што Исус Христос није знао време доласка Духа светога на њега, већ је то знао само Јован Крститељ (ујак му беше јел тако), по знаку голуба. И после тога, чак и након васкрсења Христос је рекао апостолима да само Бог зна када ће се остали узнети на небеса, јер су они мислили да ће одмах са њиме да се узнесу из Јерусалима право у Царство Небеско...

Ја сматрам да Бог отац у својој суштини која превазилази Хрисово откровење, не доводи бого-човека или само човека у своју суштину постојања.

Зашто ја ово потенцирам, овај Папа тврди, да Бог не постоји без човека, вероватно знате за ту Франкову изјаву, могу је лако наћи на нет. ако је нисте чули до сада.

То води у идеју да је Бог преко Исуса Христа дао човеку господара Исуса Христа (не месију, који води људе милостивим путем (као игла пролазе спашени) до Нове материјалне али неискварене природе постојања, у слободу од овог света као што и анђели имају), али и оно што није дао ни Луциферу пре његовог пада.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Аристарх рече

ер пази детаљ, исусу христу треба сат, али му Бог отац није дао познавање о времену и самим тим својој вољи, зато је Христос наглашавао молитву.

Брате, овде си у јереси. И то аријанској. Ис је Бог, не створење. У Јн 8, 58 вели: Пре Аврама Ја јесам! - То је име Божије. Јахве који се и Мојсију јавио у купини. Негде дебело шмерцујеш. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког
      Повезан садржај: 
      Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део)

       
      По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа.
      У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о  његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима.
      У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу.
      Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају.
       
      Аутор емисије је катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

       
      Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља.
      Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота.
      У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године.
      Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају.
      Аутор емисије је катихета Бранислав Илић 

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

       
      Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља.
      Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота.
      У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године.
      Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају.
      Аутор емисије је катихета Бранислав Илић 

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.   Звучни запис разговора     *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом.   Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка.   Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару  Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан  Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је  Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа.   *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника?   Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“.    Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима.   После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно  Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се  тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан.   *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи?   Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо.   *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи?   Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити  (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити.   *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице?   После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог:   „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње)   *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце?   Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком.   Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ   Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост.   Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије.  Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости.   Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке:   Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија.   Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове!   Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје!   НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА!     Разговарала: Слободанка Грдинић     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...