Jump to content

Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

Оцени ову тему


Препоручена порука

Као да је резимирао наше гледиште (у тому о Максиму) Пол М. Блауерс: Испуњена есхатологија код Св. Максима Исповедника. Ad Thalassium 22 : «Ово место је посебно значајно због искушења неких савремених студија да већ код Максима нађу квази-томистичку дијалектику природе и благодати. Иако се код Максима јасно појављује разграничење ова два начела, свеобухватна тенденција његове мисли, као што сам ο томе расправљао на другом месту, јесте да види људску „природу" на нео-кападокијски начин као актуализовану на благодатној „граници" између временом ограничене творевине и Божије нестворене вечности. Права дијалектика је управо дијалектика континуитета (са творевином) и трансцендирања (творевине). Надахнут Григоријем Ниским, Максим представља област вечног суботњег покрета или „крећућег смираја" у коме карактеристике просторно-временског одстојања постепено ишчезавају и у коме се делатност и пасивност међусобно прожимају. Једино димензионално мерило, да тако кажемо, постаје узајамност и однос (σχέσις) створења са Логосом-Христом који је њихов јединствени τέλος. Приписати овакво стање бића у потпуности будућој слави после смрти било би, међутим, нетачно, зато што је то заправо тајна која обухвата целокупан „природни" живот људских створења. Онтолошки говорећи, тајна обожења се поклапа са читавом „историјом" људске природе, природе која задобија своје одређење управо кроз своју растућу отвореност према благодатној обнови и преображају.

Вратимо се на наш текст у Ad Thalassium, у коме Максим не преоптерећује свог пријатеља дубљим философским разгранавањима своје испуњене есхатологије. Уместо тога, његов закључак усредсређује његове разноврсне интерпретативне увиде на оно духовно и пастирско. Иако не изгледа (на основу искуства) да је „свршетак векова" већ „дошао на нас" пошто ми још нисмо задобили благодат која пркоси времену и природи, његови дарови су већ изображени у божански откривеним модалитетима (τρόποι) врлине и начелима (λόγοι) творевине. Ови будући предмети делатног и созерцатељног живота, јесу посредници кроз које Бог „увек жели да се очовечи у онима који су достојни" (άει θέλων έν τοΧς άξίοις άνθρωπος γίνεται). Будућа тајна обожења je још једном схваћена кроз тајну оваплоћења, а испуњена je овде и сада путем божанског присуства у вернима. Пошто је павловска теологија возглављења творевине у Христу (Еф 1-2; Кол 1) средишња у Максимовој мисли није изненађујуће το да она постаје херменеутичко сочиво кроз које Максим решава привидну απορία-у у терминологији апостола Павла која се тиче „векова" унутар и изван времена. Како то Максим види, драматична јеванђељска порука која се налази у позадини Павлове испуњене есхатологије јесте Божанско продирање у време и вечност на свим нивоима, у свим димензијама, кроз благодатно - и есхатолошки истовремено - дело Божијег „оваплоћења": надасве у Исусу Христу, такође и у свету, у речи Светог Писма, и на крају у врлинским хришћанима".»

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 8.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Ведран*

    1409

  • Volim_Sina_Bozjeg

    1106

  • Zoran Đurović

    1107

  • Bokisd

    697

пре 10 часа, Ведран* рече

Да, да. Разумем те потпуно. Знаш како, све што могу да ти кажем јесте носи тај Крст.

Није згодно ни причешћивати се у Цркви где важе таква нека "правила", то јест где се људи редовно не причешћују, и причешћују се само испуњавајући одређене норме на тај начин дефинисане. 

Не дају да се се људи причешћују или просто не важе ту таква правила, или би изазвало саблазан, неспоразум, сукоб, конфликт и слично да неко почне да се причешћује редовно, а немаш избора да идеш на друго место, трпи. То ти је то. Нећемо ми за то одговарати. Али неко хоће. 

Vidis, ovim si me podsetio na moje iskustvo kada sam u Kragujevcu u Sabornoj crkvi poceo da se pricescujem svake liturgije. Bilo je to pre 15 ili 16 godina. Mozes misliti kako su me gledali svi kada prilazim a tek svestenici. Svestenstvo je sizelo ali nisu smeli nista da kazeu jer je iza mene stajao o Zoran Krstic. Bio sam predmet redovnih trac partija posle liturgije. Posle liturgije bi ostajali na probama hora i samnom su izbegavali da pricaju a par puta kada su krenuli i pokusali da me ubede da se manem "bezboznih" "ekumenistickih" obicaja i kada su dobili (od mene) milo za drago onda bi se digla frka. Da si samo imao prilike da vidis. No to moje mucenje nije odtalo bez ploda jer polako, posle nekoliko meseci, su poceli i drugi da se redovno pricecuju tako da je to postala posle toga prihvacena praksa. Neznam sada kakva je praksa ali onda je to bilo povuci potegni. Na nekome su se kola morala slomiti. Hvala Bogu pa sam imao o Zorana Krstica iza sebe a i vladika Jovan me je podrzao. 

Znam kako je @Снежана. Neka ti Bog pomogne da izdrzis sve to. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 10 минута, Trifke рече

Vidis, ovim si me podsetio na moje iskustvo kada sam u Kragujevcu u Sabornoj crkvi poceo da se pricescujem svake liturgije. Bilo je to pre 15 ili 16 godina. Mozes misliti kako su me gledali svi kada prilazim a tek svestenici. Svestenstvo je sizelo ali nisu smeli nista da kazeu jer je iza mene stajao o Zoran Krstic. Bio sam predmet redovnih trac partija posle liturgije. Posle liturgije bi ostajali na probama hora i samnom su izbegavali da pricaju a par puta kada su krenuli i pokusali da me ubede da se manem "bezboznih" "ekumenistickih" obicaja i kada su dobili (od mene) milo za drago onda bi se digla frka. Da si samo imao prilike da vidis. No to moje mucenje nije odtalo bez ploda jer polako, posle nekoliko meseci, su poceli i drugi da se redovno pricecuju tako da je to postala posle toga prihvacena praksa. Neznam sada kakva je praksa ali onda je to bilo povuci potegni. Na nekome su se kola morala slomiti. Hvala Bogu pa sam imao o Zorana Krstica iza sebe a i vladika Jovan me je podrzao. 

Znam kako je @Снежана. Neka ti Bog pomogne da izdrzis sve to. 

Нисам против тога и таквог приступа. Може и то, само што није свако за то избаждарен. :)))

Али леп пример. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 57 минута, Ведран* рече

Нисам против тога и таквог приступа. Може и то, само што није свако за то избаждарен. :)))

Али леп пример. 

Svako ima svoje darove!  

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 12 часа, Ведран* рече

Да ово је повећи проблем. Али он је везан за још доста ствари. Ми смо нелитургијски везали Причешће за исповест и пост. И онда су то, опет нелитургијски, постали "услови" за Причешће. Чак и за оне људе који и посте и исповедају се и живе црквено. Међутим, не може се очекивати од људи да ће да се искрено исповедају сваких неколико дана да би приступили Чаши, а да та исповест буде искрена. А још мање да поврх прописаних постова посте додатне дане. То није могуће ни у манастирским условима, а камоли у мирским. Зато смо на тај начин искварили не само праксу Причешћивања, него и саму свету тајну исповести и потпуно изопачил пост. Могао бих и да објашњавам како, али то је широка тема. О којој можемо некад на новој теми ако буде расположења. 

Цела ова прича зависи од надлежног епископа, и прво би они на сабору требали да се договоре и ускладе мишљење а свештеници ће морати поштовати одлуку епископа. Овако када свештеник зна да је епископ истог мишљења са њим може да ради како хоће јер се не боји никаквих санкција.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 минута, Матусал рече

Цела ова прича зависи од надлежног епископа, и прво би они на сабору требали да се договоре и ускладе мишљење

не липши маго до зелене траве!

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 5 минута, Матусал рече

Овако када свештеник зна да је епископ истог мишљења са њим може да ради како хоће јер се не боји никаквих санкција

А што се овога тиче знам случајеве где се свештеничко мишљење мења и окреће као на рингишпилу када долази до промене епископа у епархији (додуше у вези неких других питања). Углавном, таквима је мишљење увек у складу са Епископовим. :)))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Вратимо се на наш текст у Ad Thalassium, у коме Максим не преоптерећује свог пријатеља дубљим философским разгранавањима своје испуњене есхатологије. Уместо тога, његов закључак усредсређује његове разноврсне интерпретативне увиде на оно духовно и пастирско. Иако не изгледа (на основу искуства) да је „свршетак векова" већ „дошао на нас" пошто ми још нисмо задобили благодат која пркоси времену и природи, његови дарови су већ изображени у божански откривеним модалитетима (τρόποι) врлине и начелима (λόγοι) творевине. Ови будући предмети делатног и созерцатељног живота, јесу посредници кроз које Бог „увек жели да се очовечи у онима који су достојни" (άει θέλων έν τοΧς άξίοις άνθρωπος γίνεται). Будућа тајна обожења je још једном схваћена кроз тајну оваплоћења, а испуњена je овде и сада путем божанског присуства у вернима. Пошто је павловска теологија возглављења творевине у Христу (Еф 1-2; Кол 1) средишња у Максимовој мисли

Koliko je ovo sjajno.

 

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Како то Максим види, драматична јеванђељска порука која се налази у позадини Павлове испуњене есхатологије јесте Божанско продирање у време и вечност на свим нивоима, у свим димензијама, кроз благодатно - и есхатолошки истовремено - дело Божијег „оваплоћења": надасве у Исусу Христу, такође и у свету, у речи Светог Писма, и на крају у врлинским хришћанима".»

I kraj.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Гости

Да је могло бити дугачије? Било би! 

Авва нас упућује на усиновљење, које и јесте једино спасење! Ко се Богу Живом поклони и заживи Христоса, над њим суда нема, јер је правду остварио и себи пресудио овде и сада!

Ту су свети, а огромна је вера за исто потребна.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Мајендорф тумачи Паламу:
Искорењивање страсти и ,,очишћење срца" нису питања статичне неосетљивости, него су питања отварања себе за беспочетни небески живот.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 50 минута, Ведран* рече

не липши маго до зелене траве!

Да, и ја сам неразуман, заборављам да постоје важније ствари......:)))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Обећах да ћу дати превод текста из Максима на који се позвао Палама у својим богодухнутим спекулацијама. Текст је из Амбигва 10, 20d, (PG ХСI, 1144C). Прилажем и оригинал, да би вредни ревнитељи могли да приложе неки ''бољи'' превод, а мени служи да кроз неумољиву граматику пренесем шта је Максим рекао, а Палама исправно пренео и надоградио.    

Ако се, поред реченог, он одрекао самог себе, ко погуби душу своју Мене ради, наћи ће је (Мт 10, 39), то јест, ако је одбацио садашњи живот са његовим жељама ради бољег, тај је задобио Слово Божије, које је једино заиста живуће и делотворно, и који врлином и знањем отвара пут све до разделења душе и духа (Јевр 4, 12) и апсолутно нема ничега [у себи] непричасним Његовог доласка [=присуства], постао је беспочетним и бесконачним, јер не носи више у себи временски живот који се креће, који има почетак и крај и поколебан је многим страстима, него поседује само божествени [живот] уселившег се [у њега] Слова, вечан и никаквом смрћу не ограничен.

Εἰ δέ καί ἑαυτόν πρός τούτοις ἠρνήσατο, τήν ἰδίαν ἀπολέσας τήν ψυχήν αὐτοῦ ἕνεκεν ἐμοῦ, εὑρήσει αὐτήν, τουτέστι τήν παροῦσαν ζωήν μετά τῶν αὐτῆς θελημάτων τῆς κρείττονος ἕνεκεν προϊέμενος ζῶντά τε ἐνεργοῦντα μονώτατον τόν τοῦ Θεοῦ Λόγον κέκτηται, διϊκνούμενον κατ᾿ ἀρετήν καί γνῶσιν ἄχρι μερισμοῦ ψυχῆς καί πνεύματος, καί μηδέν τό παράπαν τῆς αὐτοῦ παρουσίας ἄμοιρον ἔχει, γέγονε καί ἄναρχος καί ἀτελεύτητος, τήν χρονικήν μηκέτι φέρων ἐν ἑαυτῷ κινουμένην ζωήν, τήν ἀρχήν καί τέλος ἔχουσαν, καί πολλοῖς δονουμένην παθήμασι, μόνην δέ τήν θείαν τοῦ ἐνοικήσαντος Λόγου καί ἀΐδιον καί μηδενί θανάτῳ περατουμένην.

Максим говори да онај ко се из овог времена и простора одвојио истих кроз врлину и познање, тако да га страсти не везују за овај свет, иако је у њему, задобио је Логоса, тј. сјединио се са њиме, а не да га је освојио као Турци Цариград. Вели: κέκτηται што је перфект од κτάομαι: пригрлити, узети за себе. Перфект означава реалност неког готовог стања. Сада је ствар завршена. Нема више тамо-амо. Дух живи у теби, не више душа. Макс говори у павловским терминима који сугеришу смрт и васкрсење, где је тело душевно које умире - тело животињско, одушевљено, оживљено, тј. душевно - а где устаје тело духовно. Зато се Макс позива на Јевр 4, 12, која, руку на срце и није Павлова посланица. Светац васкрсава сада, ако је цео прожет Логосом. Тада је у њему присутан (=дошао) παρουσίας Логос. Ето га тај Други и славни долазак, прелазак из временог у вечно.

Овде бих исправио научнике који инсистирају на оваплоћењу у Максима, јер само оваплоћење је виђено кроз будући догађај васкрсења. Само је тиме дошло до финализације божанствене икономије, јер у оваплоћењу нема смрти. Васкрсли је пак прошао и ту нашу фрустрацију, наш одлазак у небиће, и поистовећивањем са тим небићем, крајњим испражњењем, не неком драмом, изашао је из тог небића и даровао нам живот. Зато мислим да Максим не помиње узалуд да светац учествује у васкрслом, а не само оваплоћеном Ис. Оваплоћени је хронолошки, незавршени Ис, а васкрсли је комплетан. Не може се сјединити са историјским Ис него овим савршеним/свршеним.

Илија и Енох негде потврђују овај наоко теоријски дискурс Максимов. Јер он подразумева да неки могу васкрснути без да умру. Ко се укотвио у васкрслом Логосу не умире, него се сели на небо. Предупређујем: Никакав данак смрти ови неће платити, јер Ис рече да је Јн тај Илија који треба доћи, док су ово само отачке интерпретације из Откр које нису црвено слово.

Светац је постао беспочетним и бесконачним (ἄναρχος καί ἀτελεύτητος). Без почетка, без да је настао и без краја. Без архи и телос. И гле, сада је та ствар готова: γέγονε, опет перфект. Не каже Макс: биће беспочетан и бесконачан. Сада је рођен као беспочетан и бескрајан. Тиме нам говори о атемпоралности овог почетка и краја. А то је нестворена и вечна (аевум) димензија божанских енергија у којима постојимо. Из ове перспективе је Палама на основу Максе доказивао вечност и нествореност божанских енергија. Делује апсурдно да светац из створеног доказује нестворено, али светац не би био светац да није незгодан играч.

У авинастој сулудој формули: Када људи не би били нестворени, ни божанске енергије не би биле нестворене.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 17 минута, Milan Nikolic рече

Мајендорф тумачи Паламу:
Искорењивање страсти и ,,очишћење срца" нису питања статичне неосетљивости, него су питања отварања себе за беспочетни небески живот.

Невероватно је како покушаваш да пронађеш пукотину у причи. Имаш још неколико постова који ти запушавају унапред уста. Читај их пажљиво, ово је лековито богословље са којим се сусрећеш. Немој да као Боксит причаш своје приче без да се трудиш да разумеш оно што вам говоримо. Не презири сав овај труд... 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког
      Повезан садржај: 
      Свети Владика Николај – проповедник Васкрслог Христа (први део)

       
      По завршетку Великог рата, док је још био у Енглеској, јеромонах Николај изабран је (12/25. марта 1919. године) за Епископа жичког, одакле је убрзо, крајем 1920, премештен на Охридску епископију. Тек као Епископ охридски и жички, Николај развија своју пуну и праву делатност у свим правцима црквеног и народног живота. Нови српски Златоуст био је не само по речи и беседништву, него и по делању и пастирствовању, по апостолском сведочењу Христа.
      У другом делу специјалне емисије, посвећене јубилејима Владике Николаја, говорили смо о  његовом богословско-књижевном раду; раду са нашим побожним народом и посебно са богомољцима; обнављању многих порушених, запуштених или полупразних манастира; обнављању и подизању гробаља, споменика, чесама и других добротворних народних установа и задужбина; раду са сиромашном децом и ђацима.
      У бурним историјским догађајима Владика Николај је делио тешку судбину свога народа, од хапшења, заточеништва у злогласном логору Дахау, до трновите стазе емиграције, увек у срцу и души носећи топлу љубав према своме народу и отаџбини. У Америци је Владика Николај наставио свој мисионарски и црквени рад. Упокојио се мирно у Господу, 18/5. марта 1956. године у манастиру Светог Тихона у Саут Канану, у Пенсилванији, а сахрањен у манастиру Светог Саве у Либертивилу, 27. марта. Његове свете мошти данас почивају у родном Лелићу.
      Круна другог издања емисије је, поред сведочења блаженопочившег архимандрита Јована Радосављевића, химнографија и молитва светом Владици Николају.
       
      Аутор емисије је катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

       
      Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља.
      Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота.
      У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године.
      Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају.
      Аутор емисије је катихета Бранислав Илић 

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Специјална емисија посвећена јубилејима светога Николаја, епископа охридског и жичког

       
      Великим јубилејима светога Владике Николаја Велимировића – сто четрдесет година од рођења, шездесет пет година од упокојења и тридесет година од преноса његових моштију из Либертивила (САД) у његов родни Лелић код Ваљева, посвећена је специјална емисија Радио-Беседе у којој се говори о животном путу, препуном искушења и страдања, великог српског светитеља.
      Од малих ногу, Владика Николај се припремао да целог себе преда на службу Васкрслом Господу. Када сагледамо његово горостасно дело, можемо рећи да је био изузетан теолог, философ, архијереј, дипломата, мисионар и песник. Све то не би било значајно да није био истински молитвеник и ревнитељ светога живота.
      У првом издању специјалне емисије говорили смо о рођењу, детињству, образовању и монашком путу Николаја Велимировића, све до избора за Епископа жичког, 1919. године.
      Прво издање емисије крунисали смо сведочењeм блажене успомене архимандрита Јована Радосављевића о светом Владици Николају.
      Аутор емисије је катихета Бранислав Илић 

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У педесети дан од Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник Силаска Светога Духа на апостоле – Света Педесетница, празник који васељенски радио „Светигораˮ прославља као своју славу. О богослужбеним особености наведеног празника, као и о његовом смислу и значају разговарамо са катихетом Браниславом Илићем.   Звучни запис разговора     *Будући да празник Свете Педесетнице своје коријене налази у Старом Завету, упознајте нас са старозаветном Педесетницом.   Ако је Празник над празницима – Васкрс круна и испуњење оних духовних и спасоносних најава старозаветне Пасхе, да Јагњетова крв спасава од смрти и изводи из поробљености у слободу, онда је Тројичиндан (Духовдан) испуњење и остварење оног сабрања ког је Израиљ имао на Синају, у педесети дан после Изласка.   Као и празник Пасхе, празник Свете Педесетнице своје корене и почетке темељи у истоименом Старозаветном празнику. У педесети дан након јеврејске Пасхе у Старом Завету прослављан је „празник седмицаˮ, јер се прослављао у седмој недељи (седмици) по Пасхи и он је био празник почетка жетве пшенице. У Синаксару  Свете Педесетнице стоји записано: „И овај празник примисмо из јеврејских књига. Јер као што Јевреји светкују своју Педесетницу зато што поштују број седам и што примише Закон када прође педесет дана од Пасхе, тако и ми после Пасхе светкујемо педесет дана и примамо Светога Духа Законодавца који нас води на пут сваке истине и који заповеда шта је Богу угодноˮ. Старозаветна и новозаветна Педесетница нераскидиво су повезане јер и Старозаветна и Новозаветна Педесетница свој врхунац добијају у завршетку оснивања Цркве Христове. Праобразни смисао Педесетнице је очигледан у догађајима на дан Педесетнице забележеним у Делима апостолским. Управо као што је јављање Бога на Синају био рођендан јеврејског народа, тако је и новозаветна Педесетница била рођендан  Хришћанске цркве. Црква Христова као жива Богочовечанска заједница може се окарактерисати као вечна Педесетница јер Дух Свети благодаћу својом „дише где хоћеˮ и богатим даром благодати своје укрепљује Цркву своју. Силазак Светог Духа на Апостоле можемо окарактерисати као својеврсну антиципацију другог доласка Христовог, јер је  Педестнички доживљај Цркве дубоко повезан са тајном Оваплоћеног Логоса Господа нашег Исуса Христа.   *У педесети дан након Празника над празницима, а у десети дан по празнику Вазнесења Господњег, богослужбено се прославља празник силаска Светог Духа на Апостоле – Света Педесетница. Замолила бих Вас да приближите суштину и спасоносни значај овог пресветлог празника?   Бог ствара свет и човека из љубави са циљем да човек постане што сличнији Њему, да се обожи и да сву творевину приведе Творцу како би се спасао и задобио вечни живот. У овој тајни спасења света и човека учествују сва Три Лица Свете Тројице – Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Дела апостолска нам доносе конкретно сведочанство о свештеном догађају Силаска Светога Духа на Апостоле. Празник који претходи догађају Педесетнице је Вазнесење Господа нашег Исуса Христа – дан када се Господ вазнео на небо. Христос управо тада, пре свога Вазнесења, најављује ученицима Свој одлазак речима „…ако Ја не одем, Утешитељ неће доћи“, а затим и „Умолићу Оца да вам дâ другог Утешитеља који ће бити са вама заувек“.    Десети дан након Вазнесења, апостоли су окупљени у јерусалимској горњици (у којој је Спаситељ пред своје добровољно страдање и животворну смрт савршио Тајну вечеру, установивши Свету Евхаристију), и чује се шум и хука ветра и огњени језици се спуштају на сваког од ученика. Дух Свети силази у виду огњених језика, Дух Утешитељ којег је Христос најављивао се свима подједнако раздаје. Тада ученици почињу да говоре другим језицима које до тад нису разумевали. Све ово се дешава за време јеврејског празника Педесетнице, када су многи људи из дијаспоре дошли, те су и они изненађени када су чули проповед апостолâ, сваки на свом језику. На овај начин Господ шаље апостоле да проповедају и благовесте реч Еванђеља Његовог по васцелом свету, свим народима.   После Вазнесења, Дух Свети нас сабира у једно Тело. Ученике Господње – Дух Свети је учинио причасницима Једног Тела. Учинио их је члановима, честицама Једног мистичног Тела Цркве, односно  Тела Христовог. Управо у свему наведеном налази се  тајна празника, тајна овог свештеног и спасоносног догађаја који се историјски једном догодио, али се увек и изнова понавља, он је непрестано на свакој Светој Литургији делатан.   *Каже се да је празник Силаска Светога Духа на апостоле рођендан Цркве Христове. Шта то значи?   Црква Христова није музеј, а свештеници и верни народ нису некакви кустоси… Црква Христова је живи организам, она је богочовечански организам који је увек жив, делатан, благодатан и спасоносан. Формулација „рођендана Цркве” није поетска слика, већ суштинска, а можемо рећи и догматска порука, она благословена порука да Црква почиње тамо где су људи сабрани око свога Господа и загледани у Небо.   *Рекли сте да је педесетнички доживљај срж литургијског живота, шта ово конкретно значи?   Свети Григорије Богослов у једној од својих беседа на празник Свете Педестнице, учи да је у истој јерусалимској Горњици било и установљење Свете Евхаристије на Велики Четвртак и Силазак Духа Светога на Апостоле – све са циљем да људи узиђу к Богу и да настане заједница Бога са људима. Ова дубока мисао великог Светог Григорија Богослова указује да свака Литургија, као Тајна над тајнама представља Педесетничку и Светодуховску реалност. Два основна литургијска тока први анамнетички – спомен историјских спасоносних догађаја из Живота Христовог; и други епиклетички који помиње и будуће догађаје, Свети Дух у евхаристији чини истински могућим. У Цркви Христовој готово да нема прошлости која није истовремено садашњост, али са друге стране, нема садашњости која већ није сагледана очима вечности и будућега века. Конкретно речено, нешто што се некада збило (нпр. Рођење Христово), и нешто што ће се тек збити  (нпр. Други долазак Христов), у Литургији постају стварни садашњи феномени у којима се може учествовати и опитно заједничарити.   *Које су богослужбене особености празника Свете Педесетнице?   После пасхалног богослужења које представља славље над слављима, богослужење Свете Педесетнице обилује посебним благољепијем, дивном химнографијом, али и јединственим особеностима. Најстарија сведочанства о Педесетничком богослужењу потичу из седмог века и налазимо их у јерусалимском канонару, и посебан моменат овог богослужења чине литије које спомиње и Етерија. Већ у осмом и деветом веку налазимо кристалније богослужење са много богатијом химнографијом, као и потпуни поредак богослужења који налазимо у богослужбеном уставу Велике Цркве. Једна од посебних богослужбених особености јесте такозвано вечерње Свете Педесетнице. На овом вечерњем у великој јектенији се додаје шест нарочитих прозби. Након вечерњег входа и великог прокимена читају се три Духовске молитве које обилују песничком лепотом. У вечерњим стихирама на стиховње црквени песник изражава усхићење душе која се испунила благодаћу Духа Светога, истом оном Светодуховском благодаћу која је у дан Свете Педесетнице богато изливена на апостоле. Завршавајући духовним усхићењем ову духовну радост црквени песник наставља веома лепом стихиром, која је међу нашим појцима једна од омиљенијих, а то је чувена стихира Лава Мудрог:   „Ходите, народи, поклонимо се триипостасному божанству …ˮ Ходите, народи, поклонимо се троипостасному божанству: Сину у Оцу са Светим Духом. Јер Отац ван времена роди Сина, вечна са њим и са њим на престолу. И Дух Свети беше у Оцу, слављен са Сином. Једна је сила, једно биће, једно божанство. Клањамо се пред њим и велимо сви: свети Боже који све сагради кроз Сина делањем Светог Духа; свети Силни, којим познајемо Оца и Дух Свети дође у свет; Свети бесмртни, Душе Утешитељу, који исходиш од Оца и у Сину почиваш. Тројице, слава теби! (Слава и ниње на стиховње)   *Зашто се на празник Педесетнице уноси трава у храм и зашто плетемо венце?   Доношење траве и цвећа у свети храм на дан свете Педесетнице, представља нашу радост пред Господом, ону вечну радост којом је озарена васколика створена природа кроз човека, као и потврда благословене истине да човек као боголико, али у исто време и материјално биће, заједно са васцелом природом ступа у заједницу са Богом. Кроз овај принос траве и цвећа изражава се наша делатна литургијска свест, овим приносима ми узносимо благодарност Господу како за духовне дарове који врхуне у животу вечном, тако и за овоземаљска добра којима нас Господ свакодневно изобилно дарује. Преплитање траве и снопова, као наше међусобно преплитање и јединство различитости у Цркви, које се везује у нераскидив сноп. Венац који правимо од траве и цвећа је слика Божије благодати која долази одозго (свише). Овај венац представља награду за мучеништво, али и благодатни Божији дар и подршку. На крају, како је једном приликом отац Гојко Перовић рекао: Вијенац – као Његошев ”Горски вијенац”, као најљепша ријеч српског језика која изражава потпуни украс и посао довршен Божијом руком.   Духовски понедељак слава васељенског радија „Светигораˮ   Поштована и драга Слободанка, дозволите ми да Вама и Вашем дивном уредништву заблагодарим на указаној части и Светодуховској радости да будем Ваш гост баш на дан када Ваш радио прославља славу и двадесет и две године свога постојања. Ова празнична радост и част коју сте ми указали је већа јер се њоме продубљује истина да је наша вишегодишња сарадња дело љубави Божије и да је свако моје ново гостовање на таласима – где звук постаје Логос – увек нова радост.   Ваш радио више од две деценије сведочи Христа Бога и Његову вечну и увек нову реч, актуализујући ону заповест коју је Спаситељ упутио апостолима пославши их да васцелом свету проповедају реч љубави Божије.  Оно што не може увек свештеник на парохији, то чини Црква као брижна мајка путем својих медија, а радио Светигора је ову чињеницу пре свега потврдила састрадавајући са својим народом у најтежим данима, али и бивајући уз свој народ и у данима великих духовних радости.   Иако смо километрима удаљени ја се данас у Светодуховској радости ипак осећам као гост на Вашој слави радија, осећам се као део Ваше неуморне медијске породице која сведочи да прегаоцима Бог даје махове, и користим прилику да Вашем уреднику драгом проти Николи Пејовићу, али и свим медијским делатницима радио Светигоре упутим речи празничне молитвене честитке:   Следујући дивном савету великог Апостола Павла који громогласно саветује да се свагда „радујемо са онима који се радујуˮ, и ја се данас драги моји радујем са Вама и честитам Вам празник Силаска Светог Духа на Апостоле, празник који са љубављу прослављате као славу радија.   Протопрезвитеру-ставрофору Далибору Милаковићу (директору радија), протопрезвитеру Николи Пејовићу (уреднику радија) и свим сарадницима и сатрудницима радио Светигоре, желим свако добро духовно и телесно, молећи се Господу нашем да Вас благодат Пресветога Духа свагда надахњује, да напредујете из славе у славу, из силе у силу, изграђујући и себе и Ваше верно слушалаштво у меру раста висине Христове!   Остајем у братској љубави и радости са свима Вама, увек се у срцу своме осећајући као Ваш скромни брат у Христу и сарадник. Остајем са Вама делатној хришћанској љубави коју ћемо уз помоћ Тројединог Господа умножити дивном сарадњом на пољу ширења речи Божје!   НА МНОГА И БЛАГА ЛЕТА!     Разговарала: Слободанка Грдинић     Извор: Радио Светигора
×
×
  • Креирај ново...