Jump to content

Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

Оцени ову тему


Препоручена порука

Зоран Ђуровић: Преегзистенција Исуса Христа

 

Пошто су се неки узбудили око Исусове преегзистенције препричаћу укратко шта износи велики Ладарија.

Извор: Documenti 1969-2004, Volume 13 di Documenti: 1969-2004, Commissione teologica internazionale, (cura:       Commissione teologica internazionale), Collaboratore, Luis F. Ladaria. Editore, Edizioni Studio Domenicano, 2006, 207-201.[1]

 1. 1. Све док се класична христологија ослањала на тријадологију, проблем предпостојања Ис божанске природе није био претежак. Ново критичко преиспитивање Ис земаљског живота је донело проблеме. Види се у овом предпостојању један грчки мит, спекулацију која би обесмишљавала Ис људску природу. Дакле, радило би се о симболу. Ис би био неко трансцендентално биће, ишчупано из света и не би имао никакво предпостојање.

2. Испразним су се показале тезе да је извор о ПИ (преегзистенција Исусова) митолошког, јелинског или гностичког порекла. Више се базира на унутар писамским разлозима и мудросној литератури СЗ. Наглашавају се мотиви који су довели до развоја библијске хр: Специфична веза који је земаљски Ис имао са Оцем, јединствена мисија и славно васкрсење. Кроз прослављење се разуме своје порекло: севши са десне Оцу из те постегзистенције се разуме да је преегзистирао. Иде се од есхатологије ИС ка протологији и обратно. Послање Сина је неодвојиво од личности ИСХС, и оно није привремено него је све примио од Оца од вечности. Имамо есхатолошко-сотириолошку перспективу: ИСХС нас не може увести у вечни живот ако сам није вечан. Да је ИСХС од Оца, није нека накнадна измишљотина хр. Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. Као Син Очев треба да повеже свет са Богом (у том смислу обратити пажњу на «Ја» у синоптика и «Ја јесам» у Јн).

3. Библијско истраживање у корист ПИ износи:

- Изабрање и вечно предодређење ИСХС.

- Послање Сина Божијег у свет у телу.

- Кеносис, Оваплоћење, смрт и славно величање ИСХС, схваћени као етапе у силаску од Оца, што сведочи о сотириолошкој вредности дела ИСХС.

- ИСХС је већ био на скривен начин присутан у историји Израиља (1Кор 10, 14; Јн 1, 30; 8, 14. 58); посредник је у стварању и одржава свет у постојању; глава је тела Цркве и спаја све ствари; сви пророци и посредници који би били пре ИСХС само у субординацијском смислу у односу на њега се могу замислити: он делом и личношћу конституише есхатолошки догађај.

- ИСХС има примат над космосом и саопштава Искупљење свима; то Искупљење се разуме као ново стварање.

- Са прослављењем ИСХС почиње крај злим силама.

4. ПИ је концепт који није изоловано дат, него представља неку врсту бекграунда, претпоставку и разлоге осталих идеја. Стога се не треба употребљавати једнозначно. ПИ није само једна субјективна «интерпретација», него говори о стварном пореклу бића ИСХС. Не означава само да је савечан Оцу него укључује кеносис, оваплоћење, смрт на крсти, васкрсење и славно вазнесење. Потврђује Искупљење свих људи, примат над Црквом, универзално и космичко помирење. То све се представља у сотириолошкој и ставролошкој перспективи. Скоро све изјаве о ПИ су у химнама, тако да представљају исповедање и прослављање Цркве. Доксолошки карактер ПИ не искључује онај стварни, онтолошки. Не ради се о песничком заносу.

5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

  • Одговори 8.1k
  • Креирано
  • Последњи одговор

Популарни чланови у овој теми

  • Ведран*

    1409

  • Volim_Sina_Bozjeg

    1106

  • Zoran Đurović

    1107

  • Bokisd

    697

Хвала на преводу.

Овај део ми је посебно занимљив.

пре 2 часа, Zoran Đurović рече

Његове речи, молитва, став показују да ни најмање није сумњао да га је Отац послао. Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 3 часа, Zoran Đurović рече

Тако се имплицитно манифестује свест коју је ИСХС имао о својој вечности. 

 

Da li je tu svest imao Hristos i kao odojce povijeno u pelene?

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 часа, Благовесник рече

Da li je tu svest imao Hristos i kao odojce povijeno u pelene?

И Ис је живео своје време и морао је да напредује у знању. Александринци веле да је то било кобајаги јер је за Личност имао Логоса. Мислим да ту греше. Тако је своје преегзистенције постао свестан тек у поодмаклом добу. Вели Никодиму да је Син Човечији сишао са неба. Дакле, ту нема више никаквих двојби. - Зато је боље говорити о атемпоралности него о преегзистенцији, јер и када уведеш ово "пре" или "после" увео си темпоралност. - А иако ванвремен, морао је као свако од нас (који смо са десне Оцу "већ", тј. надамо се) одживи своју историју. Не би нас било "тамо" да нас није било "овде".

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Svjedočanstva Isusove preegzistencije

http://www.obohu.cz/prispevky/jezisova-preexistence

Takodjer postoje i pojmovi preegzistencije Tore, mudrosti i Novog Jerusalima.

http://www.christnet.eu/clanky/3299/preexistence_jezise_krista.url

Postpashalna vjera i tri stadija hristološke refleksije:

http://www.sfr.cz/clanek.aspx?a=1694

9. Pavlova christologie: věčná preexistence a vtělení Ježíše Krista - Benedikt XVI

http://www.paulinky.cz/obchod/produkt/Apostol-Jezise-Krista.html

Zanimljivo da problem s preexistencijom Isusa Hrista imaju sektaši - biblijski bukvalisti:

http://www.biblebasicsonline.com/czech/07/0701.htmlv

To, že Mojžíšův zákon ukazuje ke Kristovi a proroci ho předpovídají, by mělo být dostatečným důkazem, že Ježíš neexistoval fyzicky před svým narozením. Falešná nauka o fyzické „preexistenci“ Krista před narozením by opakované sliby, že bude semenem(potomkem) Evy, Abrahama a Davida, učinila nesmyslnými. Kdyby v čase těchto zaslíbení Kristus již existoval v nebi, Bůh by byl nekorektní k těmto lidem se svými sliby potomka, který bude Mesiášem. Rodokmen Ježíše, zaznamenaný v Mt 1 a L 3, ukazuje, jaký měl Ježíš původ: sahal zpět až k oněm lidem, jimž učinil Bůh svá zaslíbení.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 11 минута, Zoran Đurović рече

И Ис је живео своје време и морао је да напредује у знању. Александринци веле да је то било кобајаги јер је за Личност имао Логоса. Мислим да ту греше. Тако је своје преегзистенције постао свестан тек у поодмаклом добу. Вели Никодиму да је Син Човечији сишао са неба. Дакле, ту нема више никаквих двојби. - Зато је боље говорити о атемпоралности него о преегзистенцији, јер и када уведеш ово "пре" или "после" увео си темпоралност. - А иако ванвремен, морао је као свако од нас (који смо са десне Оцу "већ", тј. надамо се) одживи своју историју. Не би нас било "тамо" да нас није било "овде".

Ako možeš da upraviš.

Mislim da je Isus sve vreme imao svest o Ocu. Upečatljiva mi je ona priča kad su ga Marija i Josif tražili inašli ga u hramu i kao zabrinuti roditelji pitahu ga što se izgubi a on im odgovara zar ne znate da ja imam biti u domu Oca svojega.

Mislim da sve što je Hristos kasnije nas kao decu Božju podučavao, tako jei Njega Otac podučavao, govoreći mu jedi i pij sve što ti donese, slušaj reči koje ti govore ali ne čini njihova dela. Isus je sam u više navrata ponavljao još nije došlo moje vreme, još nije došao moj čas, sve vreme je bio Sin Ocu u neposrednoj vezi sa njim, dakle i samoj svesti. Nije mogla svest nastati naknadano ali su se dela morala ispuniti svaka u svoje vreme proslavljajući upravo onu svemilost Božju u delima Njegovim na koju Oci toliko insistiraju.

Ta svest o Ocu i Njegovo (napredovanje) ispunjavanje Njegovog časa slave je sigurno egzistirala u samom Isusu već kao dete. da citiram:

пре 16 часа, Zoran Đurović рече

5. Префикс «пре» (пре сваке ствари, пре Аврама...) има темпоралну конотацију, због историјског карактера хр спасења, али у крајњој анализи означава апсолутни и атемпорални примат над свом тварју. Никејски симбол говори о вечности ИСХС. Тако ПИ постаје спона између христологије и тријадологије. Истинска христологија је нужно тринитарна. Најужа је веза између Сина Божијег и живота Сина на земљи. Идентитет је стваран и произилази из синовског општења ИСХС са Оцем. Све се врхуни у пасхалном догађају, јер се Син даје за живот света, чему је корен у вечном синовству, јер се Син рађа од Оца, што се у библијској историји дефинише као послање, а тај спасењски дар је могућ само ако ИСХС је рођен у Оцу, односно, остварује се у преегзистентном Сину Очевом.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 16 минута, Zoran Đurović рече

И Ис је живео своје време и морао је да напредује у знању. Александринци веле да је то било кобајаги јер је за Личност имао Логоса. Мислим да ту греше. Тако је своје преегзистенције постао свестан тек у поодмаклом добу.

S tim da je bio napredno dijete sa 12 godina bježi od kuće i vodi raspravu sa učiteljima u hramu te majci odgovara zašto me tražiš, zar neznaš da bi je biti u kući Oca mojega..i od tada postade poslušan. :)

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Volim_Sina_Bozjeg рече

Nije mogla svest nastati naknadano ali su se dela morala ispuniti svaka u svoje vreme proslavljajući upravo onu svemilost Božju u delima Njegovim na koju Oci toliko insistiraju.

Није био свестан на логичком нивоу. Али свестан као свако дете које зна за мајку или оца а не зна још да говори. Лукин податак да је напредовао у знању био би онда лажан.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Ја бих се сложио са поп Ђуром. :))

То што је Христос као млад био свестан не значи да је увек ( и као беба) био. Има оно растјаше и јачаше. Као свако друго дете. Његова свест синовства Оцу је, мислим, била некако природно развијана, као што се код детета нормално развија свест о земаљским родитељима. Такву свест о Оцу небеском  и ми треба да постижемо. Да нисмо грешни и имали би је као што је Христос имао.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 6 минута, Zoran Đurović рече

Није био свестан на логичком нивоу. Али свестан као свако дете које зна за мајку или оца а не зна још да говори. Лукин податак да је напредовао у знању био би онда лажан.

Hoću da pitam da li je bio svestan da mu Otac nije zemaljski.

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 8 минута, kopitar рече

vodi raspravu sa učiteljima u hramu te majci odgovara zašto me tražiš, zar neznaš da bi je biti u kući Oca mojega..

Мени је овај Христов одговор врло индикативан. Он као да се чуди како то њима није јасно да је Он у дому Оца. То је за дете Христа била сасвим логична ствар. Јер је природно да су сви у дому очевом. 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Vedran рече

Ја бих се сложио са поп Ђуром. :))

То што је Христос као млад био свестан не значи да је увек ( и као беба) био. Има оно растјаше и јачаше. Као свако друго дете. Његова свест синовства Оцу је, мислим, била некако природно развијана, као што се код детета нормално развија свест о земаљским родитељима. Такву свест о Оцу небеском  и ми треба да постижемо. Да нисмо грешни и имали би је као што је Христос имао.

Mislim da mu je neko objasnio ono o ipostasima i logosima.:))

Link to comment
Подели на овим сајтовима

пре 2 минута, Vedran рече

као што се код детета нормално развија свест о земаљским родитељима.

Pa da prirodno se razvija svest o ocu i materi zemaljskoj. dakle iako beba ne zna da to izrazi ona se ne uči tome niti se iznenadjuje svojim roditeljima nego je to za  nju prirodno a znanje se naravno stiče uzrastanjem nije Hristos odmah progovorio i povio Mariju pelenama ne pričam o tome.

 

Link to comment
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      "Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону"
      Пише: О. Дарко Ристов Ђого
      Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени.
      Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар.
      Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао.
      Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца.
      И шта да промијеним? Шта није ваљало?
      Од тада се много шта промијенило.
      Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести.
      Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи.
      И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу.
      Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад.
      Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас.
      Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује.
      Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се.
      У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону.
      И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ.
      Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек.
      Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа.
      https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
       

      View full Странице
    • Од JESSY,
      Пише: О. Дарко Ристов Ђого
      Било је то првих дана након децембарске агоније, оних дана када је Вања још долазила сваки дан да ми дадне Дексазон и Лонгацеф, а ознојене мајице се смјењивале на мени.
      Размишљао сам да ми је година готово као Ристу када је отишао – мени тада 37, њему је било 38, и да је сваки дан заиста Божији дар.
      Размишљао сам о свакоме о кога сам се у животу огријешио и о потреби да сазна да ми је жао.
      Размишљао сам како да промијеним свој живот, себе. Гледао сам изнад главе овај наш породични иконостас, Христов лик, Богородице како га држи, Јованов, Павлов, Теодора Вршачког, кога ми је ономад са сузама донио добри Драган. Гледао гусле. Нисам могао да читам. Није ми ни било потребно. Све што сам имао да кажем или сам знао наизуст, или је без ријечи текло из срца.
      И шта да промијеним? Шта није ваљало?
      Од тада се много шта промијенило.
      Борба са собом, коју као свештеници, борећи се за друге, често оставимо по страни, опет је постала моја свакодневица. И стопила су се искуства толико људи који су ми се икада обратили у Цркви са мојим агонијама и радостима. Настао је један мали подсјетник душе. Сав саткан од малих заповијести.
      Најприје, као на крају Острва, могао сам само да кажем свима око себе: „не чини великог гријеха!“ Како једноставна и како заборављена мисао! Јесте, и најмања заповијест скретање је са пута, али није узалуд онда речено: „не чини великог гријеха!“ Јер гријех се обрнуо у овом времену смутње. Долазили су ми не једном сасвим унесрећени људи да се позабаве ситницама, али без икаквог осјећаја да су и њихове душе и тијела страдала од блуда или лажи.
      И док се ми бавимо „узнемиреношћу“, узрок те узнемирености је пливао међу нама. И потпуно је неважно било да ли смо правдали своје бродоломе са „ја сам њу волио“ или са „ја њу нисам волио“ – људи су се крхали по пучини живота и сматрали да је њихов највећи проблем пар мишева у потпалубљу.
      Некада ми је рекла Ања: „Дарко, биће страшно живјети у свијету без бака!“ „Како, Ања, без бака?“ „Без оних дивних бака, у марамама, без њих, мислим.“ И заиста хоће. Данашњи човјек неће да одрасте. Он се квари – ријетко ко да се сачувао од гријеха и порока, дакле: нисмо остали дјеца – али остајемо дјетињасти. То је императив културе коју живимо: вјечито млад.
      Одлучио сам и то да промијеним. Да ми је вријеме да баталим мајицу и џепарице, када нисам у мантији. Да ставим заврату, када пођем у Цркву. Кажу ми: „оче, види се да волите браћу нашу Србе у Црној Гори“. Волим их, срце су мога срца. Али ја носим заврату јер Ристо није ни стигао да је стави. Носим јер, од како се упокојио Шашо Ђого, не знам да ли је још неки Ђого и стави на главу. Ако потрају дани, хоћу да будем ђед са завратом. Историју је немогуће вратити уназад. Али се и „Ђогима“ и Србима могуће обновити, опет се наћи у очима бољих од нас.
      Пазите на дјецу. Дајте им и пажње и љубави и ускратите им сву пажњу баш из љубави. Тражите на вјечитој оштрици и нелакој ивици ону мјеру у којој ћете пустити дјецу да не буду изопштеници из свијета својих вршњака, али и штитите их својом љубављу, предачким причама, вашим понашањем, од свијета у коме је најприхватљивије да увијек носе тренерку и да узрасту у хиперсексуализоване објекте тржишта. Волите их не сведозвољавајућом замјеном за љубав већ љубављу. Учите их да пјевају и старе пјесме и Даницу Црногорчевић. Да знају за Косово, да знају шантићевску Отаџбину, не само као пјесму, већ као осјећај и оринентацију на путу. Да знају да то што су рођени као Срби значи само онолико колико обавезује.
      Повјерујмо у спасење, у то да га још има. Да ово у чему јесмо није оно што треба да буде. Нама данас толико недостаје те потраге за спасењем, за очајним вапајем Петра који тоне док гледа Христа како ходи по води. Пропио си се – устани, бори се.
      У смјени постеља ти је отишла младост – окрени се, нађи биће коме ћеш служити, које ће ти служити, проживите чисто. Убили сте дијете – родите и покајање и дијете. Спасења има, рука дивнога Христа чека, само је ми не тражимо, јер очекујемо да нас Он прво обузме, па узме за руку. Очекујемо да нам се прво Он саобрази, па да ми кренемо Њему. А рука Његова је ту, само је наша најчешће на телефону.
      И нека ту буде крај. Треба свакако оставити све што смо прочитали тога дана на маргинама душе а њу поклонити само оним Богонадахнутим – Пророцима и Апостолима, Златоусту и оцу Јустину. Да на сваку ријеч коју сам написао и на сваку ријеч о ријечи коју сам написао долази по мало чтења свештених списа – сијали бисмо као народ.
      Свако од нас је бескрајно мањи од онога на шта га Богочовјек позива и нико није толико нечист да промјеном живота не може постати опет човјек.
      Пуно је и ово речено. И зато, по оца Лазара ријечи: И то је то, И ником ништа.
      https://www.in4s.net/spasenja-ima-ruka-divnoga-hrista-ceka-samo-je-mi-ne-trazimo/
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      „Када би нам духовни вид био чист, на Литургији бисмо видели једни друге као што су апостоли видели Христа на Тавору. Видели бисмо да смо у светлости“, казао је владика Јеротеј у Загребу.
      У четвртак, 6/19. августа, на празник Преображења Господњег, Његово Преосвештенство Епископ топлички Јеротеј служио је Божанствену Литургију у Саборној цркви у Загребу, која прославља храмовну славу. Саслуживали су му изабрани епископи хвостански Јустин и марчански Сава, са свештенством Саборног храма. На Литургији је појао хор под руководством Иване Србљан.
      Владика је у бесједи коју је изговорио по прочитаном Јеванђељу (Мт. 17, 1-9) рекао да је, приликом преображења Господњег на Тавору, божанска природа Господа Христа просијала из Његовог људског тијела, а да су нетварне божанске енергије прожеле и обухватиле тројицу присутних апостола. Казао је да је ријеч не само о догађају преображења Христовог, већ и богојављења, јер су се истовремено јавили Отац, Син и Свети Дух. Рекао је и да је ријеч о догађају Цркве јер ”овде, осим Господа Христа који се преобразио, видимо и представнике Старог Завета – светог пророка Мојсија као представника Закона Божијег који је Бог дао Јеврејском народу на Синају и светог пророка Илију, као представника свих пророка и пророчке објаве Господње која је била упућена како Јеврејима тако и читавом свету. Ту су били и свети апостоли Петар, Јаков и Јован, као представници новозаветне Цркве”.
      Епископ Јеротеј је казао да се Господ преобразио да би показао људима смисао њиховог постојања – обожење и додао да је управо то Бог намјенио људима још приликом стварања свијета и првих људи.
      ”Господ је, проповедајући своје јеванђеље током живота на земљи, пројављивао божанску природу која је била сједињена са људском. То се видело кроз многа чуда која је чинио, кроз власт коју је имао над духовима, и, пре свега, кроз бескрајно смирење и бескрајну љубав коју је поседовао. Зато се пред светим апостолима Петром, Јаковом и Јованом преобразио на гори Тавор, да би показао својим ученицима који је њихов крајњи смисао”, рекао је епископ Јеротеј и казао да је човјек створен ”да буде бог, да буде такав какав је Христос, да му лице сија као сунце и да буде сав светлост”.
      ”На свакој Литургији се дешава тајна преображења. Када се моли читава заједница испред које стоји свештеник она призива да сиђе Свети Дух не само на Дарове који се приносе – хлеб и вино, него и на нас и на све оно што носимо са собом. Силази Дух Свети и освећује све наше трудове, исцељује све наше муке и болести. И ми, када би нам духовни вид био чист, могли бисмо једни друге на Светој Литургији да видимо као што су апостоли видели Христа на гори Тавор. Видели бисмо да смо сви у светлости. Сваки од нас је Христос и сви заједно смо Христос” казао је владика.
      Пред завршетак Свете Литургије епископ Јеротеј је благословио грожђе и славске дарове, кољиво и колач, а по отпусту је свештенству и сабраном народу пренио благослове и поздраве Његове Светости Патријарха Порфирија и честитао храмовну славу.
      Славско послужење за сав народ је ове године, због епидемијских прописа, припремљено у дворишту Црквене општине Загреб.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг инфо,
      АВА РИМСКИ ПОСТАО ДУХОВНИК БОГОРОДИЧИНЕ ЦРКВЕ РУЖИЦА НА КАЛЕМЕГДАНУ! Драги пријатељи, од јуче, 15. августа, године Господње 2021, постављен сам актом Патријарховим сабратом и духовником у цркви Ружици и капели свете Петке на Калемегдану. Такође сам постављен и у Информативну службу СПЦ. Перипетије које су биле ових месеци су разлог мог ретког појављивања на ФБ и ЈТ. Наставићемо и овде дружење, а моћи ћете од 1. да ме четвртком видите у Ружици уживо. Неки су помислили да их игноришем јер ме није било, а и кад сам се на кратко појављивао то је било у стилу Сфингиних енигми:))) – Но, свако ко зна крокодиле међ' којима морам да пливам, разуме ове разлоге. Многи ће се овоме обрадовати и учествовати у Авиној радости, а многи ће – као нпр. Родољуб Лазић – бити огорчени. Овај гест не значи само неки Авин успех, него је и велики знак да се прозори у СПЦ отварају да уђе мало промаје. Напомињем да мој пријем за Архиепископију не значи да сам in toto прихваћен, односно да се мој прошли рад може у целости потписати – јер ни сам не бих све могао потписати – него да је део уметничког и научног рада, као и ревновања за црквено јединство препознат као такав. Закључен је још један мој животни циклус и сада иде закључни у коме се своде рачуни и у коме намеравам да завршим разне научне и уметничке пројекте који су започети. Захваљујем се пред Господом свим драгим пријатељима који су ме подржавали и у овоме што је било, а што је дубоко обележило наш црквено-духовни живот, где су посебну улогу имале Поуке. О томе ће се писати у будућности, јер су темељи наше обнове, иако постављени пре више деценија, били стално ојачавани у мору искушења. И често решења нису била добра. Зато од истраживача очекујемо објективни суд, колико је то могуће. Морам да се нарочито захвалим мојој жени, Сузи, јер се сви њој диве, док мене доживљавају као неког пешадинца. Хвале њену побожност и дуготрпељивост, јер то у мени не могу да нађу:))) Велики поздрав свима!
       
      https://m.facebook.com/story.php?story_fbid=4538250459552719&id=100001034309037
×
×
  • Креирај ново...