Jump to content
  1. RYLAH

    RYLAH

  2. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од александар живаљев,
      Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки
       
       Да постанеш свет, бре ! 
      Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је рекла за старца Порфирија, и ја сам почео да га посећујем. Имао сам тада VW golf, зелене боје, и паркирао сам га подаље од Светитељеве колибе, пошто је било много  паркираних кола, и доста народа који је чекао да прича са Светитељем. Чим сам изашао из аута видео сам на растојању, две мени непознате госпође, које су ме гледале и корачале према месту где сам био. Чим су се приближиле рекле су ми:
      – Ајдете, ајдете унутра код Старца… чека вас.
      – Па, како ме чека? Како ме зна? Правите грешку…
      – Сада смо изашле од Старца јер нам је рекао : „Ајде, идите ви и да кажете овоме што долази сада у зеленом ауту, да уђе преко реда код мене, јер га чекам… Ми смо тражиле по свим паркираним аутима, но нисмо нашле ниједан зелени. И чим се твој ауто појавио иза ћошка, схватиле смо да си то ти.
      Заиста, није постојао други зелени ауто, и са великом неизвесншћу сам ушао у колибу. Узео сам његов благослов, и он ме упита, као да ништа није знао :
      – Реци ми шта желиш? Због чега си дошао код мене?
      – Шта да радим, Старче мој, да постанем бољи?
      – Да постанеш свет, бре…!
      – Ја, последњи грешник? Да постанем свет овако бедан?
      – Да бре… то је уметност  и вештина, али пре свега благодат Божја.
      – Како да постанем свет?
      – На Омонији се може постати светим много лакше и брже него у Катунакију. Подвижника у пустињи мучи ђаво, док на Омонији, ако се предаш љубави за ближње, освећујеш се. Ако волиш све људе, и ако примиш у себе Христа и Њиме испуниш своје срце, тада у теби не остаје места за зло и оно одлази. Без стрепње и  страха… Благошћу, стрпљењем и љубављу долази Божанска благодат. Ако то желиш и на Омонији се освећујеш.
      Светитељ ми је дао и друге драгоцене личне савете, те отидох радостан.
      Спасао ме је
      Навешћу вам један врло снажан тренутак из мог живота. Једном сам био сам у кући, и осећао се веома лоше. Доспео сам у  тешко стање, у велико разочарање, да сам био спреман да покушам … У том тешком тренутку зазвонио је телефон, и не размишљајући, јавио сам се. На срећу што сам се јавио, пошто је био Светитељ, и са живахним гласом ме ободри: „Шта радиш? Где си? Ајде устај сад! Устани да идеш до мора да ухватиш  мало свежег ваздуха…! И чекам те што брже можеш да дођеш да те видим, да се поразговоримо“.
      Живео сам тада на Палео Фалиру и у томе тренутку сам плакао, плакао… да би на крају нешто изнутра снажно ме подстакло, те устадох и отидох у шетњу до мора, као што ми је рекао Светитељ. Послушао сам, Слава Богу, отишло је све, и ја се растеретих. Тако ме је спасао.
      После сам био у недоумици, јер нит сам му дао број телефона, нит сам му поменуо моје презиме. Нарочито је на мене оставило утисак то што ми је у једном  временском тренутку телефонирао и давао  ми савете. Очигледно је било да ме је „пратио“, „гледао“ и знао све о мени.
      Убрзо сам га посетио, и са очинском љубављу саветовао ме је. Када смо завршили, док сам се спремао да одем, рекао је својој нећакињи Јелени а старици Феронији, која је у том тренутку била ушла у келију:
      – Узми његов број телефона да га имамо. Напиши великим словима на једној хартији, да могу да га видим.
      – Али Старче, пошто сте ми телефонирали…, рекао сам ја.
      – Пусти то, и реци ми твој број телефона.
      Сазнао сам да је понекад  телефонирао не узевши телефон у  своје руке, и не окренувши неки број телефона.
      Проповедаћеш
      Једном сам отишао у манастир и видео сам неимаре где раде. Једни су копали, други су вукли материјал, трећи зидали… већина њих су доприносили добровољним радом, из благодарности према Светитељу. Тако је и мени дошло, одједном, жеља и жар да и ја нешто урадим, да допринесем… и то сам рекао Светитељу:
      – Желим и ја да идем да помогнем!
      – Бре, ниси ти за то. Не можеш ти…немаш ти ту снагу. Ниси ти ти за такве ствари. Тебе ћу ја учинити ловцем људи[1]…!
      Осећао сам се здравим и снажним за рад и нисам разумевао смисао његових речи, док после много година нисам постао свештеник, духовник и проповедник. Тада сам покушавао  да са „мрежом“ исповести и проповеди  приводим људе Богу, спасењу њихових душа.
      Другог пута сам га  посетио сам и разговарали смо.  У једном тренутку ми рече: „Ти  треба да причаш, да проповедаш Реч Божју. Нећеш престати да причаш, пошто ти способност да увераваш“. Тражио је од мене да припремим проповед на причу о блудном сину, и док сам одлазио, узео је једну књигу од високопреосвећеног г. Пантелејмона Фостина, и поклонио ми је.
      Књигу сам оставио на полици, не отворивши је, (по промислу Божјем) и почео сам да читам Нови Завет и друге књиге како бих се припремио, што брже, за тражену ми проповед. По први пут сам се бавио тиме, био сам неупућен и неискусан, али стрпљив, и после кратког времена сам га опет посетио.
      Када сам ушао у келију, затражио је да позовем и госпође које су га послуживале, како би и оне чуле моју  проповед.  Све време док сам изражајно читао беседу, он је тихо плакао. Неизмерно је волео Христа, и истовремено је волео све нас… толико много. Био је толико осећајан и умилан. Када сам завршио, ганут ми је рекао. Тако ће те гледати народ када будеш проповедао, када будеш говорио о Христу.
      Тада нисам схватао на шта је тачно мислио, али после много године, када сам почео да проповедам, гледао сам народ како је био дирнут и одушевљен, и тад сам се сећао његових пророчких речи. Моје проповеди су се допадале народу, и по позиву сам ишао и у иностранство. Поучавао сам  речи Божјој у Аустралији, у Швајцарској и другде.
      Много сам путовао у Енглеску, једно време сам и боравио тамо. Пошто сам за све своје одлуке узимао благослов од Светитеља, питао сам га:
      – Старче, када идем у Енглеску, да одем до Есекса да видим старца Софронија ( Сахарова).
      – Да, наравно, наравно да идеш, да идеш. И када си у авиону и путујеш, да мислиш на мене, јер те тамо „налазим“ много брже. Да говориш „Христос Васкрсе“ и ја ћу те одмах наћи!
      Имао је тај велики  благодатни дар. У сваком тренутку нас је гледао ма где се налазили, као да је свевидећи. Када сам први пут посетио старца Софронија[2] и причао му о старцу Порфирију са одушевљењем ми је рекао следећу потресну ствар: долази, долази, разговарамо се, причамо… Он је веома велики Светитељ. Састајемо се и много говоримо. Као што је он, не постоји други у читавом свету. Светитељ, наравно, никада није путовао у Енглеску, али благодаћу Божјом је био преношен где је желео. Рекао ми је и много чега другог, што је указивало на то колико је много ценио Светитеља и колико га је волео. Са Светитељевим благословом, у том периоду, исповедао сам се код  старца Софронија.
      Различити догађаји
      1. Једном сам посетио свештени манастир Филотеј на Светој Гори где ми је баштован дао један мали благослов из врта. Док сам му благодарио, одговорио ми је: „Када пада киша не благодаримо облацима…!“ ( него Богу). Тако смо се упознали. У једној од наредних посета ми се поверио, да је  био одлучио убрзо  да напусти манастир  и да се врати у свет, зато што је био веома обесхрабрен и уморан од многих и непрекидних искушења.
      Причао сам му о старцу Порфирију и колико ми је много помогао у животу. Следећег јутра док сам га поздрављао, дао ми је једно затворено писмо за Светитеља. Светитељ му је послао такав одговор, да је одах изменио мишљење. Светитељевом молитвом га је одмах оставило искушење и умирио се. Данас монахује у једној келији на Светој Гори, потпуно умирен монашким животом.
      2. Одвео сам, једном, команданта ратног ваздухопловства код Светог Порфирија. Ја сам чекао напољу испред келије, и затим мало, чуо сам га како плаче, плаче, много, и кад је изашао напоље био је „други човек“. Рекао ми је:
      – Он је свет, свет…, аа!!!
      – Шта се догодило? Шта ти је рекао?
      – Рекао ми је све о моме животу…! Чак и дугмади  на Phantom[3]-у  је знао, а правио се како ме пита.
      Светитељ, између осталог, подробно му је говорио о америчким   ратним авионима и бомбардерима, што је мог пријатеља  веома одушевило.
      3. Када бих га понекад питао понешто говорио ми је : „Пусти то, пусти…“ и схватао сам да не треба да чујем или сазнам о томе. Расуђивањем и љубављу желео је да ме заштити.
      Много пута је понављао веома радосно следећу реченицу : „Гле, шта нам се догодило…! Гле шта нам се догодило“!
      Једном ми је рекао : „Ах, да ниси толико осетљив, био би веома, веома добар. Добро је бити осетљив. Али, много осетљив… то је болест!“.
      Осетљив човек треба да преиначи осетљивост у служење Богу, у љубав, у славословље…еда не би постао жртва своје осећајности. Ђаво увек покушава да је искористи, да би нас одвео у тугу, или још горе у очајање.
      После старчевог уснућа
      1. Три или четири године по упокојењу Светитеља, био сам рукоположен за свештеника са именом Кирило. Једног дана сам са полице из библиотеке узео књигу коју ми је Светитељ поклонио приликом мојих првих посета њему, отприлике пре десет година.  То је било тада када ми је говорио да ће ме учинити „ловцем људи“.  На велико изненађење констатовао сам да ми је на првој страници био написао следећу посвету: „Оцу Клименту уз много молитава, старац Порфирије“, и доле датум. Светитељ је знао моју будућност. Било је потресно.
      Била је промисао Божја да посвету прочитам након мог рукоположења. Да сам раније видео посвету, вероватно бих осећао да ме је Светитељ подстакао на то. Док сада знам да је то био мој  слободан избор за свештену службу, коју је Светитељ предвидео.
      Упркос моме одушевљењу, убрзо ме је напало маловерје и питао сам се: „Зашто је старац написао Климент. Он који је све видео, који је све знао… како није видео да ћу заменити име, и да ћу се звати отац Кирило. Зар то није могао видети?“.
      Светитељ ме није оставио дуго времена без одговора. И једног дана кад сам отишао да се поклоним у његовом манастиру, сестра Исидора ( сада покојна) чим ме је видела у раси, приближила ми се и рекла: „Ви сте отац Кирило?“ Сећам вас се од пре, као лаика, када сте долазили код Старца. Када сте одлазили, једанпут, Старац ми је рекао: „Овога ћемо једног дана назвати отац Кирило. Старац никад није правио грешке, никад…!“.
      Ово ми је све учинио Светитељ, и заволео сам га свом душом.
      2. Служио сам у Цркви Светих Архангела, у улици Ерму на тргу Монастираки, на 200. метара од Омоније. Два пута недељно сам исповедао, од јутра до вечера, отприлике шездесеторо људи дневно, и увек сам снагу налазио мислећи на речи изговорене из светих уста: … „И на Омонији, ако се предаш љубави за ближње… освећујеш се“.
      Долазило ми је много наркомана.  За њих сам служио посебно Свете Литургије. Једног дана ми дође један младић, син вишег војног официра, у бедном стању. Био је толико дрогиран да није имао никакав додир са околином, нисам знао како да му помогнем. Отишао сам и донео  иконицу Светитеља, и чим ју је видео викнуо је: „Ааа…! Старац Порфирије!!!“ Одмах је дошао себи и отиде.
      Много раније пре његове канонизације,  увек бих га помињао на отпусту Божанствене Литургије говорећи : „Преподобног Порфирија Кавсокаливита, преподобног…и остало.“, и никад нико од верника се није успротивио и рекао ми :„ Ма шта то причаш? Не постоји такав Светитељ“.
      Данас када се суочавам са озбиљним здравственим проблемима, не сећам се свих чудесних догађаја које сам доживео у близини Светитеља, док је био жив а и по његовом уснућу. Међутим, одлучно могу да кажем да је Свети Порфирије за мене СВЕ. Он је моја душа, разлог због кога живим. Не  мислим  толико ни на браћу, ни на оца, ни на мајку… колико мислим на Светитеља. Чини се да претерујем, али то је истина. Не постоји дан, ни час, а да макар на кратко се не сетим његовог лика.
      Освојио је моје срце, веома дубоко.
      [1] „ И рече  Исус Симону: не бој се, од сада ћеш људе ловити.“ Лк.5,10
      [2] Игуман свештеног манастира Светог Јована Претече, Есекс. Мудрац нашег врeмена. Сматра се за великог богослова, подвижника и писац наше епохе. Човек богословља, али и богопознања. Он је богослов „Нетварне  Светлости“. Био је духовно дете Светог Силуана светогорца. Упокојио се 11.7.1993.
      [3]  Врста борбеног авиона. Прим.прев.
      ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: РЕДАКЦИЈА ПОРТАЛА ПАТМОС  (patmos.rs)
      ИЗВОР: 
      Учинићу те ловцем људи
      PATMOS.RS Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки  Да постанеш свет, бре !  Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је...  
    • Од александар живаљев,
      Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки
       
       Да постанеш свет, бре ! 
      Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је рекла за старца Порфирија, и ја сам почео да га посећујем. Имао сам тада VW golf, зелене боје, и паркирао сам га подаље од Светитељеве колибе, пошто је било много  паркираних кола, и доста народа који је чекао да прича са Светитељем. Чим сам изашао из аута видео сам на растојању, две мени непознате госпође, које су ме гледале и корачале према месту где сам био. Чим су се приближиле рекле су ми:
      – Ајдете, ајдете унутра код Старца… чека вас.
      – Па, како ме чека? Како ме зна? Правите грешку…
      – Сада смо изашле од Старца јер нам је рекао : „Ајде, идите ви и да кажете овоме што долази сада у зеленом ауту, да уђе преко реда код мене, јер га чекам… Ми смо тражиле по свим паркираним аутима, но нисмо нашле ниједан зелени. И чим се твој ауто појавио иза ћошка, схватиле смо да си то ти.
      Заиста, није постојао други зелени ауто, и са великом неизвесншћу сам ушао у колибу. Узео сам његов благослов, и он ме упита, као да ништа није знао :
      – Реци ми шта желиш? Због чега си дошао код мене?
      – Шта да радим, Старче мој, да постанем бољи?
      – Да постанеш свет, бре…!
      – Ја, последњи грешник? Да постанем свет овако бедан?
      – Да бре… то је уметност  и вештина, али пре свега благодат Божја.
      – Како да постанем свет?
      – На Омонији се може постати светим много лакше и брже него у Катунакију. Подвижника у пустињи мучи ђаво, док на Омонији, ако се предаш љубави за ближње, освећујеш се. Ако волиш све људе, и ако примиш у себе Христа и Њиме испуниш своје срце, тада у теби не остаје места за зло и оно одлази. Без стрепње и  страха… Благошћу, стрпљењем и љубављу долази Божанска благодат. Ако то желиш и на Омонији се освећујеш.
      Светитељ ми је дао и друге драгоцене личне савете, те отидох радостан.
      Спасао ме је
      Навешћу вам један врло снажан тренутак из мог живота. Једном сам био сам у кући, и осећао се веома лоше. Доспео сам у  тешко стање, у велико разочарање, да сам био спреман да покушам … У том тешком тренутку зазвонио је телефон, и не размишљајући, јавио сам се. На срећу што сам се јавио, пошто је био Светитељ, и са живахним гласом ме ободри: „Шта радиш? Где си? Ајде устај сад! Устани да идеш до мора да ухватиш  мало свежег ваздуха…! И чекам те што брже можеш да дођеш да те видим, да се поразговоримо“.
      Живео сам тада на Палео Фалиру и у томе тренутку сам плакао, плакао… да би на крају нешто изнутра снажно ме подстакло, те устадох и отидох у шетњу до мора, као што ми је рекао Светитељ. Послушао сам, Слава Богу, отишло је све, и ја се растеретих. Тако ме је спасао.
      После сам био у недоумици, јер нит сам му дао број телефона, нит сам му поменуо моје презиме. Нарочито је на мене оставило утисак то што ми је у једном  временском тренутку телефонирао и давао  ми савете. Очигледно је било да ме је „пратио“, „гледао“ и знао све о мени.
      Убрзо сам га посетио, и са очинском љубављу саветовао ме је. Када смо завршили, док сам се спремао да одем, рекао је својој нећакињи Јелени а старици Феронији, која је у том тренутку била ушла у келију:
      – Узми његов број телефона да га имамо. Напиши великим словима на једној хартији, да могу да га видим.
      – Али Старче, пошто сте ми телефонирали…, рекао сам ја.
      – Пусти то, и реци ми твој број телефона.
      Сазнао сам да је понекад  телефонирао не узевши телефон у  своје руке, и не окренувши неки број телефона.
      Проповедаћеш
      Једном сам отишао у манастир и видео сам неимаре где раде. Једни су копали, други су вукли материјал, трећи зидали… већина њих су доприносили добровољним радом, из благодарности према Светитељу. Тако је и мени дошло, одједном, жеља и жар да и ја нешто урадим, да допринесем… и то сам рекао Светитељу:
      – Желим и ја да идем да помогнем!
      – Бре, ниси ти за то. Не можеш ти…немаш ти ту снагу. Ниси ти ти за такве ствари. Тебе ћу ја учинити ловцем људи[1]…!
      Осећао сам се здравим и снажним за рад и нисам разумевао смисао његових речи, док после много година нисам постао свештеник, духовник и проповедник. Тада сам покушавао  да са „мрежом“ исповести и проповеди  приводим људе Богу, спасењу њихових душа.
      Другог пута сам га  посетио сам и разговарали смо.  У једном тренутку ми рече: „Ти  треба да причаш, да проповедаш Реч Божју. Нећеш престати да причаш, пошто ти способност да увераваш“. Тражио је од мене да припремим проповед на причу о блудном сину, и док сам одлазио, узео је једну књигу од високопреосвећеног г. Пантелејмона Фостина, и поклонио ми је.
      Књигу сам оставио на полици, не отворивши је, (по промислу Божјем) и почео сам да читам Нови Завет и друге књиге како бих се припремио, што брже, за тражену ми проповед. По први пут сам се бавио тиме, био сам неупућен и неискусан, али стрпљив, и после кратког времена сам га опет посетио.
      Када сам ушао у келију, затражио је да позовем и госпође које су га послуживале, како би и оне чуле моју  проповед.  Све време док сам изражајно читао беседу, он је тихо плакао. Неизмерно је волео Христа, и истовремено је волео све нас… толико много. Био је толико осећајан и умилан. Када сам завршио, ганут ми је рекао. Тако ће те гледати народ када будеш проповедао, када будеш говорио о Христу.
      Тада нисам схватао на шта је тачно мислио, али после много године, када сам почео да проповедам, гледао сам народ како је био дирнут и одушевљен, и тад сам се сећао његових пророчких речи. Моје проповеди су се допадале народу, и по позиву сам ишао и у иностранство. Поучавао сам  речи Божјој у Аустралији, у Швајцарској и другде.
      Много сам путовао у Енглеску, једно време сам и боравио тамо. Пошто сам за све своје одлуке узимао благослов од Светитеља, питао сам га:
      – Старче, када идем у Енглеску, да одем до Есекса да видим старца Софронија ( Сахарова).
      – Да, наравно, наравно да идеш, да идеш. И када си у авиону и путујеш, да мислиш на мене, јер те тамо „налазим“ много брже. Да говориш „Христос Васкрсе“ и ја ћу те одмах наћи!
      Имао је тај велики  благодатни дар. У сваком тренутку нас је гледао ма где се налазили, као да је свевидећи. Када сам први пут посетио старца Софронија[2] и причао му о старцу Порфирију са одушевљењем ми је рекао следећу потресну ствар: долази, долази, разговарамо се, причамо… Он је веома велики Светитељ. Састајемо се и много говоримо. Као што је он, не постоји други у читавом свету. Светитељ, наравно, никада није путовао у Енглеску, али благодаћу Божјом је био преношен где је желео. Рекао ми је и много чега другог, што је указивало на то колико је много ценио Светитеља и колико га је волео. Са Светитељевим благословом, у том периоду, исповедао сам се код  старца Софронија.
      Различити догађаји
      1. Једном сам посетио свештени манастир Филотеј на Светој Гори где ми је баштован дао један мали благослов из врта. Док сам му благодарио, одговорио ми је: „Када пада киша не благодаримо облацима…!“ ( него Богу). Тако смо се упознали. У једној од наредних посета ми се поверио, да је  био одлучио убрзо  да напусти манастир  и да се врати у свет, зато што је био веома обесхрабрен и уморан од многих и непрекидних искушења.
      Причао сам му о старцу Порфирију и колико ми је много помогао у животу. Следећег јутра док сам га поздрављао, дао ми је једно затворено писмо за Светитеља. Светитељ му је послао такав одговор, да је одах изменио мишљење. Светитељевом молитвом га је одмах оставило искушење и умирио се. Данас монахује у једној келији на Светој Гори, потпуно умирен монашким животом.
      2. Одвео сам, једном, команданта ратног ваздухопловства код Светог Порфирија. Ја сам чекао напољу испред келије, и затим мало, чуо сам га како плаче, плаче, много, и кад је изашао напоље био је „други човек“. Рекао ми је:
      – Он је свет, свет…, аа!!!
      – Шта се догодило? Шта ти је рекао?
      – Рекао ми је све о моме животу…! Чак и дугмади  на Phantom[3]-у  је знао, а правио се како ме пита.
      Светитељ, између осталог, подробно му је говорио о америчким   ратним авионима и бомбардерима, што је мог пријатеља  веома одушевило.
      3. Када бих га понекад питао понешто говорио ми је : „Пусти то, пусти…“ и схватао сам да не треба да чујем или сазнам о томе. Расуђивањем и љубављу желео је да ме заштити.
      Много пута је понављао веома радосно следећу реченицу : „Гле, шта нам се догодило…! Гле шта нам се догодило“!
      Једном ми је рекао : „Ах, да ниси толико осетљив, био би веома, веома добар. Добро је бити осетљив. Али, много осетљив… то је болест!“.
      Осетљив човек треба да преиначи осетљивост у служење Богу, у љубав, у славословље…еда не би постао жртва своје осећајности. Ђаво увек покушава да је искористи, да би нас одвео у тугу, или још горе у очајање.
      После старчевог уснућа
      1. Три или четири године по упокојењу Светитеља, био сам рукоположен за свештеника са именом Кирило. Једног дана сам са полице из библиотеке узео књигу коју ми је Светитељ поклонио приликом мојих првих посета њему, отприлике пре десет година.  То је било тада када ми је говорио да ће ме учинити „ловцем људи“.  На велико изненађење констатовао сам да ми је на првој страници био написао следећу посвету: „Оцу Клименту уз много молитава, старац Порфирије“, и доле датум. Светитељ је знао моју будућност. Било је потресно.
      Била је промисао Божја да посвету прочитам након мог рукоположења. Да сам раније видео посвету, вероватно бих осећао да ме је Светитељ подстакао на то. Док сада знам да је то био мој  слободан избор за свештену службу, коју је Светитељ предвидео.
      Упркос моме одушевљењу, убрзо ме је напало маловерје и питао сам се: „Зашто је старац написао Климент. Он који је све видео, који је све знао… како није видео да ћу заменити име, и да ћу се звати отац Кирило. Зар то није могао видети?“.
      Светитељ ме није оставио дуго времена без одговора. И једног дана кад сам отишао да се поклоним у његовом манастиру, сестра Исидора ( сада покојна) чим ме је видела у раси, приближила ми се и рекла: „Ви сте отац Кирило?“ Сећам вас се од пре, као лаика, када сте долазили код Старца. Када сте одлазили, једанпут, Старац ми је рекао: „Овога ћемо једног дана назвати отац Кирило. Старац никад није правио грешке, никад…!“.
      Ово ми је све учинио Светитељ, и заволео сам га свом душом.
      2. Служио сам у Цркви Светих Архангела, у улици Ерму на тргу Монастираки, на 200. метара од Омоније. Два пута недељно сам исповедао, од јутра до вечера, отприлике шездесеторо људи дневно, и увек сам снагу налазио мислећи на речи изговорене из светих уста: … „И на Омонији, ако се предаш љубави за ближње… освећујеш се“.
      Долазило ми је много наркомана.  За њих сам служио посебно Свете Литургије. Једног дана ми дође један младић, син вишег војног официра, у бедном стању. Био је толико дрогиран да није имао никакав додир са околином, нисам знао како да му помогнем. Отишао сам и донео  иконицу Светитеља, и чим ју је видео викнуо је: „Ааа…! Старац Порфирије!!!“ Одмах је дошао себи и отиде.
      Много раније пре његове канонизације,  увек бих га помињао на отпусту Божанствене Литургије говорећи : „Преподобног Порфирија Кавсокаливита, преподобног…и остало.“, и никад нико од верника се није успротивио и рекао ми :„ Ма шта то причаш? Не постоји такав Светитељ“.
      Данас када се суочавам са озбиљним здравственим проблемима, не сећам се свих чудесних догађаја које сам доживео у близини Светитеља, док је био жив а и по његовом уснућу. Међутим, одлучно могу да кажем да је Свети Порфирије за мене СВЕ. Он је моја душа, разлог због кога живим. Не  мислим  толико ни на браћу, ни на оца, ни на мајку… колико мислим на Светитеља. Чини се да претерујем, али то је истина. Не постоји дан, ни час, а да макар на кратко се не сетим његовог лика.
      Освојио је моје срце, веома дубоко.
      [1] „ И рече  Исус Симону: не бој се, од сада ћеш људе ловити.“ Лк.5,10
      [2] Игуман свештеног манастира Светог Јована Претече, Есекс. Мудрац нашег врeмена. Сматра се за великог богослова, подвижника и писац наше епохе. Човек богословља, али и богопознања. Он је богослов „Нетварне  Светлости“. Био је духовно дете Светог Силуана светогорца. Упокојио се 11.7.1993.
      [3]  Врста борбеног авиона. Прим.прев.
      ПРЕВОД СА ГРЧКОГ: РЕДАКЦИЈА ПОРТАЛА ПАТМОС  (patmos.rs)
      ИЗВОР: 
      Учинићу те ловцем људи
      PATMOS.RS Сведочење оца Кирила Елетеријадија, јеромонаха, бившег пароха у Цркви Св. Архангела, Монастираки  Да постанеш свет, бре !  Једна моја рођака, сада попадија, први пут ми је...  

      View full Странице
    • Од Поуке.орг - инфо,
      ”У времену постистине и свеопште релативизације свих вредности многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена”, казао је патријарх Порфирије у интервјуу за Вечерње новости. Преносимо интегрални текст интеврјуа објављеног 2. маја 2021. године, који је Његова Светост патријарх српски Порфирије дао новинару београдског дневног листа Вечерње новости, Радету Драговићу.
       

       
       
      Ваша светости, у беседи после прве литургије коју сте служили као српски патријарх вернике сте замолили да се моле за вас, јер сте „свесни какво је место на коме сте се нашли“. Које задатке конкретно видите као најважније који су пред Српском црквом и вама лично?
       
      Искуство молитве познато ми је целог живота. Начин на који она чини основу свега што предузимам и живим библијски је, у молитвеном уздаху младог Растка пред монашење, сажео животописац Светога Саве, хиландарски монах Доментијан: „На Теби се утврдих од утробе; из утробе матере моје Ти си покровитељ мој.“
      Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости, у које се на почетку своје чувене песме тако дирљиво баца Тин Ујевић: „Бескрајни Боже, чујеш ли где Ти на прљаву поду лелече љуту молбу схрван малиш?“
      Преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи.
      Снага молитве проистиче из способности међусобног повезивања: као што се патријарх моли за све, тако и сви треба да се моле за патријарха. Дајући молитвом предност Богу и благодати његовој, почињемо да гледамо духовним очима и тако стичемо способност да помогнемо свету око нас. А коме је благодат Духа Светога потребнија од онога ко предстоји у винограду Господњем који је у нашем народу засадио Свети Сава? У светлу реченог један од најважнијих задатака који ме чека јесте да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве, а промене које ће уследити биће трајне и благословене.
       
      У делу јавности, махом опозиционе оријентације, претходних месеци често се чуло да је власт лобирала за кооперативног патријарха који се суштински неће противити њеној косовској политици. Ваш претходник патријарх Иринеј је јавно говорио да се „Вучић лавовски бори за Косово“. Како оцењујете досадашњи учинак дипломатске борбе Србије за КиМ и тренутну позицију наше земље у овом процесу, посебно у светлу све снажнијих притисака, који не заобилазе ни Цркву?
       
      Блаженопочивши патријарх Иринеј, мудар и трезвен каквог га је Бог дао, није био склон исхитреним судовима и лакореким закључцима. Он је, с једне стране, упорно инсистирао на томе да су Косово и Метохија за нас Србе наш небески Јерусалим, а са друге је умео да, попут Аристотела, сагледа политику као вештину могућег. Из таквог сусрета ума и срца извирале су његове речи. Желим да подсетим да је, како је то тачно пре 175 година написао Његош, „Косово грдно судилиште“ на коме се све и свако мери посебним аршином. Тако измерено, пабирчење политичких поена на косовскометохијском распећу српског народа, поготово од стране оних који тај крст нису олакшали када су имали прилике за то, оставља горак укус у устима. Сигуран сам да ће искуство и мудрост владике Теодосија и његових свештеника и монаха, уз помоћ наше државе, допринети да се та страдања смање и на што бољи могући начин разреше.
       
      Прву посету као патријарх предузели сте на Банији и у Јасеновцу. Епархије СПЦ у Хрватској имају задужење да пре свих негују молитвено сећање на жртве усташког режима током Другог светског рата. Да ли је сазрело време да српски народ у пуној мери спозна размере страдања у Јасеновцу и другим логорима смрти и коначно свенародно почне да негује успомену на страдале?
       
      Прве литургије су служене у катакомбама, на гробовима мученика за веру Христову. Бескрвну жртву приносимо и на гробу Христовом. А то исто чинимо и у великомученичком Јасеновцу. То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је, и по моме мишљењу, једини начин на који Црква негује успомену на страдале. Сабирањем у Јасеновцу и на другим сличним местима, молитвом, служењем литургије, стицањем благодати Духа Светога, ми преображавамо себе. А преображени и облагодаћени човек никада неће нечије потомство, нечију децу, кривити за оно што су чинили родитељи.
      Пут у молитвене висине могућ је, међутим, само кроз поноре искреног смирења и међусобне пожртвованости
      Православни хришћанин ће градити мир, пријатељство, а не злопамћење или, не дај Боже, освету. Парадокс хришћанске вере је да на местима попут Јасеновца, молитвом Христу, првом мученику и страдалнику, али и началнику спасења и живота, добијамо снагу да се свим духовним и људским капацитетима боримо за мир, добро и разумевање међу људима, да се боримо за сваког човека. Говорим о ономе у шта Црква верује и што чини.
      Међутим, ни оно што чине историчари – проширивање и утемељено испитивање знања о злу демонских размера које је претрпео наш народ у НДХ у Другом светском рату – што Црква, наравно, подстиче, а што после формира просвету и школство, не треба да служи злопамћењу, него да буде опомена свима да се никада и нигде не понови. У том смислу помињем и мисао доброга, страдалог Бонхефера, да се улога хришћана у свету не може свести на превијање рана насталих под точком неправде, него да је тај точак неопходно зауставити.
      Чека ме да снажим делатну веру у народу и да код свих подстичем молитвени однос према свету и животу. На тај начин ће до напретка црквеног живота доћи изнутра, из самог бића Цркве
      Наше колективно сећање треба да се руководи мишљу блаженопочившег патријарха Германа да ћемо опростити, али нећемо и не смемо заборавити. Нећемо заборавити не да бисмо се некоме светили, наметали кривицу поколењу које кривице за то нема, него зато што су побијени наши најближи рођаци и суседи, а ми верујемо у васкрсење мртвих и у оно што је Његош рекао: „Душа људска јесте бесамртна“. Неговати молитвену успомену је исто што и неговати веру у васкрсење мртвих.
       
      Утисак је да односи СПЦ и Ватикана никада нису били бољи – Света столица није признала једнострану независност Косова, процес канонизације кардинала Степинца папа је зауставио, а из Рима редовно стижу поруке да су вољни да успостављени темељни дијалог са Српском црквом наставе и продубе. Сматрате ли да би било корисно и оправдано да се евентуално и лично сретнете са папом Фрањом?
       
      До сада сам се са папом Фрањом срео три пута, посебно или заједно са другим нашим угледним архијерејима. Сваки наш сусрет, као и наша комуникација у целини, засновани су на духу Христовог Јеванђеља, у духу разумевања и међусобног поштовања. У свету у којем живимо, за који смо и једни и други одговорни, суочени истовремено са проблемима савременог доба, дијалог, штавише и сарадња су нужни обема странама. Чињеница је да су хришћани упућени једни на друге и да заједно морамо одговорити на изазове од суштинске важности за свет. Уосталом, апостол Павле нас опомиње да нико не може рећи да му други није потребан.
       
      Велики одјек добила је ваша изјава о писмима Алојзија Степинца. Очекујете ли да исплива још нових доказа о његовој директној или посредној умешаности у злочине на тлу НДХ?
       
      Отварање ватиканског архива за заинтересоване истраживаче сигурно ће допринети бољем сагледавању тешких времена Другог светског рата на простору НДХ и Степинчевог места у њима. Није искључено да се током истраживања појаве резултати које је могуће тумачити pro et contra. Наравно, далеко сам од тога да поверујем да је он био директно и непосредно умешан у било коју врсту злодела. Међутим, морам рећи да, не само као епископ, свештеник, хришћанин, него пре свега као било који обичан човек, не могу да сакријем да, у најмању руку, имам дилему, да имам проблем са одређеним Степинчевим поступцима, речима, ставовима. Жао ми је ако то неког узнемирава, али обавеза ми је да будем искрен. У исто време, потпуно сам свестан да ужасне околности у којима је живео, за њега нису биле нимало једноставне. Што се, пак, досадашњих ставова наше Цркве, као и закључака Комисије установљене за истраживање овог важног и деликатног питања тиче, они су јасни, неизмењени и јавности познати.
      Рећи ћу и то, да када разговарамо о оваквим темама увек се трудим да пажљиво користим речи.
       
      Сведоци смо нових политичких, али и националних тензија у Црној Гори. Верујете ли да ће наследник митрополита Амфилохија успети да Цркву у Црној Гори сачува од духа подела, али и успостави дух мира и поверења са световним властима?
       
      Не само да верујем, него сам сигуран. Прво, наша Црква нема ништа против слободног националног изјашњавања – она је данас и увек у служби јединства, свугде и на сваком месту, па и у Црној Гори. Природно је да Црква настоји да у Црној Гори, као и у Србији, конструктивно и на истинско добро свих, а поштујући свачију слободу, сарађује са државним властима у оним сферама где је та сарадња потребна.
       
      Свети синод је саопштио своје мишљење поводом контроверзног закона о истополним заједницама, а истог су става и остале традиционалне верске заједнице које делују у Србији. Очекујете ли да ће власт по овом питању уважити аргументе цркава, или ће дати предност ултимативној „бриселској агенди“ чији саставни део чини и корпус права ЛГБТ особа?
       
      Питање брака и истополних заједница, није питање некаквог „става“ Цркве, него израз дубоке вере у Богом откривену истину о људској природи и начину њеног функционисања, која је, на првим страницама Светог писма, описана речима: „Зато ће оставити човек оца и матер своју, и прирашће уз жену своју, и биће двоје једно тело“. Мислим да моје залагање за потпуну равноправност свих људи на пољу личних, имовинских и других права није непознато. Разумем их и подржавам. Међутим, сва та права, објаснили су ми правни експерти, могуће је у потпуности остварити у постојећем правном систему Републике Србије или уз минималне допуне постојећих закона. У времену постистине, свеопште релативизације свих вредности, одсуства уверења, многи не разумеју да Црква није скуп мишљења и ставова. Црква је вера, вера у Христа, вера у истину, која се не мења, не може се модернизовати, али није ни конзервативна. Вера је увек савремена.
       
      У првим јавним иступима по избору за поглавара СПЦ нагласили сте да нисте политичар, али да ћете на својој одговорној дужности „учинити све да међу људима отупљују све могуће оштрице“! Утицај српског патријарха јесте огроман, али шта је оно што ћете у поменутом смислу ви, својим ауторитетом, најпре чинити и учинити? Шта је то што је најважније (у данашњем дубоко сукобљеном свету уопште и могуће) људима говорити – да би поверовали да су добро, љубав и човекољубље моћнији од мржње, да су изнад свих „оштрица“ које сада, нажалост, владају нашом стварношћу?
       
      Отупљивање оштрица је дужност свих људи. Сви смо позвани да радимо на остварењу идеала заједничког живота који је још Свети пророк Исаија сликовито описао као „раскивање мачева на раонике“, претварања „оружја смрти у оруђа живота“. Такво „откупљивање времена“, које је, како је то назвао апостол Павле, дар Божји људима, могуће је само ако су наши животи осмишљени вечношћу и њеним вредностима.
      То што се у Јасеновцу налази православни храм Божји, што је владика Јован основао манастир на том месту, прави је и једини начин на који Црква негује успомену на страдале
      Не либим се ни бављења политиком, али не у смислу странчарења, пуке борбе за власт, него у оном изворном смислу одговорне бриге за polis и све што је у хришћанском смислу добро и лепо. Међутим, понекад је само интервенцијом више могуће учинити да бесне ериније постану помирљиве еумениде, како је то Есхил приказао говорећи о једном битном обрту у животу атинског демократског друштва. Зато се трудим да говорим исто што и Црква од силаска Духа Светог на апостоле у Педесетници. У речи Божјој, речи Јеванђеља Христовог, сабрана је једина снага која нам може помоћи да надиђемо искушења пролазности и да коначно победимо нашег најгорег напријатеља – смрт.
      Утицај и ауторитет патријарха неодвојив је од целе Цркве јер је он њен првојерарх, а она њему поверени духовни виноград. Патријарашка служба је саборно сочиво свега што је добро и корисно за човека, друштво, природу, државу, свега што чини једну помесну Цркву – свих епископа, свештеника, монаха и целог народа Божјег.
      То је систем спојених судова. Што је, на пример, више монаха и монахиња у манастирима, то је духовна снага Цркве већа, а тиме и утицај њеног поглавара, како је говорио Свети Ава Јустин Поповић. Када би храмови били пусти, без верника на молитви, манастири били без монаха и благочиног поретка, богословске школе без црквеног духа и благослова, чему би онда вределе речи патријарха и владика? Тада би се ауторитет морао градити на сили закона, канона, или уз помоћ маркетинга, односа са јавношћу, медија и сличних вештина и алата, што је супротно природи Цркве. Али, то би све било кратког века. Достојевски је, с правом, говорио да смо „сви одговорни за све“, а апостол Павле да „ако страда један уд, с њим страдају сви удови; а ако ли се један уд прославља, с њим се радују сви удови“.
       
      Догађаји који су обележили протеклу деценију, а поготово минулу 2020. годину, стварају утисак да се савремени свет незаустављиво упутио у опасном правцу, и да тај пут никако не обећава мир и благостање за човечанство. Толико је противречја, беспућа, подељености и отворене мржње, да се чини да је сукоб великих размера неминован. Верујете ли да постоје снаге, да постоји довољно моћна воља која би могла одлучити да ове трагичне прилике буду превладане, а будућност срећнија него што нам се сада то чини?
       
      Време у којем живимо неодољиво подсећа на доба Хладног рата и великих криза, попут кубанске и корејске, рата у Вијетнаму и других напетих ситуација од којих су неке окончане ратним насиљем. И данас се понегде гомилају војне трупе, ратни бродови и авиони крстаре стратешки важним подручјима. Некима такво стање личи на зору трећег светског рата, док други, попут папе Фрање, мисле да он већ поодавно траје, то јест да се као вођен интересима мултинационалних компанија континуирано води широм света.
      Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише
      Мени је ово папино размишљање веома блиско. Томе бих додао да Америка и Русија нису никада међусобно ратовале, као и да су заједнички предупређивале продубљивање светских криза. Две водеће светске силе су, у основи, хришћанске земље, са сличним државним устројством. У односу на раније доба, у Русији се сада, Богу хвала, много више држи до хришћанских вредности, негује се хришћански етос, остварује се блиска сарадње Цркве и државе. Не делим мишљење неких аналитичара који америчко друштво карактеришу као постхришћанско, јер знам колико је вера изградила ту земљу, колико у њој има верних, а међу њима и православних хришћана, као што знам и да је њихов садашњи председник активни хришћанин, римокатолик. Због свега тога гајим дубоку наду да ће мир превладати, и да она изрека Џорџа Сантајане, о томе да само мртви „доживе“ крај рата, неће бити задуго актуелна. Свестан сам да се великим уношењем у катаклизмична размишљања о биолошком, хемијском и нуклеарном оружју, уз чињеницу великих миграција и економских потреса, развија својеврсна цивилизација страха. Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос, који како је представљен на барокним иконама уз које сам растао, уздиже барјак коначне победе над страхом и смрћу, знак вечне радости. Из тог искуства васкрсења Христовог потекле су и речи апостола Павла, које на најбољи начин резимирају горе речено: „Радујте се свагда у Господу, и опет велим, радујте се!“
       
      Шта бисте издвојили као најважније у одговору и утицају којим се православље може супротставити свету какав је он данас? Шта је оно што би се у нашем националном идентитету и карактеру могло показати као спасоносно, као снага која би нас у искушењима која живимо, једнако као у искушењима која нам предстоје, могла заштитити и сачувати?
       
      Мислим да хришћанство не треба да стоји насупрот свету, него да у околностима које у свету преовлађују сагледава могућности за своју мисију; да реч Јеванђеља упути сваком човеку. Тако су чинили и апостоли. Без обзира на то што је Римско царство прогањало Цркву Христову, апостоли су глобални поредак тог доба искористили да блага реч допре до читавог тада цивилизованог света. Апостоли су, значи, у најбољем смислу речи, били аутентични глобалисти.
      Страх се увлачи у људска срца, а у страху нема слободе. Страх је ропство. Не треба вам спољни окупатор, не треба вам рат. Сами себе заробите. Таквој цивилизацији страха супротстављен је васкрсли Христос.
      Рећи ћемо, парафразирајући Момчила Настасијевића, да су у нашем, српском идентитету најлепши цветови глобални, универзални, а да је њихов корен изникао из дубина локалног, народног искуства и културе, која је у основи православна. А свака култура се развија у зависности од онога што јој је примарно. Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом.
      Из искуства такве културе, у чијем срцу је Христос распети и васкрсли који исцељује и надахњује, увек се рађа спремност да се нешто ново научи и да се кроз изграђивање личних квалитета успех јеванђелског идентитета одрази и на свакодневну егзистенцију. Због тога снагом која би се могла показати спасоносном, сматрам образовање, пре свега надахнуто јеванђелским духом, али и свако знање и образовање које доприноси добру појединца и заједнице. Добар и поштовања вредан пример за то на нашим просторима је подухват господина Александра Кавчића, који је, по прописаном плану и програму, свим основцима у Србији ставио на располагање све бесплатне уџбенике.
       
      Све је више забрињавајућих вести о угрожавању животне средине у Србији, али и гласова који све снажније позивају на „еколошки патриотизам“. Како видите шансе за победу у овој новој борби за воду, ваздух и здравље, насупрот које стоје огроман капитал, интереси, моћни капиталисти? Да ли је и то тема која чека на јасно формулисан став наше Цркве?
       
      Свест о значају еколошке проблематике није нова ни за етос Цркве, ни за њено искуство ни за њену бригу и старање. Од самих својих почетака, од библијских темеља сопствене вере и учења, Црква учи о динамичком односу између човека и света у коме живи, о својеврсној примењеној екологији. Још је у првој књизи Старог завета описано да је Бог поставио Адама у створени свет да га ради и да га чува, а не да га бесомучно експлоатише. Та човекова брига о свету као основној кући, дому човечанства, месту и простору где се одвија људски живот, подвучена је много пута и на страницама Новог завета. Тамо свети апостоли Петар и Павле људе с правом називају управитељима односно домоуправитељима, који се старају о свету, свом дому, надзиру га, управљају њиме и свештенослуже тајну Божје творевине намењену животу света, како овом историјском тако и вечном. Ново у животу Цркве, како Истока тако и Запада, јесте увођење посебног дана, 1. септембра, посвећеног еколошкој проблематици – Светског дана молитве за заштиту Божје творевине. Овај дан је 1989. године унео у литургијски календар Цариградске патријаршије патријарх Димитрије, да би се он потом пренео и у друге средине, а 2015. године га је у молитвену праксу Римокатоличке цркве увео папа Фрања. Хришћанске цркве, као што видимо, позивају и подсећају, поучавају и храбре, молитвено крепе и подржавају еколошку свест и еколошки однос према свету у коме живимо.
       
      Говори се да је православни свет близу тачке подела после које ће повратак на старо бити немогућ. Сматрате ли да ће опредељење Српске цркве које сажето гласи „ни Цариград, ни Москва, већ канонски поредак“ бити одрживо у условима укрштања моћи и утицаја две древне и важне патријаршије какве су Московска и Васељенска?
       
      Мишљења сам да уверење о постојању тачке са које није могућ повратак у нормалан црквени живот не узима у обзир чињеницу да Црква није обична људска организација којом управљају различити интереси и на њу утичу претежно људски фактори, него је једна, света, саборна и апостолска, небоземна стварност.
      Православна култура даје апсолутни приоритет смислу постојања, принципу бити над принципом имати, принципу љубави над принципом успеха, човеку над профитом.
      За живот Цркве је од пресудне важности очување њеног канонског поретка, начина на који Црква живи и дела у свету. Имајући то на уму и у срцу, наша Црква се није опредељивала за било коју „страну“, московску или цариградску или било коју другу, него је остала заувек верна и опредељена за поштовање и сведочење тог поретка. Због тога, с вером у Бога, нећемо жалити труда да се, колико до нас стоји, васпостави нарушени канонски поредак, а две велике и значајне патријаршије, Цариградска и Московска, поврате евхаристијско јединство.
       
      После упокојења митрополита Амфилохија и вашег избора за патријарха СПЦ се нашла у ситуацији да су јој упражњене две изузетно значајне митрополитске катедре – на Цетињу и у Загребу? Када очекујете да буду изабрани нови митрополити и какве личности видите на њиховом челу?
       
      Уколико се не догоди нешто непредвиђено, браћа архијереји ће се на заседање Светог архијерејског сабора, на моју велику радост, окупити у мају. Све друге одлуке, укључујући и одређене тачке дневног реда, зависиће од самог Сабора.
       
      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архијерејски намјесник никшићки протојереј-ставрофор Слободан-Бобан Јокић је најприје тумачио причу из Светог Јеванђеља о узетоме, коју наша Црква предлаже на Пачисту, другу недјељу Часног поста, посвећену Светом Григорију Палами.

       
      Звучни запис емисије
       
      “Из данашње јеванђелске приче видимо да је јака вјера у Бога, љубав ових људи који су донијели узетога да га Господ исцијели, њихова несебичност, вјера, узајамна љубав и покајање управо она ,,добитна комбинација“ која исцјељује наше гријехе и отвара врата Царства Божијег“- каже отац Бобан.
      Архијерејски намјесник никшићки је у наставку говорио о духовној и техничкој страни Часног поста. О томе колико се често треба исповиједати и причешћивати у току овог поста, а осврнуо се и на питање наше слушатељке зашто се свештеници данас све рјеђе одлучују да одреде епитимију за гријехе које чују на исповијести.
      Отац Слободан је одговарао и на питања о богослужењима у току Васкршњег поста и колико је значајно учествовање у њима, као и о пређеосвећеним литургијама и покајном канону Светог Андреја Критског. Одговарао је и, на веома често питање слушалаца у овој нашој емисији, како наћи духовног оца.
      Отац Слободан Јокић је говорио и о томе шта је слобода у духовном смислу, и има ли истине у томе да човјеку име које добије на крштењу доста тога одреди у животу. Он се осврнуо и на своју књигу ,,Ломљење хљеба” која је недавно изашла из штампе, у којој се између осталог може наћи и то како је он добио име Слободан.
      ,,Књигу ,,Ломљење хљеба“ посветио сам блаженопочившим Митрополиту Амфилохију и оцу Лазару Острошком, који су нас научили да је смисао нашег постојања управо у литургијском ломљењу хљеба када постајемо једно са Господом“-каже отац Слободан-Бобан Јокић.
      Отац Слободан свима нама препоручује за читање књигу ,,Тамо гдје се Бог не види“ Митрополита месогејског Николаја (Хаџиниколау).
       
      Извор: Радио Светигора
    • Од JESSY,
      „Тренутно ми је најтеже не учити мужа како да живи и не бити му мајка. Било је невероватно тешко мењати се“
      „Мислила сам да је трава само једна епизода из прошлости мог супруга.“
      Сада Александра има 35 година. Осам година живи заједно са супругом, имају троје заједничке деце, а ту је и Сашин најстарији син из првог брака.
      „Кад смо се први пут срели“, сећа се Саша, „знала сам да се у прошлости мој супруг лечио од зависности од дрога три или четири године, али нисам у томе видела проблем. У време када смо се упознали, мој супруг тек што је завршио двогодишњи курс рехабилитације и ресоцијализације.
      Такође, као и многи људи, веровала сам да је могуће оставити супстанцу само ако човек чврсто одлучи да је не користи више.
      Дакле, зависност мог супруга учинила ми се само епизодом из његове прошлости. А мени је он изгледао као једна образована особа из добре породице, са којом је било занимљиво разговарати, путовати”.
      У трећој години брака муж је поново почео да пуши марихуану. У почетку су разговори о овоме били једноставни: „Надувао си се?“. – „Да, надувао сам се.“ Није било потребно да претражујем џепове, да га проверавам, пазим и контролишем – супруг није ништа скривао. Штавише, неко време Саша је покушавала да уклони траву са истакнутих места како не би била на дохват руке деци. „Осећала сам да ствари иду наопако. Али мужу нисам говорила ништа“.
×
×
  • Креирај ново...