Jump to content
  1. RYLAH

    RYLAH

  2. Милан Ракић

    Милан Ракић

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    • Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу
  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свети Нектарије је рођен 1. октобра 1846. године у Силвирији, у Тракији, од сиромашних и благочестивих родитеља. На крштењу је добио име Анастасије. Прва слова, као и хришћанска учења, научио је од своје мајке. У Силвирији је завршио основну и средњу школу, пре него што је отишао у Цариград да настави студије, радећи, у почетку, код једног дуванџије како би финансијски помогао породици. Почео је да проучава и сакупља изреке и истине Светих Отаца и класичних философа, што је дало двотомну књигу „Ризница светих и философских научењака“, коју је објавио 1895. г. Чак и пре своје двадесете године био је постављен на место учитеља у школи Протектората Свете Кувуклије у Цариграду.

       
      Потом је отишао на Хиос и радио као учитељ у селу Лити, истовремено проповедајући у црквама те области. Седам година касније замонашен је у ’Новом манастиру’ на Хиосу, узевши име Лазар и почео радити као секретар Манастира. Неколико месеци касније рукоположен је у јерођакона и узео је име Нектарије.
      Године 1877. отишао је у Атину да настави студије, а трошкове су подмирили браћа Хореми. После три године завршава студије и  враћа се у Хиос. Крајем септембра 1882. године преселио се у Александрију, и патријарх Софроније му је помогао да упише Богословију у Атини, под условом да се после  дипломирања врати у Александрију и да ради у Патријаршији.
      23. марта 1886. године, када се вратио у Александрију, александријски патријарх га је рукоположио у свештенички чин у цркви Светог Саве Освећеног, док је августа исте године рукопроизведен у звање архимандрита. Радио је као секретар Патријаршије, а затим као патријаршијски изасланик у Каиру.
      У јануару 1889. године хиротонисан је за архијереја и добио је звање митрополита Пентапоља. Његов пример и ревност у извршавању својих дужности учинили су да га је његова паства заволела и да му се дивила, али и да су неки чиновници Патријаршије почели завидети и клеветати га. Александријски патријарх га је разрешио као архијереја 11. јула 1890. године и наложио му да напусти Египат. Тако се још једном нашао у Атини, сам, осрамоћен, занемарен, лишен чак и могућности да зарађује за свакодневни хлеб.
      После једне тешке године Грчка Црква га је поставила за проповедника у Евији 15. фебруара 1891. године, пре него што је у марту 1894. постао директор Ризаријеве школе. Овде је остао 14 година, дајући нови импулс школи и помажући у образовању млађег свештенства. Током мало слободног времена које је имао, молио се, проучавао, написао велики број дела из догматике, етике и историје Цркве, а бавио се и својом омиљеном разонодом: гајио је цвеће и садио дрвеће.
      У лето 1898. посетио је Свету Гору, где је провео  скоро два месеца обилазећи манастире. У то време сачинио је опсежну студију рукописа у библиотеци, као део истраживања материјала за свој академски рад.
      Пошто је у себи имао жељу за тиховањем монашког живота, удовољио је жељама неких својих духовних кћери и основао киновијски манастир на Егини, где се повукао након што је поднео оставку у Ризарији. О свом трошку је саградио малу кућу, близу манастира, али изван њега. Треба напоменути да је активно учествовао у градњи, превозио је земљу или блато и копао, помажући градитељима. Поново је претрпео клевету и неправедне оптужбе, овог пута у вези са манастиром, од чланова јерархије. Признање од стране Манастира дошло је четири године после његовог упокојења, а монахињама је саопштено писмом архиепископа Хризостома 15. маја 1924. године.
      У последњим годинама живота боловао је од болести која му је доносила несносан бол. После поклоњења икони Пресвете Богородице, рекао је својим ученицима о предстојећем одласку из овог живота и пристао да на препоруке лекара оде у Атину и лечи се у болници. Тамо је био на лечењу готово два месеца и на крају, око поноћи 8/9. новембра преселио се у Царство небеско у 74-тој години живота.
      Његовог тело, из којег је почело је да се шири миомирис, превезено је у Егину, а од луке до манастира верници су га носили, и заједно су са хришћанима који су га познавали, плакали због губитка кротког и љубљеног ученика Христовог. Сахрањен је у манастирској порти, поред свог омиљеног бора. Бог га је прославио пред свима онима који су се уздали у његово заступање. Тело Светог је чудом остало целебно дуже од 20 година, одишући лаганим, рајским миомирисом. Тридесет две године после његове смрти, његове мошти су обретене 2. септембра 1953. То је учинио митрополит Прокопије.
      Званично је патријаршијским саборским чином Васељенске патријаршије  признат за светитеља Православне Цркве 1961. године. Тада је установљен 9. новембар као дан његовог светковања.
       
      Извор: Инфо-служба СПЦ
    • Од JESSY,
      Моја лекција је прилично специфична и говори о теми истине и милости у психотерапији. Ми видимо да ипак не постоји никаквог таквог глатког и мирног односа између психологије и религије – када срна и лав леже заједно и грле се. Овако ја видим проблем: када се припремамо за психотерапеутски рад, ми очекујемо да ће сада у нашу ординацију ући човек са својом патњом, са конфликтима, уопште са неким животним проблемом. Он почиње да говори и ми се убрзо налазимо не само пред проблемом, већ и пред грехом. И како бисмо требали, седећи у психотерапеутској столици, да се односимо према овоме. На пример, жена са јучерашње консултације (удата жена) говори о њеној афери са ожењеним човеком који има троје деце, све тајно је постало јавно, што прети уништењем две породице.
      Она то назива заљубљеношћу, романсом, љубављу. Она је верујућа особа која иде у цркву, али то не назива прељубом. И… можемо ли ми овде да саосећамо са њом? Да, ми можемо дочарати себи то стање збуњености, страха од губитка свега… Можемо разумети њен осећај кривице који има. Мајка јој је рекла: „Не препознајем те, као да ми ниси ћерка. „Шта ти је, мама, шта причаш глупости, чини ти се.“ Али у души говори њој, и себи: „И ја саму себе не препознајем“. Она осећа да губи себе и да губи све. И ми можемо да саосећамо са тим. Али ако у нашем односу постоји само једно: саосећање, милосрђе, утеха, тада ћемо изгубити унутрашњу срж истине. А ако нас, напротив, не дај Боже, занесе удесно и видимо у томе само грех, само блуд, онда ћемо се наћи у позицији оцењивања, осуде, неког хладног, глупог моралисања. И ово је изазов нашем терапеутском ставу, који је, као што сви знамо, заправо главни целебни фактор.
      Да наведем пример из Достојевског. Чувена епизода Раскољникове исповести Соњи Мармеладовој. Он /Раскољников/ пред сам разговор даје Соњи један морални задатак да реши. Тиче се проблема са Лужином, који је управо умало убио Соњу и целу њену породицу. Раскољников говори: „Када бисте унапред знали све Лужинове намере и знали да би деца и Катерина Ивановна могли умрети, и ако би све то било препуштено вашој одлуци: да ли он или они да живе у свету, односно да Лужин живи и чини своје гадости или да живи или умре Катерина Ивановна, како бисте онда одлучили – ко од њих да умре?“ То је, да тако кажемо, једна  литературна историја, а њена унутрашња логика је следећа: ако Соња чак и у мислима може дозволити себи да каже – да, овај нитков нека умре, а моји ближњи да остану живи; ако она, макар сакривено у својој души, дозволи себи ову могућност на преступ, онда ће бити иста као и ја, могу јој признати свој злочин; а ако одлучи да нека умиру њени ближњи, значи да она издаје своје ближње. Ову нерешиву дилему Соња разрешава јеванђељском једноставношћу – она одбацује саму лажну основу питања. Она каже: „Не могу ја да знам Божији промисао; и ко је мене овде поставио за судију да одређујем: ко треба да живи, ко не“.
      Мислим да се из ове епизоде могу извући веома важни закључци, важни концепти драгоцени за психотерапију. Соња веома саосећа Раскољникову. Веома му је захвална, он ју је заиста спасао. Али да је она у том тренутку кренула путем свог саосећања и своје захвалности; и оставила по страни истину, изгубила би своју позицију сапреживљавања (co-experiencing). Позиција сапреживљавања је важан појам за наш терапеутски рад; и чини ми се да се у њој, на неки начин, морају срести милост и истина. Још ми се чини да је у психотерапији, а можда и у животу уопште, однос милости и истине прилично драматичан. Могли бисмо размишљати овако: „Да, наравно, добро би било, како каже псалам, да се сретну милост и истина, и да се правда и мир целивају[1], али, у крајњем случају, ако не останемо у истини, код нас ће тада остати сажаљење, милост… Испада, да ако изгубим истину, онда губим и способност на истинско саосећање и истинско милосрђе. И као Соња – да није остала у истини, она би изгубила шансу да спасе од духовне и душевне смрти душу Раскољникова. Наравно, треба да се подсетимо да стајати у истини у психотерапији уопште не значи стајати у такој светлој непогрешивости. То значи – стајати у некој таквој обнажености своје недостојности, јер, уопште говорећи, сви греси од којих пате наши пацијенти нису нам познати из неких тамо књига. Сваки од њих ми препознајемо у свом животу, осећамо у својој души. Али ако ја изгубим милост у психотерапији, ако не могу да саосећам, да се солидаришем и да плачем са оним који плаче, онда ствар стоји тако: „Шта да кажем, бар ми остаје истина, па добро, нека је и хладна, строга, али је бар истина“, зато што, губећи милост, ја остајем не са истином, него са неком неправедном осудом другог.
      Уопште говорећи, мислим да би сваки психотерапеут могао у себи да узвикне: „Несрећни ја човек! Милост и истина морају да се сретну у нашем раду, у нашој души, а како то постићи не знам.“
       
      https://poznajsebe.wordpress.com/2021/11/18/milost_i_istina/
       
    • Од JESSY,
      Реалност мог живота је да ћу падати, грешићу, жалићу се, бићу повређен, поново ћу устати, поново ћу пасти и све се то зове живот.
       
      Ако неко жели да буде искрен према себи и животној стварности, сложиће се око наслова расправе.
      Јер  бити у свету веома је тешка авантура која је често веома болна. Стварност језаиста толико маргинална ако нема Христа.
      Живот без Христа, без могућности да се надамо васкрсењу  Христовом,  је живот пун бола, тешкоћа, искушења и неуспеха.
      Човек осећа овај недостатак. Човек који је свестан, разуме да је у себи радикално, структурно мањкав, да му нешто недостаје. И он настоји да попуни ову празнину свог постојања, овај део који му недостаје да буде целовит.
      Лепота постојања живота је у томе што, иако сви учествујемо у људској природи, истовремено смо апсолутно јединствени.
      Прави однос са самим собом почиње када достигнемо дно! Када је човеку одузета лажна свемоћ. Када суперего почне да се раствара и распада. Када човек почне да осећа да су његови избори деструктивни. Када постане свестан да је достигао засићење својих катастрофалних избора.  Тада почиње прави однос са нама самима.
      У Јеванђељу Христос каже -  да бисте пронашли своју душу морате је изгубити. Какав је то губитак о коме Христос говори? То само значи да морате изаћи из свих илузија које сте створили око себе.
      Дакле, у дубоком паду, у великом искушењу, ту негде почиње прави однос са нама самима. У овом разоткривању осећа се хладноћа  егзистенцијалне самоће која није апсолутна.
      У истинском сусрету са истинитим Богом, ми чак немамо ни своје врлине са собом, потпуно смо голи. Изградња новог себе у Христу има своју цену - крст. Проблеми у нашој хришћанској борби не нестају, већ се преображавају. Веома је важно да ово разумемо, јер ћемо избећи очајавање док чекамо да нам све буде добро у животу .
      Реалност мог живота је да ћу  пасти, грешићу, жалићу се, бићу повређен, поново ћу устати, поново ћу пасти и све се то зове живот. Али ја имам способност у Христу да дам друга значења овим стварима, да им дам другу димензију.
      Јасно је да нам је потребна вежба и сопствено учешће у борби против страсти и нашег деструктивног и нарцисоидног ја.
      Вежбање је кључни стуб за стварање услова да Божија милост уђе у нас и затекне наше биће спремно да њиме управља Дух Божији, али да то буде вежбање која ће бити плод, резултат и енергија љубави према Богу.
      Без милости Божије не могу се десити суштинске, егзистенцијалне промене.
      Однос са другим има терапеутске димензије. У односу са другим, видећу себе, своје границе, своју издржљивост. Видећу могућности свог постојања да волим, да се жртвујем, да будем понижен, да будем подржан.
      Ако признам своје слабости и неуспехеа не значи да самог себе поништавам. Не плашим се својих недостатака, не плашим се што нисам савршен. Борим се полако. Прихватам тамне тачке своје стварности и покушавам да их помирим и осветлим благодаћу Христовом.
      Ако признам себи да сам слаб, могу ли очекивати да ће друга особа бити савршена?
      Стигматизујем зло, без поништавања личности и без жигосања лица. Мој циљ је да не повредим личност друге особе, да разумем и жигошем грешку, грех.
      Црквени оци праве јасну разлику између личности и греха. Били су веома дискретни када су чинили корективне интервенције у животима других, са пуно поштовања, са пуно достојанства.
      Промене у духовном животу и менталном простору врше се веома споро и невидљиво. 
      О. Хараламбос – Ливиос Пападопулос
      http://www.diakonima.gr
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ мохачки господин Дамаскин служио је у недељу, 25. октобра/7. новембра 2021. године, свету архијерејску Литургију у храму Светог великомученика Георгија у Сомбору. Преосвећеном eпископу Дамаскину су саслуживали свештеници и ђакони Епархије бачке, као и протонамесник Радоје Мијовић, парох у Бору, у Епархији тимочкој.

      Беседећи после прочитаног јеванђелског зачала о васкрсавању из мртвих сина удовице из Наина, Преосвећени владика Дамаскин је протумачио поменути јеванђелски догађај и истакао: „Овај јеванђелски догађај који смо чули, треба и нас, овде сабране у овом предивном храму посвећеном светом Георгију, да подстакне да и ми морамо да размишљамо на тај начин, да имамо вере у вечни живот. Јер, по томе се и зовемо хришћани, зато што верујемо у Христа, верујемо у Његово Васкрсење, као залог нашега, односно свеопштег васкрсења. Зато ми хришћани нисмо људи који немају наде. Ми не плачемо за нашим ближњима као они који немају наде. Ми, сабрани овде, у овом светом храму, морамо да се молимо Богу, као што су се молили и свети апостоли, да нам Бог дометне вере. Јер никада и нама није довољно вере и често у своме животу и падамо и устајемо. Није страшно то ако паднемо. Страшно је ако не желимо да устанемо. Бог нам је у светој Цркви Својој дао све оно што је неопходно за наше спасење, па и ту тајну, тај лек, а то јесте лек покајања, лек преумљења, лек новог, другачијег живота, живота по Христу. Нама Господ даје могућност после свете Тајне крштења да се поново покајемо, да обновимо ту благодат Божју, крштењску, коју смо добили на светом крштењу.ˮ
      У току свете Литургије, Преосвећени епископ Дамаскин је рукоположио у чин ђакона Александра Шарчанског, катихету из Сомбора.
       
      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од JESSY,
      Једну од препрека које сметају да се научи умеће постојања чини и препуштање празним, тривијалним разговорима.
      Шта то значи тривијално? Дословно – општеприступачно (од латинског 3-via = тачка где се сусрећу три пута); обично означава плиткоћу, излизаност, недостатак способности или моралних квалитета. Тривијално би се такође могло одредити као став који се дотиче само површине појава, а не узрока, нити дубљих слојева; став који не прави разлику између оног што је суштинско и оног што није, или који се одликује склоношћу да обрне ово двоје. Уз то још можемо додати да тривијалност произлази из учмалости, равнодушности, обамрлости, или из вођења бриге о нечему што никако није повезано са централним човековим задатком: да буде у потпуности рођен.
      (…) Колико се милијарди разговора ових последњих година водило о инфлацији, Вијетнаму, Блиском истоку, изборима и тако даље, и колико су ретко ти разговори залазили мало дубље од оног очигледног – строго пристрасног становишта – да би зашли у корене и узроке појава о којима се расправљало. Једноставно да поверујете како су већини људи ратови, злочини, скандали, па чак и болест неопходни да би имали о чему да разговара, односно разлог да међусобно комуницирају, па макар и у равни тривијалности. Али заиста, кад су људска бића претворена у потрошну робу, какви њихови разговори и могу бити него тривијални? Кад би роба у самопослузи могла говорити, зар не би причала о купцима, о трговачком особљу, о сопственим надама да ће бити продата по високој цени и разочарењу кад постане јасно да се уопште неће продати?
×
×
  • Креирај ново...