Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Жељко

Шпенглер: Крај сваке цивилизације наступа када људи почну тражити разлог за рађање деце!

Recommended Posts

Шпенглер: Крај сваке цивилизације наступа када људи почну тражити разлог за рађање деце!

 
 
definitely-not-an-in-game-shot-of-the-la

 

Камени колос, „светски град“, стоји на крају животног тока сваке велике културе. Човека културе, кога је душевно формирала земља, осваја његова сопствена творевина, град, прави га својим створом, својим извршујућим органом, и коначно својом жртвом. Ова камена маса је апсолутни град. Његова слика, која се својом величанственом лепотом оцртава у светлосном свету људског ока, садржи сву узвишену симболику онога што је коначно „постало“. Камен готичких грађевина, пун душе, најзад је у току хиљадугодишње историје стила постао обездушеним материјалом ове демонске камене пустиње.

maxresdefault-5.jpg

Оно што човека светског града чини неспособним да живи на неком другом а не на свом вештачком тлу – јесте губитак космичког такта у његовом бићу, док напони будног му бића постају све опаснији. Нека се не заборави да у једном микрокосмосу животињолика страна, будноћа, придолази биљоликом бићу његовом, а не обратно. Такт и напон, крв и дух, судбина и узрочност, односе се као цветно село према окамењеном граду, као нешто „што је ту само за себе“ према нечему другом што од њега зависи. Напон без космичког такта који му даје душу – значи прелаз у „ништа“. А цивилизација је само напон. Главе свих цивилизованих људи од ранга најзад су искључиво преовладане изразом најоштријег напона. Интелигенција није ништа друго до способност за најнапетије разумевање. Ове главе су у свакој култури, тип њеног „последњег човека“.

Интелектуални напон зна само још за један, специфично светско-градски, облик одмора: опустити се, „расејати се“. Права игра, животна радост, задовољство, опојност, рођени су из космичког такта, а сада их у њиховој суштини више и не схватају. У свим светским градовима свих цивилизација враћа се поново смењивање најинтензивнијег практичног мисленог рада његовом супротношћу, свесним „празним проводом“, смењивање духовног напора телесним, спортским, смењивање телесног напора чулним напором „задовољства“ и духовним напором „узбуђења“ у коцки и клађењу, смењивање чисте логике свакодневног рада свесно уживаном мистиком. Биоскоп, експресионизам, теозофија, боксерске борбе, црначке игре, покер и клађење на тркама – све ће се то наћи у Риму, а неки познавалац треба да протегне једном то испитивање на индијске, кинеске, арабљанске светске градове.

seul-grad-guzva.jpg

И сада, најзад, происходи из чињенице да је биће све више обескорењено, а будноћа све напетија, она појава која се у тишини одавно припремала и која се сад изненада појављује у пуној светлости историје: ЈАЛОВОСТ ЦИВИЛИЗАЦИЈСКОГ ЧОВЕКА. Овде се не ради о нечему што би се могло схватити свакодневним каузалитетом, отприлике физиолошки, што је, наравно, покушала модерна наука. Ту је један потпуно метафизички обрт ка СМРТИ. Последњи човек светских градова НЕЋЕ ВИШЕ ДА ЖИВИ; хоће као појединац, али не као тип, као маса; у том целокупном бићу гаси се страх од смрти. Оно што правог сељака испуњава дубоким и необјашњивим страхом, помисао на изумирање породице и имена – изгубило је свој смисао. Продужавање сродне крви у овом видљивом свету не осећа се више као дужност те крви, а судбина да се буде последњи не осећа се више као кобна. Тих осећања о продужењу нема више, не зато што су деца постала немогућа, него зато што интелигенција, појачана до крајности, не налази више разлога за свој ОПСТАНАК.

Заронимо у душу сељака који од давнина седи на својој груди или ју је узео у посед да на њој истраје својом крвљу. Он се ту корени као унук предака и као предак будућих унука. ЊЕГОВА кућа, ЊЕГОВА својин: то овде не значи пролазно узајамно припадање тела и добра за кратки низ година, већ трајну и интимну везаност ВЕЧНЕ земље и вечне крви. Тек тиме, тек тим заседањем на тле у мистичном смислу, добијају велике епохе кружног тока, плођење, рађање и смрт, ону метафизичку драж која се симболички стварала и наслагала као обичај и религија у свих становништава која чврсто седе на тлу.

Све то више не постоји за „последњег човека“. Интелигенција и јаловост повезане су у старим породицама, старим народима, старим културама, не зато што у оквиру сваког појединачног микрокосмоса анимална животна страна, пренапета, прождире биљолику страну, него зато што се будно биће привикава на каузално регулисање. Оно што човек разума назива, изванредно карактеристичним изразом, „природни нагон“, то он сазнаје не само „каузално“, већ „каузално“ и процењује и даје му пригодно место у кругу осталих својих потреба.

14579.jpeg

Велики обрт наступа чим у свакодненом мишљењу високо култивисаног становништва почну „РАЗЛОЗИ“ ЗА ПОСТОЈАЊЕ ДЕЦЕ. Свуда где има стварног живота влада једна унутрашња органска логика, једно „то“, један нагон потпуно независан од будног бића и његових каузалних везивања. Богато и обилно рађање првобитних становништава јесте природна појава, о чијем постојању нико и не размишља, а још мање о користи или штети од ње.

ГДЕ СЕ У СВЕСТИ ПОЈАВЕ РАЗЛОЗИ ЖИВОТНА ПИТАЊА, ТУ ЈЕ ЖИВОТ САМ ВЕЋ СТАВЉЕН ПОД ПИТАЊЕ.

Ту почиње мудро ограничавање броја рађања, које се прво заснива на материјалној нужди, а после се уопште више ни на чему и не заснива. (Још се Полибије тужи као на злу коб Грчке на то ограничавање које се већ давно пре њега уобичајило у великим градовима, а у римско доба узело страшне размере).

We-can-do-it-630x350.jpg

Па тада већ почиње да бива животним проблемом и избор „животне другарице“ (сељак и сваки првобитни човек бира МАЈКУ СВОЈЕ ДЕЦЕ), и то у будистичкој Индији као и Вавилону, у Риму као и по данашњим градовима.

Појављује се ибзеновски брак, „виша духовна заједница“, у којој су обе стране „слободне“, наиме слободне као интелигенција, и то ослобођене од биљоликог нагона крви која хоће да се продужује. И онда Шо може да каже: „ да се жена не може еманциповати, ако не одбаци од себе своју женственост, своју дужност према мужу, према деци и према свакоме, сем према себи самој“.

Пра-жена, сељачка жена је МАТИ.

Све њено одређење, жељено од детињства, затворено је у тој речи. А сада се појављује ибзеновска жена, другарица, јунакиња целе-градске књижевности, од нордијске драме до париског романа. Наместо деце, парови сада имају „ДУШЕВНЕ КОНФЛИКТЕ“, брак је занатски задатак примењене уметности и у њему се ради о „УЗАЈАМНОМ РАЗУМЕВАЊУ“.

Сасвим је свеједно да ли једна американска дама налази довољно разлога да нема деце зато што неће да пропусти „season“ или Парижанка зато што се боји да је не напусти љубавник, или ибзеновска јунакиња зато што „ПРИПАДА САМО СЕБИ“.

Све оне и припадају само себи - и све су јалове.

Иста чињеница, везана за исте „разлоге“, налази се и у александријском и у римском и, наравно, и у сваком другом цивилизованом друштву; а најпре у ономе у коме је одрастао Буда.

Свуда постоји, у хеленизму као и у 19. веку, и у време Лаоцеа, и у време Чарвака-учењака, једна етика за интелигенцију оскудну у деци и једна литература унутрашњим конфликтима Норе и Нане.

rimsko-carstvo.jpg

Богатство у деци, чију је слику пуну достојанства Гете још могао да оцрта у Вертеру, постаје нешто провинцијално. По великим градовима отац са много деце је карикатура – Ибзен је није заборавио: она је у њеоговој Комедији љубави.

На сваком степену почиње у свим цивилизацијама вишевековни стадијум страховитог опадања народа. Цела пирамида људства способног за културу исчезава. Са врха се руше прво светски градови, па провинцијски, најзад и село, које неко време зауставља испражњавање градова тиме што његово најбоље становништво прекомерно бежи у град. Коначно преостаје само примитивна крв, али без својих снажних елемената која би била нада за будућност. Настаје тип Фелаха.

Ако ишта доказује да каузалност нема ничега заједничког са историјом – то је онда одвећ позната „пропаст антике“, која се завршила давно пре провале германских народа који су се селили. Царство ужива у савршеном миру; богато је, високо образовано; добро је организовано; имало је од Нерве до Марка Аурелија низ владара каквих не може показати цезаризам ни једне друге цивилизације. Па ипак становништво ишчезава у маси и брзо, упркос очајничком Августовом законодавству о браку и деци, чији је lex de maritandis ordinibus више запрепастио римско друштво но Варов пораз, упркос масовним адоптацијама(усвајањима), непрестаном насељавању војника варварског порекла, упркос огромним алиментационим фондовима Нерве и Трајана да би се из њих подигла деца сиромашних родитеља. Без људства су и опустеле: прво Италија, па Севрена Африка и Галија, назјад и Шпанија, која је под првим царевима најгушће била насељена. „Latifundia perdidere Italiam, iam vero et provincias“, чувена и, карактеристично, у модерној народној привреди стално понављана реч Плинијева помешала је почетак и крај процеса: велики посед се не би никада толико проширио да нису већ раније градови исисали сељаштво и да село, бар унутрашње, није већ било напуштено. Најзад, 193. Пертинаксов едикт открива страшно стање ствари: у Италији и у провинцијама допушта се свакоме да узме у посед пусту земљу. Ако је обрађује, добија право својине.

Историјски истраживачи треба само да се озбиљно позабаве другим цивилизацијама, па да свуда увиде исту појаву. У позадини догађаја у Новом царству, најпре почев од 19. династије, јасно се осећа огромно опадање становништва. Са ранијом густином становништва не би се могло замислити грађење града које је извео Тел ел, Амарни Аменофис IV, са улицама широким до 45 м; као ни мршава одбрана од „поморских народа“, чији тадашњи изгледи на освајање царства сигурно нису били ништа горио но изгледи Германа почев од 4. века; па најзад ни оно непрекидно усељавање Либијаца у Делту, где је, око 945, један од њихових вођа – баш као Одоакар 476. по Христу – преузео владавину над царством.

 

Али се исто осећа и из историје политичког будизма, почев од цара Азоке. Што је Маја-становништво у врло кратком року после шпанског освајања управо ишчезло и што су велики градови, без људи, постали прашума – то не доказује само да су освајачи били брутални, јер би њихова бруталност у том погледу била без дејства на какво младо и плодно културно људство; него то пре доказује једно изнутрашње гашење, које је без сумње већ поодавно било почело. А што видимо када се обратимо сопственој цивилизацији: старе породице француског племства нису највећим делом биле истребљене француском револуцијом, већ су почев од 1815. изумирале; јаловост се са племства пренела на грађанство, а почев од 1870, и на револуцијом скоро изнова створено сељаштво. У Енглеској и, још много обимније, у Сједињеним Америчким Државама, и то баш у њиховом најбољем становништву на Истоку, међу старим насељеницима, почело је одавно у велико стилу „расно самуубиство“, против кога је Рузвелт написао своју познату књигу.

Зато се свуда у тим цивилизацијама, већ израна, налазе опустели провинцијски градови, а при крају развоја испражњени џиновски градови, у чијим каменим масама малобројно фелашко становништво седи исто онако као људи каменог доба по пећинама и на кољу. Самара је била напуштена већ у 10. веку; Азокина престоница, Папалипутра, била је огромна, потпуно ненастањена пустиња од кућа, када ју је, око 635. посетио кинески путник Хсиуен Цјанг; а многи Маја-градови морали су бити већ празни у Кортезово време. Имамо, почев од Полибија, дуг низ античких описа: стари чувени градови, чији су се празни низови кућа рушили, док на форуму и гимназију пасу крда стоке, и док се жито сеје у амфитеатру, из кога још вире статуе и Херми. Рим је у 5. веку имао становника колико и неко село, али су царске палате биле још настањене.

thumb-1920-325120.jpg

Тиме се завршава историја градова. Дорастао из првобитног трга до културног и најзад до светског града, он жртвује крв и душу својих твораца том величанственом развићу и његовом последњем цвету, духу цивилизације, па тиме коначно уништава и себе сама.

Из књиге философа историје Освалда Шпенглера, ПРОПАСТ ЗАПАДА III, поглавље Градови и народи.

Приредило уредништво сајта Видовдан

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије и умировљени Митрополит тверски г. Виктор (Руска православна црква) служили су данас, на Духовски понедјељак са свештенством Свету службу Божију у манастиру Режевићи у Паштровићима.
       
      У архипастирској бесједи након читања Јеванђеља, Митрополит Амфилохије је подсјетио на Господње ријечи да се тамо, гдје су двојица-тројица сабрани у Његово име и он сам налази.
      „Ево и нас сабраних данас овдје у овом светом храму, у овој светој обитељи, сабраних у име Христово. И кад смо у име Његово сабрани, и Он је заједно са нама. Као што је заједно и са свима онима који су се сабирали у Његово име, од апостолских времена“, казао је Митрополит црногорско-приморски.
      Додао је да се од тада до данас проповиједа и свједочи име Христово силом Духа Светога на свим земаљским језицима у свим земаљским народима.
      „Сабирају се у име Његово безбројне душе широм васељене и одјекује ријеч Његова, истина Његова, свједочи се Његово присуство. И људске душе жедне и гладне бога, и оне се прибирају, сабирају се, освећују се и просвећују, постају једно са једним, живим и истинитим Богом и постају једно и заједно једни са другима. Тако се обликује Црква христова кроз вјекове“, објаснио је Владика Амфилохије.
      Објаснио је да се тако обликује један народ Божји, састављен од свих земаљских народа.
      „Народ Божји у коме не игра улогу крв и тјелесност, или сроство по мјесту живљења, него оно што сабира и што преображава и њихово тјелесно сродство и мјесто гдје живе. То је Црква Божија у коју су призвани сви људи и сви земаљски народи да постану тај један народ Божји и царско свештенство, царски род. То је велики Божји дар свима људима и свима земаљским народима, велико освећење и просвећење – Дух Свети којим дише све што дише“, рекао је Владика.
      Владика је рекао да је и Света служба приз Духу Светоме да сиђе на нас и на  наше дарове.
      „И да нам хљеб претвори у тијело Христа Господа, а наше вино у крв Христа Господа. Исту ону крв и исто оно тијело које је распето за нас на Голготи и којега се причешћује сваки онај који је просвећен свјетлошћу истине Божје, кроз вјекове, постајући једно са живим Богом једним и јединим преко Сина Божијег јединородног, познајући Оца небескога“, казао је Владика Амфилохије.
      Након Литургије благосиљан је славски колач.
      Митрополит Амфилохије је казао да је посебан благослов за сабране на данашњој Литургији присуство Митрополита Виктора који доноси благослов Руске цркве.
      „Дух Свети, који је душа Цркве, је безграничан, па онда ни Црква нема граница. И сваки покушај да се Црква смјести у некакве земаљске границе врше само неразумни људи који немају свијести ни савјести, памети ни мудрости“, казао је он.
      Владика је нагласио да се данас молитвено спомињемо и Светог свештеномученика Јоаникија Црногорско-приморског и са њиме пострадалих свештеномученика и мученика Митрополије црногорско-приморске.
      „Побијени су од безбожника, нацифашиста и, посебно, од комуниста који су покушали да униште Цркву Христову заборављајући да је Црква неуништива и да је врата пакла неће надвладати“, поручио је Митрополит Амфилохије.
      Митрополит Виктор је на крају Владици Амфилохију поклонио архијерејску панагију.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У празничној бесједи, којом се обратио сабранима на Светом богослужењу, отац Михаило се осврнуо на јучерашњи торжествени Тројичиндански сабор за одбрану вјере у Подгорици којем је присуствовао са Владиком Рашко-призренским Теодосијем, игуманима више косметских манастира и вјерницима који су дошли са Косова да подрже једновјерну браћу у Црној Гори.
      Звучни запис беседе
      „Видјели смо јуче да су ријечи Преподобног Аве Јустина, изговорене у духовданској бесједи 1965. године актуелне и данас, 54 године касније. То смо осјетили јуче ми који смо били у Подгорици. Осјетили смо велики благослов и велики дар Божји, видјевши онолики број народа окупљен око храма Христовог Васкрсења и Митрополита Амфилохија. Видјели смо епископе, свештенике, монахе, монахиње и вјерни народ сабране у великој љубави и благодати Божјој Тројичног сабора, како га је назвао Митрополит Амфилохије. Велика се радост осјећала међу свима нама, јер сви смо браћа и сестре када се окупимо око Оца и око људи који више живе духовно него материјално, који су више на небу него на земљи. Осјетили смо сву ту благодат која је невидљива, али ипак нама који истински вјерујемо видљива кроз људе, кроз дјецу, кроз једнодушност која је осјетила у јучерашњем сабрању у Подгорици. Иако је била велика врућина људи су мирно стајали на сунцу и благодаћу Божјом сви су се живи и здрави вратили својим домовима јер су благодат Божија и Његова љубав јачи од свих овоземаљских искушења“-рекао је отац Михаило Игуман манастира Свети Архангели у Призрену.
      На извјештају благодаримо сестри Оливери Радић новинару из Ораховца која је јуче такође присуствовала Тројичинданском сабору у Подгорици, и овом приликом, за трпезом љубави, предивном пјесмом „Ораховцу башто рајска“ поздравила нашег Митрополита Амфилохија, епископе, свештенство, монаштво и вјернике сабране за трпезом у крипти подгоричког Саборног храма.
      Пренијевши поздраве вјерника из Ораховца, Оливера је изразила своју радост што присуствује овом торжественом сабрању.
      „Радујем се што и ми мали Срби из Метохије можемо на овај начин да пружимо подршку браћи из Црне Горе да и они издрже у својој борби као што смо ми издржали и издржавамо и дан данас на Косову и Метохији“-рекла је Оливера Радић а затим отпјевала химну Ораховца која почиње ријечима:
      Тамо гдје најљепше сунце сија
      тамо гдје најслађе грожђе зри
      сваки ми камен грумен злата
      ту ми је драга капија свака.

      Извор: Радио Светигора
    • Од Логос,
      На празник Педесетнице, у недељу 16. јуна 2019. године, прослављена је храмовна слава у Бјеловару. Светом архијерејском Литургијом у бјеловарском храму Пресвете Тројице началствовао је Његово Високопреосвештенство Митрополит загребачко-љубљански господин Порфирије уз саслужење архијерејског намесника бјеловарског протојереја-ставрофора Слободана Лалића, јереја Миломира Гвојића, пароха у Великој Писаници, јереја Љубуше Миодраговића, пароха у Нарти, јереја Немање Обрадовића, пароха у Бјеловару, ђакона др Драгана Радића из Загреба и ђакона Угљеше Пилингера из Вараждина.

      После свете Литургије Митрополит је прочитао молитве са вечерње Педесетнице и благословио славско жито и колач. У својој беседи верницима митрополит је говорио о великом празнику Силаска Светог Духа на апостоле. „Апостоли су, примивши Духа Светога, сведочили једнога Бога у Тројици и Спаситеља нашега Исуса Христа. После силаска Светог Духа апостоли су проповедали народу на свом матерњем језику, а свако ко је ту био присутан разумео је на своме језику шта су они говорили. Наравно да је то нешто што надилази логику и што се не може рационално објаснити, али тамо где је Бог Духом Светим и тамо где је љубав савршена, ту су сувишне сваке речи и ту, пре свега говори језик љубави и језик срца. Ту свако свакога разуме, без обзира одакле долази и одакле потиче и независно од тога коме и где припада.
      Овај догађај Педесетнице зове се још и рођендан Цркве, јер тог тренутка Бог је показао да оно што је изабрани народ носио као обећање од Бога, оно што је изабрани народ чувао као истину, то сада постаје реалност. То сада постаје универзално. Изабрани народ има своју мисију и свој значај за читав свет, за све народе. Он је постојао због тога да би се конституисала Црква у којој сви људи и сви народи постају изабрани народ. У њој сви људи и сви народи постају један народ. Црква је на дан Педесетнице дала, не само једнака права, не само једнаке шансе, него пуноћу истине и пуноћу спасења свим људима и свим народима света. Јер, Господ Христос је глава Цркве која је једно тело. 
      С обзиром на то да је једна глава и једно тело све различитости у Цркви не престају да постоје него се преображавају, јер је истинита реч апостола Павла који каже да нема Грка и Јеврејина, нема Скита и Варварина, нема роба и слободног, нема мушког и женског. Наиме, постоје различитости, постоје лични печати, али те различитости нису разлог да се развијају супротности и непријатељства, антагонизми и искључивост, него су те различитости посебни, лични дарови. Свако има нешто што је само његово, не да би то љубоморно чувао и сачувао за себе, него да би кроз то што је његово могао да се искаже, да би могао да се отвори ка другом ко има другачији печат, који има другачије особине, да би могао том другом и другачије да се дарује и да с њим, кроз тај свој дар, успостави комуникацију и гради заједницу, те да би кроз тај дар, и лични и посебни печат другога, могао другога да прими и доживи као свога“.

      Извор: Митрополија загребачко-љубљанска
    • Од Поуке.орг инфо,
      Док је јуче на величанственом Тројичинданском сабору на температури +38, 20 хиљада вјерника Српске православне цркве заједно са својим свештеницима заклело се да ће чувати и обнављати своје светиње, на Цетињу је данас шачица људи присуствовала квази „хиротонисању“ извјесног Бојана Бојовића у тзв. чин епископа НВО ЦПЦ.

      Уз зеленашке заставе, ова групица изгубљених имала је пажњу свих режимских медија у Црној Гори које су радосно пренијеле ову „црквену тајну“, како би својим читаоцима дали лажну слику вјерника у Црној Гори.
        А на тзв. „хиротонисању“ мање људи него на просјечном роштиљу у овим љетним данима.
       
      „На тзв. литургији тзв. ЦПЦ током које обављена тзв. хиротонија у чин тзв. епископа тзв. Бориса – присуствовало је испод 3 тенде 50-ак несрећника. Толико ја другара поведем на роштиљ, кад је лијеп дан. Овој веселој дружби бих такође препоручио роштиљање, а да се оставе сулудих идеја о отимању нечега што није њихово“, саркастично је прокоментарисао аналитичар Бошко Вукићевић.
      весела Мирашева дружина
      Наравно, сувишно је рећи да је састанак веселе Мирашеве дружине био прави дебакл, иако су овога пута имали среће да им ниједна тенда није пала на главу, као што је обичај за сва њихова окупљања.
        Испред храма у Подгорици
      Влади Црне Горе ако није јасно ко су вјерници у Црној Гори и зашто по свим анкетама СПЦ ужива највеће повјерење људи нека упореде ове двије слике, можда им онда дође у главу да садашњи нацрт предлога баце у смеће, а да се на столу нађе онај прихватљив за једину каноску и признату цркву Српску православну!
      https://www.in4s.net/cirkus-je-u-gradu-na-tzv-hirotonisanju-bojovica-manje-ljudi-nego-na-rostilju/?fbclid=IwAR0_IuYXe5GCUWY6SMP-Jz4XpPhy6G31_aci-ifgAvduD7eJdrr23S3GtVc
    • Од Поуке.орг инфо,
      Док је јуче на величанственом Тројичинданском сабору на температури +38, 20 хиљада вјерника Српске православне цркве заједно са својим свештеницима заклело се да ће чувати и обнављати своје светиње, на Цетињу је данас шачица људи присуствовала квази „хиротонисању“ извјесног Бојана Бојовића у тзв. чин епископа НВО ЦПЦ.

      Уз зеленашке заставе, ова групица изгубљених имала је пажњу свих режимских медија у Црној Гори које су радосно пренијеле ову „црквену тајну“, како би својим читаоцима дали лажну слику вјерника у Црној Гори.
        А на тзв. „хиротонисању“ мање људи него на просјечном роштиљу у овим љетним данима.
       
      „На тзв. литургији тзв. ЦПЦ током које обављена тзв. хиротонија у чин тзв. епископа тзв. Бориса – присуствовало је испод 3 тенде 50-ак несрећника. Толико ја другара поведем на роштиљ, кад је лијеп дан. Овој веселој дружби бих такође препоручио роштиљање, а да се оставе сулудих идеја о отимању нечега што није њихово“, саркастично је прокоментарисао аналитичар Бошко Вукићевић.
      весела Мирашева дружина
      Наравно, сувишно је рећи да је састанак веселе Мирашеве дружине био прави дебакл, иако су овога пута имали среће да им ниједна тенда није пала на главу, као што је обичај за сва њихова окупљања.
        Испред храма у Подгорици
      Влади Црне Горе ако није јасно ко су вјерници у Црној Гори и зашто по свим анкетама СПЦ ужива највеће повјерење људи нека упореде ове двије слике, можда им онда дође у главу да садашњи нацрт предлога баце у смеће, а да се на столу нађе онај прихватљив за једину каноску и признату цркву Српску православну!
      https://www.in4s.net/cirkus-je-u-gradu-na-tzv-hirotonisanju-bojovica-manje-ljudi-nego-na-rostilju/?fbclid=IwAR0_IuYXe5GCUWY6SMP-Jz4XpPhy6G31_aci-ifgAvduD7eJdrr23S3GtVc

      View full Странице
×
×
  • Create New...