Jump to content

Књиге архимандрита Софронија у издању манастира Хиландара

Оцени ову тему


Препоручена порука

Архимандрит Софроније Сахаров (1896–1993) познат је руском читаоцу, пре свега, по књизи „Старац Силуан“, која је, будући да је преведена на шеснаест језика, данас знана читавом хришћанском свету. Онима којима се открио духовни свет оца Софронија не треба никакво друго сведочанство о њему осим његове сопствене речи. Јер, како је о. Софроније писао својој сестри Марији, „оно главно већ одавно је речено“, и то је рекао он сам у трима основним књигама: „Старац Силуан“ (Париз, 1952), „О молитви“ (Париз, 1991) и „Видети Бога какав Он јесте“ (Есекс, 1985). О овој последњој, он сведочи: „Написао сам свецелу своју исповест за читав живот. Тамо је записано све оно најважније из мога живота у Богу“.

Pisma_Florovskom_korica_w.jpgPisma_u_Rusiju_korica_w.jpg
На овогодишњем сајму књига Свети манастир Хиландар представља два нова превода књига старца Софронија: „Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“ у преводу др Ксеније Кончаревић и „Писма у Русију“, у преводу Матеја Арсенијевића. Књиге су објављене у библиотеци „Тавор“ чији је уредник монах Ромило Хиландарац.
 
„Преписка са протојерејем Георгијем Флоровским“
 
Из предговора:
 
У овом издању презентира се преписка архимандрита Софронија Сахарова (1896-1993), истакнутог подвижника и духовног писца, познатог као аутора књиге „Преподобни Силуан Атонски“, са једним од највећих православних теолога минулог века, протојерејем Георгијем Флоровским (1893-1979). Овде објављена писма су од историјског, али и богословског значаја. Ова преписка чува се у архиви манастира св. Јована Претече у Есексу (Енглеска), чијем оснивању и изградњи је отац Софроније посветио последње године свога живота.  У овај избор нису ушли текстови честитки и стриктно пословна писма–молбе, будући да у њима нема теолошко-историјског материјала. Архимандрит Софроније Сахаров и протојереј Георгије Флоровски имали су различите судбине и као такви представљају оличење два хришћанска пута. Међутим, обојица су представници нараштаја који се одликовао изузетно високом догматичком културом. Године њиховог теолошког формирања кореспондирале су са процватом теологије руске дијаспоре у првој половини ХХ века.
 
„Писма у Русију“
 
Из предговора:
 
Овај избор из писама ће, можда, придодати још понеку црту духовноме портрету оца Софронија, откривајући неке стране његовог свакодневног живота и општења са другим људима. У овој књизи објављена су његова писма сестрама Марији и Александри (Шу ри), као и разговор са свим члановима породице. Уочљиво је да различитост погледâ и виђењâ света, којим су се одликовали сродници оца Софронија, нису за њега представљали препреку да им се обраћа духовном речју. Он је о своме животу у Богу говорио једноставним речима тако да је то било разумљиво, чак, и оним члановима породице који су себе сматрали неверујућима. По кретана огњем љубави Христове, која јесте љубав што „обухвата читав свет“ и сва кога човека, његова слободна реч о Богу не зна ни за каква ограничења било које врсте, будући да, како сâмише, „нама, Хришћанима, не приличи никакво ограничавање, никаква самозатвореност, никакав страх од онога што је туђе“. Та бескрајност љубави оца Софронија „према свакоме човеку као непоновљивој вечној вредности“ преиспуњава сваку његову реч, ма коме да је она упућена. Он је својим живим примером показао да је „неопходно да отворимо себе за све и свакога да бисмо постали Хришћани“
 

View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Поуке.орг - инфо,
      Архимандрит Јован Радосављевић који се упокојио у Господу на празник Сабора Светог Архангела Гаврила, 8. априла, према сопственој жељи почива на монашком гробљу манастира Лелић, крај Аве Авакума, дугогодишњег игумана Светониколајевске обитељи, који је земаљски скончао истог дана пре три године. 
      Уз саслужење више свештенослужитеља из више Епархија СПЦ, Заупокојеном Литургијом овога јутра (10. април), началствовао је Његово Преосвештенство Епископ врањски г. Пахомије, у чијој је Епархији последње године монашког живота провео архимандрит Јован, уз браћу архијереје: Његово Преосвештенство Епископа крушевачког г. Давида и Његово Преосвештенство Епископа нишког г. Арсенија. После Светог јеванђеља беседио је Епископ крушевачки Давид који је истакао да је за нас кључно сазнање да смо сви Божја творевина, да смо људи, али да је смисао живота оличен у очекивању Онога пред кога ћемо изаћи на суд. Са тим сазнањем живео је архимандрит Јован чији живот Епископ Давид оцењује као пример верности Господу, али испуњен бројним тешкоћама и искушењима. „Његов дуг земаљски живот био је испуњен патњама и страдањима, изнео је свој крст јасно и богобојажљиво“, посведочио је Епископ Давид.
       
       
      Након литургијског сабрања одслужен је помен крај одра архимандрита Јована. Началствовао је Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки др Иринеј уз саслужење поменутих Епископа, као и викарног Владике мохачког г. Исихија. У међувремену су се сабору прикључили Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије и Његово Преосвештенство Епископ шумадијски г. Јован. Помен је одслужио и Патријарх Порфирије. Пред почетак монашког опела дошао је и Епископ Јован Пурић. Уприличена је литија око манастирске цркве, а опело у летњем олтару је служио Патријарх Порфирије уз саслужење поменутих Епископа и великог броја свештенослужитеља. Беседио је Патријарх Порфирије који је нагласио да је Господ архимандрита Јована позвао Себи кад је отац Јован био најспремнији. Од његових бројних лепих особина издвојио је смирење и скромност, подвлачећи да је у свом дугом животу доживљавао и бројне увреде и понижења, која је носио као радост и благослов Божји.

      Након Патријарха Порфирија беседио је и Владика Иринеј који је подвукао да је архимандрит Јован угађао Богу, служио му верно и посвећено, као и да је његов живот био у знаку Крста и васкрсења. Себе назива његовим скромним и недостојним учеником, али и духовним сином оца који је био саборни човек, негујући у себи црквену свест.

      Окупили су се и бројни верници, а међу њима је и др Милета Радојевић, саветник министра просвете и бивши директор Управе за сарадњу са црквама и верским заједницама у Влади Републике Србије, као и градоначелник града Ваљева Лазар Гојковић. Приређена је трпеза љубави.
       
      Извор: Радио Источник
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Патријарх Порфирије: Отац Јован је наследник светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања
      Од истакнутог духовника Српске Православне Цркве архимандрита Јована Радосављевића величанственом молитвеном свечаношћу у манастиру Лелићу опростио се Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије, више архијереја Српске Православне Цркве, свештенство, свештеномонаштво и бројни верници.
       
       
      Повезан садржај: 
      Патријарх Порфирије на сахрани архимандрита Јована: Господ га позвао кад је био најспремнији! (звучни прилози Радио-Источник)
      Архимандрит Јован Радосављевић, савременик свевремених и бележник вечности
      Епископ бачки Иринеј служио помен новопрестављеном архимандриту Јовану Радосављевићу
      Упокојио се у Господу архимандрит Јован (Радосављевић)

       
      Заупокојену Литургију у манастирском храму је предводио Преосвећени Епископ врањски г. Пахомије, чија је епархија била дом оцу Јовану током последњих дана његовог земаљског служења. Саслуживали су Преосвећена господа Епископи крушевачки Давид и нишки Арсеније и више свештенослужитеља. Поменом након Литургије је началствовао Преосвећени Епископ бачки г. Иринеј, уз саслуживање свог викара Епископа мохачког г. Исихија и на Литургији служашчих архијереја.
      У летњем олтару у порти манастира опело је одслужио Патријарх српски Г. Порфирије са браћом архијерејима и свештенством.  Молитве за душу великог прегаоца за веру Христову принели су и имењаци му Преосвећена господа Епископи шумадијски Јован и умировљени Јован Пурић.
      - По промислу Божјем, отац Јован нас је данас сабрао овде, јер је и њега Господ по промислу позвао Себи у тренутку у коме је засигурно најспремнији за одлазак из овог света и улазак у дом Оца Његовог и Оца свих нас. Сабрао нас је да бисмо се помолили за његову душу, али и да се ми помолимо оцу Јовану, јер вером својом имамо знање да отац Јован има слободу пред Богом  да Га скромно, у духу којим је живео читав живот, замоли за наше спасење, беседио је Његова Светост Патријарх српски г. Порфирије приликом опела архимандриту Јовану. Почетак и крај земаљског живота оца Јована везани су за Лелић, свето место украшено моштима Светог владике Николаја и Преподобног оца Јустина.
      - У духовним скутима владике Николаја започео је свој живот и Бог је хтео да на том истом месту се нађе у наручју владике Николаја у дому Господа Бога нашега. Најбољи духовни простор из ког је изникао отац Јован јесте земља духовна коју су обрађивали, у коју су себе уложили и све што имају положили јесте духовна њива владике Николаја и оца Јустина. Из тог корена је изникао отац Јован и са тог извора напајала се његова душа. Многи од нас овде сабрани, управо благодарећи оцу Јовану, имали су могућност да се прикључе на тај корен и пију исту духовну питку воду, казао је патријарх Порфирије.
      - Отац Јован наследник је светониколајевског, светојустиновског и светосавског православног духа и предања. Међу особинама које су красиле личност оца Јована издваја се смирење. Многи његови ученици постали су свештеници, монаси и епископи, као и благочестиви хришћани уопште. Сви, без изузетка, о оцу Јовану могу рећи да је био смирени слуга Божји, истакао је српски првојерарх.
      - Сарађајујући са благодаћу Духа Светог, много тога је умножио. Али, поред свега тога, остао је смирен и крајње скроман. Многи од нас сведоци смо да је наилазио и код браће и пријатеља на неразумевање, увреде и понижења, људским језиком речено, до последњег дана свог живота. Али, као можда нико од нас, све то доживљавао је као благослов и радост, те био спреман да се он умањује, а други се увећава и расте. Господ га је позвао у најбоље време по њега, онда када је најспремнији, истакао је патријарх Порфирије, узмоливши у име свих који припадају нашој Цркви да опрости за све у чему га је било ко увредио. - Он је, закључио је Свјатјејши - то већ учинио, али дужни смо да то кажемо и помолимо се да се он моли за нас да будемо са свима светима у Царству Божјем.
      По благослову патријарха Порфирија, речи благодарја оцу Јовану упутио је његов послушник, духовни син и сатрудник Епископ бачки г.  Иринеј, чије познанство са оцем Јованом и Преподобним авом Јустином датира од раних му студентских дана. Та повезаност нераскидива је до данас, како са великим духовницима, тако и са манастирима Ћелије и Лелић, свештенством, монаштвом и верним народом ваљевског краја. О монашком постригу владика Иринеј је размишљао проводећи летње распусте по манастирима. Али, коначну одлуку да се на тај начин преда служењу Богу и роду, донео је препознавши Божју промисао када га је отац Јован одвео Преподобном ави Јустину, поделио је бачки архијереј своје успомене на догађаје од пре пола века, који су утрли пут његовом пастирском служењу.
      - Данас, као никада пре, имамо потребу за монасима тог „старог кова“, чији је он један од последњих изданака међу нама данас, који су школу и испит живота полагали на вековном благодатном искуству, на „светодуховском универзитету“, који је у ствари наше монаштво. Зато је данас потребно да, колико смо у стању, и сами се надахњујемо и учимо на примерима тих монаха, који су живели духом монаштва од првих векова до новог доба, рекао је владика Иринеј.
      - Отац Јован је показивао изузетно лично монашко смирење, стечено откако је са једанаест години отишао владики Николају у Жичу и коме се данас вратио у завичајни им Лелић. Није себи никада дозвољавао непримерену реч у опхођењу са епископима, свештеницима и народом. Увек је бирао речи и са обиљем поштовања све дочекивао. И по томе је био прави ученик аве Јустина, део је успомене владике Иринеја, који је са новопрестављеним служитељем Божјим провео драгоцене тренутке у свим фазама свог духовног развоја и стварања.
      - Кад год смо служили Литургију овде, у Новом Саду, у Врању и другим нашим епархијама, сваки пут после Литургије би прилазио и захваљивао за то што је имао могућност да служи са епископима Српске Цркве. У вези са његовим смирењем и апсолутним поштовањем личности, слободе и савести ближњих, он је у себи неговао најдубљу црквену свест, свест о јединству и саборности Цркве. Био је у правом смислу речи саборни човек. Умео је да воли у исто време своју Српску Цркву, Руску, Грчку и све Цркве и православне народе без изузетка, али да буде човекољубив и добронамеран и према неправославнима. О томе најбоље говори време његовог службовања на Косову и Метохији. Сав његов живот је био у знаку крста и васкрсења, казао је владика Иринеј у веома дирљивом слову у част блаженоуснулог архимандрита Јована.
      У проповеди на светој заупокојеној Литургији Епископ крушевачки г. Давид упутио је лепе речи о блаженоуснулом архимандриту Јовану.
      - Верујемо да је наш упокојени брат, саслужитељ, духовник, учитељ био неко ко је све дане свог живота посветио Господу. Служио, дишући Богом из дана у дан, припремајући се за излазак пред Њега и за улазак у вечни живот. Његов живот је за углед и пример. Он је један од сведока Божјих наших дана који се удостојио речи Божјих: Слуго верни и добри, у маломе си био веран, над многим ћу те поставити. Његов изузетно дуг земаљски живот био је испуњен разноврсним страдањима и патњама. Носио је свој крст и оно што је за угледање јесте то да га је изнео часно, богобојажљиво и да се сасвим природно наставља чекајући васкрсење, рекао је владика Давид. 
      Архимандрит Јован Радосављевић је сахрањен на монашком гробљу манастира Лелић, крај првог игумана те светиње архимандрита Авакума на чији се умрли дан и упокојио.
      По завршетку молитвене молитвеног опроштаја у Лелићу, патријарх Порфирије је обишао храм Васкрсења Христовог у Ваљеву и одслужио помен блаженопочившем Епископу ваљевском Милутину.
       
      Извор: Епархија ваљевска
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обавјештавамо сву пуноћу црквену да се у вечерњим сатима, на празник Благовијести,  7. априла 2021. године на Цетињу упокојио у Господу протосинђел Исак (Симић), сабрат Цетињског манастира, после дугогодишње срчане болести, причестивши се претходно Светим даровима.
      Повезана вест: 
      Владика Јоаникије: Отац Исак, тихи монах и свештенослужитељ Христов, поживио је међу нама ненаметљиво и скромно

       
      Отац Исак је сахрањен данас, 8. априла на монашком гробљу у Манастиру Ћелија Добрска, метоху Цетињског манастира. Опијело је служио Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки и администратор Митрополије црногорско-приморске г. Јоаникије, уз учешће братства Цетињског манастира и цетињских пароха.
      Отац Исак је рођен 21. априла 1961. године у Адашевцима код Шида, од оца Славка и мајке Добриле. На рођењу је добио име Зоран, а доцније је на крштењу добио име Симеон. Дипломирао је на катедри Историје умјетности на Философском факултету у Београду гдје је студирао и психологију. У Цетињски манастир је дошао 1993. године за Васкрс. Замонашен је руком блаженопочившег Митрополита Амфилохија, заједно са садашњим Епископом полошко-кумановским Јоакимом и игуманом Манастира Стањевићи архимандритом Јефремом, на празник Светог Исака и Јефрема Сирина, 10. фебуара 1996. године. Обављао је послушање манастирског ризничара више година. Рукоположен је у ђаконски чин 26. јула исте године у Манастиру Светог Архангела Михаила на Превлаци. Јеромонах је постао на Велику Суботу 1999. године у Цетињском манастиру.
      Одлуком и благословом Митрополита Амфилохија, отац Исак је постављен за настојатеља Манастира Дајбабе 1999. године. У том звању, написаће књигу „Живот и дјело Преподобног оца нашег Симеона Дајбабског“ (2004) која је објављена са сабраним списима Светог Симеона према коме је гајио посебну љубав.
      Због здравствених проблема, отац Исак се враћа 2007. године на Цетиње, у манастир свог пострига. Као један од аутора, учествовао је у изради капиталног дјела „Ризница Цетињског манастира“ (2013), а написао је и неколико радова из области историје црквене умјетности који су објављени у издањима Митрополије. На празник Светог Николаја Жичког и Јоасафа Српског, 3. маја 2013. године, Митрополит Амфилохије му је додијелио чин протосинђела. До свог упокојења, поред многих здравствених проблема, ревносно је обављао дужност манастирског свештенослужитеља. Био је познат по својој благој нарави и омиљен међу вјерницима.
       
      Молимо се Господу да га у насељима праведних настани и да му учини вјечан спомен!
       
      Митрополија црногорско-приморска и Управа Цетињског манастира
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Четврто издање специјалне емисије поводом 350-годишњице упокојења светога Василија Острошког, посветили смо духовном и историјском значају свештене обитељи манастира Острог. Ово издање доноси историјат горњег манастира који чине два храма и један параклис, као и доњег манастира са храмом Свете Тројице и новосаграђеном храму Светог славног и добропобедног новомученика Станка Острошког.

       
      Манастир Острог чине два манастирска комплекса поникла у различитим историјским раздобљима: горњи манастир и доњи манастир. Оба манастира повезује асфалтни пут дуг три километра. Горњи манастир налази се на 902 метра надморске висине, а доњи манастир је на надморској висини од 800 метара. Смештени су  на планинском масиву Острошке греде, који се простире од околине Никшића до надомак Даниловграда. Ово место одликује се пријатном климом и природним реткостима.
      Емисију о духовном и историјском значају острошке обитељи крунисали смо причом о острошком скиту у Јован Долу, као и подсећањем на лик и дело блажене успомене архимандрита Лазара (Аџића), знаменитог игумана острошког у чије је време је и саграђен овај скит.
      Освртом на лик и дело блаженопочившег игумана острошког Лазара (Аџића), указали смо на велики духовни значај острошке светиње који је, између осталог, изражен и кроз његове настојатеље. „На првом месту, отац Лазар је био велики молитвеник. Поседовао је Исусову молитву, што је реткост. Из милости, доброте и постојаности карактера, саображавао се са сваким човеком, па био он праведан или грешан. Све је говорио ћутањем, управо молитвеним ћутањем, а грлио је благодатном енергијом. Грлио је целокупну твар енергијом која је из њега исијавала. Према грешницима је био милостивији, зато је оставио толики неизбрисиви печат на људима око себе. То је био један човек, и за мене једини човек, са којим сам срцем на даљину, дубље мисаоно, унутра могао да разговарам. Као што кажемо на Литургији: Једним устима и једним срцем”, речи су сведочанства епископа Јована (Пурића), које смо предочили нашим слушаоцима у завршном делу ове емисије.
       
      Аутор емисије: катихета Бранислав Илић

      Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Администратор Митрополије црногорско-приморске, Епископ будимљанско-никшићки г. Јоаникије служио је данас, на празник преподобног Симеона Дајбабског, славе манастира Дајбабе са свештенством Свету архијерејску литургију пређеосвећених дарова у овом манастиру.
      Повезан садржај: 
      Преподобни Симеон Дајбабски

       
      Након Светог причешћа благосиљан је славски колач, који су припремили чланови Дјечјег хора “Преподобни Симеон Дајбабски”, који данас такође слави своју славу.
      У архипастирском слову на крају богослужења Владика Јоаникије је рекао да је Господ преподобног Симеона, као свијећу распаљену, поставио да свијетли свима нама и да нам показује свјетлост вјере православне.
      “Његов живот, од почетка до краја, био је у знаку свјетлости Божије. Испуњен је вјером од свога најранијег узраста, коју је наслиједио од својих блажених предака из братства Поповића, свештеничке породице”, рекао је Владика будимљанско-никшићки.
      Рекао је да је он изданак тога рода и слава града Цетиња.
      “И ако се Цетиње са неким заиста може похвалити, понајприје треба да се хвали преподобним Симеоном, јер сви други који су се прославили на Цетињу, својим ранијим поријеклом су однекуда дошли. А преподобни Симеон потиче баш са Цетиња”, рекао је Владика и подсјетио да су Поповићи, у временима кад су многи поклекли, остали вјерни православљу, заједно с владиком Данилом Петровићу.
      Подсјетио је на животни пут Светог Симеона од Цетиња, до светога Кијева, Острога и Дајбабске горе.
      “Припремајући се за највеће дјело у свом животу, свега је себе уградио у ову светињу. Био је веома образован, светоотачког образовања. О томе свједочи и његова библиотека, која је већим дијелом разнешена, али остало је нешто његових књига. Био је не само светоотачког образовања него и светоотачке ревности. Угледао се на свете оце пустињаке из давних времена, на Светога Антонија и Светога Макарија. И на Светога Василија Острошкога”, нагласио је Владика Јоаникије.
      Владика Јоаникије је истакао да је преподобни Симеон поред светоотачког образовања научио и најважнију науку коју је наш наропд вјековима његова – науку поста, молитве и покајања.
      “Ту науку је он усавршио. И ево, Бог је тако уредио да његов спомен буде баш увијек у току великога поста, да се овдје хришћани саберу и да се укријепе од благоуханија из његова светога ћивота. И да се надахну његовим примјером и његовом науком. А он је кроз ту науку стекао такву мудрост да је постао учитељ и свјетило цијелом народу”, бесједио је Владика Јоаникије.
      Владика је вјернима поручио да имајући овакав примјер треба да се сви учимо да следујемо за светим Божјим угодницима.
      “Ми хришћани, поштујући сваку вјеру и сваког човјека, и све који другачије мисле, треба да знамо свој пут. А тај пут је посвједочен примјерима светих Божјих угодника. На томе путу увијек је човјек на добитку – не као што се говори да је у неким другим религијама човјек увијек на губитку. Хришћани увијек иду напријед и кроз највећа искушења посвједочују своју вјеру и успињу се, како каже апостол Павле из силе у силу”, поручио је Епископ будимљанско-никшићки.
      Рекао је да је преподобни старац Симеон поднио много трудова за своју вјеру постећи веома строго.
      “Постећи и молећи се Богу, он се испуњавао даровима Духа Светога, свједочећи да човјек не живи само о хљебу него о свакој ријечи која излази из уста Божјих. А то је ријеч живоносна, истинита, света… Постећи, молећи се Богу и причешћујући се Тајнама Христовим заблистао је као сунце, по јеванђелскоме свједочанству. Јер, Господ каже да ће праведници заблистати као сунце. То се односи на последњи дан и на царство небеско. Али царство небеско се појављује већ овдје, преко Божјих угодника. Имајући то богатство овдје међу нама, мошти и ћивот и живи примјер Светога Симеона Дајбабскога, ми се данас радујемо радошћу неисказаном. И у ове посне дане, на овим светим службама, предокушамо радост Васкрсења Христовога”, закључио је Владика Јоаникије.
       
      Извор: Митрополија црногорско-приморска
×
×
  • Креирај ново...