Jump to content

Лазар Нешић: Теопоетика (сасвим кратак увод)

Оцени ову тему


Препоручена порука

 

Όποιος θέλει να γίνει χριστιανός, πρέπει πρώτα να γίνει ποιητής

(Ко жели да постане хришћанин, треба најпре да постане песник)
Преподобни Порфирије Кавсокаливит

 

Постмодерну културу света карактерише, пре свега, апсолутна жеђ за новим. Другачијим. Недокучивим. Ненаписаним. Неизговореним. Чак и мистичним. Прошло је време модерне и њених плитких захтева, те окамењене културе и уметности која је живела од подражавања прошлости, ма колико она била блистава и стваралачка. Постмодерна је донела отвореност тако жестоку, да се на први поглед чинило како се ради о кич езотерици и непроцењеној мешавини квалитета и псеудо-квалитета, те аутентичности и лажи. Но, овај поглед вара; то је лажна слика! Заправо, ствари су испале другачије: постмодерна се родила као сцена за (сасвим) друго и (сасвим) другачије. Изнад свега – за нешто неочекивано, за само немогуће и његово остварење ту међу нама. Постмодерна култура је слушање и слућење других гласова… Један од тих гласова данас јесте – или тек може постати – теопоетика.

Теопоетика, у ужем смислу, јесте покрет хришћанских теолога с краја XX и почетка XXI века. Све је почело с америчким теолозима Стенлијем Хопером (Stanley Hopper) и Амосом Вилдером (Amos Wilder). Године 1971. Хопер ће први употребити термин теопоетика (Theopoetics). За обојицу, теопоетика представља колико посебан однос према теолошком тексту и жанр религиозног писања, толико и постмодерну перспективу теологије. Теопоетика је схваћена као: средство богопознања кроз текст, налажења смисла у свету, опис искуства божанског, као и улазак у дубљи однос са животом. Тако долазимо, према наведеним мислиоцима, до троструког схватања последица ангажовања теопоетике у теолошком дискурсу: 1) Отклон од метафизичке перспективе Запад­не самосвести и пратећих ексцеса: интелектуализма, буквализма, бихевиоризма и супернатурали­зма. 2) Улазак у таму неизрецивог и недореченог, у којој теолошки и метафизички апарат није довољан за опис сусрета с Богом, као ни за формирање смисла живота. 3) Прелазак према ре-поетизацији егзистенције, тј. задобијање теопоетског светоназора у свему што нас сусреће током живота.

Најважније, пак, биће искуство пројава другости у свакодневном и обичном постојању. Реч је о теофанијама у оно-надохват-руке. Теолошки легат Хопера и Вилдера наследиће плејада савремених богослова на Западу, пре свих Ричард Керни (Richard Kearney), Џон Капуто (John Caputo) и Кетрин Келер (Catherine Keller). Међутим, много векова пре њих, хришћански велики писци (да­нас познатији као „Свети Оци“) практиковали су исто: пишу хришћанску поезију, поетизују своје храмовне беседе, своје искуство духовности саопштавају у екстатичким стиховима, и тако даље. Другим речима, теопоетика је стара колико и сама теологија.

Главна (или доминирајућа) форма изражавања теопоетским маниром и језиком – међу поменутим теолозима – био је фрагмент. Посебно у писању, фрагмент, верују они, треба да разбије тоталитарне форме теологије. Он трага за коначним об­ликом теолошког израза, за оним завршним продуктом. Фрагмент не следи научни поступак излагања, компарације и вредновања чињеница, већ има за задатак да на што сажетији начин пренесе искуство сусрета с Другим и другима. Да га опише и тумачи. Фрагмент треба да расклопи (или макар умекша) тоталитарни и затворени систем шаблонске теологије. Тако ће остварена теолошка поетика бити теопоетика. Методологија поетике даје теоретске оквире за нови језик и манир теологије, а теопоетика јесте већ текући и практичан начин остваривања саме теологије. Теопоетика јесте оно практично теолошке поетике. У овом смислу, за теопоетику не могу постојати истинита или неистинита тумачења, већ само она плодна и неплодна. Она отворена или затворена за другост. Трећег пута нема.

Савремене теопоете говоре да је осим теопоетског писања/ говорења, дакле писаног и проповедног манира теолошког изражавања, битна и теопоетска херменеутика стварности, текстова (свих могућих), као и филма, сликарства, музике, театра и уметности уопште. Такође, потребан је и свеопшти теопоетски поглед на свет (Weltanschauung), тј. светоназор или визија. Дакле, целокупно теопоетско сагледавање стварности, али и интуиција живота који долази, па макар у огледалу, загонеткама, апоријама, сенкама и симболима. Поред утемељујућих текстова и сведочанстава хришћанске Цркве и теологије, теопоетика за равноправне референце отвара про­сторе изван теолошких места, у којима трага за искуством Другог и показује његово присуство кроз сусрет с човеком или у приказу лепоте (славе, величанствености, логосности) творевине. Књижевни текст, ако се осврнемо на претходно изнесено, може постати простор у којем (према језику пажљив) теолог, који постаје теопоета, трага за догађајем другости и покушава кроз њега Христа учинити присутним.

Теопоети нису толико важни имплицитни ставови (верски, филозофски, идеолошки, итд.) аутора чија дела тумачи или људи које среће, већ је битно то откривање, потрага и наслућивање једног могућег хришћанског искуства у истима. [Примери: Џејмс Џојс и Марсел Пруст, између осталих. Иако су дати аутори доживели губитак хришћанске вере, ипак је у њиховом стваралаштву остало не тако ма­ло трагова хришћанског осећања. Примера има још много, те наве­дено треба да постане парадигма за теопоетско подвизавање.]

Као што ћемо видети, теопоетски сензибилитет трага за оним што му излази у сусрет као најближе-сусрећуће. Зато, пре улажења у друге културе и уметности, треба истражити српску, тј. нашу најприближније контекстуалну. Дајмо укратко и списак (савремених и оних других) аутора који скрећу пажњу: Владан Матијевић, Новица Тадић, Растко Петровић, Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борисав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Петар Петровић Његош, Ђорђе Марковић Кодер, и други. Задатак једне будуће теопоетике може бити истраживање, опис и преношење православне поетике српске културе и уметности.

Теопоетика је, осим књижевности, и у блиској вези с музиком. С оним звучним, сонорним и опевајућим. Пре свега, са црквеном музиком. Музика Цркве има своју онтологију и етику, тј. своје биће. Њега чине: њена средства, њена материја, њено делање, те њени циљеви, параметри и вред­ности. Њена естетика и поетика. На првом месту, то ће свако рећи, црквена музика је средство богослужења, тј. слављења Свете Тројице онако како нам се Они откривају у историји. Музика је посредник између литургије (делања смртника према Богу) и теургије (Божијег делања према смртницима и свету). Средства и параметри би били: неуморно делање, вежбање, појачка аскетика и естетика, озбиљност, молитвеност, те музичко умеће и знање. Скупа узевши, добијамо њену најтипичнију црту, саму њену суштину: музика Цркве је благодарење, теопоетика љубавног односа према Другом.

Исто се може и другачије казати: онтологију и етику црквене музике сачињава њен покушај да опева Тајну (мистирион), да је подражава. Тамо где речи посустају, где говорени/писани дискурс запада у словомахију или слово-окрњеност, где се сам језик (или Језик) исцрпљује од својих могућности – ту наступа (не)могуће изрицање Неизрецивог, тј. песма, химна, усклик! Крик за спасењем и покајањем, али и шапат љубавног дискурса. Постоји праг који речи саме не могу досегнути, где почињу да се гуше; ту је потребно нешто друго (или неки други), дру­га стварност. Ово је музика. Ово је поетика. Ово може бити и теологија као теопоетика.

Како не бисмо прешли задате оквире сасвим кратког уво­да, ставићемо тачку на изнесене мисли. Теопоетика је заокрет од доктрина, идеологија и интелектуалистичких чињеница хришћанских учења (или догмата) ка јеванђељској параболи, причи и парадоксу. Заокрет према Христовој јеванђељској поетици. Овде је битна прича, наратив, приповедање. Христове пара­боле пуне су апорија, амбигвитета, енигми, недоречености, а ипак носе у себи снагу искуства и конкретности. Христове приче гоне његове слушаоце ка „отвореном“; траже одговор од оних који слушају и примају. Јеванђељска реч ставља у стање упитаности, у стање провокације на коју се мора одговорити, иначе се остаје мртав. Теопоетика, дакле, покушава да пренесе ту напетост којом Јеванђеља обилују.

Једна будућа православна теопоетика мора закорачити у про­стор свог времена, културе, уметности, светоназора и осталих области живота и друштва. Пред њом је тежак задатак крстоносног стваралаштва – од речи (Речи) правити тело: јављати свету о радосној вести васкрсења из мртвих; о сусрету с Христом; о логосности читавог света и живота; о животу испуњеном теофанијама. Наравно, што је један теопоета више живи учесник наведених догађаја (а ово значи: активан хришћански, црквени, подвижнички, евхаристијски, породичан, одговоран живот у свакодневици), тиме ће његов задатак бити актуелнији, релевантнији и живљи.


„Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г.

поетика.jpg


View full Странице

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 49 минута, александар живаљев рече

Владан Матијевић, Новица Тадић, Растко Петровић, Иво Андрић, Милош Црњански, Исидора Секулић, Борисав Станковић, Момчило Настасијевић, Васко Попа, Иван В. Лалић, Петар Петровић Његош, Ђорђе Марковић Кодер, и други.

Чарлс (Душан) Симић би верујем могао бити причислен овој скупини.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Svaka čast L.Nešiću za ovaj tekst.Meni je ova pesma Dučićeva teopoetika

Pesme Bogu

                    Jovan Dučić

koje se obale ukrcah, o Silni,
U to jutro kao u početak speva?
I šta doprinosi tvojoj veličini
Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?

Čim će da osnaži hor kojim te slave,
Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača
Sjaj sunaca što te neprekidno plave,
Žižak onog koji u tmini korača?

Gospode, koji me poseja i zali,
Zašto bejah nužan u svetu i puku?
Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali
Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 15 минута, Нифада рече

Svaka čast L.Nešiću za ovaj tekst.Meni je ova pesma Dučićeva teopoetika

Pesme Bogu

                    Jovan Dučić

koje se obale ukrcah, o Silni,
U to jutro kao u početak speva?
I šta doprinosi tvojoj veličini
Taj moj atom bačen u sjaj jednog dneva?

Čim će da osnaži hor kojim te slave,
Moj slabi glas sumnje; i čim da pojača
Sjaj sunaca što te neprekidno plave,
Žižak onog koji u tmini korača?

Gospode, koji me poseja i zali,
Zašto bejah nužan u svetu i puku?
Prođoh put i videh sve sem tebe. Ali
Kad god moj brod nagne, nađem tvoju ruku.

Odnosno,svaka čast autoru teksta o Teopoetici.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Ćiriličar,
      Драгослав Бокан: Мој (сасвим специфичан) „случај“
       

      "Овдашња тајна полиција се својски потрудила да у српској јавности уведе атрибут „контроверзности“ у мој случај (и тако ме уклони из легитимних токова догађања у Србији и постави са оне друге, за многе ипак „неприхватљиве“ стране, као некакво „сумњиво лице“ и бизарни изузетак из свих правила)."
       
      "Па су, рецимо, реално утицајни људи из врха наше Цркве (где би било, ваљда, и најлогичније место за моје деловање) склонији да оперативно сарађују са „много мање контроверзним“ делатницима (тако да ја, на пример, нисам био ни на најширем списку могућих сценариста и редитеља свечане прославе осамстогодишњице аутокефалности СПЦ, сад у октобру, иако су главна двојица координатора, а архијереја наше Цркве – обојица били или јесу моји добри познаници, многи би рекли и пријатељи)".
       
      "Напросто, и у редовима наше Цркве постоји то сабласно одмицање од мене у заједничким пројектима, парадоксално – уз искрену срдачност и нескривено поштовање у нашим неформалним контактима".
       
      Драгослав Бокан: Мој (сасвим специфичан) „случај“ ~ Стање ствари
      STANJESTVARI.COM Понекад ми буде жао оне бесмислене чињенице да ће се моје деловање тек након моје смрти више уважавати него сада. И да ће се говорити да је „штета што Бокан више није са нама“…  
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обавештавамо сав верни народ Епархије нишке и све познаваоце блаженопочившег протојереја Лазара Бараћа да се његова душа преселила у Небески Јерусалим у ноћи између 31. децембра 2020. и 1. јануара 2021. године.

       
      Протојереј Лазар Бараћ, рођен је 28. октобра 1956. године у Великој Плани код Прокупља, од оца Влатка и мајке Србијанке. Основно образовање завршио је у родном месту, након чега уписује српску православну богословију светих Кирила и Методија у Призрену.
      Након завршене петогодишње средње школе, уписује Православни богословски факултет СПЦ у Београду. 20. јула 1980. године ступа у брак са својом супругом Радмилом, са којом има кћерку Биљану. Њеогово Преосвештенство епископ нишки господин Иринеј, рукополаже га у ђаконски чин 8. септембра 1982. године. Наредног дана 9. септембра 1982. године, Њеогово Преосвештенство епископ нишки господин Иринеј, рукополаже га у презвитерски чин и поставља га за пароха прве прокупачке парохије. У току свог пастирског рада, подигао је параклис светог Романа у селу Горња Стржава и Цркву светих лекара Козме и Дамјана у кругу прокупачке болнице. Основао је у Прокупљу хор светог Прокопија 1997. године. Због свог пастирског рада одликован је чином протојереја.
      Тело блажене успомене протојереј Лазара Бараћа биће изложено у храму Св. вел. Прокопија дана 02. јануара 2021. године. Света заупокојена Литургија служиће се са почетком у 8 часова. Док ће се опело служити са почетком у 11 часова. Након опела, сахрана ће се обавити на градском гробљу у Прокупљу.
       
      Извор: Епархија нишка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Питање права жена је изазов на који се у току двадесетог и двадесет првог века одговарало из најразличитијих углова. Мишљења су се кретала у правцима која иду од умерености до различитих крајности. Актуелност питања и даље траје. Житије Свете Макрине, које је написао њен брат Свети Григорије Ниски као писмо монаху Олимпију, учинило нам се прикладним да изразимо виђење ове теме како га сведочи православно Предање.

       
      За разлику од учесталих натуралистичких теза о правима жене, по којима се она доживљава као ограничени биолошки чинилац постојања, текст Житија препознаје надилажење природе као квалитет по коме се стиче могућност похвале. Иако изгледа чудно, управо овим се исправља неправда коју уводе групе које мисле да заступају права жена. Свети Григорије се пита: „Не знам да ли је уопште долично означавати је по њеном полу, кад је толико премашила своју природу“ (Свети Григорије Ниски, „Житије Свете Макрине“, у: Житија, Истина, Београд – Шибеник 2008, стр. 10). Без покушаја граматичких кованица које би неприлично и нетачно заступале права жене (нпр. посланик – посланица; драматург – драматуршкиња, и слично), овде се у недоумици застаје пред узвишеношћу којом је прожет живот Свете Макрине. Изостављајући оптужбе за кршење права и негирајући приступ, овде се потврдно сведочи могућност жене да буде изнад природних квалификација које саме по себи уводе поделе.
      Натприродни квалитет којим је обележено живљење Свете Макрине је детаљно описан у Житију које је написао њен брат. Она се „самоваспитавала у мудрољубљу уздигавши се до највећих врлина“ (Житије Свете Макрине, стр. 10). Реч је о самоваспитању коме је темељ постављен у послушности побожној мајци која је своју ћерку поучавала преко поука из Премудрости Соломонових и Псалама. Плодови уложеног труда су обилно родили, тако да је и сама мајка могла да са њих убира поуке за себе. Свети Василије Велики је, поучен примером сестре Макрине, од светски признатог беседника постао богослов и подвижник у коме је Црква још за његовог овоземаљског живота препознала оца и светитеља. У најкраћим цртама профил Макринине личности би могао да се изрази кроз питање: „Којим речима да опишемо такав живот – живот на граници човечанске и божанске природе“ (Житије, стр. 21). Освештана молитвом, Света Макрина је блистала и физичком и духовном лепотом. По речима њеног брата и животописца: „Била је толико лепа, да чак ни сликарска рука није могла бити праведна према њој“ (Житије, стр. 13). Њено разумевање естетике је било прожето скромношћу и одмеравано етичким вредностима: „Живот треба да буде једини украс који ће да улепшава тело у овом животу“ (Житије, стр. 39).
      Препознавши остварење овог идеала на њој самој, сестре њеног манастира су се од своје игуманије приликом погреба опростиле дирљивом химном:
      „Јер поред тебе тама беше светлост осветљена животом чистим“ (Житије, стр. 38).
      Осврћући се на текст Житија Свете Макрине остајемо под утиском да је питање права жена овде решено на достојанствен начин. Дат је пример за остварење аутентичних потенцијала жене. Оно није у супротстављању, већ у истицању важности освећења Богочовеком Христом кроз Цркву Његову. У њој се разлике доводе у јединство, а не у вештачку једнакост. Светост која је искупљење пале природе показује се као путоказ за осмишљавање свих борби за најразличитија права. „Да“ као последовање вољи Божијој коју је прихватила Пресвета Богородица приликом јављања Архангела Гаврила (Лк 1, 38), остаје непрестани подсетник за све људскоправизме. Без подстицања подела кроз признање права, овде се слобода остварује као одговорност и спремност на јединство са Богом. Тиме се долази и до мира са ближњима, до могућности да се славословно исповеда: „Слава на висини Богу, међу људима добра воља“ (са јутарњег богослужења пред Шестопсалмије). Право човека да постане бог по благодати не негира права жена, већ показује узвишенији циљ којим се свако људско хтење осмишљава и освећује.
       
      Протонамесник Александар Р. Јевтић,
      Извод из књиге Господе, где станујеш?
       
      Извор: Епархија жичка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У смирај празничног дана у којем смо прославили свештени спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Алимпија Столпника, у среду 9. децембра 2020. лета Господњег емитовано је двадесет и девето издање емисије "Живе речи" коју смо посветили блаженопочившем архимандриту Лазару (Аџићу), игуману острошком, а поводом двадесете годишњице од његовог упокојења. Специјални гости емисије био су: Мати Јелена (Станишић), игуманија свештене обитељи манастира Ћелија Пиперска и монахиња Јулија (Радомировић). Емисију су употпуниле: Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности, као и млада уметница из Подгорице Бранка Зечевић. Модератор емисије био је катихета Бранислав Илић. 

       
       
      Емисију у спомен на блаженопочившег оца Лазара почели смо песмом Сретена Вујовића о оцу Лазару. У уводном делу емисије Кристина Љешковић, студент Руског језика и књижевности из Никшића, прочитала је животопис блаженопочившег и незаборавног оца Лазара - златног крила Митрополије црногорско-приморске. 
       
       
      Мати Јелена (Станишић), игуманија манастира Ћелија Пиперска, поделила је са нама сећања на први сусрет са својим духовним оцем игуманом острошким Лазаром: Била сам у трећем разреду средње школе, археолошки смјер. Професор нас је одвео у манастир Острог само ради упознавања његовог историјата. И тада сам упознала оца Лазара, који нас је у Доњем манастиру упознао са историјатом острошке светиње. Одмах ме је заинтересовао па сам се вратила да га питам да ми објасни причу о страдању праведног Јова. Иако нисам схватила одговор, повјеровала сам оцу Лазару. Убрзо смо морали да кренемо, али сам рекла оцу Лазару да ћу убрзо опет доћи да разговарамо. Отишла сам у Острог већ следеће недјеље са другарицом и након два-три сусрета са оцем Лазаром, рекла сам му да желим да се крстим, истакла је мати Јелена и наставила причу о првом сусрету са острошким игуманом. 
       
        Монахиња Јулија (Радомировић) је уводну причу употпунила својим запажањем говорећи о оцу Лазару као претечи митрополита Амфилохија у Црној Гори. Говорећи о особинама које су красиле оца Лазара, мати Јелена је нагласила његову мудрост, учитељски дух, христолику љубав, молитвеност и спремност да својим животом посведочи своју веру.   
       
      Сви смо били задивљени том тишином и скромношћу оца Лазара. Након двадесет година схватила сам да је отац Лазар имао кротост, то је било његово перманентно стање. Када се отац разболео није престајао да се моли, ја у њему нисам могла да гледам болесника, већ човека који непрестано пребива у молитви, истакла је сестра Јулија присећајући се последњих дана овоземаљског живота оца Лазара.  
       
       
      Када је мати Јелена почела да пише књигу то је била чудесна инспирација, да она ни у цркви није могла да нормално прати богослужење, већ би повремено одлазила за леву певницу како би записивала мисли и сећања на оца Лазара, рекла је сестра Јулија чинећи увод за наш разговор о књизи мати Јелене "Положи наду на Господа". Аутор књиге и игуманија Ћелије Пиперске говорила је о настанку књиге која је настала на чудесан начин и за кратко време. 
       
       
      У завршном делу емисије мати Јелена се осврнула на излагање које је припремила за симпосион о монаштву који је одржан у Епархији врањској. Тема овог изузетног рада је Обнова монаштва у Црној Гори и њена улога на обнови живота Цркве и њених епархија. Свог неизмерног удела у настанку овог рада имао је блаженопочивши митрополит Амфилохије који је у болесничкој постељи читао и кориговао излагање мати Јелене.    
       
       
      На самом крају емисије мати Јелена и сестра Јулија су упутиле поруку којом су закључиле целокупно промишљање о блаженопочившем митрополиту Амфилохију и архимандриту Лазару острошком. Двоједина поука мати Јелене и сестре Јулије била је да су митрополит и отац Лазар васцелим животом живели реалност вечности. 
       
       
      Модератор емисије: катихета Бранислав Илић
      Фото: Душица Василљевић
       
      Извор: Ризница литургијског богословља и живота
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Свештеник Лазар Војводић, духовник храма св. Архиђакона Стефана у КБЦ Бежанијска Коса говорио је данас о љубомори, једном од чешћих проблема и стања са којима се у последње време суочавају побожни људи. 
       

       
      Звучни запис разговора
       
      Питамо оца Лазара шта је у ствари љубомора, шта све произилази из тог стања, како ми то подгревамо демона љубоморе у себи, зашто се мушкарци и жене играју са изазивањем љубоморе код свог супружника или сапутника? "Нема разговора међу члановима породице" констатује о. Лазар говорећи о овом проблему који се базира на осуђивању других и стављању себе у позицију Бога, односно онога ко одређује правила свега. "
      Човек мора да се труди да себе измести, потпуно промени и преобрази се, како би био близак Богу" каже о. Лазар и даје низ примера из Светога Писма напомињући да је решење - у покајању. "Први корак у лечењу љубоморе јесте да се вратимо љубави", каже наш гост.
       
      Извор: Радио Слово љубве
×
×
  • Креирај ново...