Jump to content
Sign in to follow this  
александар живаљев

Ђакон доц. др Здравко Јовановић: Учење Св. Јустина Философа о два доласка Христова

Rate this topic

Recommended Posts

 

– Богословско благо хришћанске старине –

Јустиново учење о два Христова доласка служило је као ерминевтички кључ за целовито тумачење Старог и Новог Завета и водило до одбацивања адопционистичких христологија, наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним и пророкованим Месијом.

 

Св. Јустин Философ (око 100-165. г. по Хр.) оспоравао је скептичност коју су Јудеји имали у вези са Христом као обећаним, пророкованим и у Јеванђељима описаним Месијом, указивањем на двообразност старозаветних месијанских сведочанстава. Старозаветна пророштва у којима су јасније наглашене људске особине будућег Месије (као што је случај нпр. са Исаијиним пророштвима о страдалном слуги Господњем у гл. 53) Јустин је повезивао са првим Христовим доласком, тј. са Оваплоћењем превечног Бога Логоса. Она, пак, пророштва која су указивала на Месију као на Цара Славе се, по Јустину, односе превасходно на други, есхатолошки Христов долазак који ће подразумевати и коначни суд створеном свету.

Различити аспекти месијанских пророштава

Древна хришћанска вера у два Христова доласка служила је, дакле, у Јустиновој теологији као ерминевтички кључ за целовито, интегрално тумачење Старог и Новог Завета и доследно разумевање различитих аспеката месијанских пророштава. У Дијалогу са Јудејем Трифоном основни разлог Јустиновог спорења са његовим саговорником било је питање да ли је Месија уопште дошао или још увек није (то да Стари Завет пророкује о његовом доласку није било спор­но)? У овом контексту, чак и када Трифон допушта могућност да Месија може страдати, камен спотицања и његов основни приговор јесте распеће: „…ми се колебамо по питању да ли је Христос морао да буде тако унижен и разапет, јер у закону стоји: ‘проклет је сваки кога разапну’, и то ми веома отежава да поверујем твоме казивању. Писмо казује да Христос има да пострада и нама је то јасно; али… управо на такав начин… ?“ (гл. 89). Св. Јустин, међутим, страдање објашњава као само један аспект Божије икономије спасења и инсистира да хришћани не пренебрегавају Месијин долазак у слави и сили, а фаворизују његову униженост. У овом смислу, иако Јустин тумачи чак и Псалм 24, 7 („Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде цар славе“) као стих који се односи на Христов први долазак („… у пророштву се говори само о нашем Христу који се, по речима Исаијиним, Давидовим и по свим записима, јавио без лепоте и славе“ – гл. 85; упореди и гл. 36), величанственост другог доласка Месијиног представља кон­станту његове христологије.

У контексту тумачења двообразности месијанских пророчких места, Јустин често пише о два Христова доласка: „Ове и дру­ге пророчке речи ја сам ти навео Трифоне, јер се оне односе на пр­ви долазак Христов за који је пред­сказано да ће бити унижен, сраман и смртан, а делимично се дотичу и другог доласка када ће доћи на облацима небеским, у слави“ (гл. 14; види и: „…благовештена су два доласка Христова: један, у коме се Он представља као унижени страдалник, обешчашћен и разапет, а други – у коме ће Он са славом доћи са небеса…“, гл. 110; „…Хри­стов долазак биће двојак…“, гл. 52; „Пророци су предсказали два Хри­стова доласка…“, Прва апологија, гл. 51). Два доласка Христова представљају заправо централну тему у Јустиновом месијанском дискур­су. Јудеји су одбацили Христа зато што нису могли да прихвате његову „унижену, срамну и смртну“ појаву (гл. 14). Међутим, они ће га прихватити (јер ништа друго и неће бити могуће), штавише Он ће им (баш као и свима другима) судити при његовом Другом доласку у сла­ви (Прва Апол. 52).

Одбацивање адопционизма у Христологији

Јустин назначава и даље импликације ставова свог саговорника, и тврди да јудејско неприхватање Христа као Месије подразумева и погрешно разумевање њихових сопствених свештених текстова: „Они не схватају то што је на осно­ву ових речи Писма толико очигледно…“ (гл. 110; види и: „…јер не знаш шта говориш, него слушајући учитеље који не разумеју Писма и нагађајући ‘истину’, причаш шта ти падне на памет“, гл. 9; упореди и гл. 12 и 38), јер су два доласка јасно назначена у Старом Завету. У овом смислу се за Јустина ис­правно разумевање Старог Завета (а тиме и јединства Старог и Новог Завета) ерминевтички откључава учењем о два доласка Господња.

Интересантно је да Јустин изно­си став да Други долазак заправо започиње већ са његовим вазнесењем: „…то се испуњава од онога времена када се Господ … вазнео на небо…“ (гл. 33 у којој тумачи речи из Псалма Давидовог: „Рече Господ Господу мом: Седи мени с десне стране, док положим непријатеље Твоје за подножје ногама Твојим“ – Пс 110, 1) и, што је још значајније, инсистира на чињеници да је чак и у свом првом доласку, тј. у Оваплоћењу, у својој слабости и скрушеном обличју, Христос био испуњен божанским силама: „Ако је заиста толико велика сила његова и ако се том силом извршио план његовог страдања, колика ће тек сила његова бити у време његовог славног доласка?“ (гл. 31). У вези са овим христолошки веома значајним ставом стоји и Јустиново образложење да крштење у Јордану није створило Христа, већ га је оно само пројавило као таквог; штавише, Јустин тврди да је чак и у свом рођењу Христос био Месија и поседовао Духа Божијег („Чим се родио, он је имао своју силу…“ – гл. 88). Овај аргумент је кључан за побијање такозваних адопционистичких христологија (учења по којима је Христос био обичан човек који је у неком тренутку са­мо „усвојен“ као Син Божији, уобичајено приликом крштења или васкрсења; насупрот овоме Јустин излаже православно учење о превечном постојању Бога Логоса). Он показује и да је Јустин био сасвим свестан могућих странпутица при­ликом тумачења учења о два Хри­стова доласка, тј. тумачења сходно којима је Христос наводно најпре дошао као прост човек а да ће његову божанственост пројавити тек његов други долазак, што би свакако представљало занемаривање чињенице да је његова божанстве­ност јасно откривена већ и у његовом оваплоћењу, чудотворењу, смрти и, понајвише, у његовом васкрсењу.

Христос – Завет верни

У овом контексту, међутим, иако је јасно да својим тумачењем учења Цркве о два доласка Христова Јустин јасно наглашава различитост између јудејског и хришћанског учења, одатле не би требало изводити закључак да је он желео да потисне или негира јудејске корене хришћанства, ни­ти Стари Завет као интегрални део јединственог Откривења Божијегу историји света. Учесталим позивањем на старозаветна пророштва о будућем Месији и поистовећењем Месије са Христом у коме се испуњавају сва пророштва, Јустин више него недвосмислено сведочи о овоме. Међутим, оно што Јустин препознаје и наглашава јесте дисконтинуитет између старозаветних закона и новог закона који је установио Христос, који је запра­во испуњење сваког закона и сваке правде: „Нама је дарован вечни и савршени закон, завет верни; то је – Христос…“ (гл. 11; види и: „…обрезање, субота, жртве, приноси и празници… све је то установљено тврдокорности народа вашег ра­ди… доласком Сина Божијег, Хри­ста, све се то имало прекратити… “ -гл. 43). Другим речима, Јустиново учење о два Христова доласка води га истовремено до одбацивања адопционистичких христологија, до наглашавања превечног постојања Бога Логоса, али и до поистовећивања појма завета са Христом, као обећаним, пророкованим Месијом изабраног Народа Божијег.


„Православље“ број 1190 – 15. октобар 2016. г.


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Поводом текста „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ Мире Ровчанин а који су објавиле Дневне новине и портали Аntena M и CdM – (Cafe del Montenegro), игуманија Ефимија са сестринством Манастира Св. Луке у Жупи Никшићкој огласила се сљедећим саопштењем:     Манастир Светога Луке у Жупи крај Никшића је женски општежитељни манастир који је 1998. године, послије дугогодишње запустјелости, доласком наших сестара пропојао, а потом уз наш огромни труд и уз велику помоћ митрополита Амфилохија, владике Јоаникија, локалног становништва и многобројних вјерника, наших пријатеља, доведен у пристојно стање; од обичне кафане и ресторана у који је манастирски комплекс, у вријеме комунизма, био претворен, полако је прерастао у духовну оазу, мјесто молитве и монашког подвига, у духовно средиште цијелог никшићког краја.   Колика је слабост атеизма, одсуство свијести о томе шта су светиње, немање потребе да се оне његују и унапређују, одбацивање сваке светости живота, неукоријењеност атеизма у добром и лијепом, и потреба његових носилаца да се наругају и да понизе све што одудара од таковог погледа на свијет, од нашег доласка у овај Манастир, ми смо добро осјетиле на својој кожи. У исто вријеме осјетиле смо бригу, помоћ и подстрек које смо несебично добијале, и даље добијамо, од наших комшија и свих људи добре воље који са посебним односом и пажњом према нама  долазе у наш Манастир. Своја врата смо отварале свим пролазницима, јер хришћани вјерују да су Богу важни сви људи, па смо се и за једне и за друге подједнако Богу молиле на нашим службама, и уз посао који обављамо у нашем монашком послушању, као што то и данас чинимо са љубављу и разумијевањем. У свијету у коме се све пребрзо креће и чије механизме све мање схватамо, трудиле смо се и трудимо се, иако нам је то понекад веома тешко, да на људе гледамо из Божије перспективе, и да се према њима односимо са истим поштовањем које и саме од пристојних људи очекујемо.   У посљедње вријеме сви смо свједоци великог искушења које је непознати вирус направио од наших живота, од наше стварности. На свјетској позорници се одиграва опасан драмски заплет, који коси животе и чији крај не видимо. Потпуно је угрожена свака човјекова слобода, па и могућност рада и живљења од тога рада. Забране и рестрикције, које је увела црногорска власт, а под паролом борбе против корона вируса, посебно су погодиле нашу Цркву, нарочито због забране вјерницима да присусуствују богослужењима, при чему су, таквом одлуком, наша богослужења прилично осиромашила. Само онај схвата Цркву који разумије Литургију, као дар и принос, заједницу свих вјерних, јединство цјелокупне твари, говорили су Свети Оци. О значају заједнице за хришћански живот у Цркви речито говори једна древнохришћанска изрека: Unus christianus, nullus chirstianus – један хришћанин, ниједан хришћанин. Пошто је Црква заједница и сабор многих или свих, њу не може чинити један хришћанин, па макар он био најсавршенији. Бог је велики и праведан, у њему нема неистине, лицемјерја и лажи, неистина у свијету постоји само у људима. Тамо гдје савремени медији и идеологизована свијест кроје „правду“ и намећу „истину“, живот и тумачење живота често личе на карневал или циркус.   Тако је и новинарка Дневних новина у свом веома малициозном тексту „Амфилохије и Јоаникије заборавили на своје никшићке службенице“ (који су пренијели портали Antena M и CdM – Cafe del Montenegro, на основу фејсбук објаве коју је поставила родбина једне наше сестре и у којој се апелује на помоћ за сестринство нашег манастира) злоупотребила и исмијала добру вољу предсједника Мјесне заједнице Жупа господина Драгољуба Радуловића, који је увидио нашу потребу и апеловао на Црвени крст и лично нам донио помоћ. Истине ради, ми то ни од господина Радуловића, ни од Црвеног крста нијесмо тражиле, као што је истина да се за помоћ никоме лично нијесмо обратиле. (Захваљујемо се и њему и Црвеном крсту, као и многим другим људима који су ових дана били уз нас и несебично нам помагали и помажу). Новинарка Дневних новина „однекле зна“ и да су нас „Амфилохије и Јоаникије заборавили“ иако о томе ни са којом нашом сестром није разговарала нити пак са нашим духовним оцима Високопреосвећеним Митрополитом Амфилохијем и Преосвећеним владиком Јоаникијем. Поменути портали, исто тако, не водећи рачуна о истини и ништа не питајући другу страну, у вријеме драматичне борбе против корона вируса, умјесто мржње према том узрочнику нашег тренутно жалосног свеукупног живота, у коме умјесто човјекољубља и братског сурета пројављујемо „социјалну дистанцу“ скривајући лице једни од других и избјегавајући сваку врсту заједништва, ти портали, заједно са ауторком текста, пројављују, мржњу према нашим сестрама „никшићким службеницама“ како нас погрдно зову. Непријатно изненађене оваквим писањем и понашањем подсјећамо их да ријеч разликује човјека од свих осталих бића на земљи. Код Светих отаца човјек се често назива „словесним бићем“. Ријечју он општи са Богом, у ријечи је његово велико достојанство и преимућство над другим бићима. За сваку лажну и лицемјерну ријеч човјек, и ако га не опомиње његова савјест, једном  ће одговарати пред Богом који га је створио.   Опет истине ради, милостиња је једна од најљепших ријечи у српском језику ријеч која означава још љепше дјело на које смо сви позвани. Код хришћана је то врста подразумијеване навике када онај који има нешто више даје онима који немају. Помажу се манастири, болнице, сиротишта, умјетници, студенти, многочлане породице…, који опет милост шире даље. Помаже се једноставно и лако, да није непријатно ни ономе који даје ни ономе који прима. Заиста је смијешна и недопустива констатација новинарке Дневних новина о „забораву“ наших духовних отаца, док је сестринство нашега манастира у најбољој могућој комуникацији са њима. Митрополит Амфилохије и владика Јоаникије су безброј пута, и на све начине, помогали и помажу наш и све друге манастире и цркве у Црној Гори, као што показују саосјећање и бригу за сваку особу, коју Господ пошаље  и која се нађе на њиховом путу. О томе поред монашких братстава и сестринстава свједоче и бројне народне кухиње, многи студенти, ћаци и породице којима се та помоћ пружа.   На крају, да смо знале колико ће „у доба короне“ једна добра намјера наших пријатеља из Новога Сада да нам помогну, у вријеме када је забрањен сваки долазак у наш манастир и када је веома отежан наш живот и рад, изазвати подозрења и дићи прашине, вјероватно бисмо их замолиле да се тиме не баве. Њихова искрена и истинита љубав према манастиру и сестрама и немогућност да дођу до нас, ипак, су нас убиједиле да дамо пристанак на њихов начин да нам помогну и да учине добро дјело. Овом приликом обавјештавамо и све људе до којих је њихов апел за помоћ манастиру Светог Луке у Никшићу дошао да се ману моралисања и савјета, поготово да не говоре и не зову у наше име никога, као и да не преиспитују ничију савјест. Ако све што чинимо чинимо с љубављу, све ће доћи на своје мјесто и неће бити никакве забуне. Морамо да се молимо да нам Бог да разборитост. Мудрост је способност увида, а сваки дар с љубављу је дат за живот у Христу, који је добар и пун милости.                     Игуманија Ефимија са својим у Христу сестрама     Извор: Митрополија црногорско-пруиморска
    • By Логос
      Највише је уплатио Телеком (пет милиона), а међу донаторима су и ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка СПЦ (два милиона). Стиже и опрема из три братске провинције у Кини.     Председник Покрајинске владе Игор Мировић рекао је данас да је на рачун који је отворен пре неколико дана, с циљем да се финансијски помогне здравственим радницима у Војводини, до сада приспело 30 милиона динара.   Највише је уплатио Телеком Србије (пет милиона), а међу донаторима су ДДОР (три милиона), као и Епархија бачка Српске Православне Цркве, која је приложила два милиона динара.     -То је наменски новац који ће бити упућен здравственим радницима у Војводини према јавним критеријумима које буде утврдио Секретаријат за здравство. Највероватније ће то бити упућено оним медицинарима са најнижим примањима – казао је Мировић и најавио да ће када све ово прође, окупити све донаторе да им се лично и на достојан начин захвали.     Мировић је такође рекао да су три провинције из Кине које су збратимљене са АП Војводином обезбедиле помоћ у медицинској опреми.     Помоћ која обухвата 80.000 заштитних маски, хиљаду заштитних одела, 3.000 заштитних визира, 20.000 заштитних рукавица, 170.000 једнократних маски и 200 бесконтактних топломера, стићи ће у Централни магацин Србије у близини Београда којим управљају Министарство здравља и Фонд за здравство. Део опреме који су обезбедиле три кинеске провинције биће допремљен у Клинички центар Војводине, а затим дистрибуиран у здравствене центре у покрајини.     -Ми готово свакодневно у КЦВ добијамо испоруке опреме. Никаквих проблема немамо нити смо их имали од самог почетка кризе. Желим да истакнем да смо се и ми из Покрајинске владе ангажовали да прибавимо помоћ, не чекајући да нам све стигне из Владе Србије – нагласио је Мировић.   НЕ ДАЈ БОЖЕ ДА ЈЕ КОРОНА ИЗБИЛА 2016.!   Председник Покрајинске владе осврнуо се и на претходну власт у АПВ коју је предводила ДС, рекавши „не дај Боже да нас је ово задесило 2016. године, на почетку нашег мандата када нисмо имали готово ни трећину опреме коју сада имамо, укључујући и савремене апарете попут рендгена који се такође користе у дијагностицирању корона вирусаˮ. На почетку свог мандата, подсетимо, Мировић је истакао да је опоравак здравства у АПВ приоритет његове владе.     Извор: Инфо-служба Епархије бачке
    • By Логос
      У четврту недељу Великог поста, 29. Марта 2020. Лета Господњег, са почетком од 8. Часова, емитујтемо на нашем порталу Поуке.орг директан пренос свете Литургије из Саборног храма Васкрсења Христова из Подгорице. 
      ЗВУЧНИ ПРЕНОС:
      http://svetigoralive.com:8879/; 
      Подсећамо, јуче смо благодарећи Острог ТВ Студију преносили смо свету архијерејску Литургију из храма Свете Тројице у свештеној обитељи манастира Острог. Литургију је служио Архиепископ цетињски, Митрополит црногорско-приморски и игуман острошки г. Амфилохије, уз саслужење свештенства и свештеномонаштва Митрополије црногорско-приморске. Видео снимак данашње Литургије можете да погледате овде: 
       
       
    • By Логос
      Разматрајући питање досадашњег доприноса Цркве у борби против корона вируса, како у духовном тако и у материјалном аспекту, протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске, је гостујући у емисији „Интернет литија” Радија Светигора казао да је прва мјера укључења Цркве била у молитвеном духу.     – Ми се прво бавимо вјечним спасењем. Митрополит је у свим јектенијама на богослужењима која служимо одмах почео да се моли за оздрављење оних који су обољели, за покој душа оних који су се нажалост преставили и да Бог сачува оне који су здрави, да нас сачува од ове пошасти нове. Постоји и ова нова молитва Патријарха румунског Данила, која је преведена и коју је Митрополит препоручио да се чита на сваком богослужењу, тако да је то да кажемо прва мјера укључења у борбу против ове пошасти. Свака наша изговорена молитва је за добробит овога народа и против овога вируса и против свих вируса који се појављују и против свих болести и невоља.   Што се тиче материјалног ангажовања, донијета је одлука да с’ обзиром на то да је велики број грађана угрожен због немања ових апарата за вјештачко дисање, Митрополија издвоји средства за два таква апарата.   – И та средства су издвојена. Имали смо жељу, а она је и даље иста, да један апарат припадне Цетињу, баш из љубави према нашем Цетињу, а други да ставимо на располагање Министарству здравља. Ових дана и јуче и данас нас зову хришћани из Никшића који кажу да у Никшићу нема довољно респиратора и да би било добро да тај други можда оде у Никшић – казао је отац Обрен, додавши да ће о томе свакако одлучити онај ко треба да одлучи.   На констатацију гледалаца да нема довољно респиратора ни у Пљевљима, прота Обрен је казао да је добио информацију да се и тамо посредством Цркве и Епархије милешевске неколико хришћана удружило и да ће ових дана донирати средства за куповину респиратора.   – Знате како, нема богомоље без невоље и овдје се најбоље пројављује човјекољубље свих нас јер смо сви призвани да помогнемо, свак на свој начин. Онај коме је Бог дао кроз материјална средства, онај ко нема да се Богу помоли. Молитва је највећа помоћ, како су нам и љекари ових дана говорили.   Одговарајући на питање зашто Црква толико ставља акценат на хуманитарну дјелатност, односно зашто су хришћани ти који су најпозванији да помогну ближњима у невољи, свештеник Јовановић је казао да је то тако зато што Црква и хришћани вјерују у Човјекољупца.   – Бог је из љубави према човјеку дошао у овај свијет, да би спасао нас, да би нас ослободио смрти, о којој се ових дана највише и говори. Из тог разлога вјерујемо у Бога љубави, а шта је љепше учињети у име те љубави, у име Бога љубави, него помоћи ближњем свом. Имају оне ријечи отаца и духовника које кажу: „Како ћеш вјеровати у Бога кога не видиш, ако не љубиш брата свога кога видиш и са којим живиш”. Из те љубави Божије према човјеку и човјек је позван да буде човјекољубац, у смислу обожења, у ономе што и Бог тражи од нас ради спасења свачије душе. Помоћи некоме материјално можемо увијек. Данас углавном нису људи гладни, али има нажалост и таквих и ту ћемо помоћи увијек. Данас у овом свијету су људи гладни онога вјечнога и непролазнога, онога хљеба од којег се не гладни. Када човјек изгуби мјеру у свом нетрагању за вјечношћу, онда је гладан и овога земаљског блага и хљеба. Никад му није довољно, никад му није доста. Хришћанин је управо тај који је човјекољубац и његово основно призвање је да свједочи Бога љубави, а свједочи га на тај начин што ће увијек бити од користи и помоћи свом ближњем и на тај начин спасава и своју душу – поручио је протојереј-ставрофор Обрен Јовановић, секретар Митрополије црногорско-приморске.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • By Логос
      Поводом актуелне кампање која се води против Православне цркве и њених Светих тајни кроз „политичку медицину“ неодговорних појединаца из јавног живота, као вјерујући човјек и свештенослужитељ који је дубоко убијеђен у моралну исправност своје службе и одлучујућу улогу Божијег промисла у најфундаменталнијим законима природе кроз усклик псалмопојца „Господе, све си премудрошћу створио“, осјећам се дужан јавно изразити свој презир према примитивним покушајима политикантства, а јавности покушати пружити више информација на ову тему. За неупућене, и политика има медицину, код нас додуше, на примитивном нивоу. Наши грађани заслужују квалитетне здравствене информације, а не незнавене „хећиме“ којима је пуштање крви лијек за сваку болест.     Када смо послије несувислих и исполитизованих интервенција полиције схватили да постоје различита тумачења здравствених препорука смјеста смо контактирали ИЈЗ и добили врло разумне препоруке (10м2 по особи у храму, два метра размака између вјерника и без учесника са респираторним симптомима). Ни помена није било о Светом причешћу нити ризику од Евхаристије по јавно здравље нити захтјева за измјеном метода раздавања Светог причешћа.   Нажалост, да ли због мањка информација, да ли због мијешања политике у струку или преокупираности другим аспектима епидемије – епидемиолошка струка је постала недоступна. Уместо даљих консултација, сваки контакт је постао немогућ, а после потпуно тенденциозног саопштења НКТ-а за заразне болести уследило је већ поменуто ширење панике и нереда од стране неодговорних политиканата из јавног живота. Сваки лекар добро зна благотворни утицај вјере на болеснике и њихово оздрављење као и снагу вјере у тренуцима друштвене кризе као што је ова. Стога и није било чудно кад се ИЈЗ сагласио са наставком редовних богослужења, што је прихватила и полиција.   Недјељне Литургије су одржане уз препоруке што нам је свима служило на понос. Са невјерицом смо у Недјељу увече слушали да наша вјера представља наводну опасност по здравље и да су епидемиолози наводно дознали за метод раздавања Светог причешћа који се у садашњој форми примењује од 7. вијека – из медија. Какви су то љекари који први пут виде Причешће које се тако често раздаје по нашим болницама? У болницама се разноси и раздаје Свето причешће, неријетко се у њима организују и мјеста за молитве и литургијска сабрања а лекари су врло често дубоко вјерујући хришћани. Већина вјерника, који су истовремено и већина грађана у Црној Гори гледа на Свето причешће као на средство исцјељења и очување духовног и тјелесног здравља.   Од настанка микробиологије као науке 1860-их година , односно од када је Луј Пастер доказао да заразне болести изазивају микроорганизми, води се епидемиолошка полемика о хришћанском обреду Евхаристије.   Ова дебата траје безмало већ вијек и по. Она није карактеристична само за православље него и за друге хришћанске конфесије. Због бројности причасника и из практичних разлога од 7. вијека се у Византији користи кашичица, што је и данас главни метод у свим Православним црквама. Изузетак је Литургија Светог Јакова – брата Господњег, која се служи једном годишње, када се народ причешћује древним начином да се вјерницима даје да пију из Светог путира (Евхаристијске чаше) на сличан начин како се данас причешћују свештеници. У Римокатоличкој цркви, од 12. вијека народ се причешћује под једним видом тако што им свештеник даје Хостију (бесквасни хлеб) директно у уста – голим рукама, а у другој половини XX вијека послије литургијских реформи враћено је причешћивање лаика под оба вида, односно заједничко пијење из Евхаристијске чаше у неким приликама.   Англиканска црква, као и Лутеранска задржале су древни Западни начин причешћивања гдје се сви вјерници и свештеник причешћују из једне чаше уснама. Чаша се помало окреће и обод се брише између причасника, као што је то обичај код Православних приликом причешћа свештеника. Опционо је дозвољена и „интинкција“ односно да се вјерник причешћује умакањем освећеног хљеба сопственим прстима у освећено вино. Свим овим хришћанским конфесијама је заједничко да остатке дарова употреби свештеник после служења Литургије односно мисе. Евхаристија и обред причешћа, с обзиром на своје централно мјесто у Светом писму остаје централни култ цијелог хришћанства. Савјесно раздавање Светог причешћа и достојна употреба остатака је једна од главних дужности свештеника.   Питање о ризику од заразе је постављано много пута, поготово током епидемија црних богиња, колере, тифуса или куге. Скоро сваке године, у сезони грипе ово питање васкрсава. Слично као што у Западној штампи скоро сваке године уочи православног Васкрса увек васкрсава питање „Грчке хиљадугодишње преваре“ односно силаска Светог Огња на Гроб Господњи у Јерусалиму.   У новије вријеме, дебата о инфекцији путем Евхаристијске чаше се разбуктала прво 1890-тих година у Америци међу различитим протестантским деноминацијама.   Микроби су били ново откриће, а заразне болести и епидемије главни узроци смрти. Међу вјерницима различитих класних и расних сталежа постојала је тенденција да се имућнији и добростојећи гаде, али и боје дијељења Евхаристије са сиромашнима, бившим грешницима, алкохоличарима, покајаним проституткама, или са вјерујућим америчким црнцима, у новопронађеном страху од болести који је донео развој медицине. Новоуспостављени ауторитет науке у односу на традиционални вјерски и постојећу тенденцију ка сегрегацији је искористио др Чарлс Форбс и 1894. придобио је вођство Презбитеријанске цркве да на основу резултата његовог микробиолошког истраживања одобри индивидуални прибор за причешћивање.   За пет година др Форбс је постао главни заговорник, произвођач и дистрибутер индивидуалног прибора за причешће – захваљујући класичном америчком расизму и малограђанштини увијеним у обланду хигијене и здравља. Цијена његових луксузних евхаристијских комплета је достизала и 412 $ у данашњем новцу. Овакви предузимљиви љекари су брзо ишчезли почетком XX вијека јер, како су сами са жалошћу констатовали тешко је било наћи иједну епидемију која је потекла од Евхаристијске чаше, али је из других разлога ова пракса у неким протестантским црквама опстала до данас. Римокатоличке, Лутеранске и Англиканске цркве као и Православна црква настављају са старом праксом дијељења Евхаристијске чаше до данашњег дана.   Научна истраживања која су се бавила количином и врстом микроорганизама на евхаристијским сасудима у симулираним условима Евхаристијског обреда закључила су да у зависности од неколико фактора – алкохола у вину, антимикробног олигодинамског дјеловања бакра, месинга, сребра и злата која се користе као материјали, а посебно услед чина брисања прибора убрусом, микроби на овим предметима постоје, али је њихова количина врло мала.   Утврђено је да само брисање Евхаристијске чаше између причасника ланеним убрусом смањује број микроба за 90%. Иако други наведени фактори (алкохол у вину, додир са металима) доприносе смањивању броја микроба, они нису довољни сами по себи да униште микроорганизме због прекратког временског интервала између причасника. Међутим, кроз дуже вријеме наведени метали, делују готово потпуно антисептички. Ово својство сребра, злата, месинга и бакра од које су евхаристијске чаше обично направљене било је познато од давнина а данас је познато као олигодинамски ефекат.   Најновије студије указују на чињеницу да иако корона вирус може опстати на нерђајућем челику, стаклу или пластици данима, на чистом бакру нестаје већ после четири часа, док га месинг (од којег се често праве свештени сасуди и кашичице) уништава за неколико минута. Са почетком епидемије вируса ХИВ-а осамдесетих година ХХ века ово питање је обновљено, поготово после откривања случаја преношења ХИВ-а преко додира сукрвице зараженог са слузокожом здравог човека као нпр. приликом зубарске интервенције. Студија на ту тему закључује да пренос ХИВ-а или Хепатитиса Б директно путем пљувачке није никад забележен, а тим мање, посредно, путем предмета, те да „расположиви подаци не упућују на то да би пракса дијељења Евхаристијске чаше требала бити напуштена због ширења заразних болести“.   Епидемиолошки најзначајнија студија на тему дијељења Евхаристијске чаше и ширења заразних болести је урађена 1997. године кроз коју је праћено 691 особа које су приступале Евхаристији кроз дужи временски период, и ова студија је закључила да „особе које редовно, па чак и свакодневно примају причешће нису под већим ризиком од заразе у поређењу са особама које се не причешћују или које уопште не присуствују хришћанским богослужењима“.   Ову студију је на дату тему Центар за контролу болести САД-а узео као референтну тачку за своју званичну препоруку на ову тему, која је издата због честих злонамерних пријава противника евхаристијског обреда. Ова препорука између осталог понавља тврдњу Православне цркве: Никада није забиљежена епидемија која потиче из Евхаристијсе чаше. Додају да теоретски ризик од преноса постоји, али да је он вјероватно сувише мали да би могао бити детектован. Као мјеру предострожности препоручују да се вјерници са респираторним симптомима или са отвореним ранама у усној дупљи уздрже или причешћују на неки други начин. Забрана, због поштовања вјерских слобода, ником на ум није падала.   Англиканска црква Канаде је на тему својих богослужења и заразних болести оформила посебну комисију и спровела властита истраживања. Поред потврђивања постојећих налаза, потврђено је да древна хришћанска пракса ритуалног прања руку свештеника пре почетка богослужења која постоји неизмењена и код православних није само ритуална него и практична превенција већине евентуалних преноса заразних болести на богослужењима. Потврђено је да је теоријски ризик заразе преко усана мањи него преко руку те је споменута пракса интинктације (умакања) ризичнија, те да не постоји разлог за мењање евхаристијске праксе у редовним условима. Наравно, дате су препоруке и за ванредне ситуације.   Оно што је значајно у овом истраживању је да је Англиканска црква спровела и истраживање о здрављу, дуговечности и подложности заразама англиканског свештенства (које такође употребљава причешће послије вјерника, као и православни свештеници) на основу вишевјековних података о премијумима њиховог здравственог и животног осигурања: „Када би постојао било какав значајнији ризик у евхаристијској пракси Англиканске цркве кроз толике вјекове, изгледало би вероватно да би се тај ризик одражавао на осигуравајуће таблице стопе смртности англиканских свештеника који врше свето жртвоприношење вјековима, а уствари управо је обрнуто“.   Сличном логиком, православни свештеници у САД-у би требали плаћати веће здравстено и животно осигурање због служења Свете литургије, што још нигде није забиљежено, а америчке осигуравајуће куће сигурно не би себи дозволиле такав пропуст у профитирању што иде у прилог тези коју заступам. Једно истраживање каже да иако теоријска могућност заразе од причешћивања постоји, већа је вјероватноћа да ће се особа у храму заразити руковањем или хватањем кваке него причешћем.   Сличних студија је било и у традиционало већинским православним земљама, али намјерно прескачемо истраживања и студије из православног свијета, ради објективности и искључујући вјерске или конфесионалне елементе из аргументације. Такође преовладавајуће мистичко и духовно схватање вјере, непромјењивост и сталност правосланог хришћанског култа и обреда кроз вијекове и ослањање на емпиријску, небројено пута потврђену очигледну чињеницу да Свето причешће није било повезано ни са једном епидемијом у историји је условило да ово питање не буде толико контраверзно као на Западу гдје је историјски пут хришћанства био другачији, а рационализам превалентнији.   Одступања од устаљене праксе у богослужењима у току епидемија су биле примјењиване у изузетним случајевима, више због умиривања страха, обично уз препоруку љекара и власти. Црква је увек чврсто стајала на становишту да Свето причешће исцјељује тјелесне и духовне слабости оних који га са вером примају.   Такође, снисходећи слабостима људским, прихватала је савјете струке како због умиривања слабих и маловерних, због „вакцинације“ људског страха и незнања, тако и због бриге о човјеку, па и да не искушавамо Господа Бога, пазећи при том да се не падне у малодушност и маловјерје и да изузеци остану изузеци и да се чине само када постоји крајња потреба. Треба имати у виду да су велике богиње, колера и куга биле болести од којих је умирао сваки други или сваки трећи заражени, а преживјели је остајао са доживотним здравственим последицама. У случају коронавируса 99% оболелих преживљава без икаквих последица. Од када су опаке болести покорене вакцином промене и прилагођавање богослужбене праксе нестају.   Први који је код нас критиковао праксу причешћивања из хигијенског аспекта био је рашчињени архимандрит Српске православне цркве, а потоњи народни учитељ Васа Пелагић.   Због свог негативног става према религији уопште био је величан и слављен у време комунизма, као народни херој. Његову аргументацију против црквених „петљанија“, како их је он називао, а која је укључивала и критику раздавања Светог причешћа преписују каснији партијски комесари чији се идеолошки прејемници са малих екрана у Црној Гори вијек и по касније обрушавају на Цркву са истим неутемељеним аргументима.   Према писању блаженопочившег патријарха Павла питање употребе кашичице и одбацивање наводних хигијенских, догматских и естетских разлога архимандрита Петронија Трбојевића од стране Светог синода Карловачке митрополије 1911. године је учврстило претходни став да се причешћивање кашичицом задржи. Током последње епидемије једног облика црних богииња – односно епидемије вариоле вере 1972. године у Југославији, која је уједно била и последња епидемија великих богиња у свијету, Црква није промијенила начин причешћивања, а пренос заразе путем учешћа у богослужењу није забиљеже, као ни приликом Х1Н1 пандемије 2009. године у вријеме свјатјејшега патријарха Павла.   Међутим, треба имати у виду да то медицинска струка тада од Цркве није тражила, и да су за обије болести постојале залихе опробаних и тестираних вакцина. Југославија је захваљујући озбиљним стручним, индустријским и административним капацитетима на епидемију вариоле вере реаговала муњевито. Уз помоћ „Торлака“ у року од неколико мјесеци вакцинисано је близу 18 000 000 људи. Болнице са зараженима су стављене у карантин веома брзо, а југословенски епидемиолози су имали искуства из афричких жаришта и помоћ СЗО. Народ је љекарима вјеровао, а држава се бринула за грађане. Нико се није обрачунавао нити са Црквом нити са Исламском заједницом и политизирао вјеру без обзира на владајућу комунистичку идеологију и на чињеницу да је вирус донешен нехотице, са муслиманског хаџилука.   Данас је ситуација другачија: за садашњи корона вирус вакцина још увијек није развијена, и не зна се када ће бити доступна.   Не постоји ни ефективна терапија, а шири се муњевито и подмукло са дугим периодом инкубације. Иако та болест није толико опака као претходне епидемије, живот се промијенио. Популације су старије, живи се дуже, а људи рутински облијећу планету и шире заразе. Пре само једног вијека, ову болест нико не би ни примјетио нити би она имала могућности да се прошири. Стога су ванредне околности те је разумно да се снисходи и може бити оправдано страх невјерујућих или слабих „вакцинисати“ и богослужбену праксу привремно прилагодити, како се већ чини широм православног свијета на различите начине, али не путем декрета и насиља над вјером. Барем док се више о овом вирусу не научи и сазна.   Нажалост нијесмо имали прилику да о овоме разговарамо са надлежнима јер је, како изгледа, неко ружно, злонамерно и примитивно политикантство процијенило да не ризикује ништа ако цијелу земљу остави без Светих тајни и без Литургије усред Великог поста, а добија се прилика да се примјењују надрилекарске методе политичке медицине.   Без трунке поштовања, и без трунке уважавања колико грађанима ове земље значи њихова вјера, наредбом о обустави свих богослужења де факто се уводи ванредно стање укидајући основне вејрске слободе и једину расположиву терапију која доказано дјелује против свих болести духа и тијела. Чак и вакцинација која спасава животе има одређене ризике, стопу смртности, могуће компликације у врло малом, али реално постојећем проценту, али наука каже да предности надмашују ризике. Ако се не слажемо са тим мишљењем – затвор. Када водите дијете на вакцинацију постоји мала шанса да га и повриједите. А она је законом обавезна – на тај ризик нас држава приморава и за вријеме корона вируса и у редовним околностима.   На Свето причешће не приморава нико никога. Није се играти са Богом, укидати једину терапију која је до сада поуздано дјеловала и то чинити због властитих предрасуда није ни мудро ни далековидо. За само један дан, послије примјене политичке медицине проценат обољелих у Црној Гори је скочио изнад онога у Кини и то у претежно римокатоличкој и муслиманској полулацији у Тузима, гдје сигурно није било причешћа кашичицом. Побогу, зар то није довољни показатељ да се са Богом и Светим богослужењем није играти? Зар смо тако горди да мислимо да тајне космоса које је Створитељ неба и земље, и видљивог и невидљивог, и људи и вируса потпуно разумијемо и разумом обухватамо, док се Вавилонска кула лажне сигурности глобализације пред нама руши? Не можемо се ни Богу помолити за оболеле како ваља и тако помоћи нашим комшијама и пријатељима на искушењима, због сујете и кратковидости политикантства.   И на послетку да се извиним свим правим хећимима, а не онима под знацима навода са почетка текста који су спасили небројене животе а захваљујући којима је вариолација, први облик инокулације против великих богиња пренесена из Отоманског царства у Европу и захваљујући којима смо ми један од првих народа Европе који није масовно умирао од ове опаке болести.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...