Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Милан Ракић

Samo za pušače! Rajski vrtovi nikotina

Оцени ову тему

Recommended Posts

Čuvena teoretičarka kulture, Hana Arent, jednom prilkom je primetila kako joj pušači zbijeni u redove, ispred objekata u kojima nisu poželjni, liče na Jevreje koji za vreme holokausta mirno, u kolonama ulaze u stočne vagone na putu za gasnu komoru. Jedno je sigurno – 21. vek označio je kraj ere cigareta uprkos tome što su one igrale veliku ulogu u formiranju kulturnog identiteta ljudi u prethodnom stoleću.

Flasteri, tablete, knjige samopomoći, autosugestivne meditacije i e-cigarete samo svedoče o tome koliko je svet daleko spreman ići u iskorenjivanju navike pušenja. Pušači se odvajaju u posebne prostorije koje sve više liče na karantinske kapsule u većem delu sveta. Interakcija između njih i ostalih ljudi dozvoljena je jedino uz pridržavanje pravila ponašanja nepušača.

Zavučene i male, prostorije za pušače na svim aerodromima i tržnim centrima širom sveta kao da šalju poruku kako će uskoro i one same nestati jer se pružanje posebnih uslova pušačima počinje smatrati sudelovanjem u njihovoj autodestruktivnoj aktivnosti.

Posmatrano iz ugla industrije, mantra zdravog života koju se niko ne usuđuje da spori okupila je ljude koji diktiraju nove vrednosti novog doba.

stara-žena-puši

Zdrav život postao je nova ideologija, a imperativi lepote i mladosti sve više liče na realnost jedne hladne diktature. Lepe, mlade, zdrave i dugovečne – takve nas želi novo doba. Ono sanja san o životu kao iz lajfstajl magazina i ostavlja po strani svakoga ko odbija da u tome sudeluje.

Prokaženi uživaoci nikotina

Kultura pušenja polako izumire, a uspomena na njenu proširenost bledi iz kolektivnog sećanja kao neki zajednički greh iz ranog detinjstva. U treptaju oka izmenili smo lice sveta. Strastveni pušač Pablo Pikaso, koji je izjavio kako mu nije potrebno ništa više za život od jedne plaže, platna, stotinak mladih žena i pakle cigareta, danas bi, šćućuren na ivičnjaku ispred restorana sa cigaretom u usnama, morao deliti sudbinu ostalih prokaženih uživalaca nikotina. Svima poznat prizor, zar ne?

Iz kulturološkog ugla, uloga cigareta najveća je u dvadesetom veku. Početak prošlog stoleća je vreme kada cigarete polako preuzmaju primat nad cigarama u masovnoj upotrebi, ostavljajući popularne tompuze kao statusni simbol do današnjeg dana. Tada nastaju i najveći svetski brendovi koji još uvek traju, korporacije i čitava, moćna industrija duvana.

Savremenim dušebrižnicima bez dovoljno mašte teško je da shvate šta je bilo to što su cigarete posedovale da bi postale tako popularne. Ne može se to objasniti ni marketinškim kampanjama, ni zavisnošću, ni užitkom. Postojalo je nešto mnogo jače što je ljude nagonilo da se predaju novoj navici, nešto što je imalo malo veze sa njihovim čulima a mnogo sa njihovom sujetom, identitetom, osećajem slobode i gladi za jednim novim stilom života na prelazu vekova.

Cigarete kroz istoriju

muškarac puši

Fabrička proizvodnja umotanih cigareta učinila je dostupnost ove danas tabuizirane navike jednostavnijom, bez potrebe za onom posvećenošću sa kojom su dendiji devetnaestog veka motali svojih šezdeset cigareta od najboljeg duvana dnevno i bez one grubosti i bahatosti koja je pratila narodsko ušmrkavanje burmuta i dimljenje jeftinih lula. Fabrički savršeno upakovane cigarete donele su mogućnost da svako može osetiti dah otmenosti u trenucima dok vrhovima prstiju prinosi ustima tanku, mirišljavu cigaretu.

U marketinškim kampanjama šezdesetih godina duvanske kompanije su tinejdžerima obećavale mogućnost odrastanja i pobune kroz pušenje cigareta. Ljudi su to znali i mnogo pre pojave televizije i bilborda.

Cigareta u ruci je životni stav, veličanstveno iskustvo užitka u nečemu što znamo da nam škodi i što je ljudima sa strogom logikom i krajnje praktičnim duhom malo razumljivo.

Za merak i za inat se puši, za svet koji nije najbolji od svih mogućih svetova, za pravog prijatelja kojeg nema, za mali gest bunta koji treba da nas podseti da ipak imamo pravo na mrvu autodestruktivnog zadovoljstva na kraju dana.

Cigareta u ustima žene bila je direktna provokacija malograđanskom moralu i simbol slobodne seksualnosti u isti mah.

Svetski ratovi imali su veliku ulogu u vezivanju muškaraca za novu naviku. Tokom Prvog svetskog rata cigarete su nazivane dimom vojnika, a Drugi svetski rat je označio i novi uspon industrije.

Muškarci, u situacijama kada dugovečnost nije cilj ka kome se može težiti, su uživali u opojnom mirisu cigareta koje su im dostavljane u okviru redovnih sledovanja i udisali su kad god su mogli taj modrikast dim koji golica oči i grlo, i omogućuje čoveku da pusti suzu bez plača, da udahne duboko i izdahne vazduh, a da se to ne zove uzdah kako je o duvanu pisao Ivo Andrić.

Međutim, svetski ratovi i periodi nakon njih bila su i doba kada su žene sticale svoju nezavisnost. Kao što je cigareta od dečaka stvarala muškarca, tako je i žena u njoj pronašla način da bude ravnopravnija jačem polu.

Muškarci, čak i nepušači, dobijali su od svojih majki na poklon upaljače kako bi uvek mogli da budu kavaljeri pred damama, a moderne reklame odbacile su i tu njihovu ulogu prikazujući savremenu ženu koja sama pali cigaretu i tako pokazuje svoju nezavisnost u odnosu na muškarca, dok on po svojim džepovima traži upaljač.

Prve zabrane i polemike oko pušenja zapravo nisu nastale usled brige za zdravlje nego za moral društva. Cigareta u ustima žene provocirala je puritance, a mnogi su u tome videli i frojdovski falusni simbol. Međutim, u mnogo većoj meri cigareta je bila simbol slobode i emancipacije, odbacivanja stega tradicionalnog morala i izražavanje stava o svom položaju u društvu.

Odri Hepbern puši

Upravo pušenjem cigareta žena je krčila sebi put u novu eru ravnopravnosti i slobode, a puritancima je to smetalo kao i svako drugo životno zadovoljstvo. Cigareta u ustima žene bila je direktna provokacija malograđanskom moralu i simbol slobodne seksualnosti u isti mah.

Cigarete su bile jedan od načina na koji su muškarci pokazivali svoj mačoizam, bilo da kao Džejms Bond nonšalantno pale cigaretu dok im život visi o koncu ili da to čine nervozno se suočavajući sa napetom situacijom. Hemfri Bogart toliko je upečatljivo bio povezan sa cigaretama da ga drugačije i ne pamtimo nego kako između dva dima drži jednu od njih u ustima − način pušenja koji je po njemu nazvan bogarting.

U slučaju Džejmsa Dina cigareta je značila bunt, mladalački nemir i rastrojstvo, ali je ipak bilo nečeg muževnog i junačkog u njegovom načinu pušenja. Cigarete u rukama žena upućivale su na otmenost, posedovanje stila i smelost. Koko Šanel i Odri Hepbernsamo su neke od strastvenih uživalaca duvanskog dima koje i danas pamtimo sa cigaretom u rukama.

Akcije da se suzbije pušenje krenule su upravo onda kada je ono bilo i najpopularnije, tokom šezdesetih godina.

Danas se cigareta, bar kada je holivudska produkcija u pitanju, može videti jedino u rukama pojedinih negativaca. Broj pušača se na Zapadu u ogromnoj meri smanjio, cene duvana i odvratnost slika na paklicama su povećane, ali ljudi i dalje puše. Stvari su otišle tako daleko da je u Britaniji ozbiljno bio razmatran predlog da se svima rođenim nakon 2000. godine zabrani kupovina cigareta, doživotno.

Hoće li ljudi prestati da umiru onog trenutka kada na svetu ne bude nijedne duvanske kompanije? Iako nikada nije više brinuo o svom zdravlju nego danas, čovek je ipak jedno iracionalno biće, koje ne prihvata dobre razloge i zdravu logiku tako često. Uostalom, pušenje danas jednostavno nije u trendu i nema onu konotaciju koju je imalo u zlatnom dobu Holivuda.

Onaj Hemfri Bogart u nama odavno je ugasio svoju poslednju cigaretu ne zato što mu je stalo do njegovog zdravlja nego zato što se od urbanog muškarca očekuje da se ponaša kao da sa neobičnom odgovornošću pristupa svojim zdravim životnim navikama. On pliva ili džogira, ne voli masnu hranu i ne pije aperitiv pre ručka dok se jelo hladi, zna da nabroji bar pet marki muških šampona i poseduje svoju vlastitu pincetu.

Ali ne puši.

Ako to i čini, bar dvadeset puta je neuspešno pokušao da ostavi cigarete i shvatio je da je ta neprestana borba protiv svoje navike svojevrstan stil života koji treba biti ozbiljno uziman u obzir u savremenom svetu. U svakom slučaju, oseća se kao da radi nešto što ne bi smeo, nešto što štrči u savršenom skladu njegovih urednih životnih navika.

Kako danas doživljavamo pušače?

Šta danas pokušava da kaže drugima čovek koji pali cigaretu? Pa, pogledamo li cene cigareta na Zapadu poslednjih decenija, najpre to da njegov budžet ima još jedan ozbiljan izdatak. Ali i mnogo više od toga.

Odrasli smo i to je značilo da smo prihvatili svet kakav jeste, ma koliko nam se to malo svidelo. Zasuli su nas pravilima kako da se ponašamo, šta da govorimo, kako da mislimo ako želimo da budemo prihvaćeni i napravili smo toliko kompromisa.

Nije jedini, ali cigareta u ustima, uprkos svoj antipropagandi, jeste način da pre svega pred sobom prkosno pokažemo da smo zadržali ono malo slobode koju smo imali kada smo kao deca, oko logorske vatre ili u nekom urbanom skrovištu između zgrada, maštali o tome kako će moćna i silna biti naša budućnost. Tada smo se borili za slobodu odraslih koja nije ni postojala.

Kao Malarme nekada, mnogi današnji pušači ne žele da posmatraju svet drugačije nego kroz oblak dima.

žena puši

Sve u svemu, niko ne spori štetnost duvana. Problem sa kojim bi, ipak, morali da se suoče svi dobronamerni agenti novih ideologija zdravlja i nestarenja, kojima je vitalna dugovečnost vrednost nad vrednostima, jeste činjenica da ljudima nije dovoljno objasniti šta je za njih dobro pa da oni istog trenutka to krenu i da čine.

Žan Pol Sartr i Alber Kami promišljali su život na jedan drugačiji način nego što je to pozitivistička perspektiva zdravlja koja funkcioniše u sprezi sa ideologijom (ili, zašto ne, industrijom) lepote.

Cigareta = Sloboda

Previše se olako zaboravlja da je cigareta dugo u istoriji bila simbol slobode: za generacije, za pojedince, pa i za čitave narode.

Onog trenutka kada je Kenedi zabranio uvoz cigara iz Kube svi nesimpatizeri Amerike širom sveta počeli su pušiti kubanske tompuze.

U Francuskoj, pre, posle i za vreme Drugog svetskog rata pušenje cigareta, ne samo nacionalnih brendova kao što je Gauloises nego i ostalih, bilo je čin rodoljublja. Naravno, razlog za to bio je u tome što je u susednoj Nemačkoj jedna od prvih Hitlerovih objava nakon stupanja na vlast bila ta da je prestao da puši i zatim poveo prvu antipušačku kampanju modernog doba.

zabranjeno pušenje

Međutim, i u samoj Francuskoj, kao i širom sveta, u decenijama posle rata borba protiv pušenja je uzela maha pa su na kraju uklonjene cigarete sa slika Sartra i Kamija koje su se nalazile na njihovim poštanskim markama, kao što su i Amerikanci izbrisali cigaretu iz ruke Pola Makartnija sa reizdanja albuma Abbey Road.

Istorijska istina u jednom trenutku morala se povući pred interesima dobronamerne (ako takvih uopšte ima) propagande koja se služi metodama opisanim u delima još jednog čuvenog pušača, Džordža Orvela.

Danilo Kiš, i sam žrtva bolesti izazvane pušenjem, govorio je da je pisac kao mašina, a da mašina mora da se dimi dok radi.

Tomas Man je pisao kako bi dan bez duvanskog dima za njega bio vrhunac bljutavosti i da bi takav dan radije proveo u krevetu. Reči ovih velikana bile bi nepodobne u savremenom kontekstu vrednosti.

Popularna serija Mad Men (Muškarci sa Menhetna) nalazila se na udaru kritika zato što se u njoj svuda i u svakom trenutku puši i pije viski. Ta se slika nimalo ne razlikuje od pravog stanja stvari na Menhetnu šezdesetih godina. Ali ono što je nekada bila stvarnost sada nije poželjno čak ni u svetu televizijske serije.

Danas su upravo Francuzi ti koji kao da su se prvi otreznili od svojih snova o izgradnji zdravog društva po svaku cenu i prestali sa prepravljanjem istorije. Prisetivši se svete tradicije slobode koja se neguje u ovoj državi morali su priznati da u takvim metodama borbe protiv pušenja ima nečega što previše nalikuje autoritarnim režimima.

Međutim, ljudima širom planete, nepušačima, kao da nimalo ne smetaju fašizoidne torture kojima su danas izloženi pušači.

Pušenje kao demonizovani čin

Duvanski dim toliko je demonizovan da se svi nalaze u kolektivnom histeričnom strahu i zaboravljaju na obzire i poštovanje prema ljudima sa cigaretom. Uvučeni u jednu opsesivnu borbu za zdravlje, ljudi su zaboravili svoju osnovnu građansku dužnost da budu svesni opasnosti koju svaki oblik terora većine nad manjinom sa sobom nosi.

Šta je to u nama što nas je dovelo u situaciju da sa iskrenim podozrenjem gledamo na prijatelja koji sedajući za naš sto vadi iz džepa paklu cigareta? Bez ikakvih unutrašnjih kolebanja ljudi su počeli posmatrati pušače sa uvredljivim neodobravanjem koje doživljavaju kao svoju dužnost u novom poretku stvari.

Trenutak u kom povlačimo dugi dim tokom razgovora jeste trenutak kada kupujemo vreme da nađemo prave reči i odgovor na pitanje na koje odgovor ne znamo. Danas je, ipak, gotovo nezamislivo da to još neko čini sa mirnom savešću. Čovek koji pali cigaretu oseća se prečesto kao dete koje skida šlag sa ukrašene torte dok niko ne gleda i spremno je da bude ukoreno zbog toga.

Zato je pušenje danas krajnje subverzivna aktivnost. To je gest neprihvatanja čitave jedne ideologije i prkošenja sistemu novog svetskog uniformisanja i upodobljavanja.

Sa paklica nas posmatraju upozorenja na sve opasnosti koje pušenje sa sobom nosi i slike razorenih unutrašnjih organa. Prkošenje takvim savetima nesumnjivo izluđuje pravoverne utilitariste, ali uz malo neophodne mašte još se mogu razumeti oni malobrojni za koje su cigarete pitanje identiteta i jednog sasvim legitimnog životnog stava.

Život bez duvanskog dima možda će zaista biti realnost neke nove generacije koja će u njoj pronaći jedinstvena životna zadovoljstva. Do tada, lepo je verovati da je čovek još uvek gospodar svoje sudbine i kreator svoje sreće, ma kako se nespretno i neodgovorno putem ka njenom ostvarenju kretao.

Dušan STOJANOVIĆ

Kultivi%C5%A1i-se.png

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Da li vam se dogodilo da nešto pričate, a da suprotna strana donese sasvim drugačiji zaključak? Da li vam se dogodilo da za nešto bivate optuženi, a zapravo ste imali dobru nameru? Često u takvim situacijama kažemo sebi: Šta mi je sve ovo trebalo? Preturamo po svojoj glavi tražeći razloge, možda čak svoju krivicu, i nikako ne možemo da dođemo do rešenja. Odustanimo od toga, jer jednostavno nije greška u nama, već je sve samo stvar percepcije.
      Svaka osoba ima svoj pogled na svet. To je jedinstvenost. Ne postoje dva ista pogleda na ovu našu stvarnost. Možda se dogodi da naizgled o nekim temama isto mislimo, ali to je samo naizgled. Prvo moramo da raščlanimo šta je to percepcija da bismo mogli da idemo dalje, odnosno da razumemo kako ona nastaje.
       
      U odnosu na prikupljene informacije i naša se percepcija menja. Dakle, znanje je veoma važno.
       
      Potom, stečeno znanje, odmah nakon sticanja, postaje iskustvo. Dakle, znanje ili saznanje može to da bude samo do trenutka dok ga ne spoznamo. Nakon toga prelazi u iskustvo. Ova dva principa se neprestano smenjuju. Znanje ili saznanje o nečemu dovode do iskustva, a iskustvo nas nagoni da nadalje iskusimo nova saznanja. Hteli mi to ili ne, ovaj proces se u nama odvija od samog rođenja. Jer, bez toga naši životi ne bi imali smisao.
       
    • Од Милан Ракић,
      Prošle nedelje na nemačkom internet sajtu Helionline pojavile su se nove fotografije srpskih vojnih H145M pa tako sada imamo fotografije svih 5 helikoptera namenjenih RV i PVO. U fabričkom krugu Erbasovog pogona u Donevortu 3. aprila primećena su još dva H145M sa privremenim nemačkim registracijama D-HMBB i D-HCBT.

      Na osnovu dostupnih fotografija može se videti da meteo-radar poseduje samo jedan helikopter, primerak sa evidencijskim brojem 14502 (privremena nemačka registracija D-HBTS). Taj helikopter služiće za traganje i spasavanje dok će se, kako Tango Six saznaje, helikopter 14501 (D-HADD) koristiti za borbeno traganje i spasavanje.
      H145M D-HCBT fotografisan 3. aprila ove godine u Erbasovom pogonu u Donavurtu / Foto: Alexander Lutz Drugi helikopter primećen prošle nedelje D-HMBB / Foto: Alexander Lutz Do sada smo imali prilike da vidimo tri vojna H145M, na primopredaji je bio prikazan čelni helikopter ev. broja 14501, fotografiju 14502 Tango Six je objavio krajem novembra 2018. a takođe na sajtu Helionline je 3. februara ove godine objavljena i fotografija helikoptera sa registracijom D-HADZ koji je uočen 31. januara za koji se pretpostavlja da mu je ev. broj 14503.
      Poslednji uslikani srpski policijski H145M, YU-SAR (D-HCBV) / Foto: Alexander Lutz Helikopteri nisu fotografisani samo na fabričkom aerodromu u Donevortu već i u vazduhoplovnoj bazi Ingolstadt Manching gde se obučavaju naši piloti a u kojoj se nalazi sedište kompanije Airbus Defence and Space kao i Vazduhoplovno-tehnički centar nemačke vojske. Na ovom aerodromu ne obučavaju se samo srpski vojni piloti već i piloti Helikopterske jedinice policije.
      Od 4 srpska policijska H145M do sada su na fotografijama uočena tri, maskirni YU-ICE (D-HADR), YU-MED (D-HAD0) i YU-SAR (D-HCBV). Kako saznajemo, četvrti će nositi registraciju YU-MUP.
      Živojin BANKOVIĆ

    • Од Драгана Милошевић,
      Aleksandar Savić iz Jasenice kod Žitorađe, zbog venčanja sa Filipinkom Katarinom u Manili, ostao je bez posla, jer od firme nije dobio obećano neplaćeno odsustvo od mesec dana. Uz to, mladenci nisu mogli da obave građansko venčanje zbog nedostatka jednog papira, pa se mladoženja u rodno selo vratio bez neveste.
        Aleksandar je šest meseci radio u fabrici „Solemez“ u Žitorađi da bi sakupio novac za avionsku kartu do Manile, gde ga je čekala izabranica koju je upoznao preko društvenih mreža, prenosi "RTS".
      Ljubav koja je buknula na daljinu, i posle tri godine trebalo je da bude krunisana brakom. Da bi to tamo i obavio, u Srbiji je prikupio gomilu papira.
        FOTO: RTS / SCREENSHOT Venčali su se u crkvi, ali kada je trebalo da obave građansko venčanje, nedostajao mu je jedan papir.
      - Taj jedan dokument je bio problem zato što se kod nas ta dva dokumenta zovu istim imenom - objašnjava mladoženja Aleksandar Savić.
      Pošto nisu uspeli da obave građansko venčanje, venčali su se u Grčkoj pravoslavnoj crkvi, gde je mlada Filipinka promenila veru i dobila ime Katarina.
       
      FOTO: RTS / SCREENSHOT
      - Zvanično u dokumentima ona još uvek ima svoje staro ime Dženis Paganavan, ali problem je sada što mi građanski sada nismo zvanično venčani samo zbog tog jednog papira - dodaje Aleksandar.
      Iako je protiv ove veze bio njegov otac Dušan, a kada je video da ne može da promeni njegovu odluku da ode i iz dalekog sveta dovede mladu, svu svoju ušteđevinu, od hiljadu evra, dao mu je za put.
      - Pristao sam, morao sam, šta ću. Kaže: ja idem pa bilo kako idem tamo, pa ću da se ženim - objašnjava mladoženjin otac Dušan Savić.

      Aleksandar se, međutim, vratio bez mlade, koja bez venčanog lista nije mogla da dobije vizu. To nije bio kraj njegovim mukama, jer ga je dočekala i vest da je ostao bez posla.
      - Ja sam tražio to neplaćeno odsustvo, oni su mi prvo obećali, ali kasnije su mi rekli da mi se ne odobrava - kaže Aleksandar.
      Za novi odlazak na Filipine, uz pribavljen papir, Aleksandar više nema para, a bez posla, teško da će ih uskoro i sakupiti. Od male penzije njegovog oca, koja jedva da je dovoljna za lekove neophodne za lečenje njegove bolesne sestre, žive svi u kući. Tako će zajednički život dvoje zaljubljenih morati da sačeka neka bolja vremena.
      izvor
       
       
    • Од Поуке.орг инфо,
      Kina ima cilj da stvori najsnažniji sistem prepoznavanja lica na svetu. To je projekat koji je pokrenulo Ministarstvo za javnu bezbednost 2015. godine, a koji se razvija u saradnji sa kompanijom za bezbednost čije je sedište u Šangaju.

      Kina je, inače, već ugradila više od 170 miliona najsavremenijih kamera za nadzor širom zemlje. 

      Cilj ove najmodernije mreže je da identifikuje bilo koga od svojih 1,4 milijarde građana u roku od tri sekunde, a samo prošlog septembra, Kina je instalirala preko 20 miliona sigurnosnih kamera širom zemlje, piše Daily Mail. 

      Jedan od primera kako se u Kini ovaj masovni nadzor, koji je opremljen najnaprednijom veštačkom inteligencijom i softverom za prepoznavanje lica, suprotstavlja kriminalu su i visokotehnološke sunčane naočare koje policija u centralnoj Kini koristi, a koje su opremljene tehnologijom prepoznavanja lica kako bi se uočili osumnjičeni za kriminal na železničkim stanicama. 

      Takođe, saobraćajna policija u Šenženu je montirala 40 kompleta kamera za nadzor pod nazivom "robokap" kako bi identifikovala lica neposlušnih vozača i regulisala saobraćaj.
        Ilustracija / Foto: Depositphotos/giggswalk  
       
       
       
       
       
       
       
       
      U istom gradu na pešackim prelazima pešaci dobijaju trenutno obaveštenje o novčanoj kazni čim prekrše pravila, a istovremeno slike i imena ljudi koji prelaze ulicu na crveno svetlo projektuju se na velike LED ekrane. 

      Na velikim stadionima koristeći tehnologiju prepoznavanja lica kao deo bezbednosnih mera, policija je za dva meseca uhapsila tri begunca na koncertima pevača Džeki Čunga u Hong Kongu. 

      Kina je uvela prepoznavanje lica i u druge javne sfere - od nadgledanja studentskih domova do ograničavanja korišćenja toalet papira u javnim toaletima, a protivnici ovakvog sistema navode da Kina ovim metodama u potpunosti ukida slobodu svojim građanima, navodi Daily Mail.
      https://www.b92.net/tehnopolis/vesti.php?yyyy=2019&mm=03&nav_id=1516283
    • Од Рапсоди,
      "TO MOŽE SAMO PRAVOSLAVLjE": Lajfkoučing nema potencijal da isceli čoveka
      Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo
      Oliver Subotić / Foto Tanjug
      Veliki broj “lajfkoučeva” koji nude rešenja za brojne probleme savremenog čoveka govori upravo o tome da je savremeni čovek danas uplašen, da je njegova psiha razorena, da mu se duh razboleo i da mu je potrebno isceljenje, kaže za Tanjug uoči vaskršenjeg posta prezviter Oliver Subotić i upućuje da to isceljenje vekovima nudi Pravoslavna Crkva.
      “Jedan pravoslavni teolog kaže, kada bi sveti oci živeli u naše vreme, oni teologiju nikada ne bi poredili sa filozofijom nego sa medicinom, jer teologija treba da leči čoveka”, navodi Subotić, koji je početkom godine objavio drugo izdanje knjige "O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše", koja odgovara na neke dileme odgovarao na brojna pitanja koja interesuju vernike, ali i ateiste.

      Pravoslavni pristup čoveku, kaže, usmerava ka Bogu, ka Hristu, jer isceljenje bez Božije blagodati nije moguće, a, kako kaže, savremeni čovek poseže za nekim površnim rešenjima koja suštinski ne rešavaju problem, jer ne isceljuju um i srce, a tome pribegava, jer oseća nedostatak mira i radosti, možda čak i ne može da definiše šta nema, premda oseća da mu nešto nedostaje.

      Upozorava da pristup “dovoljno je misliti pozitivno” može dovesti čoveka u stanje samoobmane da je on zaista isceljen i da je rešio problem, dok unutra “strasti tinjaju, muče čoveka i lome ga, a da on nije toga ni svestan”.

      “Taj ''lajfkoučing'' omogućava čoveku spoljašnje funkcionisanje i na neke kratke staze rešavanje ''ovozemaljskih'' problema, a u unutrašnjem smislu nema potencijal da isceli čoveka, jer nema odakle da pruži iscelenje, koje bez blagodati Duha Svetog nije moguće”, kaže Subotić.

      Kako kaže, mas mediji su učinili da je dalekoistočna tradicija svima poznata, a mali broj ljudi čak i na ovim prostorima je svestan da pravoslavlje ima ogromno blago unutrašnje, umne molitve i metod sticanja istinskog umnog mira i prosvetljenja, i navodi primer "kružnog kretanja uma" o kome govori upravo pravoslavno hrišćanstvo.

      Veliki broj “gurua” i opštu popularnost joge i meditacionih tehnika vidi kao posledicu duhovnog pustošenja posle Drugog svetskog rata i nemogućnost Crkve da slobodno deluje u posleratnom vremenu, ali i kao posledicu nedovoljnog rada sa vernicima u naše vreme.
        Na pitanje da li je suština da čovek “izgubi ličnost u bezličnom okeanu nirvane” i pronalasku mira kako to zagovara budizam, a o čemu se malo govori, Subotić kaže da je upravo takva ideja opasna.

      “U budizmu čovek postiže mir tako što gasi svoju ličnost, a u pravoslavlju čovek dobija mir tako što isceljuje svoju ličnost u zajednici sa ličnošću Božijom. To su dve potpune različite koncepcije. Šta ima radosno u gašenju ličnosti? Zašto smo zadobili energije ako treba da ih ugasimo?”, kaže Subotić i dodaje da se tu treba zapitati zašto je ličnost uopšte stvorena ako na kraju treba da se ugasi i uroni u nešto potpuno bezlicno.

      Subotić napominje da je najbolje da loše misli, naročite one koje su mračne, čovek molitveno odseca i odbacuje i da ne ulazi u “razgovor sa njima”.

      Takođe, ukazuje da ljudi osećaju misli koje drugi čovek ima prema njima, bez obzira što ih ne izgovara i preporučuje da u konfliktima u misaonom pogledu ne gajimo neprijateljstvo već da usmeravamo prema ljudima dobru energiju, kroz molitvu.

      U knjizi “O kamenu odbačenom i onima koji ga odbaciše” Subotić je odgovarao na brojna pitanja koja postavljaju vernici, ali i ateisti, poredio je svetske religije, govorio je o pravoslavnoj veri kao istinitoj, ali bez nametanja.

      “Nisam pokušao da dokažem Boga, ostavio sam slobodu svima, ali sam želeo da čitaocu ostavim neki trag prema kojem može da prepozna Istinitu Svetlost i da dalje sam traga”, priča Subotić.

      Ako ćemo da uporedimo svetske religije, ne treba da upoređujemo samo učenja, napominje on, iako na tom nivou odmah možemo primetiti gde je najuzvišenije ucenje i postavlja pitanje u kojoj svetskoj religiji se, osim u hrišćanstvu, može naći ljubav prema neprijatelju.

      Ističe da su istiniti ljudi, odnosno svetitelji, najveći argument istinosti pravoslavlja.

      Knjiga koju je nedavno objavio je, kaže, imala specifičan put i nastala je na osnovu njegovog duhovnog iskustva i traganja koje je pretočio u štivo.

      Želeo je da na taj način pomogne ljudima koji možda sada traže na način na koji je on tragao pre vishe od dvadeset godina i postavljao sebi razna, pitanja poput problema postojanja zla u svetu. U knjizi se bavio i otklanjanjem stereotipa o religiji koji su iz nekog razloga i danas uvreženi u društvu.

      “Ne u želji da ubedim. Ne verujem u metode dokazivanja koji čoveku ne daju mogućost izbora, nego u želji da ukažem na jednu perpsektivu koje čovek možda nije bio svestan i da probudim njegovu moć prepoznavanja”, napominje Subotić.

      Na pitanje da li crkva može da iskoristi nove kanale komunikacije budući da su u savremenom vremenu popularni “jutujberi” i blogeri, Subotić odgovara da često naglašava da crkva nikada nije bila moderna, ali da jeste uvek bila savremena, te da crkva koristi informacione tehnologije, ali koji su prikladni.

      “Jutjub je misionarski koristan, možete postaviti interesantna predavanja, pravoslavne filmove, razne klipove koji su duhovno poučni i crkva to i čini u meri u kojoj je to potrebno. Sa druge strane crkva ne želi da se takmiči poput drugih, u smislu ko će postaviti više klipova, imati više lajkova, a još manje da od sveštenika pravi jutjubere”, kaže Subotić.

      Smatra da se ne sme izgubiti živi kontakt vernog naroda sa crkvom, jer bez toga ljudi neće moći da isceljuju svoje duhovne rane.

      “Svaki medij, pa nek je i najsavršeniji, je ipak neka vrsta posrednika. Mi ne možemo da se pričestimo putem medija. Ne možemo da napravimo elektronsku crkvu i da budemo posmatrači liturgije. Moramo fizički da budemo tu i fizički da primimo pričešće. Tu je vrhunac našeg života u Hristu”, kazao je on.
      http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:782050-TO-MOZE-SAMO-PRAVOSLAVLjE-Lajfkoucing-nema-potencijal-da-isceli-coveka
       
×
×
  • Креирај ново...