Jump to content
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ
Јагода Наранџа Банана Лимета Лист Море Небо Боровница Грожђе Лубеница Чоколада Мермер WhatsApp Ubuntu Угаљ

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Снежана

Како одсутност или равнодушност оца утиче на дечаке и девојчице

Оцени ову тему

Recommended Posts

 Кako odsutnost ili ravnodušnost oca utječe na dječake i djevojčice

 

Mnoga djeca odrastaju pored oca, koji je samo fizički prisutan u domu, odnosno tamo samo prespava – ali je povučen, ravnodušan, bezosjećajan, odbojan, provodi malo vremena sa svojom djecom. To je kao da djecu dovedete u slastičarnicu, ali im ne dajete priliku da se oslade kolačima koje gledaju pred sobom.

U članku pod naslovom Why Are Fathers Failures? (Zašto su očevi neuspješni?), Dr Paul Popenoe, bivši direktor Američkog instituta za odnose u obitelji, daje još jaču izjavu: “Zamisao da djeca mogu uspješno preživjeti u svijetu oba spola, opskrbljeni obrascima ponašanja od pripadnika samo jednog spola, vrlo je štetna. Od dječje dobi pa nadalje potrebno je imati obrasce ponašanja oba spola.”

U tehnološki razvijenim zemljama broj djece, koja žive samo s jednim roditeljem 1960. godine bio je jedno od deset, a već 1978. približno jedno od pet. Danas je situacija još mnogo teža, i očekuje se daljnje smanjivanje te proporcije.

Ovakve statistike su uznemirujuće. Još milijuni djece neće odrastati pod uravnoteženim utjecajem i muškog i ženskog roditelja. Tu će djecu emocionalni problemi i ožiljci pratiti u osobnom životu, braku i u roditeljskim dužnostima.

Odsutnost oca utječe na dječake

Razdoblje odrastanja, od puberteta do zrelosti, je svakako razdoblje u kojem je utjecaj roditelja istog spola značajniji. U našoj kulturi u tom razdoblju djevojke obično imaju bliži odnos sa svojim uzorom ženske uloge (majkom), nego što dječaci imaju sa svojim uzorom muške uloge (ocem). Često je očeva ličnost teško dostupna ili potpuno uklonjena iz života sinova. Upravo zbog prisnijeg odnosa sa svojim roditeljem – uzorom ženske uloge, djevojke obično izgrade zdraviju sliku o sebi. Kada bih imao moć urediti neku društvenu pojavu, bilo bi to ispravljanje problema odstutnog, ravnodušnog ili neuključenog oca. Ni jedna druga teškoća, onako kako ja to vidim, nije utjecala na naše društvo više od te.

Dr Harold M. Voth, psihijatar i psihoanalitičar na Menninger Foundation, Kansas, SAD, u svojoj knjizi The Castrated Family (“Uškopljena obitelj”) napisao je sljedeće:

“Praktično svaki pacijent kojeg sam liječio ili čije sam liječenje nadgledao ili proučavao u raznim istraživanjima, imao je obiteljsko ustrojstvo, koje odstupa od uobičajenog. Najčešći je obrazac: obitelji u kojoj je majka bila nadmoćni ili nasrtljivi roditelj, a otac ravnodušni slabić. Neki od očeva bili su nasrtljivi i sigurni na svojim radnim mjestima, ali stidljivi i slabi u odnosu sa svojim suprugama. Zapravo u tim brakovima žene su ‘nosile hlače’. “

Drugi obrazac bila je slaba majka, koja se priljubljuje uz svoju djecu, i grubi otac, nesposoban da iskusi bliskost sa svojom ženom i djecom. Iako izgleda da je takav otac glava obitelji, u stvari najviše odgovornosti pada na leđa žene, osim možda u razdobljima, kada je očeva prisutnost praćena provalama gnjeva. Neke su žene prisiljene ispunjavaju ulogu majke i oca, što nije dobro ni za nju ni za djecu.

Roditelji su u nekim slučajevima neprijateljski raspoloženi, prezabrinuti, ponašaju se odbojno ili posjednički i tek sporadično ispunjavaju svoje odgovornosti. Neke obitelji nemaju nikakav izgrađen sustav vrijednosti. Svi ti uvjeti unutar obitelji utječu na razvoj djetetove ličnosti.

Očevi i majke su za dijete najutjecajnije ličnosti. Ako se oni međusobno vole i surađuju, ako imaju jasno određene uloge, djeca će se zdravo i skladno razvijati. Kada je taj obrazac narušen na bilo koji način, djeca doživljavaju razne emotivne poremećaje.

Industrijska revolucija i očinstvo

Čini se da su teškoće počele s industrijskom revolucijom i urbanizacijom društva. Dokle god smo imali pretežno agrarno, seosko društvo, lik oca je bio važan i pokretački čimbenik života u domovima i  u razvoju djece. Kad je njegov posao bio smješten oko kuće, dolazilo je do češćeg kontakta s djecom, naročito kada su ona radila uz njega. Nije bilo razonoda kao što je televizija, što je značilo da su večeri bile više obiteljsko usmjerene i djeca su imala više prilika biti s ocem.

Danas su očevi obično zaposleni izvan kuće pa djeca rijetko imaju priliku vidjeti njihovo radno mjesto. Često i ne znaju što je otac po zanimanju i gdje radi. Susreću ga za vrijeme doručka ili večere, a ponekad ni tad. Mnogi očevi rade i prekovremeno, pa su neprestano iznureni. Za svoju djecu oni kao da ne postoje. Prema nekim istraživanjima, prosječan američki otac provedi manje od šest minuta tjedno u kvalitetnoj i utjecajnoj komunikaciji s djetetom. U većini slučajeva sve se uglavnom svodi na rijetku i površnu komunikaciju.

Odsutnost oca utječe na djevojčice

Od treće godine do puberteta je razdoblje odrastanja, kada je značajniji utjecaj roditelja suprotnog spola. Kada djevojčica u predškolsko doba i nižim razredima osnovne škole, nema prisan odnos sa svojim ocem, topao, pun ljubavi i naklonosti, može postati žena s temeljnim nepovjerenjem u muškarce usađenim u njezinu osobnost. Možda neće ni biti svjesna da uzrok takvog nepovjerenja – u odnosu prema drugim muškarcima u njenom životu, ima svoje korijene u njenom odnosu s ocem.

Sljedeća teškoća, koja se kod žena može pojaviti je: neprijateljstvo prema muškarcima. Ponovo, ona ima svoje korijene u dubokoj ogorčenosti na svog oca, jer nije ispunio njene težnje kao djevojčice. To neprijateljstvo može biti nesvjesno.

Treća je teškoća pretjerana težnja za naklonošću i pažnjom muškaraca. Nedostatak toplog, emotivnog odnosa s ocem za vrijeme razdoblja utjecaja roditelja suprotnog spola, može doprinijeti da žena ima nezasitnu žudnju da bude prihvaćena i da prima naklonost od muškaraca. Takve žene često imaju bračne i seksualne teškoće, koje ne mogu razumjeti ili ne mogu nadzirati. Čest je bračni problem da se žena emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je otac. U svakom braku dolazi do pojave djelomičnog prenošenja emocija na supružnika; onih i onakvih emocija, koje su prvobitno bile namijenjene roditelju suprotnog spola. Ovo predstavlja naročitu teškoću, kada žena potječe iz obitelji u kojoj je utjecaj oca bio nedjelotvoran. Ona je sklona da se emocionalno odnosi prema svome mužu kao da joj je tata, težeći da muž ispuni njene emocionalne težnje, koje otac nikada nije ispunio. Čest je slučaj da osjećaju privlačnost prema muškarcima dosta starijim od njih.

Ovaj transfer emocija može posebno ugroziti seksualni vid braka. Stručnjaci nas informiraju da neke žene kažu – kako imaju odbojnost prema seksualnom odnosu s mužem, takvu, kao da im se njihov otac seksualno približava.

Nadalje, kako nas informiraju stručnjaci u ovom području, neke od tih žena, prije braka, bile su promiskuitetne u nastojanjima da ispune svoje težnje za naklonošću suprotnog spola. Prije braka, lišene osjećaja potpune odgovornosti za obveze, koje nameće zajednički život, njihove žudnje za naklonošću i pažnjom izazivaju njihovo slobodno seksualno ponašanje Nakon ulaska u bračne vode, nepovjerenje i neprijateljstvo usmjereno prema ocu, sputava njihovu slobodu.

Žene izrazito promiskuitetnog ponašanja priznaju da njihovo ponašanje nije takvo zbog samog seksualnog čina, nego zbog gladi za naklonošću. Mnoge kažu kako su predavale svoje tijelo samo da bi stekle naklonost za kojom su žudjele.

Prema tome, neispunjene potrebe za očevom naklonošću iz djetinjstva, korijeni su uzroka promiskuitetnog ponašanja mnogih mladih žena danas. Obično djevojke, koje su iskusile zdrav, prisan odnos sa svojim ocem u okruženju doma, kasnije imaju zdraviju sliku o sebi i sposobnije su izbjeći zamke promiskuitetnosti.

Posljedice za muškarce

Nedostatak toplog odnosa punog ljubavi i naklonosti na sličan način ima veliki utjecaj na život dječaka. Utjecaj se najviše zapaža u ono vrijeme rasta i razvoja, kada je neophodan upliv roditelja istog spola, počevši od puberteta, u kome je dječacima najpotrebniji muški lik autoriteta, kao uzor spolne uloge u budućem životu.

Dječak, koji s ocem nema pravilan i djelotvoran odnos odrasta s nerazvijenim i lošim osjećajem muževnosti. Nema povjerenja u sebe kao muškarca, teško mu je shvatiti: kako biti “muško”.

Većina muškaraca, rijetko ili nikada ne dopuste, da drugi spoznaju ovu vrstu nesigurnosti u njihovom životu. Mnogi od njih neprestano nose masku samopouzdanja.

Dokazivanje muževnosti

Posljedica nedostatka muževnosti, čini muškarce nesigurnim, a često ih nagoni da sebi i cijelom svijetu dokazuju kako su stvarno muškarci. Na stotine načina oni pokušavaju sebe i druge uvjeriti da su muževni. Osjetljivi su na “mačo” mitove, koji prožimaju naše društvo: pravi muškarci su grubi, bezosjećajni, usmjereni na svoj nastup, uvijek samokontrolirani. Odrasli momci ne plaču! To je njihov moto!

Tako se muškarci, da bi dostigli “mačo” izmišljotine, naprežu – više nego žene – u borbi za statusne simbole, titule i stupnjeve obrazovanja. Trse se da dokažu svoju muževnost postignutim uspjesima, naročito na materijalnom području. Razmišljaju ovako: ako ja zarađujem više novca nego drugi muškarci, sigurno sam “bolje muško” nego oni. Natjecanje svako sa svakim, također služi za dokazivanje muževnosti: ako pobijedim tebe, bilo u šahu ili nogometu, očito je: pobjednik je “bolji muškarac”. Za mnoge dječake natjecanja su vrlo značajna pojava. Neki muškarci koriste seksualna osvajanja da bi pokazali “muško junaštvo”. Nekoliko desetljeća u našem društvu bio je slavljen “James Bond tip”; izrazito uspješan u zavođenju nasilnim zapletima.

Posljednjih godina, ipak, možemo u nekim sredinama zapaziti pozitivan trend: muževnim muškarcem se smatra onaj, koji je čvrst i principijelan, ali pažljiv, obziran, nježan i pun poštovanja. Neki muževi i očevi žele imati takve osobine. Ova promjena pružila bi nadu za veliki broj muške djece, koja danas odrastaju. Da bi bili što uspješniji u razvijanju prave muževnosti, mnogi muškarci trebaju razumijeti i prevazići posljedice nedostatka roditelja u vlastitom djetinjstvu.

Neprijateljstvo i strah od žena

Sljedeća poteškoća, koju često primjećujemo kod muškaraca iz obitelji bez oca je: neprijateljstvo prema ženama. Majka (ili osoba koja je zamjenjuje), nastoji nadoknaditi nedostatak oca ili njegovu ravnodušnost. Dječaci s deset ili jedanaest godina, umjesto majčinog odgoja i pažnje, spremni su za više muškog upliva. Događa se da, što majka više nastoji nadoknaditi nedostatak očeve pažnje, to dječak u sebi sve više izgrađuje neprijateljstvo i gorčinu (iako su majčine namjere dobre).

S druge strane, često, zbog dječakovog divljenja i poštovanja prema majci, on prema njoj razvija dvostruka osjećaje, odbijajući priznati svoj neprijateljski, ogorčen stav, prema toj istoj majci. On nikada ne bi htio da je povrijedi, ali želi pobjeći od njene pažnje, emocionalno i fizički. Kada dječak odraste, ovaj dječački bijes prema majci (kao i neprijateljstvo i gorčina djevojčica prema ocu), često se odražava u njegovom odnosu prema drugim ženama. Pojavljuje se strah od nadmoćnosti bilo koje žene u njegovom životu kada je već odrasla osoba. Takav se muškarac “zavjetuje” da “neće nikada dopustiti bilo kojoj ženi da njime upravlja”. Ovakav stav nije svjesno osjećanje, ali pokazuje se u izbjegavanju bliskosti, prisnosti sa ženom. Za takvog muškarca je erotska bliskost jedina u kojoj se osjeća sigurnim od vlastitog straha da žena bude nadmoćna. Kao suprug on postaje popustljiv i šutljiv ili ljutit i udaljen. Možda će neprestano započinjati tjelesni kontakt da bi bio “jača strana” u bračnom odnosu. Ovakva ponašanja imaju vrlo štetne posljedice po brak, veće, no što su mnogi u stanju shvatiti.

Česte su i neke druge posljedice odrastanja bez oca. Mnogi se muškarci odnose prema svojim suprugama kao prema mami, a oni sami ponašaju se kao da su sinovi tinejdžeri. Neke žene kažu da su im muževi poput još jednog djeteta, da čak izbjegavaju razgovarati o obiteljskim odgovornostima. Ženina traženja i podsjećanja im izgledaju poput maminih, pa se on prema njima odnosi na isti, otuđen način, kao kad je bio tinejdžer.

Teškoće u muškim prijateljstvima

Još jedna poteškoća koju nalazimo kod muškaraca odraslih bez oca, je istovremena potreba i strah od sklapanja dubokih odnosa s muškarcima. Odnos otac-sin bi trebao biti uvježbavanje i poučavanje o prisnijim odnosima među muškarcima. Ako nikada ne iskuse takav odnos u obitelji u kojoj su odrasli, muškarci ih kasnije ne mogu razviti. Također može se pojaviti strah da bi takav odnos naslućivao homoseksualnost.

Suvremena istraživanja pokazuju da u našem društvu većina muškaraca nema pravog prijatelja s kojim bi mogli podijeliti životno iskustvo na prisan način. Herb Goldberg u knjizi The Hazards of Being Male (“Rizici muževnosti”) piše o izgubljenoj sposobnosti za pravo prijateljstvo među muškarcima. Nakon iscrpljenih diskusija o zajedničkim temama, kao što su sport, vrijeme, rast cijena, politički događaji i slično, muškarci više nemaju što reći jedan drugome.

Sljedeća činjenica, tijesno povezana s ovim je: homoseksualizam kod muškaraca, koji je u evidentno većem porastu nego lezbijstvo. Potreba za odnosom s nekim tko će zamijeniti očev lik, uz podsvjesno neprijateljstvo prema ženama ili strah od njih, neke muškarce može učiniti prijemčivijima za homoseksualnost. Težnja za bliskoću s očevim likom, povezuje se sa seksualnim i emotivnim potrebama, koje neki mladići tada nastoje ispuniti u homoseksualnim odnosima.

Neki terapeuti, kao Arthur Janov, pisac knjige The Primal Scream (“Primalni krik”), vjeruju da je zapravo cilj homoseksualnosti – heteroseksualnost. Muškarac ostvarenje neispunjenih potreba u djetinjstvu traži u homoseksualnom odnosu, da bi tako mogao sazrijeti za heteroseksualan odnos. Isto se odnosi i na lezbijke, kojima je često u djetinjstvu nedostajao nježan odnos s majkom.

Krug se zatvara

Mnogi današnji muškarci su do nekog stupnja zahvaćeni ovakvim teškoćama zbog ravnodušnog, popustljivog ili neprisutnog oca. To je u našem društvu stvorilo duboko ukorijenjen ciklus: nadmoćne žene sklapaju brak s ravnodušnim i slabim muškarcima, a njihova djeca postaju nadmoćne žene i neizgrađeni muškarci. Zatim se opet tako nastavlja. Svaki naraštaj ulazi u sve veće teškoće, uz sve razornije posljedice. Danas je opće rasprostranjena bolest loše ili nezdrave slike o sebi i kod muškaraca i kod žena, koja svoje korijene vuče iz lošeg ili nikakvog uspjeha roditelja u odgoju djece u roditeljskom domu.

Ovo tumačenje psihijatar s Harvarda Armand M. Nicoli rezimira sljedećim riječima:

“Ako neki čimbenik utječe na razvoj i emotivnu uravnoteženost pojedinca, onda je to kvalitet odnosa, koji su on ili ona iskusili u djetinjstvu s oba roditelja. Vrijedi i suprotno: ako ljudi, koji pate od emotivne bolesti imaju neko zajedničko iskustvo, onda je to nedostatak roditelja bilo zbog smrti, razvoda, preokupiranosti poslom ili iz nekog drugog razloga.”

Nedostatak majke zbog posla

Rasprava u ovom tekstu bila je usredsređena na posljedice nedostatka oca. Ali, nedostatak majke postaje u našem društvu također sve veći, otkad se i majke zapošljavaju s punim radnim vremenom izvan kuće. To također može imati razorne posljedice. Nekada su obitelji mogle imati pomoć djedova i baka, teta i stričeva, koji su na sebe preuzimali udio u odgoju djece. Danas, tek mali broj djece ima podršku i sigurnost šireg kruga obitelji.

Na početku 21. stoljeća u našem društvu sve je veći broj pojedinaca koji nisu imali zdrave uvjete za razvoj unutar obitelji. Sve je veći broj obitelji s jednim roditeljem i obitelji s oba zaposlena roditelja, a sve više djece odgajano je bez imalo pravilnog utjecaja roditelja oba spola. Ožiljci takvih nedostataka bit će duboko usječeni u sliku o sebi.

iz knjige: Josh McDowell (Josh McDowell), Slika o sebi/znakoviporedputa.com

Izvor: atma

Share this post


Link to post
Share on other sites

Креирај налог или се пријави да даш коментар

Потребно је да будеш члан ЖРУ-а да би оставио коментар

Креирај налог

Пријавите се за нови налог на ЖРУ заједници. Једноставно је!

Региструј нови налог

Пријави се

Већ имаш налог? Пријави се овде

Пријави се одмах

  • Сличан садржај

    • Од Милан Ракић,
      На путу између Србије и Холандије свештеник Ненад Илић, један од најмодернијих гласова Српске православне цркве, раније писац и редитељ, приватно отац четворо деце, говорио је за Недељник о "случају" сина Богдана - јутјубера познатог по надимку "Бака Прасе", који је изазвао хистерију у Србији - о васпитању деце, цркви, вери, патријарху Павлу, подршци протестима, о власти, манипулацијама и изборима.
      (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.)

      У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди.
      Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција.
      Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. 
      А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом.
      Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог.
      Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини.
      Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви.
      Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? 
      Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо.
      Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе.
      Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету.
      Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. 
      Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство.
      Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу.
      Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге.
      Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души.
      Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори.
      Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд.
      Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна.
      Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже.  У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења.
      Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. 
      Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања.
      Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује.

      http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/
       
      View full Странице
       
    • Од Милан Ракић,
      (Интервју који је отац Ненад Илић дао часопису Недељник, објављеном 14. фебруара о.г. Интервју водила Ана Матић, фотографије Игор Павићевић.)
      У ком тренутку сте одлучили да реагујете и станете у заштиту сина писмом које сте објавили на Фејсбуку, односно шта је била "кап која је прелила чашу"? Одбацивање одговорности за сопствени удео у ономе у чему се сада налазимо, је постало општи манир. Кад Министар културе крене у напад на ријалити – нико га не подржава. Боље ипак да се нешто, макар шта, стално врти на ТВ. Кад неко купује на киосцима новине са скаредним насловима и чита текстове који шире глупост и злобу – ту нема одговорности. Кад неконтролисано препушта децу од малих ногу интернету – нема одговорности. Богдана су почели понеки људи који се сматрају верујућима да због тога што је постао сензација после огромене гужве у тржном центру осуђују као представника целокупног јутјуба који не разумеју, али и не могу да се с тим феноменом изборе. А мене прозивају као неког ко није уштројио свог сина или га, још боље спалио на Теразијама за пример осталима, као свечану жртву која ће зауставити процесе савремене културе-некултуре. Али бојим се да то не би зауставило ни јутјуб ни интернет чији су садржаји деци непрекидно доступни. У духу културе комуникације којој нас уче данашњи медији и власт, понесени сензационалистички нагло и селективно покренутом одговорношћу људи често користе у својим нападима на друштвеним мрежама грозан речник, лажи, злобне полуистине, скаредне измошљитине, а буне се против заправо мање поганог речника и блажих скаредности. Јесте смешно, али од свега тога човеку може да припадне мука. Притом Богдану и не треба никаква заштита. Он се у томе одлично сналази. Потребна је заштита елементарном здравом разуму и смиривање оних људи који су под дугим нападом таблоидне свести и сами постали ходајући таблоиди.
      Шта сте ви закључили из свих коментара, увреда, напада на рачун Богдана или Баке Прасета - да старији не разумеју младе, да постоје јаке предрасуде... .- јер управо је велики део коментара био упућен и на рачун јутјубера, али и на језик па и интересовања младих које се етикатирају као "глупости", па и то како сте ви васпитали сина? Не ради се више о томе. Стари кроз целу историју не разумеју младе, као и обрнуто. Ја лично нисам неки љубитељ јутјуб сцене. Али њен утицај је чињеница која не може да се прескочи. И коју родитељи морају да покушају да разумеју. Некад су се родитељи згражали због рок музике и музичара. Данас се згражају због јутјубера. Никако не мислим да је сваки развој добар. Али шта могу да имам од тога ако само кисело осуђујем ствари које ми се не свиђају? Осећај сопствене праведности? Јутјуб је пун испразних садржаја, али треба успорити и сагледати феномен. Као што се музика упростила до оног хипнотичког бубоњања које чујемо из аутомобила који застану на семафору, тако је и комуникација јутјубера и њихове публике сведена на елементарно. На комуникацију саму. Комуникацију у којој јутјубер представља најшире жеље и очекивања публике, чији је заправо он и део, а истовремено креирање лика који је нешто забавнији од оних које млада публика свакодневно среће. Кад сам се позабавио једном критикованом простачком Богдановом песмом – сазнао сам да је настајала „онлајн“. Деца су убацивала своје речи и заједно са Богданом као модератором су правили простачке стихове. Нешто као народне еротске (порнографске) песме из чувене збирке „Црвен бан“ Вука Караџића, само у савременом облику. Због могућности коментара и разговора, блискост јутјубера са публиком је већа него блискост рок звезде са његовом публиком. Снажна жеља за припадањем групи лако се претвара у одано праћење живота јутјуб звезде као представника групе. Јутјубер прави своју публику – публика јутјубера. Реална и проверљива интеракција.
      Често су то заиста чудно банални садржаји, а цео тај феномен ипак заслужује озбиљну анализу. Тешко је пратити брзину промена у области комуникације и забаве. Веома је сложен однос развоја технологије и комуникација, економије и културе с друге стране. Угрожавање људскости за рачун некаквих хипотетичких хумано-технолошких хибрида будућности. Разумем људе који су пред тим забринути. И сам донекле спадам међу њих. Не свиђају ми се псовке и сакредности, па сина опомињем кад видим да прави песме које као да су скинута са врата школског WC-а. Али то је стил његове каријере комуникатора који говори језиком којим деца говоре у друштву и у школском дворишту. А уме да буде духовит и веома забаван. Деца му због тога верују и он може да им пренесе и неке поруке које од нас старијих не би слушали. Не пушите, не пијте, не дрогирајте се, водите здрав живот, будите добронамерни... Баш да видим како би прошли сви ти забринути душебрижници кад би покушали да се обрате деци са тим порукама. Били би исмејани или игнорисани. 
      А што се васпитања тиче – као отац четворо деце могу само да пренесем своје искуство. Нема правила у васпитању. Свако дете је различито, несагледив космос за онога преко пута, па и за родитеље. Родитељ наравно има обавезу да сведочи свој вредносни систем и да се не препушта општој релативизацији вредности. Али данас, у ери разливеног шума комуникација наметање свог система може да буде веома контрапродуктивно. Иначе мислим да деца не слушају шта говоримо. Они гледају оно што је заиста у нама. Па оно добро прихватају, оно лоше одбацују. По својој слободној вољи. Ако не живим како треба то дете види. Лично верујем да ако нечег доброг има у мени моје дете ће то прихватити и искористити у свом животу кад се суочи са озбиљним проблемима. Највећа одговорност у васпитању је оно што пред децом учинимо са својим сопственим животом.
      Рекли сте и да верујете да ће Бака Прасе учинити више за овај народ него ви. Да ли вам се чини да су млади данас превише под лупом и изложени критикама, и зашто ви верујете у њих и то да се деца паметнија од нас? Искрено поредим своју децу са собом у њиховим годинама. У неким областима сам можда био зрелији, али они су у неким другим областима зрелији од мене тад, можда и сада. Што се Богдана тиче, доброта и добронамерност коју показује у свакодневној комуникацији са људима које среће је већа од моје доброте тада. Наравно, користи и неке свађалачке форме рвања пред публиком које ће увек бити популарне, али сигуран сам да деца у њему препознају управо ту блесаву и неоптерећену добронамерност и због тога га прате у толиком броју. Талентован је, а шири добру вољу и у животу и на јавној сцени. Има много тачака у којима се не слажемо, али видим да он са много мањим образовањем него што сам ја имао у његовим годинама, брже учи. Деца данас брже уче. Замка су протезе у облику мобилних телефона и рачунара које их остављају потенцијално беспомоћнима пред системом. С друге стране – та неопходност срастања са техологијом је закон времена. Волели ми то или не. Кад кажем неком од своје деце неку реч коју не разумеју они одмах потегну телефон и Гугл. Не узбуђују се што то не знају. Лако је сазнати. Наравно да ме то брине, та њихова потенцијална беспомоћност пред системом. С друге стране – тако су ипак бржи од мене. Док су отворени за Бога, ни та техника их неће удаљити од љубави према људима. А и кад имају своје сумње, трудим се да их увек подсетим на најважније. Одавно сам престао да имам жеље шта би моја деца требало да буду и како би требало да живе - сем жеље да буду добри људи. И молим се за њих. Патријарх Павле, није имао много оригиналних теолошких мисли, али је видовито оставио поруку – „будимо људи“, колико год то било тешко. Та последња линија одбране постала је и највише постигнуће данас. Верујем или желим да верујем да се не завршава све са нама и да ће моја деца и сва деца бити боља од нас који смо упропастили земљу коју нам је Бог дао и затровали међусобне односе до неподношљивог.
      Код Добрице Ћосића било је много тога о драми сукоба очева и синова, говорили сте једном о томе. Коме је теже одрастање-очевима или синовима? Добро питање. Има у Новом завету она чувена прича о Блудном сину. Млађи син узме свој део наследства и списка га са сумњивим женама и лошим друштвом у неодговорном и раскалашном животу. Кад начисто пропадне, допузи назад оцу и моли га да га овај прими. И отац га с искреном љубављу прими, срећан што се изгубљени син вратио и - направи велико славље. А старији брат љубоморно пребацује оцу што га је слушао и верно служио породици, а за њега никад није приредио никакво славље. Отац му каже, отприлике - зашто си смрачен, све што је моје је и твоје, а ево овог изгубљеног смо пронашли, зар не треба да се радујемо. У животу се очеви често постављају уместо у улогу оца, у улогу старијег брата. Буду посесивни или љубоморни... Сваки отац треба пажљиво да гледа прво - да ли у сину види само свој продужетак, део себе који нема право да се понаша другачије него што отац жели, или је можда љубоморан на нешто што њему није било допуштено, а што син олако чини.
      Поменули сте и да је лицемерје на нашим просторима достигло невиђен степен - смета Бака Прасе али не сметају ријалити програми. Колико је лицемерја међу онима који се издају за вернике, па и међу људима који су представници цркве? Ух... То је већ сасвим болно. Да ли од почетка или је историјски условљена, тек - црквеност нашег народа је танка. Затим - наслеђе самоуправљања и буквално схватање туђег система страначке демократије и слободе изражавања, погрешна, наопака слика српске средњовековне саборности – као резултат имају непознавање ауторитета, простаклук и бахатост, неконтролисану злобу и завист, па кад те томе још непрекидно уче кроз медије и примером с врха државе... Посезање за Православљем као идентитетском основом али не кроз Свету Тајну – Литургију је заправо далеко од вере – све то заједно довело је до потпуно нецрквеног доживљаја Цркве код многих људи. Страначка и суморна секташка логика драматично угрожавају наш доживљај Цркве. Очас посла неко неког оптужује да је јеретик, отпадник, неповерење и нељубав одбијају и оне који покушавају да приђу Цркви.
      Понекад се човек запита – где смо сакрили Христа? Оног Христа који је дошао грешницима и блудницама а не самозаљубљеним праведницима? Где смо успут изгубили Христа - Љубав. Жртву, дубину разумевања и искрену жељу да сви људи буду Богочовекови? Откуда баш оволика навала фарисеја и законика? 
      Велики је у нашем народу осећај угрожености, много је страхова који нас изједају, мало је радосне вере у победу Живота над смрћу, у васкрсење које нам је Богочовек обећао, ако смо љубављу с њим у нераздељивој заједници. Комплекси нас, путем неколико правила која изолујемо и трудимо се да их слепо примењујемо, доводе у улогу праведних судија – преварни начин да превазиђемо сопствене нагомилане фрустрације, а заправо удаљавање од Христа. Беспомоћни, уместо да се саберемо, бранимо се злобом. Као да је пукла жуч и раширила се кроз цео организам. Власт нема чега да се плаши за свој опстанак – појешћемо једни друге, ни не гледајући оне од којих велики део проблема и одговорност за њихово решавање полази. Дај Боже само да не направимо глупост са Косовом. Презир и мржњу коју би тада осећали једни према другима не бисмо могли као народ да преживимо.
      Црква је често критикована због тога - пре свега због нескромности појединих представника (чувени возни парк), а недавно је пред судом у Лондону поднето више тужби због педофилије, док приговори иду и због тога што се СПЦ меша у питања државе. Да ли би Црква требало да истрпи критике и да научи да се носи са њима? Црква је Христос на земљи, Христос у историји. Богочовечански организам, блиски сусрет Бога и човека. Али Црква је и институција која уме да оболи од болести од којих институције побољевају. Људски део понекад у њој превагне. Може у неким периодима да се посвети самоодржању. Да се изолује се од света. Да постане резерват и оправдање медиокритетства. У наглом ослобађању цркве код нас почетком деведесетих година, нисмо разумели да је већи део наше нове слободе замагљен инструментализацијом од стране власти. После пропасти Југославије нова власт није имала други избор у изградњи новог националног идентитета сем посезање за оним несумњиво важним у том идентитету – хришћанској православној вери. Десило се брзо и нисмо стигли да успоставимо сигурност сведочења вере, него још увек, пре свега, само неповерење према свету и чување нагло стечене повољније позиције него под куминизмом. Уз коју иде и поправљање материјалног стања свештенства, наравно не свег свештенства, већ само у већим центрима. Проблемима који се појављују у нашим редовима често не приступамо отворено, већину сакривамо, несигурни због тога што, убрзано инструментализовани, нови темељ деловања у свету нисмо осигурали како треба. Наравно да би требало истрпети критике, па чак и оне неправедне, оне какве је трпео сам Христос до крста и на крсту. И наравно да би требало с љубављу решавати проблеме и лечити оне који не делују по Христу. Дај Боже да ојачамо у томе.
      Каква је улога СПЦ данас у Србији - да ли има место које јој припада? Многи ће рећи да Црква има место које не заслужује. Неки – да има превелики значај у секуларној држави која је одвојена од Цркве, други – да недовољно утиче на савремени живот и да је ипак резерватски изолована од стране власти и секуларне интелигенције. Једини одговор је на то – наше аутентично, радосно, појачано сведочење вере у васкрслог Христа Богочовека. Превођење привлачности Христове љубави и истине и људима који нису у најужем кругу Цркве. Да се као Црква изборимо за место које Христу и његовој вечној лепоти припада у овом ишчашеном свету.
      Патријарх Иринеј је критиковао протесте у Београду ( "не видим користи за народ од подстицања на такве протесте у Београду"). Покојни патријарх Павле је са студентима "пробио" кордон током протеста 1997. Какво значење за вас имају ови протести, подржавате ли их? Од кад сам после тридесет и четири године живота ступио у Цркву „пуном ногом“ и срцем, доживљавам је као породицу, фамилију. Можемо да се разилкујемо у мишљењима, да се расправљамо, па чак и жучно, али остајемо фамилија. Остајемо блиски и кад се увредимо због неког од наших. Патријарх не види корист за народ од протеста. Добро. Он је наш деда, човек у озбиљним годинама, и не мора нужно добро да види све око њега. Поготово ако га сколе обећањима и лажима неки ван фамилије, а моћни. Можемо с њим да се слажемо или не, његово мишљење морамо озбиљно да прихватамо, али можемо и синовски да се споримо. Многи, па и ја међу њима, мислимо да протести имају смисла. Да кад власт која није баш хришћанска и не чини добро, затвори нормалне канале комуникације, мора и на улицу да се изађе и да се буде и мало гласнији. Не само да не подржавам ни једну посебну странку, не подржавам ни овакав страначки систем у целини. Али није ми јасно одакле могу да се појаве ти нови људи које многи прижељкују, ако се незадовољство не заталаса и жеља добије активније облике. 
      Добро, то је тема за посебну причу. Али убеђен сам да народ којем је разним манипулацијама одузета могућност да изрази незадовољство властима које би требало да служе народу, има право да се огласи. Нисмо сви у нашој цркви јединствени у томе. Има различтих мишљења – али то не значи да она могу да угрозе нашу породичну слогу. Важније од дешавања у било којој држави у којој живимо је одржавање двојног држављанства, у којем Царство Божије има првенство.
      Имате ли утисак да је вера постала помало помодарство, да је све више оних који се крсте кад прођу поред цркве, а не живе хришћански? Пре бих рекао да вера излази из моде. То о чему говорите је пре траг сујеверја него помодности. А живети хришћански није лако ни за оне који то покушавају пуном снагом. Није лако. Отуда и несклоност данашњих људи, заслепљених собом, неспремних на било какву жртву и добровољно одрицање, да непојамног Бога и веру у Бога, Богочовека, Христа, поставе као нешто најважније у свом животу.
      Као неко ко је завршио ФДУ и бавио се позоришном режијом, како видите улогу глумаца, од којих сте и са многима сарађивали као што је Мирјана Карановић, који су се поред професора, активирали у актуелним протестима? Глумци су учествовали у многим политичким догађајима овде. То је и нормално. Публика тражи јунаке који ће артикулисати њене жеље, дилеме. У свом најбољем облику позориште је увек било лабораторија за испитивање слободе. Пошто се данас таква улога позоришта не налази често, позорница се измешта ван позоришних зграда. Ја лично сам почео позориштем да се бавим у време раних осамдесетих. Време климања комунизма. Дисиденти, преиспитивања. Уживао сам у томе да са публиком пробијамо границе дотадашње слободе. После ми је то недостајало, кад се ствар слегла и политика надјахала културу и уметност. По инстинкту, глумци се и данас убацују у те ситуације јавног преиспитивања слободе. Неки са већим, неки са мањим успехом. Они које у тој уличној лабораторији слободе прогута било која идеологија, улазе у тенденциозност, у промашене улоге.
      Кад смо код глумаца, сарађивали сте са легендама нашег глумишта, између осталог са Батом Стојковићем, са Соњом Савић о којима данас слушамо урбане легенде и гледамо их "ремастеризованим" филмовима. Како памтите Бату, а како Соњу? Да, са Батом Стојковићем сам у Атељеу 212 радио представу по Пекићевом тексту и Михизовој драматизацији „Заклети спасилац дављеника“. Био је тежак за сарадњу, и прилично је нервирао и мене и све остале учеснике у представи, али сви смо према њему имали искрено поштовање. Велики глумац. Човек посвећен позоришту. Ништа му није било важно осим глуме. За мене – сарадња са њим велико искуство. Са Соњом нисам радио ниједну представу, али смо се познавали и свакодневно мимоилазили на факултету. Била је део једне необично талентоване глумачке класе код професора Миње Дедића. Куд су се и на који начин сви они распршили, то је за филм. А она је успела да за кратко време убаци у филм и позориште своју духовиту полудистанцирану варијанту балканске несавршене Грете Гарбо на тадашњу медијску сцену. И да фасцинира многе. Урадила је то својим талентом брзо и успешно, можда и пребрзо и пребрзо се од свега тога и уморила. Покој јој души.
      Последњих годину дана сте на служби у Амстердаму. Како вам оданде изгледа тренутно стање друштва, политике и културе у Србији? Ова године сам био мало у Амстердаму, мало у Србији. Незгодно искуство. Основно је да сам схватио колико смо ми у Србији под сталним оптерећењем. Колики терет вучемо свакодневно на леђима, а да тога и нисмо заиста свесни. У многоме теглимо претежак, можда и погрешан крст, због места које нам је у историји и географији задато али често и беспотребно, својом кривицом - само због неодговорности и нечињења. Кад се из тог сталног тренинга макар и начас изађе – тешко је поднети сав тај терет. Досадна, непојамно толерантна Холандија, кад дођем у њу, почиње да ми изгледа као одмор, али пошто радим практично само са Србима, као да и нисам из Србије одлазио. Ми смо ипак организам који свугде функционише слично. Прилагођавамо се средини, можемо да будемо и успешни, али кад се сакупимо – ми смо Срби. Да смо за све ове године нашег напуштања Србије и разливања у дијаспори успели да макар делић оних позитивних туђих искустава пренесемо у матицу – где би нам крај био. Не кажем да ми дужи боравак у Холандији неће досадити, као и многим Србима овде. Али матица не нуди ништа никоме. Ни унутар граница, ни дијаспори.
      Кад год се вратим у Србију, све ми је теже да схватим због чега не желимо да се извучемо из болештине самоуништења. Не кажем да је лако, има ту много тога чиме су нас оптеретиле те бахате западне земље искусне у цеђењу колонија, али практично и не покушавамо. Апатично смо се предали локалним манипулаторима, колонијалним управитељима па и самој и неуспешној копији западноевропске демократије. Као да је све то неизбежни усуд.
      Прогнозирали сте да ће циљна група на предстојећим изборима бити жене и пензионери и зато сте позвали "праве жене да се пробуде". Чини ли вам се да би неки представници Цркве требало да коригују однос према жени, посебно када говоре о "улози жене у друштву"? Незгодно је што превише тога у животу Цркве диктира мушко монаштво. Мушкарац у нашој реалности осим Христа има много ликова, а жена осим Богородице премало. Црква је од почетка успоставила однос према жени који је победа над социјалним ограничењима старог света . Али у историји се оно старо и „побеђено“ увек лако прикрада. Таман колико и црквеност бива често пригушена силом света и пале природе. Истинско успостављање поштовања жене као мајке је тест обнављања снаге неког друштва, али и поштовања жене као жене. Као дела нераскидивог пара који је Бог дао. Није жена само мајка. Она је и духовни учитељ мужа, као што је и муж духовни учитељ жене – ако има је обома Христова љубав закон. Без обзира да ли имају деце или не. И љубав нема једини смисао у рађању. Велика, недовољно у цркви подвучена тајна.
      Важите за једног од "либералнијег" свештеника, односно никада нисте имали проблем да јавно изразите своје мишљење па сте тако похвалили представу "Олимп" која је овде изазвала згражавање и поделила јавност. Да ли је цена слободе изражавања мишљења постала скупља последњих година? Знао сам да ће се многи саблазнати, али нисам могао а да не будем искрен и искажем своје поштовање према великом и професионално успешном труду екипе тог фамозног „Олимпа“. Био сам фасциниран искреношћу и трудом с којим су присталице неопаганизма, у побуни против савремене нехумане цивилизације, обрадиле грчке митове. Пожелео сам да ми хришћани нешто слично као наш одговор, са сличним даром, трошењем снаге и енергијом урадимо у култури. И онда саблазан од стране „мојих“. Неки су чак тражили од патријарха да ми уведе одређене санкције због саблажњавања верника. Написао сам Његовој Светости један мањи есеј са образложењем мог става и тиме смо закључили непотребне неспоразуме. Кад ме неко пита шта мислим о проблему са вакцинама, ја га упутим на лекаре вернике. Мислио сам да је природно да би мени могли да поверују кад се ради о култури, позоришту... Али не лези враже.  У сваком случају то је за нама. До следећег случаја успешног уметничког дела које нема хришћански садржај, али може да побуди на хришћански одговор. Свет је жељнији Христа него што то ми у Цркви обично видимо. А та жеља може да се изражава на начин који нам се не чини доличан. Хвала Богу, те Црква не може бити легло малограђанштине, сем у споредним манифестацијама повремених институционалних обољења.
      Како црква гледа на ваш приступ, на ваш начин приближавања верницима који укључује све предности савремених технологија као што су друштвене мреже? Трпите ли због тога? Да ли трпим због тога? Не знам. Има довољно пријатеља и довољно паметних људи који ме подржавају, па чак и љубављу принуђавају да са тим наставим, тако да не осећам да нешто много трпим. Одавно сам то почео да сматрам за своју додатну службу. А у служби ваљда мора понешто и да се трпи, да се из љубави поднесе и по нека жртва. Понекад те неко опљуне, понекад неко покушава на теби да испроба своју моћ...Али све је то у року службе. 
      Да ли би урна Николе Тесле требало да буде положена у Храм Светог Саве? Не знам. Чудно ми је све то. Шта ће урна са пепелом у хришћанској цркви? С друге стране – још је глупље да седи у музеју. Као да се ради о маркетиншком сукобу за присвајање Теслиног наслеђа. Геније, син православног српског свештеника и даровите мајке Српкиње – практично марсовац, човек који припада човечанству. Тешко је њега било где сместити. Волимо да се њим хвалимо а да нас не обавезује. Као што би требало да нас обавезују и многи други православни Срби. А не да у нашој катастрофалној ситуацији само пумпамо рестлове гордости. Хвала Богу за њега! Утолико би можда требало негде испред храма, у некој посебној архитектонској конструкцији да добије место. Да се организује некаква видљивост инспирације и подсећања.
      Да ли би патријарх Павле требало да буде проглашен за свеца? То ће време показати. Колико остане жив међу нама и можда буде још живљи. Он није био никакав супермен и човек без мана и грешака, али сигурно је да је цео свој живот према својим даровима у потпуности посветио служби Христу и сведочењу Јеванђеља. Инспирисао је многе. Колико је Црква сигурна да је у томе заиста успео, знаћемо кад дође време. Светост се не проглашава, она се само на основу живог искуства Цркве потврђује.

      http://www.nedeljnik.rs/nedeljnik/portalnews/svestenik-nenad-ilic-o-veri-protestima-tesli-patrijarhu-pavlu-rijalitijima-deci-novim-generacijama-moj-sin-baka-prase-ucinice-vise-za-ovaj-narod-od-mene-citajte-u-nedeljniku/
    • Од ризница богословља,
      Када се питање наведено у наслову постави обично се застане са одговором. Даље се често дају одговори, али без довољне аргументације. Код литургичара Лазара Мирковића се налази одговор на ово питање.     У делу Хеортологија прота Мирковић бележи да  Сретење спада у дванаест Великих празника, али не спада у Господње. Он пише: „Празник Сретенија Господњег припада броју 12 празника, али не Господњих, но Богородичиних, јер ако празник Сретенија Господњег падне у недељу, то се служба васкрсна не замењује службом празника Сретенија, како бива на Господње празнике, но се поје заједно са њоме. Када један од дванаест Господњих празника падне у недељу, изоставља се сасвим васкрсна служба и служи се само празнична. По томе празник Сретеније се назива и празником Сретенија Пресвете Богородице“.   Године Господње 2015. смо имали прилику да видимо поредак службе празника Сретења у обједињавању са недељном васкрсном службом. Детаљи се могу видети у Типику за ову годину.   Било да кажемо Сретење Господње или Сретење Богородично нећемо погрешити. Разлог за то је што већ и само име Богородица указује на Бога, Сина Божијег Оваплоћеног Богочовека Исуса Христа. Православни иконопис и фрескопис чувају ову поруку кроз уобичајеност сликања Богородице са Богомладенцом у наручју. Петрос Василијадис пише да би се те иконе могле назвати и Христос са Богородицом, јер ликовна композиција пројављује пажњу и љубав коју Пресвета Дјева упућује ка Богомладенцу као спасењу света, али и себе. Томе би могла да поучи и чињеница да се у савременом поретку Проскомидије око Агнеца Христа у Сабору спасених заједно са светитељима налази и Пресвета Дјева. Христос је Извор спасења, као и Темељ и Смисао сваког хришћанског празника. Сретење је и Господње и Богородично.   Антрфил:   Реч „срећа“ није светописамски ни светопредањски израз, иако се у хришћанској свакодневници често употребљава. Изворнији израз је радост. Можда би реч срећа своје хришћанско значење могла да добије у светлу празника Сретења. Радост сретања Светог Симеона Богопримца са Богомладенцом Христом би могла да постане критеријум нашег доживљавања среће.                                                протонамесник Александар Р.Јевтић       Рад је објављен у часопису  Православни мисионар бр. 342     Извор: Епархија жичка
×