Jump to content

СИНДРОМ "ЗАПЛЕТЕНИХ РОГОВА" - jeдан вид породичне неурозе

Оцени ову тему


Препоручена порука

3169.jpg

 

У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције.
Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
Бавећи се значајним и занимљивим питањем шта бива са нашим неуротичним пацијентом када се он после успешног лечења враћа у породичну средину из које нам је дошао на терапију, запазили смо, заједно са другим ауторима који се баве данас веома распрострањеном и цењеном терапијом породице, различит исход овог нашег првобитно успешног лечења. Свесни од почетка чињенице да неуротичар који нас је својевољно потражио ради лечења није могао да се разболи само на основу конфликата који су се одиграли у неком замишљеном систему индивидуалне монаде, већ да су на почетак и даљи развој његове неурозе морали породични чиниоци одиграти пресудну улогу, како на креирање симптома неурозе, тако и на њихово упорно одржавање, обратили смо нарочиту пажњу на оне бројније случајеве при којима су нам се, после краћег или дужег периода, враћали наши излечени пацијенти, са истим или чешће новим симптомима, или су нам сада долазили на терапију други чланови породице који до повратка излеченог пацијента нису били болесни, или бар нису показивали манифестне симптоме болести.
У извесним таквим случајевима открили смо постојање неке врсте "клацкалице", или како смо то сликовитије назвали: синдром "заплетених рогова", према сећању на једну тужну фотографију у новинама на којој су се два јелена, у борби на живот и смрт, тако заплели роговима да су на крају борбе, исцрпљени, пали један поред другог мртви.
Док су се у случајевима "клацкалице" код једне исте особе, наизменично или са краћим или дужим паузама предаха, смењивали симптоми неког телесног обољења, најчешће типа психосоматске болести (гризлица стомака, улцерозни колитис, артеријална хипертензија, итд.) са симптомима неурозе или чак психозе, дотле је у случајевима синдрома "заплетених рогова" долазило до наизменичног разбољевања, било неуротичног или психосоматског типа, код два члана породице која су тесно међусобно повезана (то може бити пар муж-жена, отац-ћерка, син-мајка итд.). Некада се ови "заплетени роговима" могу проширити и на више чланова неке бројније породице.
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

О чему је заправо реч у синдрому "заплетених рогова"? Незрели родитељи или брачни партнери, пошто нису успели да обезбеде сами себи независан развој и пуну индивидуалност, при чему љубав према деци или партнеру не само што не може да буде препрека већ је управо услов за овакав развој, остају у положају зависности од детета, односно партнера, регредирајући на један од превазиђених ступњева у психичком развоју малог детета, и то најчешће на иначе нормалан садомазохистички ступањ у поменутом развоју. И сада, повезани примитивном врстом љубави, у којој никада није дошло до зрелог односа Ја-Ти, већ остајући на нижем ступњу људских односа карактерисаних са мој-твој, односи оваквих људи носе карактер тзв. "дуалног јединства", у коме садистичке, односно мазохистичке склоности партнера доспевају у први план. Иако, каткад зачуђујуће дуго,овакви дуални односи протичу без манифестне патологије, они се ипак у трауматским фрустрирајућим ситуацијама обелодањују као патолошки и отпочињу свој монотони, дуготрајни циклус детерминисане "принуде понављања", при чему су све патолошке комбинације могуће. Све док је једна од двеју индивидуа болесна, као што смо рекли, неуротично или психосоматски болесна, она друга је здрава, и обратно. Повремено се обадве разбољевају доспевајући тако у теже декомпензовано стање. Када се у тај циклус патолошког збивања умеша и нека трећа особа из породице, рецимо изразито садистички, психопатски отац, који у ствари представља извор емоционалне заразе и правог клицоношу (који остаје, међутим, најчешће врло дуго здрав), ситуација "заплетених рогова" постаје још компликованија. Пратећи изванредно дуго одржавање овако "здравог" оца, који у неким ситуацијама очевидно неуротично индукује све остале чланове породице, дошли смо до закључка да највећу штету у породици не извлачи толико онај који је најнеуротичнији, већ много више онај који је најслабији.

Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
На крају бисмо хтели да нагласимо да у бројној а неуротичној породици тај најслабији члан породице обично добија улогу, наравно несвесно, "жртвеног јагњета". Он је тај несрећник који испашта због неурозе осталих, који подмеће себе тамо где је најтеже, он је Пепељуга породице и често само захваљујући њему интегритет такве неуротичне породице дуго времена је успешно сачуван. Поставља се озбиљно питање да ли овакво "жртвено јагње" треба уопште лечити.
Не заборавимо, најпре, да та незахвална улога "жртвеног јагњета" није свесно и вољно преузета у породици. Зрео и јак човек у стању је да ову улогу преузме свесно. Отуд разлика, која није истина увек јасна, па ни битна, између несвесно преузете улоге "жртвеног јагњета" и свесног прихватања жртве. Пошто ни ова несвесна улога није очевидно лишена своје етичке вредности, без обзира на тешку мазохистичку неурозу таквог човека, сваки психотерапеут који би се усудио да лечи оваквог неуротичара мора бити потпуно свестан да ће у случају успешне терапије убрзо имати у ординацији друге, можда и све чланове такве породице.
 
Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од JESSY,
      Неуроза није једина последица неуротског конфликта. Друга последица која није ништа мање опасна и страшна су разна телесна оболења. Ове чињенице познате су одавно. „Лава“ нерава „бичује“ крвне судове и бронхије, продире у желудац, у дванаестопалачно црево или попут „челичне песнице“ стеже срце. Научници су издвојили посебну групу оболења, која настају на нервној бази. Ова оболења почели су да називају психосоматска, јер једну од главних улога у њиховом настанку играју нервни фактори.
      Уобичајено у ову групу оболења спадају чир на желуцу и дванаестопалачном цреву, хипертонија, исхемијска болест срца и бронхијална астма. У последње време се, не без основа овим оболењима придружују и улцерозни колитис, тиреотоксикоза, миом материце, реуматоидни артритис и низ других болести. Данас је познато да је око 80% свих болести на овај или онај начин повезано са овим или оним поремећајем психе.
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки и рмањски г. Сергије предводио је свету архијерејску Литургију у храму Рођења Пресвете Богородице у Мркоњић Граду (старом Храму) у недјељу 27. по Духовима, 22. (9) децембра 2019. године, на дан када се наша Црква календарски присјећа догађаја када су педесет година бездијетни праведни Јоаким и Ана добили чудесно јављање Архангела Гаврила који им је обећао рођење дјетета-Пресвете Богомајке (Детињци).   Звучни запис беседе   Преосвештеном Владици саслуживали су: протопрезвитер-ставрофор Бошко Рољић, умировљени парох мркоњићки, протопрезвитер Драган Видовић, презвитер Предраг Милетић, Александар Бјеличић и протођакон Немања Рељић.   Послије прочитаног јеванђелског зачала о исцјељењу болесне жене у суботњи дан, Епископ је бесједио на тему исцјељења болесних. Болести у животу долазе као један вид искушења како би се кроз оздрављење слугу Божијих прославио Сам Бог и Син Божији. Поучени овом занимљивом причом казујемо да је човјек једна личност, јединствена, непоновљива која мора да своју згрченост усправи ка Богу Који је свакодневно позива у своје наручје.     Извор: Епархија бихаћко-петровачка
    • Од Аристарх,
      @Разбојник на крстуОтворио сам овде тему, да не тролујемо другу тему. 
      Ја мсм. да јесте много погрешио. У неким деловима рада типа Псеудосфере. Окренуо је теорију са реалности за 180 степени. Што јесте чудно, то је као да спојиш две пирамиде или два рога у један са тиме да су површински веће стране, оне које су спојене. Само хиндуистичка или тадашња јеврејска теологија може да доведе до таквог схватања времена. Тако да његова аксиома јесте погрешна по мени, јер бољу аксиому у геометрији би извео нпр. неко од форумаша (ко је читао Св.Оце) кроз лично сагледавање питања времена и етике као начина за идентификацију математичке потпуности. Што би довело до аксиоме која је потпунија, геометријски модел без могуће критике...
      Псеудосфера Лобачевског је слична труби Евангелисте Торчелија. Што ти мислиш, дал је тај парадокс са бројем ПИ, навео Његоша (образован у Русији) да аналогијски криви тадашњу Папску теократску државу са све Торчелијем, притом аналогијски наводећи Питагору и Епикура као кривце за изопачење модерног хришћанина, називајући научнике који спајају Питагору и Епикура, будалама које одвајају људе од бога кроз нпр. математички парадокс Торчелијеве трубе судњег дана? (Епикур је имао конфликт са платоновим учењем типа учио је да нема мешања виших сила у свакодневницу људи, да бесмртност виших нивоа постојања од човека није реалност, постојању душа након телесне смрти у времну у Рају...)
      Извор Његошевог спева:
      Питагоре и ти Епикуре,
      зли тирјани душе бесамртне,
      мрачан ли вас облак прекријева
      и све ваше посљедоватеље.
      Ви сте људско име унизили
      и званије пред Богом човјека
      једначег га са бесловесношћу,
      небу грабећ искру божаствену,
      с којега је скочила огњишта,
      у скотско је следећи мртвило.
       .
      Будалама кад би повјеровали,
      поете су покољење лудо.
      Нашу сферу да ноћ не полази,
      би л’ овако лице неба сјало?
      Без остријех зубах ледне зиме,
      Би л’ топлоте благост познавали?
      Без будалах тупога погледа,
      би л’ умови могли блистат св’јетли?
      Свемогућство светом тајном шапти
      само души пламена поете.

      Све дивоте неба и небесах,
      Све што цвјета лучем свештенијем,
      мировили ли ал’ умови били,
      све прелести смртне и бесмртне –
      што је скупа ово свеколико
      до општега оца поезије?
      Званије је свештено поете,
      глас је његов неба влијаније,
      луча св’јетла руководитељ му,
      дијалект му величество творца.
       .
      Дивни пјевче србске народности,
      бич си судбе веће испитао, –
      свијет жељи не зна угодити.
      Судба ти је и моја позната;
      мислим, нејма подобне на земљи:
      до врата сам изника тартара,
      ад на мене са проклетством риче,
      сва му гледам гадна позоришта;
      ал’ на судбу викати не смијем –
      надежда ми вољом творца блиста!
      .
      Ја од тебе јоште много иштем:
      да поставиш у пламтеће врсте,
      пред очима Српства и Славјанства,
      Обилића, Ђорђа и Душана,
      И још кога српскога хероја;
      да прогрмиш хулом страховитом
      На Вујицу, Вука, Вукашина,
      Богомрске Српства отпаднике –
      злоћа њима мрачи име Срба,
      Тартар им је наказа малена!
       
    • Од Поуке.орг - инфо,
      У недељу Свете Педесетнице, 3/16. јуна 2019. године, у Саборном храму у Новом Саду, Његово Преосвештенство Епископ новосадски и бачки госпoдин Иринеј, началствовао је Евхаристијским сабрањем, уз саслужење Епископа мохачког господина Исихија, братства Саборног храма и новосадских ђакона.
      У свом архипастирском обраћању владика Иринеј је између  осталог истакао: ,, ... Сâм назив Празника казује његов садржај. Педесетница је најзваничнији назив Празника, будући да се данашњи догађај десио у педесети дан по празнику старозаветне Пасхе, и она налази свој смисао као и остали старозаветни празници у Новом Завету.  Дух Свети не силази сâм од себе, будући да ништа што је од Бога не садржи било какав вид самовоље. Отац благоволи, а Син Божји дејствује, што нам сведочи и текст богослужбене химне на јутрењу данашњег Празника.  Дух Свети није постао човек као вечни Син Божји, него је само у појединим моментима историје Цркве Христове био видљив у својој невидљивости. Данас се пројављује у виду огњених језика, пламен који греје и оживотворава. Зеленило је символ живота, а у данашњем Празнику славимо живот не само биолошки, него и живот вечни који нам дарује Спаситељ света..."

      Извор: Епархија бачка
    • Од Поуке.орг - инфо,
      Обновљена Богословија у Призрену представља наду да на Косову и Метохији Срби могу да остану и опстану, јер ако у Призрену, где данас живи само двадесетак Срба може да се живи и ради, онда је то могуће и у другим местима где их има више, верује јеромонах Исидор Јагодић, заменик ректора Призренске богословије. За њега, како каже, обновљена Богословија представља вид васкрсења. -То васкрсење дешава се тихо, а ако се обнавља Црква, каже, онда се обнавља и народ.

      -Обично када размишљамо о Васкрсу и васкрсењу Исуса Христа мислимо да је то било чудесно, бомбастично, а оно је у ствари било све супротно од тога, тихо, благо, ненаметљиво. Мислим да је такво било и васкрсење које ми искусујемо, каже јеромонах Исидор са којим разговарамо пред обновљеном зградом Богословије која је спаљена у мартовском погрому 2004. године, а са радом поново почела 2011. године. Када је је основана Богословија Светог Кирила и Методија крајем 19. века, била је једина српска институција у Призрену, подсећа јеромонах Исидор и додаје да се нажалост историја понавља, па је тако и сада поново једина српска институција у Призрену. 
      -За Србе у Призрену, обновљена Богословија представља заиста велику наду и утеху да овде може да се остане и опстане, јер тај мали број Срба који је остао овде и у околини, гледају у Богословију на начин - да ако је школа у реду и ако ради, значи и ми смо сигурни и можемо да останемо, казао је Исидор. Додаје да му је драго што је у школи окупљен велики број деце јер, каже, млади људи уносе нову енергију у живот тог царског града, што се најбоље примети када за време распуста оду својим кућама. -Тада је већ другачији начин живота и на тај начин се и година овде дели - на период када су деца ту и на онај - када ће доћи, уз смешак прича јеромонах Исидор. 
      Говорећи о односима са становницима Призрена чију вечину чине Албанци, али има и Турака, Бошњака, Горанаца..., јеромонах Исидор каже да се воде речима и искуствима која су наследили у Призрену, а то је искуство патријарха Павла - да у другоме треба гледати човека и то доброг човека. -Овде не бисмо могли да опстанемо да не видимо добро у сваком становнику. Овде је то основно полазиште, а друго полазиште јесте да ми будемо добри према њима. Пронашли смо макар минимум неког заједничког живота, а то је толеранција, толеришу они нас, толеришемо ми њих, учимо још увек да живимо заједно и бар за сада нисмо на лошем путу, наводи јеромонах Исидор.
      Богословију у Призрену тренутно похађа 49 ученика, који су већином са простора Косова и Метохије, а други, мањи део ученика долази из централне Србије, а има неколико њих и из Београда. Њихов живот се овде углавном одвија у оквиру Богословије, ту спавају, хране се, слушају наставу у модерно опремљеним учионицама, уче у библиотеци , иду на молитву, ту су им спортски терени... У град излазе, али се не друже са тамошњим вршњацима. 
      Ученик петог разреда Богословије Душан Ковачевић из Штрпца каже, да у Призрену, где живе и Турци, Албанци, Горанци, контакта са људима других нација имају веома мало, али су односи међу њима када се сретну у граду коректни. Приснијег дружења са вршњацима нема, што како каже, не значи да га неће бити у будућности.
      -Са наше стране постоји жеља, с тим што не знамо како су они настројени према нама по том питању - да ли би били спремни за дружење или су на том нивоу националне свести где се ограничавају само на дружење са припадницима њихове нације, испричао је Душан. Једино са ким би се могло рећи да се на неки начин друже су њихови вршњаци муслиманске вероисповести који похађају Медресу, такође средњу школу у овом граду. Са њима су каже у добрим односима, међусобно су се посећивали, играли неколико утакмица, а заједно су посетили и њихов универзитет у Приштини.  -У Призрену нисмо имали никаквих проблема. Ми смо настројени према свима пријатељски, не само према припадницима исламске вероисповести. То је хришћански однос љубави и поверења према свима, наводи Душан. Овај младић, као уосталом и сви Срби са којима смо се срели на Косову и Метохији, а нарочито у усамљеним манастирима, би волео да овде има више Срба.  Волео би и да се, како каже, по завршетку факултета и постдипломских студија у Грчкој, јер његов је план да од јесени крене на факултет Богословије у Солуну, врати у Призрен и ту буде свештеник.
      То исто жели и његов најбољи друг Стефан Недељковић из Зубиног Потока. И он је као и Душан изабрао да проведе пет година на школовању у овом граду, пре свега, јер је, како каже од малих ногу волео Цркву и Бога, а да га је за Призрен прво определила лепота града, како с поносом истиче, "нашег цара Душана". -За пар месеци уписаћу факултет у Београду, а након тога, ако Бог да, постаћу свештеник. Волео бих да се вратим на Косово и Метохију, овде сам рођен, овде је све што ме испуњава. Волео бих да будем у Призрену. Везан сам за овај град. Мирно је, лепо се живи", прича Стефан, весео и оптимистичан младић. Оно што му недостаје у Призрену, је то што у овом граду живи само двадесетак Срба. Желео би, каже, да се што више људи врати, да храм Светог Ђорђа буде још пунији и да буде што више деце. -Уз Божију помоћ све је могуће, пар људи се чак вратило, имамо чак и неколико малишана. Полако се живот у Призрену обнавља, верује Стефан. 
      На питање има ли и једно српско дете у Призрену узраста за основну школу које би попунило празну клупу у импровизованој школској учионици цркве Светог Ђорђа где је до пре три године седела Милица Ђорђевић, тада једино српско дете у овом граду, каже да нема. Деца свештеника су сада још мала, а шта ће бити за пар година, каже, не зна.

       Извор: Српска Православна Црква
×
×
  • Креирај ново...