Jump to content
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr
Quora StumbleUpon Banana Lime Leaf vKontakte Sky Blueberry Slack Watermelon Chocolate Steam Black Facebook Tumblr

Придружите се нашој ВИБЕР ГРУПИ на ЛИНКУ

Sign in to follow this  
JESSY

СИНДРОМ "ЗАПЛЕТЕНИХ РОГОВА" - jeдан вид породичне неурозе

Оцени ову тему

Recommended Posts

3169.jpg

 

У најстарије доба људске историје, а свакако и праисторије, болесни људи су већином знали да сами себи помогну. Туђа помоћ, у првом реду поглавара племена који је уједно био и врач, постајала је све неопходнија што су људи више били у групи и што су више губили инстинктивно препознавање природе болести и неопходног лека за ту болест. У цивилизованом животу, нарочито у прошлости, болесни појединац био је предат другоме који је могао да му помогне, готово потпуно лишен увида у узроке своје болести, као и предузимања мера заштите и лечења. При свему томе огроман напредак савремене медицине, њено све веће популарисање (које има и своје наличје) учинили су да савремени човек, свеједно да ли здрав или болестан, са великом пажњом и природном радозналошћу почне да истражује узроке, поводе, последице разних телесних и душевних сметњи које у себи и на себи запажа. Ако је некадашње препознавање природе болести и здравља протицало инстинктивно и апсолутним усвајањем норми и веровања у племену у коме је појединац припадао, лаганим и изванредно спорим процесом освешћивања и улажењем у спиралну еволутивну игру индивидуационог процеса, цивилизован и културан човек све је више био у стању да разумом критички и самокритички посматра сложене процесе одвајања и диференцирања свесног дела личности од много пространије, тајанственије и опасније сфере његовог несвесног бића. Кроз овакав историјски процес поступног индивидуализирања човеку се пружа могућност да самостално одлучује и све успешније израсте у слободну, јединствену и непоновљиву личност која први пут себи поставља одлучујуће питање о смислу своје егзистенције и: есенције.
Један вид овог процеса освешћивања и осамостаљивања тиче се проблема односа појединца у његовој породици. Ако неурозу и неуротично реаговање појединог човека не схватимо, слично Фројду, као изразито негативан вид човековог реаговања уопште на заплете и противречности у њему самом произашле из његових нагонских стремљења и реаговања на често неподношљиве противречности које само друштво односно породица намеће појединцу, већ неурозу схватимо, слично Јунговом и Фромовом објашњењу, и као шансу за даљи напредак у покушају уједињавања супротности у самом човеку и супротности између човека и његове околине, онда су и наше могућности, као психотерапеута, богатије и шире, мада и много сложеније.

Share this post


Link to post
Share on other sites
Бавећи се значајним и занимљивим питањем шта бива са нашим неуротичним пацијентом када се он после успешног лечења враћа у породичну средину из које нам је дошао на терапију, запазили смо, заједно са другим ауторима који се баве данас веома распрострањеном и цењеном терапијом породице, различит исход овог нашег првобитно успешног лечења. Свесни од почетка чињенице да неуротичар који нас је својевољно потражио ради лечења није могао да се разболи само на основу конфликата који су се одиграли у неком замишљеном систему индивидуалне монаде, већ да су на почетак и даљи развој његове неурозе морали породични чиниоци одиграти пресудну улогу, како на креирање симптома неурозе, тако и на њихово упорно одржавање, обратили смо нарочиту пажњу на оне бројније случајеве при којима су нам се, после краћег или дужег периода, враћали наши излечени пацијенти, са истим или чешће новим симптомима, или су нам сада долазили на терапију други чланови породице који до повратка излеченог пацијента нису били болесни, или бар нису показивали манифестне симптоме болести.
У извесним таквим случајевима открили смо постојање неке врсте "клацкалице", или како смо то сликовитије назвали: синдром "заплетених рогова", према сећању на једну тужну фотографију у новинама на којој су се два јелена, у борби на живот и смрт, тако заплели роговима да су на крају борбе, исцрпљени, пали један поред другог мртви.
Док су се у случајевима "клацкалице" код једне исте особе, наизменично или са краћим или дужим паузама предаха, смењивали симптоми неког телесног обољења, најчешће типа психосоматске болести (гризлица стомака, улцерозни колитис, артеријална хипертензија, итд.) са симптомима неурозе или чак психозе, дотле је у случајевима синдрома "заплетених рогова" долазило до наизменичног разбољевања, било неуротичног или психосоматског типа, код два члана породице која су тесно међусобно повезана (то може бити пар муж-жена, отац-ћерка, син-мајка итд.). Некада се ови "заплетени роговима" могу проширити и на више чланова неке бројније породице.

Share this post


Link to post
Share on other sites

О чему је заправо реч у синдрому "заплетених рогова"? Незрели родитељи или брачни партнери, пошто нису успели да обезбеде сами себи независан развој и пуну индивидуалност, при чему љубав према деци или партнеру не само што не може да буде препрека већ је управо услов за овакав развој, остају у положају зависности од детета, односно партнера, регредирајући на један од превазиђених ступњева у психичком развоју малог детета, и то најчешће на иначе нормалан садомазохистички ступањ у поменутом развоју. И сада, повезани примитивном врстом љубави, у којој никада није дошло до зрелог односа Ја-Ти, већ остајући на нижем ступњу људских односа карактерисаних са мој-твој, односи оваквих људи носе карактер тзв. "дуалног јединства", у коме садистичке, односно мазохистичке склоности партнера доспевају у први план. Иако, каткад зачуђујуће дуго,овакви дуални односи протичу без манифестне патологије, они се ипак у трауматским фрустрирајућим ситуацијама обелодањују као патолошки и отпочињу свој монотони, дуготрајни циклус детерминисане "принуде понављања", при чему су све патолошке комбинације могуће. Све док је једна од двеју индивидуа болесна, као што смо рекли, неуротично или психосоматски болесна, она друга је здрава, и обратно. Повремено се обадве разбољевају доспевајући тако у теже декомпензовано стање. Када се у тај циклус патолошког збивања умеша и нека трећа особа из породице, рецимо изразито садистички, психопатски отац, који у ствари представља извор емоционалне заразе и правог клицоношу (који остаје, међутим, најчешће врло дуго здрав), ситуација "заплетених рогова" постаје још компликованија. Пратећи изванредно дуго одржавање овако "здравог" оца, који у неким ситуацијама очевидно неуротично индукује све остале чланове породице, дошли смо до закључка да највећу штету у породици не извлачи толико онај који је најнеуротичнији, већ много више онај који је најслабији.

Share this post


Link to post
Share on other sites
На крају бисмо хтели да нагласимо да у бројној а неуротичној породици тај најслабији члан породице обично добија улогу, наравно несвесно, "жртвеног јагњета". Он је тај несрећник који испашта због неурозе осталих, који подмеће себе тамо где је најтеже, он је Пепељуга породице и често само захваљујући њему интегритет такве неуротичне породице дуго времена је успешно сачуван. Поставља се озбиљно питање да ли овакво "жртвено јагње" треба уопште лечити.
Не заборавимо, најпре, да та незахвална улога "жртвеног јагњета" није свесно и вољно преузета у породици. Зрео и јак човек у стању је да ову улогу преузме свесно. Отуд разлика, која није истина увек јасна, па ни битна, између несвесно преузете улоге "жртвеног јагњета" и свесног прихватања жртве. Пошто ни ова несвесна улога није очевидно лишена своје етичке вредности, без обзира на тешку мазохистичку неурозу таквог човека, сваки психотерапеут који би се усудио да лечи оваквог неуротичара мора бити потпуно свестан да ће у случају успешне терапије убрзо имати у ординацији друге, можда и све чланове такве породице.
 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.

Sign in to follow this  

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Епископ бачки г. Иринеј је мишљења да идеја о поновном претварању храма Свете Софије у Цариграду у џамију није конструктивна и да би њено спровођење у дело представљало акт духовног и културног насиља. Синод канонске Украјинске Православне Цркве апеловао је на Патријарха Вартоломеја да повуче Томос који је дао расколницима у Украјини. Освећен је обновљени Бели конак Хиландара. Патријарх Илија тражи увођење црквеног појања у школе у Грузији. Је ли псовка вид комуникације прихватљив за хришћане? У емисији „Актуелно у хришћанском свету“ на таласима радија Беседе говори протопрезвитер Далибор Купусовић, архијерејски намесник врбашки. 
       

    • Од Поуке.орг инфо,
      До непружањa помоћи и пасивности појединца у групи долази јер свако од неког другог очекује да одговори на изазов, али и због процене присутних да би помагање жртвиAnchor могло да буде опасно
       
      Aко вам на улици позли и осетите да губите свест, вероватно очекујете да вам пролазници приђу и помогну, да позову хитну помоћ. Ако сте ви пролазник који је приметио да је неком другом позлило на улици, вероватно бисте урадили оно исто што очекујете да би и други урадили да се то вама деси.

      (Срђан Печеничић) Ова елементарна солидарност је основа пријатељских међуљудских односа у заједници и чини кохезиону силу заједнице. Солидарност произлази из психичког механизма идентификације, да у другима видимо себе или некога ко нам је драг, и да пружамо ону помоћ коју бисмо желели да други пруже нама када нам затреба.
      Људи у невољи
      Психолошка истраживања су показала да када је у питању пружање помоћи непознатој особи у невољи, људи различито реагују у зависности од тога да ли су сами или су у групи. Много је већа вероватноћа да ће неко пружити помоћ ако је само он присутан. Ако је присутно још људи, ова вероватноћа се битно смањује. Објашњење је да сваки од присутних (посматрача или сведока) очекује да ће нека друга присутна особа бити та која ће пружити помоћ, због чега постаје неодлучан и не пружа помоћ.
      Непружање помоћи и пасивност појединца у групи посматрача се једним делом објашњава тиме да међу њима долази до распршивања одговорности, тако да свако од њих очекује да неко други одговори на изазов ситуације. До распршивања одговорности долази и у групи која напада некога где се поједини њени чланови не сматрају одговорним за своје поступке, тако да су у групи много агресивнији него што би били да су сами.
      Друга део објашњења је у процени сваког посматрача колико је за њега опасно да се умеша и помогне жртви. Уколико посматрач процени да би и сам могао бити жртва напада или да би могао да има неку другу негативну последицу, тада закључује да је боље да стоји по страни и да „гледа своја посла” или да напусти ситуацију.
      У свакој заједници постоје приче о херојима, јунацима који су себе довели у смртну опасност штитећи неко добро које је важније од њихових живота. А оно што је важније од појединачног живота јесте сама заједница – животи других људи. Реч је о добро познатом архетипу спасиоца, храброг витеза који принцезу спасава од змаја. Људи у стварном животу се понашају друкчије од хероја у бајкама. Иако постоји морални императив да се помогне жртви, приоритет савременог човека је да сам не постане жртва. Последњих стотину година нас учи да наше друштво није наклоњено настрадалим херојима, да смо заборавни и несолидарни, да се често храброст не исплати.
      Постоји више начина на које спасилац може да постане жртва. Један је тај да насилник своју агресију са жртве преусмери на спасиоца, тако да и он постане жртва. Други је да у свом обуздавању насилника примени „прекомерну” силу, тако да на суђењу испадне да је насилник жртва, а спасилац насилник. Трећи начин је да жртва постане прогонилац, а спасилац њена жртва.
      Заштита од суђења
      Једно од упозорења које сам добио када сам као млади лекар путовао у Америку било је да ако неко падне у несвест на улици, никако не пружам било какву медицинску помоћ. Разлог је што би иста та особа којој бих пружио помоћ, или њена родбина, а у случају неке негативне последице, могла да ме тужи и да захтева милионску одштету тврдећи да је управо нестручна помоћ једног лекара без америчке лиценце била узрок негативне последице. Због високих сума које је морала да исплати због „нестручног помагања”, полиција у Њујорку забранила је својим полицајцима да жртвама пружају прву медицинску помоћ. У Америци је то отишло толико далеко да су у морали да донесу специјални закон, „Закон доброг Самарићанина”, којим су оне који су помагали жртвама несрећа штитили од судског прогона због „нестручног” помагања.
      Када се у школама и самоодбрана проглашава за насиље, када се наставницима који додирну насилника говори да и они врше насиље, онда је јасно да када се ученици озбиљно потуку, и наставнику и осталим ученицима једино остаје да позову полицију и да са дистанце сачекају расплет ситуације. Што се више право и правила удаљавају од правичности и здравог разума, више ћемо патити од синдрома пасивног посматрача.
       
      http://www.politika.rs/scc/clanak/415290/Sindrom-pasivnih-posmatraca
    • Од Поуке.орг инфо,
      Предавање др Предрага Ђоковића, дугогодишњег предавача црквеног појања и професора на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања“ којим је, са благословом Епископа бачког Иринеја, у организацији Црквене општине у Кули отпочео други циклус духовних предавања у суботу 20. октобра 2018. године.
      ЛИНК КА АУДИО ЗАПИСУ
       
      https://svetigora.com/katedra-dr-predrag-djokovic-crkveno-pojanje-kao-vid-duhovnog-uzrastanja/?scr=cir

      View full Странице
    • Од Логос,
      Благословом Његовог Преосвештенства Епископа бачког Господина др Иринеја, а у организацији Црквене општине кулске, отпочео је други циклус духовних предавања. У суботу 20. октобра 2018. године гост предавач је био др Предраг Ђоковић, дугогодишњи предавач црквеног појања и професор на музичкој академији Универзитета у Источном Сарајеву, који је у сали Музичке школе у Кули одржао предавање на тему „Црквено појање као вид духовног узрастања".   На звучном запису благодаримо радију Беседи!  
×
×
  • Create New...