Jump to content
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Yelp Reddit Banana Lime Leaf Tumblr Blueberry VKontakte Slack Watermelon Chocolate Marble Steam Black
Логос

Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!

Оцени ову тему

Recommended Posts

Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира.

 

IMG_0333.JPG.2a1aa020c843b3e4441220993b45bcf9.JPG

 

Извор: Радио Слово љубве

 


View full Странице

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

ДУХОВНИ МЕД

 

duhovni-med.jpg

У човековом животу постоје различити периоди и стања. Кад човек тек приђе Богу, начита се аскетских књига и у њему се распламса жеља да се угледа на свеце, иако је још дете, и то каприциозно и самољубиво, а притом говори да не жели да живи по осећањима, већ жели да живи духовно, то може бити страшна пародија на истину о Богу.

Сад бих желео да кажем нешто у одбрану осећања, премда су ми, наравно, блиске речи „не веруј себи док не легнеш у гроб“, ипак треба да живимо. Ево, наш митрополит Филарет је врло осећајан човек, али су његова осећања племенита. Свети Јован Кронштатски је био врло осећајан човек, због тога су неки чак и патили, али у сва његова осећања ипак била усмерена на угађање Богу. И његова туга због греха је такође осећање, осећање да је душа згрешила. Он се просто пео на Небо како би молио за опроштај…

Ако нам се одузму осећања, у шта ћемо се претворити? Страшно је и замислити. Светитељ Игњатије Брјанчанинов је о осећањима писао трезвено и тачно, али је живот различит. Наравно, поводећи се за осећањима човек неће далеко стићи. Али кад се налази у безосећајном, сломљеном, мрзовољном стању и апатији то је налик на смрт. Зато имамо дух, душу и тело.

Ако је реч о телесном животу, све нам може бити мање-више јасно. Душевном човеку су потребна нека осећања, емоције, нека стања, он живи тиме. Духовни човек живи само оним што је од Бога, ништа друго не прима, јер ће у том случају у душевном стању бити кашика катрана — греха. Зато је за нас важно да одредимо у ком стању се налазимо, која је наша данашња мера. Овде је важно узети у обзир околности нашег живота, околности ближњих и много тога другог. И манастири су различити.

Сваки човек живи по одређеним фазама. Кад душа расте, она с болом прелази из једне фазе у другу. Све то нам је данас својствено.

Пошто смо заражени грехом, опасно је имати поверења у своја осећања, јер ако на пример, осећамо увреду и неповерење, непријатељ ће насликати такве слике од којих можда нећеш моћи да се одвојиш. Зато, иако се налазимо у таквом телесном, чулном, стању, душевном, користимо неке ствари које су повезане с духовним животом. То су послушање, између осталог, извесно одрицање, одбацивање свог разума у неком тренутку. Јасно нам је да, да бисмо ишли даље, да не бисмо грешили и да се не бисмо поводили за грехом, треба пре свега да се боримо са собом и да тражимо истину Божију, а не своју истину. Међутим, наравно, то нам не полази за руком тако једноставно, и овде је потребна посебна благодат Божија, велико стрпљење и трезвеност, које нажалост данас не поседујемо. Наравно, каже се „пожури полако“, и телесни човек не постаје одмах духован. Ако је неколико година ишао у храм, а већ на све гледа с духовног пиједестала то је смешно.

Наравно, имамо интуицију, али је важно да немамо поверења у себе, да не инсистирамо на својим осећањима, на неким стањима и виђењима, да не будемо тврдоглави. Ако видиш да се десила грешка, треба да је признаш и да се смириш, да замолиш за опроштај.

Кад човек тежи ка добру, светлости и чистоти, ка истини Божијој и види своју немоћ (а што више тежи, тим више види своје немоћи) то је веома добро. Човек сматра да тако и треба и ништа не приписује себи. То је врло лепо. Али данас смо, нажалост, сви врло чулни и духовно крхки, и вероватно треба још много да се потрудимо како бисмо закорачили на неки други степеник и рекли: „Већ трезвено оцењујем ову или ону ситуацију, сад више нисам подвргнут овим стањима и у мени живи Дух Свети, желим само оно што жели Бог.”

На пример, молитва Спаситеља у Гетсиманском врту. Он се као човек молио: „Господе, нека Ме мимоиђе чаша ова. “Каква је то молитва? Чулна. Али чулна молитва је била побеђена послушношћу вољи Оца Небеског: „Али нека буде воља Твоја.“

Зато је важно да човек види своју меру, своје стање, и да га не обузима ужас због тога што не видимо себе онаквима какви бисмо желели да будемо, што нисмо у црквеном календару, с неким ореолима, већ видимо своју немоћ. И апостол каже: Чиме могу да се хвалим? Својим немоћима. Јер, да бисмо тражили вољу Божију, нису довољни сопствено стање, интуиција и осећања, потребна је потврда. Треба је тражити у околностима, у речима људи у које имамо поверења, у молитви. Мислим да не треба бацати жреб, јер новчић може различито да падне и рачунати на то да је наша молитва толико јака да ће новчић пасти онако како Бог хоће, чини ми се да такође значи искушавати Бога. А молити, куцати, тражити — то је исправно. Ако будет ако поступао човек ће сигурно наћи оно што тражи.

Кад осећамо свој међусобни утицај, нашу међусобну одговорност, схватамо да наш грех није само наш пораз, већ је и бол наших ближњих. Кад се човек моли за цео свет његова душа је отворена за Бога, у њој живи љубав Христа Који је дошао да спаси грешника — не одређене људе који ти се свиђају и твоје рођаке, већ баш сваког човека. Зато смисао монаштва није просто у прерастању душевног човека у духовног. Потребно је да у твом срцу постоји туга због сваког брата или сестре. То је већ висина. И о њој треба да говоримо, али је чињеница да данас за ту висину нисмо спремни, зато нам је потребно много небеске хране којом нас Господ храни. Потребно нам је искуство љубави Божије према нама и поверења у Бога како би се у нама заиста нешто променило и како бисмо заиста пустили Бога у свој живот. И кад човек, посебно у невољи или болестима, проживи много година у духовној трезвености, у борби против тела и крви, у њему се појављује виђење вечности. То је врло лепо и важно сведочанство тога да Господ може да живи у човековом срцу и да заиста управља његовим животом, а не онако, у налетима.

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/duxovni-med

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

„ОДНОС СА БОГОМ ЈЕ ЉУБАВ“

„Не могу да не приђем“

Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.

Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.

Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“

Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“

Циљ

Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).

Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.

Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.

Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“

На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.

Шта је то љубав?

Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?

Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.

Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).

Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.

Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?

Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.

Ако немате страха

Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.

Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“

Колико храбрости имаш

Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“

Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.

Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.

Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 19 часа, JESSY рече

„ОДНОС СА БОГОМ ЈЕ ЉУБАВ“

„Не могу да не приђем“

Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.

Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.

Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“

Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“

Циљ

Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).

Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.

Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.

Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“

На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.

Шта је то љубав?

Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?

Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.

Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).

Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.

Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?

Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.

Ако немате страха

Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.

Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“

Колико храбрости имаш

Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“

Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.

Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.

Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“

@Željko Injac o овоме си ми говорио синоћ

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

„НЕ ВИДИМО ЧОВЕКА С КОЈИМ РАЗГОВАРАМО…“

 

ne-vidimo-choveka-1.jpg

Реч духовника обитељи

Ако уста ћуте то не значи да човек ништа не говори… Као што је лепо рекао преподобни Серафим Саровски, човек који је стекао дух мира, дух љубави, више не мора да прича, то није обавезно. Срце испуњено Богом говориће гласније него уста, ако је срце празно.

Често дижемо глас, нервирамо се кад желимо да нас неко чује и да уради по нашем. Али нас људи не чују, зато што не видимо човека с којим разговарамо, с којим покушавамо да остваримо контакт. Да би дошло до сусрета Христос треба да буде међу нама. Моје „Ја“ притиска, моје „Ја“ болно рањава другог човека, и зато он не чује. Нека свако погледа себе: кад нам неко прича заповедничким тоном, као да командује, гласно и захтевно, и нехотице се рађа нека одбрамбена реакција. А кад нас замоле — молба је иста, али је у речима присутно смирење, поштовање, а да не говорим о љубави, зато што ако буде љубави, чуће нас на километар — то је потпуно друга ствар.

Али љубав је дар. Љубав долази у срце које је спалило све своје болести, које је извадило све своје трнове, које се предало Христу. Љубав је већ деловање Самог Бога, Који делује у човеку.

И онда Господ Сам води човека, Сам управља, Сам уређује све ствари које су потребне за спасење.

У Цркви је све тако мудро уређено (ако се правилно гледа) да немамо повода да мислимо како смо ми нешто урадили, нешто рекли, нечега достојни. Зато што делује Господ, Дух Животворни. Кад одлази Дух Божији човек није способан ни за шта. Увек је способан да учини грех, али за стварање, за неко деловање усмерено на јединство, на изградњу, није. Зато што нема унутрашњег живота, нема фила. Пита може бити лепа, али какав је фил у њој? И обрнуто, фил који не изгледа много лепо —с печуркама, с луком, може бити укусан. Тако је и са човеком. Видиш, човек је неугледан, и одједном чујеш како почиње да прича и мислиш: каква је лепота у човеку! А дешава се да је човек наочит, леп, згодан, али… мртав. Зато што је у њему грех, зато што човек живи усамљено, без Бога.

И молитва. Наравно, можемо да кажемо да нам је потребна срдачна молитва, велика молитва, али нам је пре свега потребна пажљива молитва.

Да би се родила љубав прво је потребна пажња, потребан је стални унутрашњи труд, контрола над својим речима, над својим корацима. Иначе ћемо сањати о неким неостваривим стварима и све уништавати.

Пут ка Христу почиње онда кад човек дође себи, кад се сети љубави Божије и кад уопште види у каквом стању се налази.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

"ЧОВЕК СА СВОЈИМ "ПРАВОСЛАВЉЕМ" НЕ ВИДИ БЛИЖЊЕГ, КОЈИ СТРАДА..."

chelovek-ne-vidit-blizhnego-2.jpg

Реч духовника обитељи

Црква је јединство, она је у овом свету неразрушива, њу ни врата ада не могу одвојити, зато што нас Христос воли, а Црква је саздана на љубави Христа према човеку. Та љубав постоји и данас, постојаће и сутра - та љубав је безусловна, зато што је не потиче од нас, напротив, ми се на њу навикавамо. Та љубав се не умањује, чак и тамо где се умножио грех, још већма преизобилује благодат (Ср.: Рим. 5:20). Господ нас не пита: "Да ли си достојан или не Моје љубави?" Он нам говори: "Желиш ли ти ту љубав?"

Бог нас не присиљава на Своју љубав. Ми живимо милошћу Божијом, том љубављу Божијом која нас данас сједињава, без обзира на све то што је греховно у нама, што, рекло би се, одавно би био довољан разлог да нас јошвише разједини. Видимо, како поједини људи, препустивши се људским виђењима и некој врсти људског вредновања и истине, одлазе предалеко. Они су одлучили да је њихова истина једина исправна и да је њихово мишљење једино важно, али то је грешка. Када човек увиђа ту грешку? Може је видети или на крају свог живота, а можда и веома ускоро...

Тужно је слушати о падовима... Сатима проводиш време на исповестима, долазе млади људи који говоре о томе како им је ђаво разрушио породице, како се људи жесте и љуте један на другог. Чак му успева да уради оно најгоре - породице постају непријатљи због некаквих материјалних размирица, због наследства, квадратних метара површине. Како је то страшно! Како човек може да направи лош избор, да се покаже безуман! Тако је све време.

Када стално слушате то, дешава се да оптимизма и радости има све мање и мање. Тада треба схватити да је то све периодично, повремено, површно. Треба говорити о источнику живота, о радости која постоји, која дејствује у овом свету и која га побеђује. Некада је просто немогуће видети то својим очима, тада су нам за то потребни вера и поверење у Бога. Овде је нужно одбацити себе, своје мишљење, своје виђење дате ситуације.

Добро је да се човек смирава и да слуша. Некада он то не чини. Најтужније је то, што се такве ситуације некада прикривају псеудоправославним идејама и доводе до апсурда: човек са својим "православљем" не види ближњег који страда, који се мучи - а поред њега је! Треба решавати космичке задатке и најбоље је све и одједном. Од тога, опет, не долази оптимизам, али је потребно неговати веру и наду.

Дужни смо да помажемо једни другима, да носимо немоћи једни других, да не бисмо отпали и да не бисмо упропастили свој однос и своју везу са Богом. Наша општа молитва и сабрања нам помажу, вероватно нам се то не дешава увек. Некада имамо веселу молитву, некада тужне, а понекад веома тужне. Без обзира на све, морамо да наставимо да живимо даље овај живот, да га проживимо и преживимо неке странице нашег живота, његове тренутке, периоде и оно што из њих произилази, али не да бисмо грешили, и запали у грех, који је некада много уверљивији од онога што говори Господ.

Наш пут се наставља, и питамо се на шта ћемо наићи, шта ћемо открити из садашњег живота. Најважније је да је Бог присутан, да су и наш живот као и животи наших ближњих у Његовим рукама, а не у рукама неких случајности, виђења и неких дешавања. Све је под Божијом контролом.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Свако од нас је подвојен: живе у мени два човека (в.: Рим. 7: 14-23). Али ја желим да живим по љубави, учим да живим по љубави, и молим Бога да ми опрости то што у мени има још толико много греха! И храм који је Господ основао као велику војну болницу, као велику болницу за сваку душу, јер нам је свима потребно лечење, и лек који нам Господ даје — Своје Тело и Крв да бисмо живели вечно — све то постаје заиста главно у нашем пролазном животу.

Желео бих да побеђујемо сваку тугу, сваку жалост и сваку недоумицу овог света радошћу — радошћу због тога што смо у извесном животном тренутку срели Бога, и што је у нама почео нови живот; радошћу због тога што очекујемо сусрет с блиским, драгим и вољеним људима који су већ отишли у вечност. Зато што је смрт побеђена. Али с осећањем ове победе можемо да живимо тек онда кад идемо за Христом, кад не одступамо, кад не подлежемо саблазнима којих у овом свету има тако много, кад имамо главни циљ и кад је основни задатак у нашем животу да се заувек сјединимо с Богом, за вечност. А све остало ће се придодати. На нашем животном хоризонту има и болести, и невоља, и жалости. Све је то било и биће. Али ми већ имамо веру, већ имамо наду, у нама живи она љубав (можда је још увек нема много, али већ живи), која треба да нас учини заједничарима другог живота — вечног, у који улазимо већ сад — примамо Христово Тело и Крв за живот вечни.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Када човека дотиче благодат, он схвата да се догодио сусрет са Богом и апсолутно је немогуће описати речима шта се у души тада дешава. То дешавање превазилази сва земаљска и човечанска искуства.

Господ нам у Цркви пружа могућност да кроз реч, иконе, богослужења, појања саучествујемо у новом, вечном животу. Све што слушамо у цркви, у чему учествујемо јесте сусрет с Богом. Свето Причешће је сусрет са Богом: то је Тело, то је Крв! Примите!

Бог је пришао, али наравно, нисам спреман за тај сусрет.... Наравно, ја отварам уста, слажем руке на груди, целивам крајичак Путира, примам Свете Тајне, али нисам готов да умрем за Христа. Нисам спреман да се одрекнем греха, да изменим свој живот, да одем из овог света и да живим вођен неким другим вредностима. Не знам када ћу за тако нешто бити спреман, и да ли ћу уопште и бити спреман, али то што прилазимо Богу, што се причешћујемо и идемо у цркву нам даје наду.

За нас је то залог победе, нада на то, да ћу ипак у једном тренутку рећи "Не" греху и да ћу се покајати и да нећу само рећи "Не" греху, него и да ћу се изменити.

Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нама то бити немогуће. Потребно је променити наше сазнање и виђење целокупног нашег живота уопште света. То се већ све дешава на духовном степену не на душевном. Душевно је то како смо певали данас у храму, како је лепо баћушка данас беседио... Веома добро, одлично. Али, то је недовољно! Потребно је имати резултат.

Ево, човек је дошао у манастир - све. Међутим он се колеба. Човек је основао породицу, а још увек није сигуран. Због чега људи данас бирају да живе у грађанском браку? Можемо рећи да та жеља не даје одговор ни на шта, човек никоме и ничему није дужан. Ствар је у томе, што за то време, човек не верује у то да може волети једног човека цео свој живот. Не верује у своје унутрашње силе, не верује у то да може посветити свој живот другоме до самог краја, већ мисли "може бити то није моје, може бити да ће бити нечег још бољег", "одједном нешто се десило - неки ветар ће дувати и на крају и одувати" - та непостојаност, недоследност, та сумња, колебање у којем се налази грешан човек, немајући подршку, камен темељац вере на којем је неопходно градити свој живот. Све грађевине на песку се руше...

Бог нас приводи и припрема за сусрет. За многе људе то ће бити у последњим трзајима живота. Нажалост, видимо, да умирући човек, који Бога не познаје, у оном тренутку, када му се духовни живот открива, он не види Бога, већ демоне. Човек разрогачује своје очи, гледа у неком правцу, њему је то ужасно, али он не зна шта да очекује, зато што никад није имао искуство у сурету са Богом. То је оно што је ужасно. То је то животно финале, које нас може одвести у вечни страх. Како се само тај тренутак разликује од оног, када из овог живота одлази човек који је живео у вери! Он такође види све то, али у његовим очима су светлост и нада. Човек се не боји, он се поверава Богу, у њему нема панике, зато што је он томе стремио читав свој живот. На самом крају, тај сусрет се десио - започео је нов живот, вечни... Када томе постанеш сведок, осетићеш да си укључен у тајну вечног живота.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Црква пише житија светих како би она бодрила човека, дала му пример. Често се сусрћемо са тиме, како је једноставно написано, да су мученицима прво одсекли једну руку, па другу и тако даље. Но, није све тако просто. Морао сам да читам протоколе о римским мученицима и о томе како су бацани лавовима. Није све изгледало тако лако, мученицима је било много страшно, плакали су и нису желели да умру, али Господ је покривао њихове немоћи, и они су давали своје животе за Христа.

Живот у манастиру је добровољно мучеништво, када човек намерно лишава себе слободе. Уколико тог лишавања нема, живот се гради на личној вољи, а то није манастирски живот и човек се тако не спасава.

Можете се навићи да живите свуда. Људи су живели и у концентрационим логорима, иако су услови били ужасни, рад је био тежак, била је присутна и глад. Тада као главну мисао морате имати духовно уздизање. Можете спавати на ексерима, и ходати по угљевљу, али, шта са тиме? А константно превазилажење себе, својег „Ја“, своје гордости ради Христа и постајање човека хришћанином, даје могућност да се победи плот и крв.

Оно што је главно јесте смирење и послушање. Уколико човек не слуша никога и мисли: „О, какво добро послушање! Нико ме не гони, сам себе одобравам, какво дивно место!“, тада он не добија ништа, већ напротив, губи.

Сетите се како је отац Софроније питао преподобног Силуана: „Старче, Ви ћете умрети?“, на шта му је старац одговорио: „Још увек се нисам смирио.“ Упркос деценијској титанској борби са плоти и крвљу, у њему је и даље живела гордост, високо мишљење о себи, због чега су му демони и приступали, али када се он смирио, нису више смели да му прилазе. Господ је открио Преподобном Силуану како да дође до смирења.

Човек свој живот гради како жели. Нико га не може зауставити: ни игуманија, ни духовник. Ја могу само да сведочим о томе да ли човек живи са Богом или не, да ли у њему има Духа. Ако има, онда је то радост. А уколико не видите смисао и садржај живота, онда нам остаје само да се надамо промени.

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Веома је болно живети у овом привременом свету, зато што је овде све саграђено на песку, на греху: на самољубљу, на сујети, на самоповређивању, на само-промоцији. Човек који живи у овом свету невољно се укључује у некакву игру, спектакл. Веома је тешко зауставити се и не живети онако како други живе, већ мислити о Богу и тражити Бога, ставити Њега на сам врх свог живота. Христос у овоме свету никоме није потребан, зато што свет у злу лежи (1. Јов. 5: 19). Зато уколико заиста желимо да будемо хришћани, позвани смо на борбу са самим собом и са светом који нас окружује. У нама живи грех, који у повољним условима излази из нас. Истовремено смо спознали љубав Божију, без које живот није могућ. Та раздвојеност, то мучење у којем се хришћанин рађа некада бива веома тешко. Али, треба живети.

+++

Грех је заиста убио човека. Да би човек васкрснуо потребно је добровољно ићи на крст, на нека мучења, пре свега савести, душе и тада се у нама зачиње нека врста промене. Наравно, могуће је и све подредити и ововременом животу и Цркву и богослужења. Али са којим смислом? У томе нема смисла. Христос свакоме говори: „Крени за мном“ (Мат. 8: 22) А ми одговарамо: „Сачекај, имам посла, још увек није време, немамо снаге, још увек трчимо по овом свету.“ Куда ћеш побећи?  Пре или касније, свеједно ћеш завршити у гробу. А ми говоримо о вечности, о вазнесењу душе, о преображењу... Црква нас васпитава и учи нас томе да можемо да кажемо: „Не, не може тако. Могу да изгубим све, али ће моја душа бити са Богом.“ Нека би Бог свима нама дао храбрости и снаге!

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Како се борити против лењoсти?

У човеку je све помешано, и лењoст и умор, али наравно, лењoсти има више.
Вероватно требате бити будни. Када се самосажаљeвамо и оправдавамо своjy пасивност, чамотињy и роптањe, губимо и последњy снагу.
Човек треба да размишљa и испробава своjy снагу. Дешава се да се прихвата многих ствари и да ништа не доводи до краja, a после и он пати и посао страда. Понекад човек jeдноставно себе сажаљeва, плаши се да нешто нећe моћи, да нећe имати довољно снаге.
Треба да се посаветуjeте с блиским љyдима, као и са свештеником на исповести, да узимате благослов за оваj или онаj подухват.
Царство Божиje се осваja подвигом (Мт. 11.12).
Треба да приморавате себе, да чините напор ради Царства Небеског, а ако се уморите треба да се одморите и поткрепите свoje телесне снаге.

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 10 часа, JESSY рече

Како се борити против лењoсти?

Давно сам код једног Руског духовника, слушао предавање (иначе нисам на много њих био) о хроничном умору што је званична дијагноза у медицини, није објашњена у узроку или лечењу. Некад може да траје годинама. Манифестује се са константним осећајем умора, тежине и ниским притиском, нпр. толико ниским да није могуће донират крв уколико то баш није хитно.

Ако се сетим ко је био, поставит ћу, јер то стање изазива депресију увек, делимично баш овако како описује Андреј Лемешонок. Таква стања је потребно препознат у почетку и одмах третират појачаним социјалним животом и одморима у природу. То је мсм. јако интересантна тема

WWW.NAJSTUDENT.COM

NajStudent blog - pročitaj naše savete za traženje posla, informacije iz obrazovanja, iskustva drugih i zabavi se dok praviš pauzu od učenja

 

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима
пре 2 часа, JESSY рече

:dobro:

поставићу ако се сетим:dobro:

хаха, јел те некад недајбоже ухватио хроничан умор (оправдана леност:))?

Подели ову поруку


Линк до поруке
Подели на овим сајтовима

Придружите се разговору

Можете одговорити сада, а касније да се региструјете на Поуке.орг Ако имате налог, пријавите се сада да бисте објавили на свом налогу.

Guest
Имаш нешто да додаш? Одговори на ову тему

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Чланови који сада читају   0 чланова

    Нема регистрованих чланова који гледају ову страницу

  • Сличан садржај

    • Од Логос,
      Митрополит Амфилохије је најпопуларнија личност у Црној Гори, то знају сви режимски аналитичари. Очигледно је то засметало сујетном Ђукановићу, те је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози тај статус митрополита. Али сваки камен којим су се бацили на Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама     Протојереј-ставрофор Радомир Никчевић дошао је у САД као део дипломатске мисије Митрополије црногорско-приморске Српске православне цркве, са циљем да америчке званичнике информише о стању људских и верских права у Црној Гори након доношења сада већ фамозног Закона о слободи вјероисповијести. Након разговора које је, скупа са епископом диоклијским Методијем, имао у Вашингтону, продужио је за Чикаго, где је учествовао на Сабору у манастирима Свети Сава и Нова Грачаница, те на литији од цркве Светог Саве до цркве Светог Илије у Индиани, првој која је икада одржана на територији САД.   Оба ова догађаја која је организовала Епархија новограчланичко-средњезападноамеричке као израз подршке овдашње цркве и верног народа цркви, свештенству, сестрама и браћи у Црној Гори, дубоко су потресла протојереја Никчевића, који није крио позитивно изненађење бројем људи који су шетали у недељној литији. Овај разговор, ипак, почињемо оним због чега се је отиснуо на далек пут…   *С ким сте се срели у Вашингтону и какви су утисци?   -По благослову нашег митрополита и Епископског савјета Црне Горе владика Методије и ја смо имали састанке у Стрејт департменту, Конгресу и Хелсиншком одбору. У Стејт департменту смо се срели са људима који воде црногорски и српски деск, Џошуом Луисом и Стејси Бишоп као и са господином Томпсоном, вишим саветником за Европу и Евроазију и са замеником амбасадора за вере, Семом Браунбеком. А у Конгресу САД били смо у канцеларији Чели Пингри, која обавља функцију предсједавајућега тзв „црногорског кокуса“ и разговарали са вишим стручним саветником Тодом Штејном. Причали смо дуго, уместо предвиђених пола сата, разговор би потрајао сат и по и углавном се сводио на то да су они тражли информације о много ствари и детаља о којима нису били добро обавештени. Очигледно, да су до сада добијали информације само са једне адресе, од представника црногорског режима из Подгорице, тако да је и за њих било изненађење све оно што се догадјало и претходило доношењу Закона о слободи вјероисповијести, а о чему смо их потанко обавестили. Поготово смо инсистирали на недемократском и нелигитимном начину на који је закон усвојен, у глуво доба ноћи, уочи Нове године, када су амбасадори и дипломатски представници били на одморима, док су опозициони посланици били похапсени у Скупштини у време гласања око спорног закона, упркос томе што су поседовали посланчки имунитет. И ми свештеници, заједно са нашим владикама и целокупним монаштвом морали смо да изађемо на улице и да позовемо народ у покушају да спречимо изгласавање тог накарадног закона мимо сваког протокола, који заправо није Закон о слободи него о ропству, у коме су посебно спорни чланови: 62, 63, и 64 који су политички а не правни, и којима је предвиђено да имовина Митрополије и Епархија СПЦ на територији Црне Горе која је до 1918. године припадала цркви, сада треба да припадне држави, да се прекњижи, да држава њоме располаже.   *Да ли су Вас и колико саговорници у Вашингтону разумели?   -Ми се надамо да јесу, а мислимо да су брзо и реаговали, барем ако је судити по поступцима црногорских власти и по ономе што су добили као препоруке из америчке и британске амбасаде након неких својих одлука. Црногорска власт је била наредила полицији да више не обезбјеђује литије, мирна и молитвена окупљања грађана, а онда су америчка и британска амбасада реаговале јасно нагласивши да се демократски принцип и право на окупљање мора поштовати, поготово ако се има у виду да је Црна Гора држава која претендује да уђе у Европску Унију. Пошто су добили и јасне препоруке из америчке амбасаде да је држава дужна да обезбеђује сваки јавни скуп, црногорској власти је пропао покушај да престану са обезбеђивањем наших скупова. Очигледно је да су имали намеру да изазову немире, а да са себе скину сваку одговорност за последице. То је, чини се, био и први корак режима ка увођењу ванредног стања којим би прекинули наше протесте. То им, за сада, није успело.   *Да ли овај састанак митрополита са премијером Црне Горе можемо тумачити као последицу тог притиска?   -Рекао бих да су и они, гледајући шта им се дешава по свим градовима, па чак и малим селима, напокон схватили да је више од половине Црне Горе незадовољно овим законом. Јер, ако преко 200.000 људи сваког четвртка и недеље упорно мирно шета и ако знамо да бар по један члан породице остане у кући, онда се примичемо цифри од 400.000 људи, што су две трећине становништва Црне Горе. То је импозантан број и ми смо пластично објаснили званичницима у Вашингтону шта то значи када 200.000 људи изађе на улицу у једној малој земљи, каква је Црна Гора – то је као да у Америци изађе 110 милиона. Оно што је културолошки феномен, бар када се ради о нама са Балкана, јесте да сви ти људи шетају мирно, без инцидената, да певају црквене песме и носе иконе, моле се Богу, чувајући своје људско достојансво и духовно достојанство цркве у чију заштиту су стали, и ево по мећави, по киши и сваком зимском невремену не одустају од чврсте намере да сачувају светиње. Те слике литија дугих десетине километара су обишле и задивиле свет. И када се народ разиђе, у тишини и побожно, иза њега не остане ниједан комад смећа, па комуналне службе после скупова немају шта да раде. И по томе се види да су то хришћанска окупљања, и да их покрива благослов Божији.   Оно што је званичнике из Вашингтона посебно интересовало је то да ли протестују само Срби и да ли су окупљања једнонационална. И на то смо одговорили да је СПЦ канонска и осмовековна институција којој се, по свим истаживањима које спроводи власт, највише верује и да се у њој на служби, једнако окупљају и они који се национално изјашњавају као Срби и они који се национално изјашњавају као Црногорци. Такође, медју нашим свештеницима и монасима има разних националности, и то верујућем народу не смета, нити икоме прави икакав проблем. Да не говорим о томе да на нашим скуповима говоре и представници Исламске заједнице, попут господина ефендије Хусеина Хоџића и да сваког четвртка и недеље само на литији у Пљевљима имамо око 5.000 наше браће муслимана, а да тај број укупно премашује 15.000. Познато је да су поједини угледни политичари у Црној Гори, из реда муслимана, јавно дали подршку нашој Цркви у вези са овим законом. Оно због чега је режим у Подгорици инсистирао на разговору, после како су се изразили « последње опомене » коју су упутили нашем митрполиту, свакако је чињеница што виде да губе тло под ногама, популарност им у народу вртоглаво опада, а избори се ближе.   Такође, виде они да су и многи чланови ДПС са нама, да се не слажу са тим законом, па су почели и да прете својим члановима и бирачима. Наша Црква има своје вернике у судству, полицији, влади, просвети који нам саопштавају каква се тортура над њима спороводи зато што подржавају литије. Свеж нам је пример учитељице из Бара, која је члан ДПС, а коју су казнили због тога што су деца на часу цртала Штрмфове и тробојке. Ми, од наших верника, имамо информације да и у самом врху власти готово нико није за тај закон осим председника Мила Ђукановића. Од људи који су му блиски може се чути да читав тај пројекат потиче само из једне главе, његове…Сада се ту поставља и питање одговорности људи који су поред њега и који учествују у власти, јер спроводе у дело наум једног човека. Ако држава не прихвати праведне захтеве цркве, онда ће се суочити са гласом целе Црне Горе. Ја сам сигуран да неће проћи много времена, а да ће народ у потпуности прећи на нашу страну. Имамо већ римокатолике који протестују а стално апелујемо на наше комшије и пријатеље Албанце, међу којима има православних хришћана, да нам се и они прикључе како би уразумили ову власт да одустане од пљачке црквене имовине. Неко је са правом назвао данашњи режим светокрадицама, што је нови термин у српском језику и није постојао пре њих. А тужно је што ти и такви нису припадници неког другог народа него нашег.   *Шта очекујете од разговора са премијером Марковићем? Чини се да он има блажи став од Ђукановића по питању Закона…   -Имамо утисак да господин Марковић, и ако би хтио да удовољи захтевима цркве, има озбиљну сметњу у господину Ђукановићу и у људима који долазе из неформалних група, ван институција, а који врше притисак на њега. Драго нам је да је дошло до тих разговора и надамо се у просветљење душа и умова људи који воде државу, да одустану од овога накарадног закона и да у складу са савременим европским и светским законодавством направе један нормални закон, по угледу на Хрватску, рецимо. Нека препишу закон тамошњи који се односи на Српску православну цркву, или нека препишу закон Босне и Херцеговине, и ми ћемо бити задовољни. На овај актуелни закон Црква је дала велики број примедби, он није уставан и спроводјењем политичке идеје ДПС о стварању некакве нове црногорске цркве, овим се законом покушава поништити и узети осам векова историје СПЦ, и то баш у години прославе великог јубилеја 800 година њене аутокефалности, и то све предати некоме другом.   Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Александра Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори.   *Многи потезе Мила Ђукановића тумаче притиском који долазе са Запада, из НАТО блока и реферишу на смањење глобалног утицаја Русије на овим просторима. Да ли се у Црној Гори заиста одвија једна стратешка, глобална битка која се прелама преко леђа СПЦ, или се ипак ради само о борби за интересе локалног карактера…   – Мој утисак, поготово после састанака у Вашингтону, јесте да је црногорски режим већ дезинформисао САД да иза ове приче стоје интереси Русије и Србије. О томе сведоче и њихова отворена питања о “утицајима страних сила”. Рекли смо им да то апсолутно није тачно. Зна се какав је став заузела Митрополија по питању доласка председника Србије Вучића на Бадње вече у Црну Гору. Из сваког нашег поступка може се видети да желимо да наш проблем решимо у оквиру наше заједнице, породице, Црне Горе, да никога са стране не мешамо у то. Срби су аутохтоно становништво у Црној Гори, ми нисмо ничија дијаспора и морамо ставити до знања свима да смо своји на своме. То знају НАТО тимови који прате дешавања у Црној Гори.   Уосталом, недавно смо имали случај Бугарске православне цркве, која је врло блиска Руској цркви, а имала је проблем са расколницима. Међународна заједница, Брисел и ЕУ, су помогли да званична Црква победи у том сукобу. Иако је Бугарска црква ближа Русији него наша. Све што се дешава не иде у прилог тези да ово диктира неко са стране. Ово је очигледно само један опасан пројекат који је поделио Црну Гору а долази из главе једног човека. На жалост, уместо да са годинама постане мудрији и паметнији, код Ђукановић је обрнут случај. Што је старији, све више губи компас и постаје класични диктатор.   *Прваци црногорске опозиције у једном тренутку су као циљ протеста, уместо промене спорног закона, истакли – техничку владу. Стекао се утисак да неки покушавају да Митрополију увуку у политичку игру. Је ли то само утисак?   -Циљ протеста наших је био и остаје повлачење Закона или његово преобликовање на начин на који је нама прихватљив. И наше литије ће трајати све док се то не деси. Црква се бави спасењем људске душе, што је комплексно и тешко поље рада, а свакако подржава поштену политичку борбу, и све оне који се боре за истину и правду. Међутим, црква се не сврстава ни на чију страну, међу нама су људи који гласају за све политичке опције, и владајућу и опозициону. Господин Марковић, председник владе, је пре пола године венчао сина у Саборном храму у Подгорици. Ми смо апсолутно отворени за све. И свака политичка партија, то је сада јасно и позицији и опозицији у Црној Гори, мораће убудуће да чује глас своје Цркве. Иако до сада неки нису увиђали колика је снага Цркве, ови садашњи догадјаји су показали са коликом љубављу, поверењем и духовним озарењем народ хрли тој цркви у намери да је по сваку цену сачува таквом каква је. А митрополит Амфилохије је једна од најзначајнијих личности нашега доба, то знају сви режимски аналитичари, и пошто је својом непоколебљивом стаменошћу највећа препрека њиховом духовном обезличавању Црне Горе, то је и стална мета режимских спинова, пакости и лажи. Очигледно да је такав ауторитет засметао сујетном Ђукановићу и да је овим законом, уз садејство са неким политичким и медијским снагама из Србије, покушао да угрози статус и СПЦ и митрополита. Али одговор народа је био јасан и величанствен, сваки камен којим су се бацили на преосвећеног митрополита Амфилохија само је увећао бројност народа на улицама.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      Протопрезвитер Никола Пејовић, главни и одговорни уредник Радио-Светигоре упутио је Отворено писмо главном и одговорном уреднику и новинарима Радио Телевизије Црне Горе. Текст писма преносимо у целости:    Поштоване колеге,   Да су дани и мјесеци које живимо библијски, показала је и дуго најављивана емисија на вашем и нашем Јавном сервису, а која је требала да нам „открије све“. Нису аутори успјели у својој намјери, али јесу у нечем другом. Назив емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ, показује да је овдје Бог умијешао прсте, не по жељи аутора колико по свом дубљем промислу у који аутори не вјерују. Искрено речено, који год цитат из Светог писма да је узет не би погријешили. Показала је ова емисија да су истините ријечи Христове „гонили су Мене, гониће и вас, није слуга већи од господара“. Када је Понтије Пилат одлучио да, од страха за позицију и власт, разапне Исуса, иако није нашао никакву озбиљну кривицу за тако озбиљну оптужбу, осим онога што је Исус јавно говорио, наредио је да се напише натпис на Крсту изнад Његове главе „Исус Назарећанин Цар јудејски“. Овај натпис требао је да буде понижење и исмијавање Господа, Његовог лика и дјела. Међутим, написан несвјесно и са злом намјером показао се као вјечна истина и свједочанство. Тако је било и са поменутом емисјом. Ово пишем да бих вас релаксирао јавне осуде и поручио да не треба носити жал на њене наручиоце и ауторе. У вама, драге колеге, ми не видимо непријатеље, него сурове пријатеље. Како је на Охридском језеру записао Свети владика Николај, „пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме учинили странцем у земаљским царствима и гоњен непријатељима нашао сам најсигурније склоште у Твој шатор Господе, гдје ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју. Зато благослови непријатеље моје Господе, и ја их благосиљам.“   Најављивана као епохално откриће, уперена против главног јунака, заправо је дала одговор на многа наша питања, недоумице, сумње. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Показало се колико је Јавни сервис независан и у служби грађана. Кроз ваше континуиране извјештаје о Цркви, закључно са синоћним документарцем, као најсавременијим рендгеном јасно се детектује у каквом се професионаном стању налази Јавни сервис свих грађана. Нема те новинарске форме и израза којим ће вас неко надмашити, јер сте ви објективно, непристрасно и истраживачко новинарство сахранили. Документарац ћемо убрзо превести и послати на све релевантне међународне адресе, који су већ у континуитету забринути за стање медија у Црној Гори. Мислили смо и раније да то радимо, али сте нам са овим пројектом олакшали посао. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Свашта човјеку може да падне на памет, од генијалности до лудости. Али од емисије СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ научио сам да није центар човјековог бића у уму, него у срцу. Ту се води највећа битка. У њему станује душа и савјест сваког човјека. Ту се човјек сусреће са Богом или ђаволом, са братом или душманином. Срце је ризница из којег добар човјек износи добре плодове, а зао човјек лоше. Ова емисија није ништа рекла о главном јунаку, већ је показала срце оних који су је наручили и потписали. Али сва мржња и клевета стала је у пола сата, и као таква није могла да науди ни истини ни правди, јер вам је то као да сте бацили каменчић у океан Божанског подвига, смирења и трпљења главног јунака – СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Наравно, увијек побјеђује љубав! Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Ова емисија нам је открила шта се скрива иза Закона, које су његове намјере и шта је коначан циљ. Чудили смо се зашто у емисијама не зовете никог од предлагача да образложи и брани правне аспекте овог Закона и зашто бјежите од таквих садржаја? Али довољно је одвојити пола сата, одгледати документарац и само ће се касти. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Сви се питамо откуда оволики народ на улицима. Шта се то десило? Шта се пробудило у људима? Одакле одједном таква слобода, таква храброст и такво достојанство? Ко их је позвао, сабрао и збратимио? Шта то ријеке људи бране на улицама? Земљу, грађевине, позиције или част, образ и достојанство? Ова емисја је дала одговор. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   Драге колеге, много смо лијепих, свечаних и величанствених тренутака доживјели у последњих три деценије у васкрслој Цркви у Црној Гори. Али никада тако поносни нисмо били као синоћ. Следећих неколико редака пишем у име стотине младића и дјевојака који су оставили своје родитеље, браћу и сестре, своје каријере и животне успјехе и гледајући СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ пошли за њим да своју младост уграде у светињу и живот проведу у манастирском подвигу. Пишем и у име свих нас младих које је ширина и дубина СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ опредијелила да кроз свештенички позив носимо благи јарам Христов и да се, не по нашој заслузи, него по бескрајној љубави и повјерењу СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ назовемо Царским свештенством. И у име оних који су кроз свето Крштење духовно прогледали. У име оних које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ саслушао, посавјетовао, утјешио, исцијелио, спасио, обукао, скућио, школовао, нахранио. Само Бог зна колико је таквих. У име оних који су без суда побијени, а који су у СВЈЕДОКУ БОЖИЈЕ ЉУБАВИ нашли покоја и правде. У име заборављених подвижника, исповједника и светитеља које је СВЈЕДОК БОЖИЈЕ ЉУБАВИ својом вјером и служењем учинио да засијају у ове наше дане као најљепше звијезде. Синоћ нас је преплавило осјећање благодарности Богу што нас је обдарио да живимо у времену СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ. Ви га нажалост само знате, а ми га познајемо. Зато благослови Господе, наручиоце и ауторе ове емисије, и ја их благосиљам и не кунем.   На крају, да завршим ову причу са разапињањем Христовим, јер сам сигуран да је нисте прочитали. Понтије Пилат је рекао тадашњим Јеврејима: Ја не нађох кривице на овога Човјека. А они, помрачени мржњом узвикнуше: Крв његова на нас и на нашу дјецу. Шта се после десило прочитајте сами, јер ће те тек тада схватити лик, дјело и ријеч СВЈЕДОКА БОЖИЈЕ ЉУБАВИ.     Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      И раније је био паметан, елоквентан, бистар, честит… И раније је имао безмало два факултета (Богословски и апсолвирао је филозофију на Филозофском) и петоро дјеце. И раније је био ректор Цетињске богословије. И раније се појављивао у јавности, али у свијести црногорског народа био је тек само нешто мало више од било којег другог свештеника Митрополије црногорско-приморске.

        Онда је у Скупштини Црне Горе, на хитлеровски начин, усвојен тај Закон о слободи вјероисповијести или увјерења и правном положају вјерских заједница. И наједном, као избачен из катапулта, протојереј- ставрофор Гојко Перовић нашао се у жижи догађаја који су услиједили, засијао је над њима као да се сунце појавило у поноћ.   Избацило га је вријеме.   На предлог митрополита Амфилохија, Свети архијерејски сабор Српске православне цркве наименовао је оца Гојка на функцију в.д. ректора Цетињске богословије. Било је то 2002. године (четири године касније постављен је за ректора Богословије). Још није био напунио ни 30 година и међу ректорима осталих богословских школа СПЦ изгледао је као дијете.   Кажем Митрополиту, радостан што је тако младог човјека предложио за тако значајну фунцију и што је на њу постављен: „Сјајан је овај наш отац Гојко, мудрошћу и рјечитошћу увелико надилази своје године“. На то Митрополит каже: „Само да га Бог подржи“, мислећи притом „само да се не узнесе у својим даровима“.   И Бог је подржао свог свештенослужитеља Гојка. Сачувао га је за ово вријеме када Он походи народ свој у Црној Гори, да му буде десна рука. Бог, тако очито, борави у свом винограду којем су слуге прабунтовника, првог, космичког револуционара, онога који је још прије настанка свијета отпао од Њега, запријетиле чупањем из коријена.   Уздигао је величанствене молебне литије, рационалном уму несхватљивог смисла.   А и људском рацију је подарио осјећај Свог присуства, већ два мјесеца држећи над Црном Гором лијепо вријеме, незапамћено у зимско доба. Црногорски народ је у ове дане на граници на којој сваки појединац, по својој слободној вољи коју му је Бог подарио створивши га, бира да ли ће Богу или Сатани.   Гојко Перовић је особити миљеник оног дијела народа који је, имајући вјере, са свијешћу о својим биолошким и духовним коријенима и са осјећајем правде, стао уз Бога. И он више није просто свештеник, чак ни просто човјек, он је – парадигма!   Овакав отпор безакоњу као што су црногорске литије новина је у свијету; нема га у историји људског рода. Изучаваће их стратези. Али, ако то буду радили не видјећи прст Божији на њима, за џаба ће се трудити.   Црногорске литије личе на јерихонске трубе. И кроз њих се пројављује сила Божија. То је сила која је срушила војскама неосвојиве бедеме Јерихона. Та сила срушиће и непријатеља који се у Црној Гори испрсио пред њом. Па, или ће срушити његову гордост и уразумити га да повуче тај Закон који је донио у својој обијести, или ће срушити њега самог.   Оном дијелу народа који је уз Њега, Бог је отворио очи, улио кураж. Примичу се политички избори у Црној Гори.   И као што је вријеме избацило оца Гојка, избациће на учмалу црногорску политичку сцену неке нове, младе људе, Гојкових дарова, који ће црногорски народ избавити од похлепе новопаганске идеологије која је, као неразумна, осилила и у овдашњој Божијој башти.   Извор: Митрополија црногорско-приморска
    • Од Логос,
      У оквиру прославе епархијске славе – Сретења Господњег, у Гостопримници је у навечерје празника, 14. фебруара 2020, после празничног бденија, приређено књижевно вече – промоција књиге: „Патријарх Павле – Светац којег смо познавали“ аутора Ђорђа Рандеља, новосадског новинара, публицисте и књижевника.     Намера аутора ове књиге била је да српском народу приближи личност Патријарха Павла, духовног вође који је оставио неизбрисив траг у историји Српске православне цркве. Рандељ је имао прилику да проводи време са блаженопочившим патријархом још у периоду док је био владика рашко–призренски када му је био пратилац и саговорник али и лични шофер на територији Косова и Метохије. Аутор је касније био редован гост Патријарха Павла у Патријаршији и своје доживљаје са тих сусрета нам описује у књизи. Поред аутора о књизи и о патријарху Павлу говорили су и сценариста Јован Марковић и новинар и публициста Владимир Станковић.   Окупљене је поздравио и Епископ тимочки г. Иларион који је подсетио на два догађаја када је Патријарх Павле боравио у Епархији тимочкој и изразио благодарност што је као млади игуман имао прилике да буде у његовом друштву.   Сви заинтересовани моћи ће да купе књигу у црквеној продавници у порти Саборног храма у Зајечару.     Извор: Епархија тимочка
    • Од Логос,
      Сви су чули за Слободу, Једнакост и Братство. Свима треба да буде јасно да су ови појмови, украдени из Новог Завета, од времена Француске револуције умногоме променили смисао повезавши се с ликом обнажене даме на барикадама са фригијском капом.     Уколико заборавимо да је „Господ Дух; а где је Дух Господњи, тамо је слобода“ (2 Кор. 3: 17), реч „слобода“ ће почети да нам клизи из руку као жива риба, или да нестаје као пара, или ће постати тако тешка да ће људи добровољно почети да се одричу слободе.   У животу такође нема никакве једнакости, ни међу половима, ни међу народима, ни међу личностима. Нема је ни у почетним могућностима, ни у загробној судбини, а и добро је што је нема. Ниједна разумна душа не би пристала да бере печурке у шуми где на сваком дрвету има исти број грана и лишћа. Али ми ћемо говорити о „братству“.   У свом библијско-историјском смислу „братство“ више плаши него што привлачи. Прво убиство (Авеља од стране Каина) учињено је у врло малој породици. Брат је пао као жртва братовљевог ударца. Такође, Јосифа Прекрасног браћа само чудом нису убила из зависти, заменивши ропством евентуално крвопролиће, и право је чудо што Јаков касније није умро угледавши крваву одећу вољеног сина. Браћа по оцу (који се зове Аврам) су Арапи и Јевреји. И нешто ми говори да је вечном конфликту између потомства Исмаила и Исака, који је почео још откако је Агара истерана из куће, суђено да траје до свршетка света.   Да су француски револуционари боље познавали Библију, не би тако лакомислено идеју братства повезивали само с топлином породице и међусобном помоћи. Сетили би се да су спор око наслеђа и борба за првородство подједнако својствени земаљском братству као и жељена топлина у односима.   * * *   Прича о блудном сину нам такође говори о тамним странама братских односа. Пажња молитвеника се ове недеље традиционално усредсређује на животне перипетије млађег браце у којем свако има прилику да препозна себе. „Незахвалан сам! Отишао сам, увредио сам Родитеља, све сам протраћио, обрукао сам се, дошао сам до свињског корита. Сад ћу се смирити и идем кући.“ Хвала Богу! Отац чека! Топлина загрљаја, заборављање увреда, радост која покрива све! Теле, одећа, појање – Евхаристија. И није случајно што се на задњем плану појављује старији брат. О њему мало говоримо и размишљао. А требало би.   Такав је наш живот да ако се неко искрено радује нашем повратку, неко други ће обавезно упитати: „Зашто си дошао?“ Ово постоји и у породици, ово постоји и у Цркви. Браћа се туку за пажњу родитеља, понекад се за првородство туку чак у мајчиној утроби (Фарес и Зара у Тамариној утроби). Зашто онда и народи, на пример, не би оспоравали своје првенство у Божијој породици? С ове тачке гледишта је „братски мир међу народима“ управо стално оспоравање првородства. Да ли препознајете историјску и богословску реторику на ову тему?   – Ми смо се први окренули Богу, а ви сте се после научили од нас.   – Ма да није било наших бајонета, шта би било с вашим библиотекама?   – Ви сте увек били варвари и сва ваша сила је само у броју људи.   – Ми имамо више светаца.   – Наши храмови су виши.   – А ми лепше певамо.   И тако даље и томе слично. Јермени, Грци, Руси, Јевреји, Грузијци, Срби, Пољаци... Уопште, сви народи који верују у Једног Бога могу да препознају своје мрачно безумље у овим репликама, а то значи и у овој причи коју сваке године читамо и анализирамо. Притом су свађе око првородства и спорови за Очеву љубав такви да више нема говора о братству. „Овај твој син,“ – за млађег брата каже старији брат. Односно, он одбија да назове братом онога који се вратио, што значи – „боље да је умро“ или „он ми више није брат“.   Земља је тако велика, а нама је тако мало места на њој. И мотив смрти коју некоме желимо или коју неко жели за нас тако очигледно се помаља на површини живота као невидљиво мастило на шифрираном тексту. Митрополит Антоније Сурошки је истицао да молба „дај ми мој део имања“ значи „умри што пре“, јер су људи ступали у посед свог дела тек након смрти родитеља. Ако хоћеш да живиш по својој вољи треба да ти умре отац и да ти остави наследство. Ето тако. Чак и ако је у причи отац – Бог, смисао се не мења. Јер, рекао је Ниче (не само у своје име, већ у име милиона осетивши свеопште расположење) да је „Бог умро“. Тако се смрт поткрада у наизглед невину молбу за поделу имања. И исто тако се смрт поново поткрада у речи старијег сина о млађем: „Твој син“. „Твој син“ значи „он ми није брат“, односно „немам брата“, односно „мој брат је умро“.   За оца је блудни син управо био мртав док је био одсутан и оживео је вративши се. Он тако и каже: „Био је мртав и оживе, нестао је и нашао се.“ А за старијег брата је обрнуто – млађи син је био жив у сећању док је био одсутан, али је дошао и умро је . Духовно је умро, престао је да буде брат.   * * *   Узрок туробности старијег је јака Очева љубав. Ова љубав је изнад људске љубави и зато може да мучи својом узвишеношћу и чистотом. Старији син би могао да каже Оцу: „Не бих се толико љутио и вређао кад би ти мање волео овог бекрију и распикућу. Могао би да га изгрдиш, да га изрибаш, чак и да га истучеш. Могао би да га држиш међу слугама пар недеља и да га храниш помијама. А Ти одмах – одећу, прстен, чизме, теле. То ме вређа. Да си га Ти изгрдио ја бих га чак пожалио и давао му да једе. И још ме вређа то што је мој смерни труд у сенци твог имена скоро неприметан, као да га није ни било. Зар треба толико да згрешим и да прођем кроз стид и губитак како бих ушао у нову радост и доспео у Твој загрљај? Не разумем. Не разумем и повређен сам.“   Тако шкргуће егоизам којим смо задојени. Али у овим питањима има и истине и морамо рећи да постоји. Бог је несхватљив. Његове мисли нису наше мисли. Његова љубав је час строгост узвишених захтева, час свепраштање. Све што је од Њега и у Њему, и с Њим је изнад разума и изнад свих очекивања. Зато старији син по понашању не личи на Оца, не досеже Његову висину, не може да заборави на себе, не уме да се радује.   * * *   У недељу о митару и фарисеју праведно кажемо да својства једног и другог живе у нама. И грешимо, и гордимо се, и молимо се да сви виде, и сматрамо да смо бољи од других. Али и јецамо, и покушавамо да принесемо чисту молитву, и обарамо поглед. Све то постоји у нама. Тако је и с браћом – блудним и верним. Обојица су у нама.   О унутрашњој истоветности живота нашег срца, о његовој духовној историји и причи о блудном сину нема шта да се прича. То је наш портрет. (О! Божанска реч Божанског Учитеља“ Само неколико реченица, а у њима је сва унутрашњост Адамове деце!) А да ли препознајемо себе у старијем сину? То је питање. Размислимо данас о њему. Ево списка питања која нам у томе могу помоћи:   Коме завидимо?   За кога сматрамо да му Бог неправедно чини добро?   Кога од ближњих и даљњих називамо недостојним милости?   Кога не желимо да назовемо братом?   За који наш труд сматрамо да га ја Бог неправедно заборавио?   Зашто ропћемо на Оца и вређамо се?     Ево, пишем и осећам да ме се сва ова питања непосредно тичу. И како је то тежак посао – препознавати себе у најнепривлачнијим ликовима Јеванђеља.     Извор: Православие.ру
×
×
  • Креирај ново...