Jump to content
Логос

Протопрезвитер Андреј из Минска: Изгубили смо Бога у себи!

Rate this topic

Recommended Posts

Протопрезвитер Андреј Лемешонок, духовник манастира Свете Јелисавете из Минска, началствовао је 24. октобра Литургијским сабрањем у манастиру Ваведење. „Један је проблем у нама, а то је да смо изгубили Бога у себи“, рекао је отац Андреј који је додао да човек нема поверења у Бога и да је опхрван грехом. Затим је отац Андреј истакао да је Русија права православна земља која смета Западу. „Ми ћемо победити ако сачувамо правосавље и ако га пренесемо деци“, закључио је отац Андреј коме се на служби, беседи и посети захвалио протојереј-ставрофор Милосав Радојевић, духовник Ваведењског манастира.

 

IMG_0333.JPG.2a1aa020c843b3e4441220993b45bcf9.JPG

 

Извор: Радио Слово љубве

 


View full Странице

Share this post


Link to post
Share on other sites

ДУХОВНИ МЕД

 

duhovni-med.jpg

У човековом животу постоје различити периоди и стања. Кад човек тек приђе Богу, начита се аскетских књига и у њему се распламса жеља да се угледа на свеце, иако је још дете, и то каприциозно и самољубиво, а притом говори да не жели да живи по осећањима, већ жели да живи духовно, то може бити страшна пародија на истину о Богу.

Сад бих желео да кажем нешто у одбрану осећања, премда су ми, наравно, блиске речи „не веруј себи док не легнеш у гроб“, ипак треба да живимо. Ево, наш митрополит Филарет је врло осећајан човек, али су његова осећања племенита. Свети Јован Кронштатски је био врло осећајан човек, због тога су неки чак и патили, али у сва његова осећања ипак била усмерена на угађање Богу. И његова туга због греха је такође осећање, осећање да је душа згрешила. Он се просто пео на Небо како би молио за опроштај…

Ако нам се одузму осећања, у шта ћемо се претворити? Страшно је и замислити. Светитељ Игњатије Брјанчанинов је о осећањима писао трезвено и тачно, али је живот различит. Наравно, поводећи се за осећањима човек неће далеко стићи. Али кад се налази у безосећајном, сломљеном, мрзовољном стању и апатији то је налик на смрт. Зато имамо дух, душу и тело.

Ако је реч о телесном животу, све нам може бити мање-више јасно. Душевном човеку су потребна нека осећања, емоције, нека стања, он живи тиме. Духовни човек живи само оним што је од Бога, ништа друго не прима, јер ће у том случају у душевном стању бити кашика катрана — греха. Зато је за нас важно да одредимо у ком стању се налазимо, која је наша данашња мера. Овде је важно узети у обзир околности нашег живота, околности ближњих и много тога другог. И манастири су различити.

Сваки човек живи по одређеним фазама. Кад душа расте, она с болом прелази из једне фазе у другу. Све то нам је данас својствено.

Пошто смо заражени грехом, опасно је имати поверења у своја осећања, јер ако на пример, осећамо увреду и неповерење, непријатељ ће насликати такве слике од којих можда нећеш моћи да се одвојиш. Зато, иако се налазимо у таквом телесном, чулном, стању, душевном, користимо неке ствари које су повезане с духовним животом. То су послушање, између осталог, извесно одрицање, одбацивање свог разума у неком тренутку. Јасно нам је да, да бисмо ишли даље, да не бисмо грешили и да се не бисмо поводили за грехом, треба пре свега да се боримо са собом и да тражимо истину Божију, а не своју истину. Међутим, наравно, то нам не полази за руком тако једноставно, и овде је потребна посебна благодат Божија, велико стрпљење и трезвеност, које нажалост данас не поседујемо. Наравно, каже се „пожури полако“, и телесни човек не постаје одмах духован. Ако је неколико година ишао у храм, а већ на све гледа с духовног пиједестала то је смешно.

Наравно, имамо интуицију, али је важно да немамо поверења у себе, да не инсистирамо на својим осећањима, на неким стањима и виђењима, да не будемо тврдоглави. Ако видиш да се десила грешка, треба да је признаш и да се смириш, да замолиш за опроштај.

Кад човек тежи ка добру, светлости и чистоти, ка истини Божијој и види своју немоћ (а што више тежи, тим више види своје немоћи) то је веома добро. Човек сматра да тако и треба и ништа не приписује себи. То је врло лепо. Али данас смо, нажалост, сви врло чулни и духовно крхки, и вероватно треба још много да се потрудимо како бисмо закорачили на неки други степеник и рекли: „Већ трезвено оцењујем ову или ону ситуацију, сад више нисам подвргнут овим стањима и у мени живи Дух Свети, желим само оно што жели Бог.”

На пример, молитва Спаситеља у Гетсиманском врту. Он се као човек молио: „Господе, нека Ме мимоиђе чаша ова. “Каква је то молитва? Чулна. Али чулна молитва је била побеђена послушношћу вољи Оца Небеског: „Али нека буде воља Твоја.“

Зато је важно да човек види своју меру, своје стање, и да га не обузима ужас због тога што не видимо себе онаквима какви бисмо желели да будемо, што нисмо у црквеном календару, с неким ореолима, већ видимо своју немоћ. И апостол каже: Чиме могу да се хвалим? Својим немоћима. Јер, да бисмо тражили вољу Божију, нису довољни сопствено стање, интуиција и осећања, потребна је потврда. Треба је тражити у околностима, у речима људи у које имамо поверења, у молитви. Мислим да не треба бацати жреб, јер новчић може различито да падне и рачунати на то да је наша молитва толико јака да ће новчић пасти онако како Бог хоће, чини ми се да такође значи искушавати Бога. А молити, куцати, тражити — то је исправно. Ако будет ако поступао човек ће сигурно наћи оно што тражи.

Кад осећамо свој међусобни утицај, нашу међусобну одговорност, схватамо да наш грех није само наш пораз, већ је и бол наших ближњих. Кад се човек моли за цео свет његова душа је отворена за Бога, у њој живи љубав Христа Који је дошао да спаси грешника — не одређене људе који ти се свиђају и твоје рођаке, већ баш сваког човека. Зато смисао монаштва није просто у прерастању душевног човека у духовног. Потребно је да у твом срцу постоји туга због сваког брата или сестре. То је већ висина. И о њој треба да говоримо, али је чињеница да данас за ту висину нисмо спремни, зато нам је потребно много небеске хране којом нас Господ храни. Потребно нам је искуство љубави Божије према нама и поверења у Бога како би се у нама заиста нешто променило и како бисмо заиста пустили Бога у свој живот. И кад човек, посебно у невољи или болестима, проживи много година у духовној трезвености, у борби против тела и крви, у њему се појављује виђење вечности. То је врло лепо и важно сведочанство тога да Господ може да живи у човековом срцу и да заиста управља његовим животом, а не онако, у налетима.

https://obitel-minsk.ru/sr/tekstovi/duxovni-med

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

„ОДНОС СА БОГОМ ЈЕ ЉУБАВ“

„Не могу да не приђем“

Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.

Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.

Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“

Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“

Циљ

Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).

Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.

Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.

Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“

На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.

Шта је то љубав?

Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?

Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.

Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).

Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.

Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?

Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.

Ако немате страха

Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.

Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“

Колико храбрости имаш

Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“

Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.

Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.

Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 19 часа, JESSY рече

„ОДНОС СА БОГОМ ЈЕ ЉУБАВ“

„Не могу да не приђем“

Када би у нашим животима све било лепо, слатко и једноставно, постали бисмо ужасни! Управо су наше жалости, неуспеси и падови ти који нас отрежњавају, те почињемо да гледамо другачије на слабости оних људи који су са нама.

Наше приближавање ка Богу није у томе да постајемо све бољи и бољи, да достојно приступамо Причешћу, да читамо све боље и боље, да постимо све боље и боље, већ то да, оно што ми видимо је: све горе и горе.

Нада на Бога нас не оставља и ми се укрепљујемо у вери, јер не говоримо: „Како сам добар!“, већ: „Како имамо смиреног Бога, како Бог мене воли!“

Не размишљамо: „Данас сам спреман да приђем Чаши“, већ верујемо: „Господ ме чека и чекаће ме увек, не могу да не приђем, зато што не могу да живим без таквог Бога, у Којем је толико љубави и смирења. Нико на овоме свету не може тако да ме воли као што ме воли Христос и само у Његовој љубави могу да пронађем снагу за борбу са самим собом, са гресима који ме спречавају да волим Бога.“

Циљ

Све почиње малим корацима. Човек узима молитвеник, пали кандило или свећу и почиње ујутру и увече да твори молитвено правило, да разговара са Богом, да тражи, благодари, пита како да поступа у овом или оном случају. Тај разговор постепено прелази у то да цео наш живот постане разговор са Богом. „Покажи ми Господе пут којим да пођем јер к теби уздигох душу моју“ (Пс, 142:8).

Човек постепено схвата, да ако се расејава и заборавља на Бога, његов ум постаје игралиште демонских мисли и помисли, демон почиње да га мучи, ствара се туга, затим грех и свакакве саблазни. Због тога је живот хришћанина једна борба, стицање Светога Духа, Који просвећује наш ум, очишћује наше срце, и наш живот постаје Богоопштење.

Дужни смо да поставимо себи циљ. Човек у свету себи поставља циљ: „Уписаћу факултет, учићу, имаћу добар посао“, и труди се да иде ка том циљу, савладавајући све препреке и тешкоће. Хришћанин себи поставља циљ: „Желим да Бог живи у мени, како би мој живот био у Божијим рукама“ и почиње да то претвара у живот.

Дешава се, наравно, да се ништа не остварује. Желиш све да оставиш, изгледа ти да те нико не слуша, да никоме ниси потребан, да твоју љубав нико не примећује и свима си досадио са својом побожношћу. Говориће ти: „Иди одавде, не мешај нам се у живот“, и то је нормално - могу се ругати и клеветати што је такође нормално. Не смемо одустати: „Не, Господе, желим да будем са тобом, без обзира на све.“

На тај начин се проверава наша жеља, да ли заиста желимо да живимо са Богом, да ли само желимо од Бога да добијемо нешто овоземаљско, ововремено и да ли се задовољавамо стварима из овог света. Прилазећи Богу, не добијамо ништа овоземаљско, већ све губимо, чак и сами себе, али тада проналазимо вечни живот и добијамо унутрашњу слободу.

Шта је то љубав?

Цео наш живот је успостављање односа са Богом, успостављање те лепоте коју смо изгубили заједно са Божијим ликом? Однос са Богом је љубав. Како можемо да волимо једни друге ако Бог није међу нама?

Страшно је када човек, верује свом унутрашњем бићу и говори „Ја волим“. Кога он воли? Себе? Тог човека којега је он сам створио по својој машти? Када други човек не испуњава његове услове, када се не подудара са његовим ставовима и мишљењима, љубав се завршава и веома лако се може претворити у мржњу.

Наша љубав је непостојана, зар не? А шта је то „постојана љубав“? То је Христова љубав. Тебе нико не воли, а ти свеједно волиш. Вређају те, а ти свеједно волиш. Убију те, а ти се молиш за те људе и говориш: „Оче, опрости им, не знају шта чине!“ (Лк. 23:34).

Онако како Ја љубим вас, тако и ви волите једни друге. По томе ћу знати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом. (Јн. 13: 34, 35). Можемо ли овог тренутка рећи да смо ученици Христови, и да имамо љубав међу собом? Лично говорећи – не. Ја немам такву љубав. Могу да кажем и да је страшно волети, зато што је љубав у овоме свету крст. То није некаква бурна енергија и надахнуће, већ крст.

Људи често говоре: „Свеједно ми је, никоме нисам потребан, нико ме не воли“. Због чега? Зато што се човек налази у оквирима свог егоизма, у зависти, стално је незадовољан, он тражи да га други воле и говори: „Наравно, заслужујем више љубави и поштовања од својих ближњих.“ Такав став доводи до саможивости и самоће. Наравно, ко жели да воли другог човека, којем је потребна љубав, и да притом осећа обавезу?

Кога волети? Онога ко и сам воли. Било је лако волети преподобног Серафима Саровског, зато што је његова љубав надахњивала друге људе. Нико не остаје равнодушан према таквој лепоти, и сами пожелимо да будемо такви.

Ако немате страха

Ако се не бојите и ако немате шта да изгубите, треба да идете за Христом. Ако се бојите и имате шта да изгубите, размислите, да ли желите да изгубите све, а да нађете Бога. Не можете делити живот на некакве сегменте: сада ћу се причестити, а онда могу даље да наставим сам.

Свако од нас мора да дође до оне крајње тачке у којој постајемо немоћни и када потпуно изнемогнемо. Тада ће доћи Онај, Који ће нам дати руку помоћи и рећи: „Хајде за Мном.“

Колико храбрости имаш

Господ говори: „Хајде за Мном, даћу ти љубав, али знај да ћеш умрети за њу“. Ово је одговор на питање: „Колико се често треба причешћивати?“ Обично на ово питање одговарам: „То зависи од храбрости ваше душе. Ако се не бојите страдања, ако сте решени да се борите до краја са својом палом природом, онда вас нико не може зауставити да се причестите, уколико вас од Причешћа не одлучи сам архијереј.“

Човек мора да схвати да свако Причешће сагорева грешне делове нашег срца. У срцу треба да је љубав, а љубав се стиче огромним трудом и смирењем. Треба бити спреман на то да након Причешћа неће бити лакше, већ теже и што више времена и снаге будемо давали Богу, то ће нас више греси гурати низбрдо.

Још треба рећи себи: „Не, свеједно ћу ићи Христу, зато што без Њега нема живота, зато што у овом свету осим Христа, нећу наћи никога ко ће ме волети и ко ме може научити да волим све моје ближње, моју децу, све људе који буду у мом окружењу“.

Из књиге протојереја Андреја Лемешонока „Не можемо живети као остали“

@Željko Injac o овоме си ми говорио синоћ

Share this post


Link to post
Share on other sites

„НЕ ВИДИМО ЧОВЕКА С КОЈИМ РАЗГОВАРАМО…“

 

ne-vidimo-choveka-1.jpg

Реч духовника обитељи

Ако уста ћуте то не значи да човек ништа не говори… Као што је лепо рекао преподобни Серафим Саровски, човек који је стекао дух мира, дух љубави, више не мора да прича, то није обавезно. Срце испуњено Богом говориће гласније него уста, ако је срце празно.

Често дижемо глас, нервирамо се кад желимо да нас неко чује и да уради по нашем. Али нас људи не чују, зато што не видимо човека с којим разговарамо, с којим покушавамо да остваримо контакт. Да би дошло до сусрета Христос треба да буде међу нама. Моје „Ја“ притиска, моје „Ја“ болно рањава другог човека, и зато он не чује. Нека свако погледа себе: кад нам неко прича заповедничким тоном, као да командује, гласно и захтевно, и нехотице се рађа нека одбрамбена реакција. А кад нас замоле — молба је иста, али је у речима присутно смирење, поштовање, а да не говорим о љубави, зато што ако буде љубави, чуће нас на километар — то је потпуно друга ствар.

Али љубав је дар. Љубав долази у срце које је спалило све своје болести, које је извадило све своје трнове, које се предало Христу. Љубав је већ деловање Самог Бога, Који делује у човеку.

И онда Господ Сам води човека, Сам управља, Сам уређује све ствари које су потребне за спасење.

У Цркви је све тако мудро уређено (ако се правилно гледа) да немамо повода да мислимо како смо ми нешто урадили, нешто рекли, нечега достојни. Зато што делује Господ, Дух Животворни. Кад одлази Дух Божији човек није способан ни за шта. Увек је способан да учини грех, али за стварање, за неко деловање усмерено на јединство, на изградњу, није. Зато што нема унутрашњег живота, нема фила. Пита може бити лепа, али какав је фил у њој? И обрнуто, фил који не изгледа много лепо —с печуркама, с луком, може бити укусан. Тако је и са човеком. Видиш, човек је неугледан, и одједном чујеш како почиње да прича и мислиш: каква је лепота у човеку! А дешава се да је човек наочит, леп, згодан, али… мртав. Зато што је у њему грех, зато што човек живи усамљено, без Бога.

И молитва. Наравно, можемо да кажемо да нам је потребна срдачна молитва, велика молитва, али нам је пре свега потребна пажљива молитва.

Да би се родила љубав прво је потребна пажња, потребан је стални унутрашњи труд, контрола над својим речима, над својим корацима. Иначе ћемо сањати о неким неостваривим стварима и све уништавати.

Пут ка Христу почиње онда кад човек дође себи, кад се сети љубави Божије и кад уопште види у каквом стању се налази.

Share this post


Link to post
Share on other sites

"ЧОВЕК СА СВОЈИМ "ПРАВОСЛАВЉЕМ" НЕ ВИДИ БЛИЖЊЕГ, КОЈИ СТРАДА..."

chelovek-ne-vidit-blizhnego-2.jpg

Реч духовника обитељи

Црква је јединство, она је у овом свету неразрушива, њу ни врата ада не могу одвојити, зато што нас Христос воли, а Црква је саздана на љубави Христа према човеку. Та љубав постоји и данас, постојаће и сутра - та љубав је безусловна, зато што је не потиче од нас, напротив, ми се на њу навикавамо. Та љубав се не умањује, чак и тамо где се умножио грех, још већма преизобилује благодат (Ср.: Рим. 5:20). Господ нас не пита: "Да ли си достојан или не Моје љубави?" Он нам говори: "Желиш ли ти ту љубав?"

Бог нас не присиљава на Своју љубав. Ми живимо милошћу Божијом, том љубављу Божијом која нас данас сједињава, без обзира на све то што је греховно у нама, што, рекло би се, одавно би био довољан разлог да нас јошвише разједини. Видимо, како поједини људи, препустивши се људским виђењима и некој врсти људског вредновања и истине, одлазе предалеко. Они су одлучили да је њихова истина једина исправна и да је њихово мишљење једино важно, али то је грешка. Када човек увиђа ту грешку? Може је видети или на крају свог живота, а можда и веома ускоро...

Тужно је слушати о падовима... Сатима проводиш време на исповестима, долазе млади људи који говоре о томе како им је ђаво разрушио породице, како се људи жесте и љуте један на другог. Чак му успева да уради оно најгоре - породице постају непријатљи због некаквих материјалних размирица, због наследства, квадратних метара површине. Како је то страшно! Како човек може да направи лош избор, да се покаже безуман! Тако је све време.

Када стално слушате то, дешава се да оптимизма и радости има све мање и мање. Тада треба схватити да је то све периодично, повремено, површно. Треба говорити о источнику живота, о радости која постоји, која дејствује у овом свету и која га побеђује. Некада је просто немогуће видети то својим очима, тада су нам за то потребни вера и поверење у Бога. Овде је нужно одбацити себе, своје мишљење, своје виђење дате ситуације.

Добро је да се човек смирава и да слуша. Некада он то не чини. Најтужније је то, што се такве ситуације некада прикривају псеудоправославним идејама и доводе до апсурда: човек са својим "православљем" не види ближњег који страда, који се мучи - а поред њега је! Треба решавати космичке задатке и најбоље је све и одједном. Од тога, опет, не долази оптимизам, али је потребно неговати веру и наду.

Дужни смо да помажемо једни другима, да носимо немоћи једни других, да не бисмо отпали и да не бисмо упропастили свој однос и своју везу са Богом. Наша општа молитва и сабрања нам помажу, вероватно нам се то не дешава увек. Некада имамо веселу молитву, некада тужне, а понекад веома тужне. Без обзира на све, морамо да наставимо да живимо даље овај живот, да га проживимо и преживимо неке странице нашег живота, његове тренутке, периоде и оно што из њих произилази, али не да бисмо грешили, и запали у грех, који је некада много уверљивији од онога што говори Господ.

Наш пут се наставља, и питамо се на шта ћемо наићи, шта ћемо открити из садашњег живота. Најважније је да је Бог присутан, да су и наш живот као и животи наших ближњих у Његовим рукама, а не у рукама неких случајности, виђења и неких дешавања. Све је под Божијом контролом.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Свако од нас је подвојен: живе у мени два човека (в.: Рим. 7: 14-23). Али ја желим да живим по љубави, учим да живим по љубави, и молим Бога да ми опрости то што у мени има још толико много греха! И храм који је Господ основао као велику војну болницу, као велику болницу за сваку душу, јер нам је свима потребно лечење, и лек који нам Господ даје — Своје Тело и Крв да бисмо живели вечно — све то постаје заиста главно у нашем пролазном животу.

Желео бих да побеђујемо сваку тугу, сваку жалост и сваку недоумицу овог света радошћу — радошћу због тога што смо у извесном животном тренутку срели Бога, и што је у нама почео нови живот; радошћу због тога што очекујемо сусрет с блиским, драгим и вољеним људима који су већ отишли у вечност. Зато што је смрт побеђена. Али с осећањем ове победе можемо да живимо тек онда кад идемо за Христом, кад не одступамо, кад не подлежемо саблазнима којих у овом свету има тако много, кад имамо главни циљ и кад је основни задатак у нашем животу да се заувек сјединимо с Богом, за вечност. А све остало ће се придодати. На нашем животном хоризонту има и болести, и невоља, и жалости. Све је то било и биће. Али ми већ имамо веру, већ имамо наду, у нама живи она љубав (можда је још увек нема много, али већ живи), која треба да нас учини заједничарима другог живота — вечног, у који улазимо већ сад — примамо Христово Тело и Крв за живот вечни.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Када човека дотиче благодат, он схвата да се догодио сусрет са Богом и апсолутно је немогуће описати речима шта се у души тада дешава. То дешавање превазилази сва земаљска и човечанска искуства.

Господ нам у Цркви пружа могућност да кроз реч, иконе, богослужења, појања саучествујемо у новом, вечном животу. Све што слушамо у цркви, у чему учествујемо јесте сусрет с Богом. Свето Причешће је сусрет са Богом: то је Тело, то је Крв! Примите!

Бог је пришао, али наравно, нисам спреман за тај сусрет.... Наравно, ја отварам уста, слажем руке на груди, целивам крајичак Путира, примам Свете Тајне, али нисам готов да умрем за Христа. Нисам спреман да се одрекнем греха, да изменим свој живот, да одем из овог света и да живим вођен неким другим вредностима. Не знам када ћу за тако нешто бити спреман, и да ли ћу уопште и бити спреман, али то што прилазимо Богу, што се причешћујемо и идемо у цркву нам даје наду.

За нас је то залог победе, нада на то, да ћу ипак у једном тренутку рећи "Не" греху и да ћу се покајати и да нећу само рећи "Не" греху, него и да ћу се изменити.

Када се наше хришћанство своди на спољашњост смиравамо се: наилазимо на неку реч, умну, мудру реч свештеника, та реч нас подржава и нама је то врло важно, али то није довољно. Нама је потребна реч која ће ући у наше срце, потребан нам је такав сусрет, после којег више не можемо грешити, зато што ће нама то бити немогуће. Потребно је променити наше сазнање и виђење целокупног нашег живота уопште света. То се већ све дешава на духовном степену не на душевном. Душевно је то како смо певали данас у храму, како је лепо баћушка данас беседио... Веома добро, одлично. Али, то је недовољно! Потребно је имати резултат.

Ево, човек је дошао у манастир - све. Међутим он се колеба. Човек је основао породицу, а још увек није сигуран. Због чега људи данас бирају да живе у грађанском браку? Можемо рећи да та жеља не даје одговор ни на шта, човек никоме и ничему није дужан. Ствар је у томе, што за то време, човек не верује у то да може волети једног човека цео свој живот. Не верује у своје унутрашње силе, не верује у то да може посветити свој живот другоме до самог краја, већ мисли "може бити то није моје, може бити да ће бити нечег још бољег", "одједном нешто се десило - неки ветар ће дувати и на крају и одувати" - та непостојаност, недоследност, та сумња, колебање у којем се налази грешан човек, немајући подршку, камен темељац вере на којем је неопходно градити свој живот. Све грађевине на песку се руше...

Бог нас приводи и припрема за сусрет. За многе људе то ће бити у последњим трзајима живота. Нажалост, видимо, да умирући човек, који Бога не познаје, у оном тренутку, када му се духовни живот открива, он не види Бога, већ демоне. Човек разрогачује своје очи, гледа у неком правцу, њему је то ужасно, али он не зна шта да очекује, зато што никад није имао искуство у сурету са Богом. То је оно што је ужасно. То је то животно финале, које нас може одвести у вечни страх. Како се само тај тренутак разликује од оног, када из овог живота одлази човек који је живео у вери! Он такође види све то, али у његовим очима су светлост и нада. Човек се не боји, он се поверава Богу, у њему нема панике, зато што је он томе стремио читав свој живот. На самом крају, тај сусрет се десио - започео је нов живот, вечни... Када томе постанеш сведок, осетићеш да си укључен у тајну вечног живота.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Црква пише житија светих како би она бодрила човека, дала му пример. Често се сусрћемо са тиме, како је једноставно написано, да су мученицима прво одсекли једну руку, па другу и тако даље. Но, није све тако просто. Морао сам да читам протоколе о римским мученицима и о томе како су бацани лавовима. Није све изгледало тако лако, мученицима је било много страшно, плакали су и нису желели да умру, али Господ је покривао њихове немоћи, и они су давали своје животе за Христа.

Живот у манастиру је добровољно мучеништво, када човек намерно лишава себе слободе. Уколико тог лишавања нема, живот се гради на личној вољи, а то није манастирски живот и човек се тако не спасава.

Можете се навићи да живите свуда. Људи су живели и у концентрационим логорима, иако су услови били ужасни, рад је био тежак, била је присутна и глад. Тада као главну мисао морате имати духовно уздизање. Можете спавати на ексерима, и ходати по угљевљу, али, шта са тиме? А константно превазилажење себе, својег „Ја“, своје гордости ради Христа и постајање човека хришћанином, даје могућност да се победи плот и крв.

Оно што је главно јесте смирење и послушање. Уколико човек не слуша никога и мисли: „О, какво добро послушање! Нико ме не гони, сам себе одобравам, какво дивно место!“, тада он не добија ништа, већ напротив, губи.

Сетите се како је отац Софроније питао преподобног Силуана: „Старче, Ви ћете умрети?“, на шта му је старац одговорио: „Још увек се нисам смирио.“ Упркос деценијској титанској борби са плоти и крвљу, у њему је и даље живела гордост, високо мишљење о себи, због чега су му демони и приступали, али када се он смирио, нису више смели да му прилазе. Господ је открио Преподобном Силуану како да дође до смирења.

Човек свој живот гради како жели. Нико га не може зауставити: ни игуманија, ни духовник. Ја могу само да сведочим о томе да ли човек живи са Богом или не, да ли у њему има Духа. Ако има, онда је то радост. А уколико не видите смисао и садржај живота, онда нам остаје само да се надамо промени.

Share this post


Link to post
Share on other sites

Веома је болно живети у овом привременом свету, зато што је овде све саграђено на песку, на греху: на самољубљу, на сујети, на самоповређивању, на само-промоцији. Човек који живи у овом свету невољно се укључује у некакву игру, спектакл. Веома је тешко зауставити се и не живети онако како други живе, већ мислити о Богу и тражити Бога, ставити Њега на сам врх свог живота. Христос у овоме свету никоме није потребан, зато што свет у злу лежи (1. Јов. 5: 19). Зато уколико заиста желимо да будемо хришћани, позвани смо на борбу са самим собом и са светом који нас окружује. У нама живи грех, који у повољним условима излази из нас. Истовремено смо спознали љубав Божију, без које живот није могућ. Та раздвојеност, то мучење у којем се хришћанин рађа некада бива веома тешко. Али, треба живети.

+++

Грех је заиста убио човека. Да би човек васкрснуо потребно је добровољно ићи на крст, на нека мучења, пре свега савести, душе и тада се у нама зачиње нека врста промене. Наравно, могуће је и све подредити и ововременом животу и Цркву и богослужења. Али са којим смислом? У томе нема смисла. Христос свакоме говори: „Крени за мном“ (Мат. 8: 22) А ми одговарамо: „Сачекај, имам посла, још увек није време, немамо снаге, још увек трчимо по овом свету.“ Куда ћеш побећи?  Пре или касније, свеједно ћеш завршити у гробу. А ми говоримо о вечности, о вазнесењу душе, о преображењу... Црква нас васпитава и учи нас томе да можемо да кажемо: „Не, не може тако. Могу да изгубим све, али ће моја душа бити са Богом.“ Нека би Бог свима нама дао храбрости и снаге!

Share this post


Link to post
Share on other sites

Како се борити против лењoсти?

У човеку je све помешано, и лењoст и умор, али наравно, лењoсти има више.
Вероватно требате бити будни. Када се самосажаљeвамо и оправдавамо своjy пасивност, чамотињy и роптањe, губимо и последњy снагу.
Човек треба да размишљa и испробава своjy снагу. Дешава се да се прихвата многих ствари и да ништа не доводи до краja, a после и он пати и посао страда. Понекад човек jeдноставно себе сажаљeва, плаши се да нешто нећe моћи, да нећe имати довољно снаге.
Треба да се посаветуjeте с блиским љyдима, као и са свештеником на исповести, да узимате благослов за оваj или онаj подухват.
Царство Божиje се осваja подвигом (Мт. 11.12).
Треба да приморавате себе, да чините напор ради Царства Небеског, а ако се уморите треба да се одморите и поткрепите свoje телесне снаге.

 

Share this post


Link to post
Share on other sites
пре 10 часа, JESSY рече

Како се борити против лењoсти?

Давно сам код једног Руског духовника, слушао предавање (иначе нисам на много њих био) о хроничном умору што је званична дијагноза у медицини, није објашњена у узроку или лечењу. Некад може да траје годинама. Манифестује се са константним осећајем умора, тежине и ниским притиском, нпр. толико ниским да није могуће донират крв уколико то баш није хитно.

Ако се сетим ко је био, поставит ћу, јер то стање изазива депресију увек, делимично баш овако како описује Андреј Лемешонок. Таква стања је потребно препознат у почетку и одмах третират појачаним социјалним животом и одморима у природу. То је мсм. јако интересантна тема

WWW.NAJSTUDENT.COM

NajStudent blog - pročitaj naše savete za traženje posla, informacije iz obrazovanja, iskustva drugih i zabavi se dok praviš pauzu od učenja

 

Share this post


Link to post
Share on other sites

Join the conversation

You can post now and register later. If you have an account, sign in now to post with your account.

Guest
Reply to this topic...

×   Pasted as rich text.   Paste as plain text instead

  Only 75 emoji are allowed.

×   Your link has been automatically embedded.   Display as a link instead

×   Your previous content has been restored.   Clear editor

×   You cannot paste images directly. Upload or insert images from URL.


  • Recently Browsing   0 members

    No registered users viewing this page.

  • Similar Content

    • By Логос
      Не оскудевамо у људима који питају: где је ваш Бог? Зашто на свету има тако много зла? – и друге ствари. Списак ових питања је веома стар по годинама и његов број је врло ограничен. Просто је тешко измислити нешто ново на ову тему.     „Где је Бог правосуђа?“ – питали су људи у данима пророка Малахије. Ево прецизног цитата у којем, уколико то желимо, можемо препознати и наше време:   „Досађујете Господу речима својим, и говорите: У чем Му досађујемо? У том што говорите: Ко год чини зло, по вољи је Господу, и такви су Му мили; или: Где је Бог који суди?“ (Мал. 2: 17).   А ево Јеремијине молитве у којој се он жали говорећи:   „Гле, они ми говоре: Где је реч Господња? Нека дође“ (Јер. 17: 15).   „Они“ су дрски запиткивачи који немају вере, али имају дрскости и необуздане смелости против свега светог. Ако им пророк каже: „Поправите се да не бисте погинули,“ одговориће:   „Нема ништа од тога, него ћемо ићи за својим мислима и чинићемо сваки по мисли срца свог злог“ (Јер. 18: 12).   Од онога што је стигло да се промени од Јеремијиног доба, наравно, могу се навести одећа, начини кретања и још низ ствари из области свакодневног живота, разонода и комуникација. А што се тиче људских срца, ту ствари стоје стабилно лоше, као што у неким жалосним случајевима кажу медицинари.              „Срце је преварно више свега и опако: ко ће га познати?“ (Јер. 17: 19).   Тако је и диван у светима, учитељ молитве, цар Давид цео живот морао да проводи у отровној атмосфери безбожних питања:              „Многи говоре души мојој: Нема му спасења у Богу његовом“ (Пс. 3: 3)   Не говоре ушима, него души, односно, речи не само да ударају у слух, већ продиру у унутрашњост душе и тамо цепају срце и муче га сумњама. У то време се Давид, као што је очигледно, супротстављао бдењем и дуготрајним молитвама. Односно, чинио је оно што данас чини верни калуђер који се даноноћно бори с помислима као с дивљим зверима.   „Бише сузе моје хлеб мој дан и ноћ, када ми говораху сваки дан: Где је Бог твој?“ (Пс. 41: 4)   Из псалама и из Књиге Јоила такође се види да је за пагане у данима понижења Израиља била уобичајена ствар да подругљиво питају: „Где је Бог њихов?“ (в. Пс. 78: 10 и Јоил. 2: 17). Ово је обичан облик подсмевања верницима у току неправде која влада. Тако су и од Јевреја које су водили у заробљеништво Вавилонци захтевали да певају: „Певајте нам песме сионске“ (Пс. 136: 3).   Једном речју, ако често чујете подсмешљива питања која рађају празна срца, знајте да је то стандардна појава која се често понавља у духовном животу. Немојте заборавити да је Јеремија жив, а да су његови подсмешљиви непријатељи мртви вечном смрћу. И Давид је свет, а његове опоненте је ветар одувао на све стране, као прашину. А Малахија, од чијег цитата је започет овај разговор, отворено каже:   „Тада који се боје Господа говорише један другом, и погледа Господ, и чу, и написа се књига за спомен пред Њим за оне који се боје Господа и мисле о имену Његовом“ (Мал. 3: 16).   На крају ће наступити дан кад ће сви без изузетка видети јасну разлику „између праведника и безбожника, између онога који служи Богу и онога који Му не служи“ (Мал. 3: 18).   Нека читаоца не збуњује обиље библијских цитата. Ово обиље је намерно. На основу ових цитата читаоци могу и треба да отворе поменуте књиге на наведеним местима и да се упознају с њиховим садржајем.   Библија још увек није постала књига која се увек налази под руком свим православним хришћанима, дакле, није постала бритки мач, светиљка која гори и лековито средство. Још увек можемо да понављамо са Златоустом да је „све зло света због непознавања Писма“, и ми лично смо криви за ову привремену победу зла због добровољног незнања.   Нека такође нико не помисли да се речено односи само на време Старог Завета. Имамо сасвим довољно чудака који сматрају да Стари Завет није потребан хришћанима. Такође, у још већем обиљу има чудних људи који сматрају да су све то „јеврејске приче“ које немају никакве везе с нама. Да, онда су и оваплоћени Господ и Царство које нам је даривао само „јеврејска“ прича која нема везе са свим чудацима који тако мисле. Њима се обраћа велики Павле, који се највише потрудио на пољу проповеди. Он за књиге Старог Завета каже:   „Јер што се раније написа за нашу поуку се написа, да кроз трпљење и утехом Писма имамо наду“ (Рим. 15: 4).   Осим тога, оно што се раније дешавало данас се понавља. Неки су питали пророке: „Где је ваш Бог“, „Где је реч Господња?“, „Где је Бог правосуђа?“ И апостоле су питали нешто слично. Ево шта Петар пише:   „У последње дане доћи ће ругачи који ће живети по својим сопственим жељама, и говорити: Шта је с обећањима доласка Његова? Јер откако се оци упокојише све стоји тако од почетка стварања“ (2 Петр. 3: 3-4).   Такви људи као да пожурују Господа да дође на Суд данас. Као да кажу: „Хајде, долази! Испуни оно што си Сам обећао!“   Као да су већ спремни за Суд! Као да неће планути као бакље у час Доласка! Као да тада неће повикати планинама и камењу:   „Падните на нас и сакријте нас од лица Онога што седи на престолу и од гнева Јагњетова, јер дође велики дан гнева Његова, и ко може опстати?“ (Откр. 6: 16-17).   Не знају дрзници да   „не доцни Господ с обећањем, као што неки мисле да доцни; него нас дуго трпи, јер неће да ико пропадне но да се сви покају“ (2 Петр. 3: 9).   Борба за веру је најважнија борба. Све остало директно зависи од пораза или победе у овој борби. И по апостолу:   „Ако ли одступи, неће бити по вољи души Мојој. Ми, међутим, нисмо од оних који одступају на пропаст, него од оних који верују на спасење душе“ (Јевр. 10: 38-39).   Управо ради тога треба да заволимо Свето Писмо и да чврсто верујемо у речено, не сумњајући.   „Јер ће још бити утвара до одређеног времена, и говориће шта ће бити до краја и неће слагати; ако оклева, чекај је, јер ће зацело доћи, и неће одоцнити“ (Ав. 2: 3).     Извор: Православие.ру
    • By JESSY
      Причешћивати се у време пандемије вируса COVID-19 или не?! Ово су питања која у овим данима пандемије муче бројне вернике а које су протеклих дана актуелизовали и медији и епидемиолози.

       
      Синод СПЦ огласио се саопштењем у ком, између осталог, истиче да причешће верника истом кашичицом није кршење мера власти донетих у борби против корона вируса, те да СПЦ поштује све инструкције државе за заштиту од вируса COVID-19, које се односе на број људи у храмовима и око њих, као и прописану раздаљину, али да се причешће верника из исте чаше примењује већ 2000 година и да се нико не причешћује принудно већ добровољно. 
      Члан Кризног штаба Владе Србије за сузбијање заразне болести COVID-19, епидемиолог Предраг Кон поручио је ”да се никад неће постићи сагласност да ли причешће може да буде начин преношења инфекције због великог значаја причешћа у хришћанству, али да ће сваки епидемиолог на то питање рећи да је то ризик”.
    • By Логос
      У својој поруци митрополит Вриуле Пантелејмон изражава жаљење што  се у дневним службеним саопштењима не спомиње „Име Свете Тројице“ и  што се „занемарује наша вера у Онога који ће нам помоћи да молитвом превазиђемо ову нову пошаст“.     Међутим, митрополит Пантелејмон изражава наду да ће Пресвета Богородица услишати наше молитве и „спасити нас од ове несреће, јер је она и даље наша света заштита и непобедива војевода нашег народа“.   У својој поруци он даље каже: „Што више наших молитава оде с наших усана, постајемо духовнији, то више волимо Бога и радујемо се Његовој присутности у нашем животу“.   „Чеда моја, молим вас, овог пута, будимо  сви у кући Цркве. Пратимо свете литургије и молимо се након што се сваки од нас запитао зашто је Бог допустио ово искушење. Помолимо се Богу за наше болеснике. Помолимо се Богу да пружи здравље и снагу онима који раде на лечењу болесних, односно лекарима, медицинским сестрама наших болница и онима који свим средствима бране границе отаџбине.“     Извор: Инфо-служба СПЦ
    • By Логос
      У Цркви има неколико празника у чијем средишту се налази Христов Крст. Сви они подстичу вернике да подигну главу и не гледају у земљу, већ да погледају у висину. Цар Константин је гледао у небо оног тајанственог поднева уочи битке кад је Крст сијао на небу јаче од сунчевог диска и кад су се слова слагала у кратку реченицу која је много обећавала: „Овим ћеш победити.“     У небо су гледали јерусалимски хришћани далеке 351. године кад се усред бела дана блистајући свим дугиним бојама знак Крста појавио на небу изнад града од Маслинске горе до Голготе. У спомен на овај догађај Црква слави празник 7. (20) маја.   На небо ће гледати људи у последње време кад „ће се по невољи тих дана сунце помрачити, и месец своју светлост изгубити, и звезде с неба пасти, и силе небеске покренути се. Тада ће се показати знак Сина Човечијег на небу; и тада ће проплакати сва племена на земљи; и угледаће Сина Човечијега где долази на облацима небеским са силом и славом великом“ (Мт. 24: 29-30). Управо знак Крста као царски знак, знак победе и страдања које је Христос поднео, видимо у овим пророчанским речима Новог Завета.   Али приближимо сад себи ову радост која нас плаши. Тачније, сами се приближимо Крсту с радошћу и трепетом. И пре свега узнесимо благодарност царици Јелени. Неколико векова је прошло од времена јеванђељских догађаја до њених дана. Јерусалим већ одавно није постојао на карти света. Уместо њега постојао је град којем је цар Хадријан променио назив у Елија Капитолина и у којем је Јеврејима било забрањено да се настањују под претњу смрћу. Место Христовог страдања ради искупљења је било заборављено, изгубљено, и Венерин храм се налазио тамо где је Син Божији био разапет између двојице разбојника.   Сто година. Да ли је то мало или много? Сто година нас одваја од празника тристагодишњице Дома Романова. А двеста година? Толико је прошло од нас до Наполеонове најезде. А триста година? То је већ растојање од нас до Петра Првог. Зар ове епохе не представљају неки далек живот који је завређује само да уђе у историјске уџбенике? Да ли је то сан? И да ли се многих ствари сећамо, да ли их знамо и чувамо до данас? Наравно, нешто чувамо, али смо нешто неповратно изгубили. Исто тако смо могли неповратно изгубити сећање на света места да није било Јелене. Јер од њених дана до дана Христовог страдања прошло је отприлике исто колико и од наших дана до Петра Првог.   Историјско сећање се уопште чува захваљујући напорима подвижника и ентузијаста док се већина људи брине само за интересе текућег дана. А плодове ентузијаста временом уживају милиони. Овим плодовима се хвале и поносе, на њима покушавају да зараде све што је могуће, од баналног новца до имена у историји.   Јелена је већ била у годинама, да не кажем стара жена кад ју је потпуно обузела мисао о проналажењу Крста. У тим годинама је могла да се ограничи тихим животом у дворцу и свим предностима царске старости. Међутим, место је није држало. Предузела је путовање на Исток и брижљиво истраживање свих података о месту Христовог страдања. Затим, кад је ситуација постала нешто јаснија, започело је време ископавања које је царица стално пратила. А онда...   Знате ли с чим се може упоредити радост проналажења Светог Крста у недрима земље? С радошћу венчања заљубљених! Упитаћете зашто говорим ове речи? Ево зашто. У чину венчања, у другој свештеничкој молитви (најдужој, па чак и помало наметљивој, захтевној) каже се „и нека дође на њих (младенце) она радост, коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст!“ Другим речима: „Нека се млади радују као што се Јелена радовала кад је пронашла Дрво Крста!“   Замислите радост људи који се венчавају само из љубави и ни због чега другог. Замислите осмехе њихових пријатеља, сузе њихових родитеља и замирање многих срца кад виде срећан призор. Још замислите њихово одушевљење, предукус још веће и скоре среће. Замислите стање у којем човек не зна да ли му се све то дешава или је то само сан. А сад, кад сте замислили све или бар део, схватите да је Јеленина радост била већа! Да је ова радост била мања Црква би говорила: „Јелена се радовала као некад у младости, кад је ишла на венчање.“ Међутим, Црква говори нешто друго. Она младенцима каже: „Нека вам буде дато такво весеље духа, таква чиста радост без икаквих примеса коју је Јелена имала кад је нашла Свето Дрво.“ Већа радост се не може замислити.   Очигледно да је тадашње весеље представљало известан еталон за многа будућа весеља. Она радост је заувек постала образац сваке хришћанске радости. У њој има места за страх, зато што Христовом Крвљу није искупљен неко други, већ ја. Зато је и народ угледавши Жртвеник Новог Завета који се подиже на четири стране света клицао само „Господи, помилуј!“ и ништа друго.     И у септембру на Светски Крстовдан, и у средини Великог поста Крст се износи на средину храмова ради поклоњења. Али не само то. Он се износи како би нас обузела „она радост коју је имала блажена Јелена кад је пронашла Часни Крст“. Ова радост неће ометати покајање, али ће зато укрепити наду и охрабрити душу. А ово је сад најкориснија и најпотребнија ствар.     Извор: Православие.ру
    • By Логос
      “У овоме времену када је Бог попустио нову невољу на све људе и земаљске народе, осјећамо како је важно клањати се Часноме крсту и Христу распетоме на њему. Попустио је и допустио Господ овај несрећни вирус који господари данас свијетом ради нас људи, како би нас вратио себи и једне другима. Попустио је Господ ово искушење не да би нас уништио и упропастио него да би нас повратио Себи као вјечном путу, истини и животу, Богу који је љубав и да би у нама распламасао огањ љубави”, поручио је данас Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије.   Звучни запис беседе   Владика је данас, 22. марта, у Цркви Светог Ђорђа и Света 42 Новомученика момишићка у подгоричком насељу Момишићи, са свештенством служио Свету архијерејску литургију поводом славе овога храма.   У литургијској проповиједи Високопреосвећени владика Амфилохије је рекао да је ова трећа недјеља Великога и часнога поста, када прослављамо Часни и животворни крст Господњи, у средини Светога поста, као што је и Часни крст у средини људске историје и живота кроз Христово распеће и распеће свих оних који су Њему остали вјерни кроз вјекове и за Њега пострадали.   Подсјетивши на тропар који се ове недјеље пјева Спаси Боже људи твоја и благослови достојаније Твоје, владика је казао да се молимо Богу да спаси народ свој, прије свега крштен, али и све људе и земаљске народе:   На љубав према Богу и ближњима Господ је саградио људски живот, казао је Митрополит и објаснио да се Божија љубав открила и открива овом свијету кроз тајну Часнога крста јер је Господ дошао у овај свијет не да Му служе, него да служи и живот свој положи за народ и људе Своје:   “Та христолика, крстолика и крстоносна љубав Христова, посвједочена Његовим страдањем на Часном крсту, остварује се и присутна је кроз сву људску историју и у исто вријеме она је кроз Њега и преко Њега призив свим људима и земаљским народима на истинску и праву љубав.”   Додао је да када Бог попусти страдање на људе онда се показује да ли су људи истински и прави јер у добру је лако добар бити, на муци се познају јунаци. По његовим ријечима и ово искушење које је Бог попустио на овај свијет у виду епидемије је због тога да бисмо схватили да треба да носимо Његов крст, крст љубави према Богу и према ближњима. И као што је Симон Киринејац помагао Христу да носи Крст на голготу, тако су сви људи призвани да буду Симони Киринејци да “носе и помажу Христу да носе крст Његов и у исто вријеме помажу једни другима да носе крст и своја бремана на земљи”:   “Зато се поклањамо Часноме крсту а прослављамо Његово васкрсење. Јесте да је крст у срцу васионе, неба и земље, на голготи, у срцу људске историје, али то није крст безнађа, него је крст силе Божије и васкрсења. То је крст побједе добра над злом, побједе љубави над мржњом, побједе Божанске силе над демонском силом, побједе образа Божијега у човјеку над безобразјем, побједе Онога који је створио човјека по слици и прилици Својој”, бесједио је владика Амфилохије.   Високопреосвећени је поручио да је у знаку крста Господњег, али и сили Његовог васкрсења овај свијет саграђен и утврђен, и утврђује се кроз вјекове.   “То нам показује и ова недјеља поклоњења Часнога крста, то нам показује и оно што се догађа са нама у ове дане, што буди у нама ту тајну Божије љубави”, нагласио је Митрополит.   Истакао је да је Господ у овај свијет дошао из љубави и жртвовао Себе за спасење свијета да би нас научио да треба да се жртвујемо за истину, правду, љубав Божију и да се жртвујемо једни за друге овдје гдје се налазимо и гдје нас је Бог призвао:   “Нека би Господ Часним крстом и силом Његовом побједио и ове невоље које су снашле савремене људе, а и нас овдје, и освештао и очистио свако мјесто од сваког вируса, прије свега од гријехова наших, унутарањих вируса који угрожавају човјека и његову душу и биће, а онда и од спољашњих који су плод тих унутарањих вируса. Нека би Господ ослободио и нас и ову нашу власт од вируса безбожности и вируса одрицања закона и правде Божије, правдољубља” , казао је, између осталог, Архиепископ цетињски.   Оцијенио је да се вирус законом безаконим уселио у срца неких од нас, те се помолио да нас Бог исцјели и од тог вируса, да би кроз то исцјељење и нашу узајамну љубав, помогао и нама и другима да побједимо и ове вирусе који су напали готово цио свијет “да би кроз све то свјетлост Христовога лика и љубави, доброте, мудрости и правде засијала и у нашим срцима и у срцима свих земаљских народа”.   На крају Свете службе Божије Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије је благосиљао и пререзао славски колач истичући да је спомен на Момишићке мученике, који су живот свој на овом мјесту жртвовали за Христа, велики догађај и благослов за овај град:   “Нек би Господ молитвама Момишићких мученика, њиховим страдањем и распећем, учинио не да страдамо због гријеха наших, него за правду, истину Његову. И нека би ослободио од свих гријехова све људе а савременике наше од безакоња.”   Констатовао је да је безакоње и безакони лажни закон који је донијет код нас опаснији вирус од овог коронавируса, јер он дође и прође, а безакоње је оно што угрожава сваки народ и његову будућност дугорочно.   “Зато молећи се да нас Бог ослободи од овога вируса који је кренуо да господари савременим свијетом, молимо се и да Бог ослободи од вируса безакоња наше главаре да ослободе и овај народ од тога вируса безакоња, од неправде, гоњења Цркве Божије”, казао је Митрополит.   Изразио је жаљење што због опасности од ширења епидемије велики број вјерног народа није могао да дође на службу, али је благословио њих и њихове домове, као и домаћина славе Обрада Поповића и сво братсво Поповића.  Домаћинство славе за наредну годину преузео је Младен Дубак.   За несебичну помоћ и дјелатну љубав показану у обнови Цркве Светог Ђорђа и Светих 42 Новомученика момишићка у Подгорици, Његово високопреосвештенство Архиепископ цетињски Митрополит црногорско-приморски г. Амфилохије уручио је архипастирску захвалницу коју је у име свих добротвора и приложника примио Зоран Марковић.   Протојереј Никола Пејовић, парох момишићки, захвалио је Високопреосвећеном Митрополиту на љубави и бризи о овој светињи која никада није престала од самога почетка:   “Главни кривац што су ове мошти угледале свјетлост дана и за њихов спомен, што их данас цјеливамо и што су уписане у календар светитеља, управо је Високопреосвећени Митрополит и зато је његова љубав и радост, његова вјера и срце, увијек са овом светињом и ми то осјећамо.”   Подсјетио је да је сваке године на овај дан, од када су мошто откривене, нарочито од 2004. године, у момишићкој цркви био велики сабор, али је, како је казао, због овог несрећног вируса ове године то изостало:   “Трудимо се да колико је до нас, као што је благослов наших архијереја Митрополита Амфилохија и владике Јоаникија, чувамо себе, чувамо једни друге јер тако ће нас и Бог сачувати. Нажалост, имали смо ових дана искушење да људи који не разумију шта је Црква, прекину богослужења зарад здравља и ове ситуације. Сигурни смо да то није дошло ни из какве зле намјере већ из бриге и жеље да се сачува здравље људи, али ми то не можемо да урадимо јер Црква је болница”, казао је о. Никола.   Истакао је да Црква не може да се затвори јер у њој је глава онај који је Љекар душа и тијела и да не може да се прекине Литургија која је жила куцавица Цркве, пројава Царства небескога, испуњење тијела Христовога:   “Ако нема Тијела и Крви Христове, ако нема Свете службе, народа на тој служби, Црква не може да опстане и нема смисла. Зато уз велики напор и добру вољу, због чега се захваљујемо полицијским службеницима који су услишили молбу и потребу нас хришћана, нашли смо решење које задовољава и оно што је духовна потреба свих нас, а уједно представља и поштовање и придржавање свих прописа надлежних институција како би се сачували од вируса.”   Осврнуо се и на Закон о слободи вјероисповјести, којим се планира одузимање црквене имовине, подсјетивши и на имовину која је у ранијим периодима безбожништва одузета од момишићке светиње:   “Наши старији мјештани се сјећају да је одавде па све доље до пута било и звало се манастирско имање, а данас смо скучени у ових 200 квадрата. И то је било мало да се отме од светиње. Умјесто да се договоримо и да постоје људи код којих постоји жеља да се се испуни правда Божија и људска, па да се овој светињи врати оно што јој припада и што је вјековима припадало, што је мученичком крвљу заливено, ми смо се пред крај године суочили са безумним чином и жељом и памећу, која још никоме није пала на памет, да од светиња отима и оно мало што је остало. Надамо се у Бога да ће као што је сачувао спомен на ове дивне мученике, сачувати и светињу и повратити разум и савјест онима који су кренули тим и таквим путем”, поручио је отац Никола Пејовић, старешина Цркве Светог Ђорђа и Света 42 Новомученика момишићка у Момишићима.   Сходно препорукама и мјерама надлежних институција у циљу спријечавања ширења епидемије, вјерници су током Свете службе били у порти цркве на растојању од два метра и Светом причешћу прилазили поштујући прописано растојање.     Извор: Митрополија црногорско-приморска

Све поруке на форуму, осим званичних саопштења Српске Православне Цркве, су искључиво лична мишљења чланова форума 'Живе Речи Утехе' и уредништво не сноси никакву материјалну и кривичну одговорност услед погрешних информација. Објављивање информација са сајта у некомерцијалне сврхе могуће је само уз навођење URL адресе дискусије. За све друге видове дистрибуције потребно је имати изричиту дозволу администратора Поука.орг и/или аутора порука.  Коментари се на сајту Поуке.орг објављују у реалном времену и Администрација се не може сматрати одговорним за написано.  Забрањен је говор мржње, псовање, вређање и клеветање. Такав садржај ће бити избрисан чим буде примећен, а аутори могу бити пријављени надлежним институцијама. Чланови имају опцију пријављивања недоличних порука, те непримерен садржај могу пријавити Администрацији. Такође, ако имате проблема са регистрацијом или заборављеном шифром за сајтове Поуке.орг и Црква.нет, пошаљите нам поруку у контакт форми да Вам помогнемо у решавању проблема.

×
×
  • Create New...